Sestre Karamazic

Književna radionica

Rašić

© Saša Obradović

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Saša Obradović

Sestre

Karamazić

Replika našeg vremena

Beograd

2013.

Jadan čovek,

koliko sreće izvire iz njega!

Od pisca

Počinjući životopis svoje junakinje, Katarine Mićić, jedne od tri ćerke pukovnika Feodora Mazića, vojnog geografa u penziji, nemam baš nikakvih nedoumica. Da li je ona zaista tragična heroina ove povesti s kojom bi se neka blaga, zanesena čitateljka mogla identifikovati i kroz njenu dramu sagledati granice slobode sopstvenih životnih izbora, ili antijunakinja kojoj će se onaj veseli čitalac od početka smejati, možda i podsmevati, ispravno uočavajući komfor svog položaja spram njenih nevolja – ili je Kaća Mićić toliko negativna da će je čitalac, onaj mrzovoljni što domaću literaturu uzima u šake tek s vremena na vreme kao kakvo nužno zlo svojih intelektualnih pretenzija, prezreti od samog početka upoznavanja s njenim dogodovštinama – zavisi, dakle, od čitalačkog pristupa i raspoloženja. Za mene je jedno sigurno: nemam nikakvu poruku koju bih ovom pričom želeo nekome da uputim, nikakvo mišljenje koje težim drugima da nametnem. Da se vlasti rugam – bože me sačuvaj! Kako ono reče lakrdijaš Fjodor Pavlovič Karamazov starcu Zosimi:

Dakle, ipak postoji prolaz iz skita do gospođa. Nemojte pomisliti, oče sveti, da ja možda što, ja to samo onako.

Tako i ja. Samo onako. Tekst pred vama plod je čistog l’art pour l’art pristupa svetskom književnom nasleđu.

Drugo je pitanje zašto je Kaća Mićić uopšte važna i čemu sva ta drama oko sudbine jedne srpske porodice. Meni očigledno jeste, jer drukčije ne bih napisao ovu knjigu, a da li će biti važna i čitaocima – ostaje da se vidi. Je li takva osoba zaista živela ili sam je izmislio iz puke dokolice, iz infantilne želje da se poigravam delom Dostojevskog? Bojim se da je ovo drugo više u pitanju: likove iz ove priče niko ne može poznavati, oni su izmišljeni, mada će većina čitalaca biti kadra da prepozna njihove osobine. Ipak, da ne bude zabune, odričem odlučno svaku moguću sličnost likova i zbivanja iz ove pripovesti s nekim stvarnim osobama ili događajima. To nikako!

Najzad, nedoumice mogu biti i stilske prirode, ali njih je veliki majstor odavno razrešio u romanu u kojem je poželeo da zabeleži „sav užas (svog) vremena. Moje je samo da ga sledim, koliko je to danas moguće, koliko je prikladno. Ovo zapažanje odnosi se svakako i na obim „replike našeg vremena. Debele knjige više nisu u modi, pa ni mi nećemo od jednog praviti dva zločina. U tom smislu, unapred opominjem da čitalac na narednim stranicama neće naći ništa od onog čuvenog traktata o mistično-asketskim svojstvima duše, koji je ruski velikan toliko voleo.

Pošto je bio nešto ljut na ruske kritičare, Dostojevski im je predlagao da ostave Braću već kod prve epizode. S te strane, ja sam sa Sestrama u dosta povoljnijem položaju: srpski kritičari retko čitaju moje knjige, pa stoga nemam obavezu da im se posebno obraćam. Onda, čemu predgovor? Da je predgovor suvišan, Dostojevski je konstatovao već u predgovoru. Ali pošto ga je napisao, odlučio je da ga ostavi. Slažem se s njim u potpunosti. Zato sam i napisao ovaj predgovor.

A sada na stvar.

Prva sveska

POVEST O JEDNOJ PORODICI

Ko se to tako podsmeva čoveku, Ivane? Poslednji put i to odlučno: ima li boga, ili nema?

Fjodor Pavlovič Karamazov, lakrdijaš

Dva junačka sina

Priču o porodici Katarine Mićić valjalo bi započeti uz snažnu melodiju jedne partizanske koračnice koja će čitaoce moje i starijih generacija podsetiti na zvuke naše socijalističke mladosti. Ipak, da reči pesme koju pamtimo nisu one koje su se originalno pevale četrdesetih godina prošlog veka, danas znaju samo pažljivi čitaoci Leksikona YU-mitologije. Originalne reči pesme o kojoj govorim počinjale su ovako:

Uz Tita i Staljina,

dva junačka sina,

nas neće ni pakao smest!

