Žena u snegu

Književna radionica

Rašić

© Ivana Prentović Krivokapić

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Ivana Prentović Krivokapić

Žena u snegu

Beograd

2014.

Uvod

1.

Stigla je do kraja. Bila je sigurna u to.

Trebalo je da zna da će se tako završiti.

Potrči kroz mrak. Sneg joj se lepi po licu. Školski parking je prazan. Nikoga nema. Ipak, negde iz prikrajka, sigurna je da je posmatra.

Ne može da udahne. Iz drhtavih ruku ispada joj torba. Okreće se oko sebe. I dalje je sama. Saginje se. Kolena je ne slušaju i posrće u sneg. Rukama grabi prosute sitnice i gura ih natrag u torbu. Napipava mobilni telefon. Stiska ga čvrsto. Pozvaće nekoga. Nekoga ko će joj pomoći. Nekoga ko neće oklevati da dođe... Ne može da se seti nikoga. Hladno joj je. Pantalone na kolenima su joj sasvim mokre. Mora da se pokrene, mora da prekine tu paralisanost strahom. Ne sme da se plaši. Boriće se, ako treba. Još ima uvek snage.

Uspravlja se. Jedan korak. Drugi. Treći. Umor joj se razliva po telu. Da li vredi ovo sve? Da li je njen život uopšte toliko vredan?

Hej!, čuje šapat u svojoj kosi. Vlažan dah na svom vratu. Glasno zaplače. Ruke je hvataju oko pasa, zaustavljaju je. Ššššš! Šapat, tako umirujući. Tako preteći. Drugo telo se pripija uz njeno. Ruke je još čvršće stiskaju. Ššššš!

Jeca, bez reči, bez povika upomoć. Ništa više ne može. Zato plače. Plače, dok joj vuneni šal steže vrat. Ipak, duboko u sebi, oseća olakšanje. Ne mora više da trpi dodir tih ruku na sebi.

Vazduha nestaje.

Telom joj prolaze trzaji. Stopala je ne drže. Klizi. Tako je umorna. Umorna od svega. Pahulje se pred njenim očima pretvaraju u iskrice svetlosti.

Filipove velike crne oči. Lepe oči njenog sina. Bole je lepe oči njenog sina. Vrišti u sebi od užasa.

Toplina joj se širi butinama. Oseća stid.

Škriputavo disanje ispunjava joj uši. Gotovo je...

Filip. Filip...

2. MILENA

Goranova leđa nestaju u mraku hodnika. Komično škripav zvuk točkića na koferu ostaje za njim. Čvrsto steže ledeni metal kvake, naslonjena na dovratak. Kolena ne prestaju da joj drhte.

Insistirao je da sve prođe u tišini.

Tiše, Milena, čuće te komšije.

Prestani da cmizdriš, Milena, probudićeš Ognjena...

Milena, Milena, Milena. Toliko puta izgovara njeno ime kao psovku.

Posmatrala je razjapljena, crna usta kofera kako halapljivo gutaju stvari koje su se do malopre nemarno šepurile pored njenih u ormanima, na policama, u kupatilu.

Konačno radim ono što stvarno želim.

Zašto misliš da ću ti dozvoliti da me odgovoriš?

Mogla se zakleti da je videla da su se Goranova usta, na trenutak, razvukla u neki jeziv osmeh. To više nije bio on. Drhtala je od straha pred njegovim zlim dvojnikom.

Samo nekoliko trenutaka ranije pustio ju je da ga grli, priljubivši svoje mokro lice uz njeno.

Nikada se nisi potrudila da me razumeš, Milena...

Glas mu je bio sasvim promenjen. Mekan. Gotovo ženski.

Gledaj me, Milena. Kaži mi koga vidiš?... Ne šalim se, ozbiljno te pitam. Da li si sigurna da vidiš MENE? Ili ono što si želela da budem?

I za trenutak, bio je sasvim slomljen. Prepušten njenom zagrljaju.

Bila je spremna sve da mu obeća. Da se potpuno ponizi. Da proba da poništi samu sebe. Morala je da ga izleči. I zadrži. Ovo nije smelo da im se desi.

Ljubila mu je kosu. Mirisala ga. Zašto je sebi dozvolila da zaboravi njegov miris?

