Čarobni trenuci i druge priče

2013.

STARMAN

… A onda me je inspektor pitao gde mogu da nađu tog Dejvida Bouvija i da li smo još u kontaktu, a ja sam se nacerio i dobio preko usta...

Možda sam to i zaslužio... ali kako da objasnim zašto sam se prerušio u ženu i ubio Starmena?

Sve je počelo u jesen 2000. godine, tek što sam razdužio uniformu noćnog čuvara. Hodao sam ulicom, besciljno kao na pokretnoj traci, besposleni čovek s diplomom arheologa, toliko je dovoljno da znate o meni. I onda je počela, a ne znam odakle je potekla, ne znam šta se to prvo pomerilo, koji šapat, koji zvuk... Tek, kao da ju je podigla nekakva promaja, duvanje u pepeljaru, i malo po malo, počela je da me obavija i prati, kao povetarac, kao plašt, nekakav zapis što ostavljam za sobom, niz pokreta razmazanih špahtlom... U početku, bilo mi je malo nelagodno, gađala je tačno u stopu, svaku sinkopu, kao da mi se žvaka zalepila za đon. Ne možeš da je se otreseš... stanem, i muzika stane, krenem, muzika nastavi: pajom-pajom... Na trenutak, pomislio sam da se tako oseća devojka kojoj dobacuju, bulje joj u dupe, setio sam se Pink Pantera kako hoda u ritmu ta-ram-ta-ram; i dok sam sumnjičavo zagledao prozore i automobile u prolazu, muzika je polako ispunila čitav prostor, i postala prostor. Uopšte, u početku sam se često osvrtao, svašta pomišljao i otresao glavom, ali muzika je bila realna i dolazila je iz... zamislite da ste riba, a voda u akvarijumu je ta muzika; i sasvim besplatna – koliko prostora i kiseonika imate, toliko ima i muzike. Tek tako, krećete se, prosecate put kroz glatka sazvučja...

Ne zameram ako pomislite da sam lud. Ali, od tog dana, kao da sam mali čovek u televizoru ili animacija što preskače nivoe; a nije reč o iluzijama, zlobnim glasovima iz sopstvene glave, ne. Ovo se čuje od spolja, kao susedova bušilica, prostire se u istim dimenzijama u kojima pikaš loptu, teče u vremenu, romori po bubnim opnama; stisneš zube, a vilica ti zavibrira... Uostalom, ovako penastu, slojevitu, pihtijasto drhtavu, tvrdu, topljivu, maltene s ukusom peperminta, antiseptičnu, opuštajuću, radosnu i zastrašujuću muziku, sazvučja koja uzbuđuju i uspavljuju, tonove koji peckaju, golicaju i maze – ja ne umem ni da zamislim, a kamoli da ih ispevam i porodim žive, s takvim detaljima; i skoro da ništa ne znam o jeziku i anatomiji muzike.

Sedim u trolejbusu, odjednom truckanje prestaje, i javlja se osećaj da zapravo mi stojimo, a ceo svet napolju se kreće, promiče mimo nas u jednom jedinom kadru, ako ne računate treptanje očiju. Zvuci što podsećaju na zabadanje lopate u šljunak prate debeljka koji se vuče trotoarom (okrenem se, izgleda da niko od saputnika ne čuje), pa se raspuknu u roj moljaca oko žene u kaputu, zzum-zzum... Košava uzvitla plastične kese i peševe kaputa, a muzika se razigra poput vetra, pa i žmureći možeš da vidiš suvi vrtlog lišća i zastave kako besne sa svojih jarbola. Tonovi, pravi, čujni, realne note, ta-ra-ra-rira-bom... Svi ti zvuci kovitlaju se među fotonima svetlosti, a prostor gde su najgušći ima oblik nas samih, tu smo zgrušani kao neki koncentrat, nerastvoriv među vibracijama masnih i masivnih, ponekad sirotinjski škrtih sazvučja tonova.