Mi dižemo čelo,

mi kročimo smjelo

i čvrsto stiskamo pest!

Da li su ovu pesmu Vladimira Nazora pevala i naša dva junaka, dva mlada partizana, dok su prve zime po oslobođenju zemlje od okupacije čistili teške nanose snega napadale po dvorištu mesnog narodnog odbora u Valjevskoj Kamenici, ili dok su u ranjiva proleća jurcali po ucvetalim livadama od jednog do drugog člana novoformirane zemljoradničke zadruge, sve „gradeći bolje i pravednije društvo, ili dok su u dugim letnjim večerima, u kojima još nije bilo televizije, već su se meštani okupljali pod kajsijom kraj seoske česme, opisivali doživljaje sa Sremskog fronta, gde su osetili svu strašnu slavu „narodnooslobodilačke borbe – teško je danas pouzdano reći, ali za uspeh ove priče nije nimalo loše da se tako zamisli. Jedan od njih je Kaćin otac, krivonogi Feđa Mazić, kome je i kačket s petokrakom zvezdom pomalo nakrivljen. Drugi, s travkom u zubima, stasit i plećat, njegov je najbolji drug, nekadašnji partizanski bolničar Gojko Birčanin.

Njihovo veliko prijateljstvo, koje se u detinjstvu još nije naziralo (Gojko je bio dve godine stariji), iskovalo se u blatnjavim rovovima Sremskog fronta u kojima im se mladost, suočena sa stalnim prisustvom smrti, naglo završila. Pod nemilosrdnom paljbom nemačke vojske u odstupanju, u sremskim ravnicama je izginulo preko 30.000 mladih Srba, ali su Feđa i Gojko imali sreću da prežive. Po povratku u rodnu Kamenicu, njih dvojica postadoše omiljeni među tamošnjim seljacima. Mada su i sami bili članovi Komunističke partije, oni se nisu umeli previše otimati za vlast, što im kod naroda prestrašenog bahatošću novog režima dade kredit poštenih boraca, ostavljajući neku maglovitu nadu da nije sve izgubljeno i da nova vlast, u odsustvu boga, možda i može stvoriti neko pravednije društvo.

Feđu Mazića je više nego lokalna vlast, za koju su se otimali najviše oni koji ni metka na okupatore nisu ispalili, privlačila mogućnost novog socijalističkog školovanja. U januaru 1948. godine vratio se iz Moskve, gde je sa odlikom završio kurs vojnog kartografa. Po povratku u Jugoslaviju očekivao je zaposlenje u Geografskom institutu u Beogradu, ali zbog rezolucije Informbiroa, kojom su jugoslovenski komunisti kritikovani za navodno odstupanje s linije marksizma-lenjinizma i neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, provera podobnosti potporučnika Mazića kao sovjetskog studenta nešto se odužila. Konačno, pošto je prošao mnoge razgovore i bezbednosne provere, on u aprilu četrdeset devete dobi poziv da od septembra te godine počne da stažira na Institutu. Pre nego što će započeti ozbiljnu i predanu vojnu karijeru, Feđi je tako preostalo da u rodnoj Kamenici provede jedno mirno leto ispunjeno osećanjem životnog uspeha i vere u bolju budućnost. Nije mogao ni da nasluti šta će se tog leta dogoditi s njim i njegovim najboljim drugom.

Za razliku od Feđe koji je više od vlasti mario za školovanje, Gojko nije mario ni za vlast ni za nauku. Ovog seoskog bolničara najviše su privlačile žene. Pa, mora se priznati da je kod njih imao i dosta uspeha. Po završetku rata, u Srbiji je ostalo mnogo mladih udovica, kao i žena čiji su muževi izbegli na Zapad ili su iz nemačkog zarobljeništva, pod uticajem antikomunističke propagande, otplovili put Australije da tamo započnu novi život, ili su jednostavno nestali neznano kuda. Mnogo je bilo i devojaka za koje, zbog četvorogodišnjeg rata, nije bilo dovoljno momaka. Ko je u to vreme umeo takvim ženama da priđe fino i diskretno, onako iz potaje, da iskoristi tu zgodnu priliku koju su stvorile surove okolnosti – taj je mogao, kao mačak, brkove da oblizuje. A Gojko je, pored umetnosti potajnog prilaženja ženama, posedovao i naročitu privlačnost. Zaista, on ni po čemu nije podsećao na grube i krivonoge seoske momke. Onako visok i plećat, talasaste guste kose i tankih brkova, Gojko je znao da priđe ženama sa najlepšom seoskom učtivošću, sa širokim osmehom, ne skrivajući svoje bele zube. Umeo je ponekad čak i da se napirlita losionom posle brijanja, što je devojke bacalo u ljubavni zanos. Koju je on oslovio sa: „Kako je, drugarice?" – ta je već bila gotova na avanturu u duhu novog doba. A mogao je bolničar Gojko da razgovara o raznim temama, ženama se činilo da im se on zapravo i ne udvara, pa bi brzo u njega sticale poverenje. Nikada se nije pravio važan, znao je da ih sluša, da deluje zabrinuto za njihove udovičke probleme, da ih teši i da ih mazi i onda već, dok bi se one snašle i shvatile kakav to posao Gojko s njima obavlja, taj se već strpljivo i predano udvarao nekoj sledećoj snajki, u drugom ataru ili čak, tamo, u Valjevu. Takav je bio i narod ga je zbog toga voleo.