Ruke su joj kliznule niz njegovo telo, tražeći načina da ga oslobode odeće. Morala je da ga oseti odmah, da se podseti kako je to izgledalo imati ga u sebi.

Ali on je ustuknuo.

I uputio joj onaj jezivi osmeh.

Ona me vidi ovakvog kakav sam. I znaš šta? Sviđa joj se ono što vidi.

Gurnuo ju je od sebe. Nastavio je da ubacuje stvari u kofer, a onda je nestao u mraku hodnika.

Njena leđa klize niz glatko drvo vrata.

Odjednom je nije bilo briga. Plakaće naglas.

Neka je čuju.

Neka svi čuju da je boli.

I da će poludeti.

Ona ne ume bolje u ovom trenutku.

Zvono mobilnog telefona dopire iz unutrašnjosti njene torbe.

Skače na noge.

Ne sme da pogleda displej telefona.

– Halo – pokušava da izgovori mirno, mada bi viknula Goranovo ime u slušalicu.

– Milena?

To nije Goranov glas.

Ima osećaj da će ponovo zaplakati. Pokušava da se nakašlje. Da umiri cvileći zvuk koji joj se penje uz grlo.

– Ovde Mrđa. Znam da nisi večeras dežurna, ali potrebna si nam, nemamo dovoljno ljudi...

Neko vreme sluša glas s druge strane, ne komentarišući. Duboko udiše, pokušavajući da opusti svaki mišić u telu.

– Alo, Milena, čuješ li me?

Čini joj se da će ponovo zaplakati. Zariva nokte u dlan. Bol je oštar i otrežnjujući.

– Okej, dolazim – najzad odgovara.

3. ROMAN

Nije se iznenadila kada je pozvao, iako je bila skoro ponoć.

Večeras mu je trebalo društvo. A ona ništa nije pitala. Ništa nije tražila. I bila je odmah tu.

Njene oči ga gledaju preko stola. Širom otvorene. Pomalo željne. Utišava glas, onako, namerno, poigrava se njom. Laska joj.

Ti, moja nekadašnja učenice, ti si uvek bila posebna. Femme fatale u telu devojčice… Znao sam da u tebi leži pesnikinja. I nisam se prevario.

Hvata je za ruku. Lepa, izdužena šaka.

Izrasla si u lepu ženu, Jovana. I veruj mi, ne znam zašto si još uvek sama.

Primećuje kako ona zaustavlja dah.

Izvini ako previše zadirem u tvoju intimu, ali moram ti reći da su svi ti muškarci, koji su pustili da im umakneš, ludi ili nesposobni.

Steže joj dlan sve čvršće.

Žamor gostiju prestaje. Jasan zvuk gitare. Bosonoga devojka u crnoj haljini izlazi i uzima mikrofon sa stalka.

– Gledaj, to je naša Zoja! Nastupa s bendom večeras – govori mu Jovana.

Ponovo joj steže ruku. Ne želi da sluša muziku. Ne želi da sedi za ovim stolom kao ustreptali udvarač. Ne želi više da priča. Želi samo da pobegne iz sebe.

– Hajdemo odavde – šapuće joj.

Jovana ga gleda začuđeno. Otvara usta kao da bi nešto da kaže. Ipak, poslušno ustaje za njim. Oseća da je on večeras prilika koju ne sme da propusti.

Pomaže joj da obuče kaput. Crvene kovrdže zavlače joj se pod veliku, sivu kragnu. On uranja prste i izvlači ih, jednu po jednu. Spušta lice u njenu kosu. Grli je oko struka i izvodi napolje. Pušta ga da je drži za ruku. Njeno telo se oslanja o njegovo. Prilagođava svoje korake njegovim.

Izlaze. Sneg ih nemilosrdno zasipa. Ona se smeje kao devojčica, istovremeno uzbuđeno i nervozno. Ljubi je u vrat. Grize. Okreće je k sebi. Ljube se. Obgrlila ga je oko ramena. Glavu je lako zabacila. Oči zatvorila. Mala Jovana zamišlja da je heroina iz holivudskih filmova.

Ulaze u njegova kola. Želi je tu, odmah. Bez nepotrebnog komplikovanja. Nije siguran da li će joj se svideti. A da li ga je zaista briga?

Zaustavlja kola u mračnoj dorćolskoj ulici.

– Živiš ovde? – pita ona.

On joj stavlja dlan preko usta. Ne želi da priča.

Zavlači prste ispod njene kratke haljine, prodire u nju.

– Romane! – šapuće mu u vrat.

– Ššš!

Namešta je na svoje krilo. Lako se njiše nad njim. Pokriva ga svojom crvenom grivom. Utopljen je u njen miris, steže je za bedra. Koža joj je ledena.

Njeni uzdasi liče na jecanje.

– Nemoj! – kaže joj. Ne može da podnese taj zvuk. – Tiho, Jovana, tiho!

Sasvim je obmotana oko njega.

Njene ruke, njeno telo, njene usne. Ne može da diše, ona mu isisava svu snagu. Glas mu se odbija o stakla. Njeno telo se polako zaustavlja.

Vruće mu je. Gura je sa sebe.

Ćute. Nespretnim pokretima, Jovana navlači gaćice i namešta haljinu.

Izbegava da ga pogleda. Ni njemu nije do toga.

Ima nečeg dirljivog u njenoj stidljivosti. Nije znao da je takva. Gotovo da bi mogao da se glasno nasmeje.

Stidljiva Jovana.

Zašto li se uporno skrivala iza te odvratne maske devojčure? I taj njen stav proždiračice muškaraca! To izigravanje emancipovanosti! Čak i njena poezija, vaginini monolozi i ostala sranja, to nije ona.

Čuje njeno disanje. Brzo i lako, kao neka usamljena životinjica. Ali on je od usamljenosti neće lečiti.

Možda će jednog dana nešto da napiše o ovoj usamljenoj kreaturi, devojčici u kasnim tridesetim, koja boluje od odbačenosti. Bio bi to dobar epizodni lik. Jovana nema ono što je neophodno da bi bila glavni lik u knjizi.

– Romane, ako želiš, možemo da svratimo do...

Prekida je. Može da predvidi šta će reći.

Tapše je po kolenu.

– Hajde, da te vratim kući. Već je kasno.

Ona odmahuje glavom.

– Nema potrebe. Malo ću da prošetam – i izlazi.

– Vidimo se u školi – dobacuje joj.

Pokušava da mu se osmehne. Izgleda žalosno s tom imitacijom osmeha na licu.

Gleda u retrovizoru kako stoji nepomično na ulici neko vreme. Oči su joj zatvorene.

4. ZOJA

Stoji u polumraku na sceni. Lice joj pokriva senka. Gitare sviraju uvodne taktove. Čvrsto steže stalak mikrofona. Zatvara oči. Glas joj je nežan. Drhtav. Šaputav. Govorili su da je preslab za fado. Skoro da je odustala od pevanja. A onda je shvatila da baš takav glas odražava njenu suštinu, bol koji nosi u sebi. Čini se da je i publika to shvatala. Alfama, noćni klub u blizini Nebojšine kule, bio je pun svake večeri kad ona peva. Ljudi su se prepuštali njenom glasu, kao što se ona prepuštala muzici.

Que deus me perdoe. Tako je želela da peva ovu pesmu večeras!

Zvuk gitare je čupa iznutra. Glas joj podrhtava. Postaje sve bolniji, sve molećiviji. Ispunjavaju je reči koje govore o patnji. Bori se sa svakom.

Lupao je pijan jedne noći na njena vrata. Lud od žudnje. Poput Rogožina, koga je te večeri glumio u predstavi Idiot, Rogožina zaslepljenog Nastasjom Filipovnom.

Uplašio ju je. Otvorila mu je, jednako željna.

Muklo je izgovorio njeno ime. Zateturao se k njoj i ona ga je spremno pridržala.

Stajala je, pritisnuta uza zid njegovim telom, stoički trpeći njegovu težinu. Neprijatna vrelina njegovog daha, koji je mirisao na alkohol i duvan, žarila je kožu na njenom vratu. Ali njoj to nije smetalo. Nimalo. Njegovi drhtavi dlanovi zapleli su joj se u kosu. Grizao ju je za usne. Skoro do krvi.