Gojko beše oženjen Ruskinjom Olgom, koja je Ruskinja bila samo po majci, ali su je Ruskinjom svi zvali i tako je smatrali. Ona je bila unuka nekog izbeglog belogardejca koji je dugo živeo u Kraljevu. Olga je, međutim, promenila političku veru i još pre rata postala skojevka. Naočitom čoveku pristajala je lepa žena, pa su Gojko i Olga s pravom smatrani najlepšim parom na teritoriji kameničkog narodnog odbora. Olga beše prava partizanka, svetla lika, mada skromnog, oborenog pogleda. Govorilo se da je upravo ona bila na čelu Kozaračkog kola kad je Kamenicom prošla Osma crnogorska brigada. Te večeri, dok je Gojko kraj logorske vatre u Donjoj Kamenici pokušavao da se s ostalom mladeži u kolo uhvati, Olga je na čelu istoga već ulazila u Kamenicu Gornju. Mora biti da je upravo te noći, obasjane vatrama novog doba, Olga privukla Gojka, koji se sledećeg jutra dobrovoljno prijavio da krene za njom, sa Osmom crnogorskom, u bitku za Beograd. Ma koliko ozbiljna i zanesena idejama komunizma, Olga nije mogla da odoli Gojkovom veštom udvaranju. Kratkotrajna ratna romansa obnovljena je dve godine posle rata. Gojko je našao Olgu u Beogradu, gde su se ubrzo i venčali. Ali, kao što smo videli, mladoženja se tu nije zaustavio: ko osvoji jednu lepu ženu, a da pri tom ne siđe s uma, prirodno dolazi na pomisao da može da osvoji i druge. Kao da je tek ženidbom, tom seljačkom overom muške sposobnosti, pred njim pukao horizont svih drugih lepih žena koje su mogle biti njegove, pod nekim drugim životnim okolnostima. A te druge, kao da su upravo u neiskazanom nadigravanju sa lepom Ruskinjom težile da ukradu nešto od njene sreće, da podele s njom njenog stasitog mužjaka, da joj bar na taj način budu ravne, onako ostavljene i obudovljene, neljubljene i zaboravljene. Bolničar Gojko im je dolazio kao prva pomoć.

Nije moglo biti da Olga za Gojkove ljubavne avanture nije znala. Mnoge je noći Gojko proveo van kuće, „na bolničarskom zadatku. Kako je ujutro prolazio kod sopstvene žene ne zna se, ali van kuće izgledalo je da ona dostojanstveno podnosi njegove ludorije, verujući valjda naivno, kao sve poštene ženske duše, da će i njega ta ludost vremenom proći. Tako je bar izgledalo meštanima Kamenice. Zbog toga su Olgu Ruskinju još više cenili, jer naš narod ne štedi simpatije za one koji umeju da trpe uvredu i nepravdu. Istovremeno, Gojku se nikada nije zameralo, jer „takav je Gojko, šta ćeš, takvim ga bog stvorio, go­vori­lo se uz osmeh. „Eto Gojka, zagrajale bi seoske ispičuture, videvši ga da dolazi u zadružnu kafanu s bolničkom torbom, pa su se oko njega tiskali i zapitkivali s kojom je noćas bio, koju je snajku kao iskusni partizanski bolničar opet podučavao veštini dojenja. A on bi, s istim osmehom na licu s kojim je ženama prilazio, „jer takvim ga bog stvori, mirno ispijao čokanjčić rakije, nikada ne odajući svoje tajne, što je kod meštana samo raspirivalo mitove o njegovim švalerskim uspesima i izvanrednoj ljubavničkoj moći.