Nakratko ga je odgurnula.

– A Tatjana? Ne voliš je više?

Pokušao je da je poljubi, ali je ona okrenula glavu.

– Molim te, Zoja – prošaputao je. Njegovo telo je igralo neki čudni, lelujavi ples.

Zaplakala je. Telom ju je ponovo zakrilio.

Uzeo ju je stojeći, lica zarivenog u njeno rame, glasno stenjući. Sve je bilo brzo gotovo. Noge ga više nisu držale. Povukao ju je za sobom na pod. Ležao je zatvorenih očiju, grčevito se boreći za dah. Okrenuo je lice k njenom, mokrom od suza.

– Bože, šta sam ti uradio! – prošaputao je i privukao sebi.

Sasvim se prepustila njegovom zagrljaju.

Tek tada ga je razumela.

Zbacila je spavaćicu i legla preko njega. Želela je da ga ugreje, da ga zaštiti, najbolje kako je umela.

Grlila ga je celim telom.

– Tako si živa, tako si topla, Zoja! – mrmljao je. – A ja to već dugo nisam.

Odglumila je smeh.

– Ne govori gluposti, Srđane. Znaš da nije tako. Samo si pijan...

Dlanovima je čvrsto obujmio njenu glavu.

– Tatjana... voleo bih da je nema... da nestane, da me konačno oslobodi... Više je ne želim u svom životu, više nemam snage za nju.

Nešto u utrobi joj se steglo.

Šaputao joj na uho.

– Voli me večeras, Zoja! Učini da zaboravim, Zoja!

Bilo je glupo uzdržavati se. Bilo je glupo razmišljati.

– Ja te već volim, Srđane. Ja te već dugo volim. I ne tražim od tebe da budeš jak.

Podiže ruku. Svetlo reflektora se gasi. Odjek dlanova je okružuje. Neko vreme drhti u mraku.

5. JOVANA

Sneg umirujuće škripi pod njenim čizmama. Kad bi samo mogla da se usredsredi na taj zvuk i da pusti da joj sve iščezne iz glave!

Tanak led se već uhvatio po kaldrmi Kosančićevog venca, ali ona ne usporava. Posrće, ali uspeva da se održi na nogama. Sneg joj upada u oči, usta. Kroz mrak i snežni kovitlac jedva nazire ulaz u zgradu. Za trenutak zastaje i pretura po džepovima jakne, u potrazi za ključevima. Ukočeni od hladnoće, prsti kao da je ne slušaju.

– Jovana!

Udarce srca oseća u grlu. Za trenutak joj se kapci zatvaraju sami od sebe. Kada ih ponovo otvori, on stoji pred njom.

Neko vreme se nemo gledaju.

– Rekla sam ti da više ne dolaziš.

On nervozno zažmirka. Ipak, bradu prkosno istura.

– Trebalo bi da razgovaramo.

– Sve što sam imala da ti kažem, već sam ti rekla.

– Moraš da me saslušaš – šapuće. – Biće sve u redu, Jovana. Tatjana neće nikome ispričati... Video sam je večeras. Razgovarali smo...

Slabost i bes prema njemu se smenjuju u naletima.

– O čemu to pričaš?

– Hajdemo gore, kod tebe. Smrzao sam se čekajući te...

Nozdrve su joj ispunjene njegovim mirisom. Čvrsto je steže uza sebe.

– Nemoj više ovo da mi radiš... Nemoj da me odbacuješ... Bio sam kao lud ova dva dana.

Lice joj je vlažno od njegovog daha. Usnama lagano prelazi preko njenih. Kao da žurbe više nema. Kao da je sve vreme ovog sveta njihovo.

Ali ona ponovo oseća onaj Tatjanin prodorni pogled. Vidi joj čvrsto stisnute usne. Još jednom čita užas i gađenje na njenom licu. Tada je, u njenim očima, prvi put sagledala u šta se pretvorila. Bila je bedna. Groteskna.

– Hajdemo – govori joj Saša na uho.

Taj glas više ne podseća na njegov. Promukao je od želje. Uprljan čudovišnom strašću, kojoj je i sama podlegla.

Ipak, ni može da ga krivi.

Krivica je samo njena.

Zar joj to nije Tatjana i rekla? Ona je ta koja se poigrala njime. Ona je ta koja ga je uvukla u sve to ludilo. Trebalo bi da ga sada spasi.

– Ne. Neću. Ne više, Saša. Bila sam ozbiljna kada sam ti rekla...

– Ne zajebavaj me, Jovana. Rekao sam ti, Tatjana više neće pričati. Nikome. Slobodni smo...

– Ali ja više nisam slobodna da nastavim sve ovo. Počinjem da se stidim sebe i svega.

U njegove ruke kao da se ponovo vraća snaga. Zgrabi je za ramena i protrese.

– To ne smeš da kažeš! Zar si sve zaboravila? Ja nisam!

Oslanja se na ulazna vrata zgrade i ne dozvoljava joj da prođe.

Pogled koji upire u nju razvodnjen je od suza. Ipak, gleda je uporno, kao da od nje sve zavisi.

Mogla bi glasno da se nasmeje njegovoj naivnosti. I mogla bi da zaplače, prepoznajući u njemu istog dečaka kakav je nekada bio. Pre nje.

Tatjana je imala pravo. Nije smela da se igra njegovim životom.

– Ne puštam te dok ne kažeš nešto.

Glas mu je zadihan.

– Ne možeš tek tako da sve prekineš!

Prkos je golica u stomaku.

– Ali već jesam.

On energično odmahuje glavom.

– Nisi! Vidim kako me gledaš. Kako si me gledala ovih dana. Daj da prekinemo s ovim sranjem i popnemo se gore kod tebe… u krevet...

Ona duboko udiše. Gura ruke u džepove i izazivački mu se približava. Podiže glavu k njemu.

– Već sam se tucala večeras, tako da ćeš mi oprostiti što, trenutno, nisam raspoložena da idem s tobom u krevet.

Toplina njegovog dlana razliva joj se po obrazu.

Kada sam te prvi put osetio, mila moja? Da li onog jutra kada te je majka dovela, nedelju dana pre venčanja sa mnom, i rekla: „Ovo je moja ćerka"? Lice joj je sijalo od ponosa na tebe, majušnu i nežnu, poput neke figurine. Pružila si mi ruku, stidljivo ili nezainteresovano, ne znam više, a ja sam zadrhtao, tresao se kao lud. Imala si nepunih četrnaest godina.

Ili onda kada si, nakon jedne od burnih svađa s majkom, uletela u moje naručje i zajecala, neutešno, srceparajuće, kako to samo adolescentkinje znaju? Tvoje suze su mi probile košulju, do kože. Bio je to najduži zagrljaj u mom životu, a bilo je u njemu toliko žena. „Grli me, nemoj da prestaneš da me grliš", govorila si tiho. Kasnije si pokušavala da osporiš moja sećanja, u nekom od svojih napada besa, kada si me ponižavala, kada si ponižavala ono što je između nas dvoje postojalo, govorila si da to nije istina, da nikada nisi želela da me grliš, da su te moje ruke stezale i plašile, da od njih nisi mogla da dišeš. Tužno je to. Oboje znamo da je bilo drugačije.

I deo

1. MILENA

Lice ubijene pokriveno je tankim velom snega. Njeno telo u dugačkom, raskopčanom crnom kaputu liči na pticu raširenih krila. Milena kleči pored nje. Glava žrtve je lako zabačena unazad, usta otvorena kao da se bori za vazduh. Oči su joj, čudom, zatvorene. Ko ih je zatvorio, telo samo ili ubica, koji možda nije mogao da podnese njen pogled na sebi?

Navlači tanke gumene rukavice. Uzima u ruke malu, crnu tašnu koja je ležala u snegu i u njenoj unutrašnjosti nalazi novčanik. Zagleda u pregrade dok ne pronađe ličnu kartu. Noćni čuvar koji je pronašao telo rekao je, neodređeno, da bi mogla biti profesorka škole. Ne poznaje je. Radi tek nekoliko dana u gimnaziji.

Milena pokušava da razazna slova u ličnoj karti. Suviše je mračno. Pali baterijsku lampu. Tatjana Tomanović. Rođena 28. januara 1980. u Beogradu.