Primetili ste svakako da sam opisu Gojka i njegovih slabosti prema ženskom rodu posvetio značajno više mesta nego opisu njegovog u svemu uzornog prijatelja, studenta Feđe. Šta da se radi, kad bi svi mladi ljudi bili ozbiljni poput Feodora Mazića, potreba za književnošću načisto bi nestala. Tragedija traži ljude kao što je Gojko Birčanin.

U februaru 1949. godine Olga je rodila ćerku Zagorku. Nekako u isto vreme, žena Stojana Savića, sekretara mesnog narodnog odbora, beše odvedena u Beograd u duševnu bolnicu, sve izvikujući putem Gojkovo ime. Šta se tu stvarno desilo malo je ko znao, ali su mnogi odmah poverovali da je nestašni Gojko sa udovica i usedelica prešao na udate žene i da je Stojanova Vida prva koja je u tom smislu „pala za slobodu". Stole Savić, predratni simpatizer komunista, kako se izjašnjavao posle rata, kad su ga u Partiju primali, smrknuto je ćutao i sa njim se o ovoj stvari nije moglo razgovarati. A ni sa Gojkom, koji se i dalje jednako smešio jer takvim ga je, kao što smo videli, bog stvorio.

U martu iste godine od srčanog udara umro je predsednik mesnog odbora, guzati Radojica. Komunisti iz Kamenice nađoše da bi pokojniku, kao prvom socijalističkom rukovodiocu njihovog mesta, valjalo odati dužnu počast, pa odlučiše da se kraj groba opali plotun i da se pred okupljenim meštanima održe revolucionarni govori. Za govornike odrediše sekretara Stola, budućeg stažistu Geografskog instituta Feđu („ponos Kamenice"), te partizanskog bolničara Gojka. Stolov govor, nemušt i mucav, ne vredi beležiti. Feđin, kitnjast i pomalo mladalački naivan, takođe. Književnost naravno interesuje šta je rekao Gojko. A on je prethodne noći ludovao u nekom vajatu, još su mu vlati slame virile iz okovratnika. Mora biti da mu je povratak iz tog sladostrasnog gužvanja u stvarnost ovog pogreba teško pao. Kada je zauzeo Feđino mesto, pogled mu se prirodno zaustavio na udovici guzatog Radojice, koja je bila naopako građena, stravično ružna i precvala, ali je zato u njega gledala s tužnim ushićenjem. To ga je sigurno dodatno zbunilo, jer Gojko svoj govor poče ovako:

– Drugarice i drugovi, u jeku naše borbe za izgradnju pravednijeg društva, ostadosmo, eto, bez našeg dragog predsednika vlade... ‘oću reći, narodnog odbora...

Džaba. Gojko se kasno ujeo za jezik, seljaci u zadnjim redovima počeše obarati glave, jedan po jedan, podgurkivati se i smejati. Neki čak i naglas. Predsednik vlade u to vreme je bio Josip Broz Tito, vođa jugoslovenske revolucije, koji s guzatim Radojicom baš nikakve veze nije imao. Feđa je bio preneražen Gojkovim lapsusom. Stole je namršteno promatrao ko se to smeje u zadnjim redovima. Te večeri je zakazao partijski sastanak na koji Gojko nije bio pozvan. Prva tačka dnevnog reda beše izbor kandidata za novog predsednika mesnog odbora. Pošto je Feđa kao najperspektivniji partijski kadar uskoro odlazio iz mesta, jednoglasno se odluči da Radojicu nasledi Stole Savić. Druga tačka se odnosila na Gojkov ispad. Stole je govorio prvi, ukazujući na nedopustivost takvog ponašanja, koje je u dubokom neskladu s likom jednog člana Partije.

– Šta će sad reći naši neprijatelji, jedva smo im prošle godine žito oduzeli, a sad ispada da se i sami sprdamo s predsednikom vlade, velikim vođom naše revolucije – drugom Titom.

Stole predloži da se Gojko isključi iz Partije.

– A kako je, Stole, tvoja žena? – upita ludi Radivoje, jedini prvoborac iz Kamenice, koji je još sa Žikicom Jovanovićem Špancem onog 7. jula četrdeset prve bio u Beloj Crkvi, da bi posle rata, zbog pijančenja, izgubio partijsku funkciju u srezu, pa su sad nesrećni Kamenčani morali da ga trpe onako mamurnog i naprasitog. Njegovo pitanje, izrečeno kao usput, baci novo svetlo na Stojanove prekorne reči i otupi oštricu partijske kritike.

Tad se za reč javi Feđa Mazić.

– Drugovi, ne bi trebalo preterivati, znate kakav je naš Gojko, ko zna gde je on noćas zaginuo i šta mu je bilo na umu kad je takvu grešku napravio. Zar ćemo najboljeg među nama da isključimo iz naših redova, onog koji je pod kišom metaka, s Titovim imenom na usnama, uskakao u neprijateljske rovove po Sremskom frontu?

– Zar on nije bio običan bolničar? – primeti Stole.

– Bolničar, bolničar, ali je uskakao u rovove da pomogne ranjenima, dok su bombe okolo padale. Sećam se, kao da je juče bilo, kako je Gojko jednu živu, još neeksplodiranu nemačku granatu rukom uhvatio i neprijatelju vratio!

Stole zažmuri s bolnom grimasom, zamišljajući kako granata pada pred njegove noge, dok lepi Gojko u prikrajku previja njegovu ženu Vidosavu.

Feđa je nastavljao:

– Narod nas, kao što dobro znate, pomalo izbegava, neće rado u zadrugu. A Gojka vole, Gojko je naša najbolja veza s narodom. Pogrešio je, ali svakom se to moglo dogoditi i ja garantujem da on to nije učinio iz zle namere. Predlažem da mu se izrekne jedna partijska opomena.

Svi se složiše i Gojko te večeri prođe dobro. Ludi Radivoje čak ispriča vic, kako su u Sovjetskom Savezu najviši partijski autoriteti dugo raspravljali o tome da li komunisti treba da budu oženjeni ljudi ili je za interes revolucije bolje da žive u konkubinatu. Pa dok su jedni, na čelu sa Staljinom, tvrdili da ozbiljnost revolucionarnih ideja traži porodičnog čoveka, a drugi, koje je predvodio Trocki, da dijalektika socijalističkih odnosa zahteva stalnu pokretljivost revolucionara, čemu više odgovara manje formalan, to jest švalerski pristup, drug Lenjin na kraju odluči da preseče diskusiju zaključkom da treba imati kako ženu tako i ljubavnicu, „pa dok žena misli da ste kod ljubavnice, a ljubavnica da ste kod žene, a vi, drugovi, pravac u biblioteku, te učite, učite i samo učite!"

Tako se završi partijski sastanak. Gojku bi izrečena opomena, koja je sledećeg dana otkucana na pisaćoj mašini mesne kancelarije. Drugovi mu, međutim, kroz eksploziju smeha izazvanog Radivojevom šalom odaše neformalno priznanje za dotadašnje švalerske uspehe, o čemu ga Feđa još iste večeri izvesti. Smrknut je ostao jedino Stole Savić i svi su sad znali da Gojko ima neprijatelja.

Mesec dana kasnije, dok su širom Srbije trajala masovna hapšenja članova Komunističke partije koji nisu mogli da zamisle jugoslovenski komunizam odvojen od sovjetskog, iz sreskog komiteta stiže depeša kojom se ukazivalo na činjenicu da jedino sa teritorije mesnog narodnog odbora Kamenica nije stigla nijedna prijava Staljinovih pristalica. Stole je zakazao nov partijski sastanak. Stvar je sad bila daleko ozbiljnija od Gojkovog ispada.

– Ma kakve pristalice Staljina, ‘ajde molim te – bunio se Radivoje – mi izgibosmo s ovim našim gedžama što neće u zadrugu, još se borimo sa seoskom reakcijom i raspravljamo o jebcima što skaču po tuđim vajatima! Nismo mi još stigli do tako visoke politike. Je l’ neko ovde, lepo vas pitam, za Staljina?... Nije. Eto vidiš, Stole.

– Pa opet, nekako ne može biti da samo kod nas nema staljinista – prenemagao se Stole Savić. – Kako da izvestim drugove iz sreza da nemamo baš nijednog? Ja opet velim, neka svako sebe dobro preispita, pa ako neko misli da mu je sovjetska zastava draža od naše, da mu je Staljin miliji od Tita, neka se sam javi, bolje nego da ga ja ‘vatam...

Sledećeg jutra u kancelariju mesnog odbora upade Draginja, udova guzatog Radojice. Otišla je, kaže, kod bolničara Gojka da joj previje čukalj na nozi, kad on tamo uopšte za nju ne mari nego sve zvižduće „sovjetsku pesmu, onu što počinje rečima „uz Tita i Staljina.

– Šta veliš! – obradova se Stole Savić. – De-de, Draginja, to što si kazala da potvrdiš na zapisnik!

Treba li