I danas, nakon godinu dana, muzika me jednostavno pronađe, kao snajper, kao far sa stražarske kule, ozari me ili zaslepi kao begunca, a nekada se samo diskretno prikrade, kao miris peciva ili nagon za mokrenjem. Kada ništa ne radim, podseća na stajaću vodu, muziku za liftove, supermarkete, samo ne zvuči tako... sterilno. Više... kao da vetar zavija kroz rupe u stenama, zvižduće kroz ključaonice, kao vazduh što pišti iz pluća pušača i šušti kroz razdeljke u mlečnim zubima. I kao da dalekovodi vibriraju... Recimo, kao da sviraju žice pod naponom, gejziri, grožđe koje se fermentiše, ali i travke i svetlucanje puževskih kućica na njima. A kada se talog u grudima podigne u neku emociju, svaki instrument koji sam ikada čuo javi se u toj muzici, samo nekako... te boje – ne instrumenata, već ideja o njima, sećanja po kojima su grubo tesane replike koje poznajemo... Nemam baš reči da sve opišem i ne znam da li je ovo dosad jasno; uostalom, upozorio sam vas. Ja u početku ništa nisam shvatao, ali brzo sam se privikao. Navukao, čak.

Problem je što ne znaš kako da se osećaš. Kao neki bog ili mali čovek u televizoru, program u nečijem telefonu... I naravno da se pitaš ko to tebi, i zašto baš tebi, priređuje takvu muziku. Ostali ljudi mi još uvek izgledaju gluvo i ravnodušno, dok sam ja... stalno dirnut i, kako da kažem, na oprezu. Zamislite da vas neko nevidljiv stalno muva u rebra, pljuska po nadlanici, nagoveštava neprijatne susrete, sugeriše kada treba da budete srećni, ali ne kaže zašto; i komentariše ono što vidite, mislite i osećate – muzika – taradam, kao zajeb, znak uzvika, poenta na kraju vica. To je kao... orkestar pred bioskopskim platnom, a na tom platnu ste vi; i koliko god da se krećete, izlazite iz kadra, bežite, platno koje vas nosi ostaje gde jeste, pred orkestrom. Znate ono, kad u filmovima neko uđe u napušteni magacin, a muzika postane preteća i teška? To se meni dešava. Samo što ti pljosnati likovi nisu svesni muzike, a ja je čujem, štrecnem se, ustuknem, zamislim se, zagledam se u neki detalj, naježim se ili raspekmezim... I kao da je neko uključio razglas, kao da je zasvirala himna, ustanem, trgnem se, osvrnem; i pomislim da svi čuju, ali izgleda da čujem samo ja. Takvo je to ludilo, a traje od jeseni prošle godine.

Dobro. Kada je prošlo neko vreme, tek što sam se s tom muzikom saživeo... Jer, postala je normalna pojava, kao odbrojavanje žmigavaca, šum kiše i taktovi brisača, počela je, i to sve češće, da mi se javlja uvek ista melodija. Bilo je to potpuno drukčije, tanko i dosadno kao muzička čestitka. Odmah sam prepoznao stvar iz sedamdesetih, „Starman" od Dejvida Bouvija. Starman, pa nešto waiting i... la, la, la, la, la... tada mi nije bilo važno... Ali ovo je bilo toliko drukčije od uobičajenog ispoljavanja muzike, prizemno kao melodija mobilnog u pozorištu, da sam konačno došao do zaključka da predstavlja poruku. I da sam možda izabran da nešto shvatim ili uradim, mada sam se već u to vreme osećao više odbačeno nego izabrano – malo sam se otuđio od ljudi otkad sam se saživeo s muzikom.

Postaneš zavisan. Cediš limun, a ona ti prsne u oko, iskašljavaš je, krckaš pod zubima poput peska... Menja boje – crveno, žuto, zeleno, šiklja iz slavina i otiče u slivnike, produbljuje se s disanjem i usitnjava kada negde kasniš. Uskovitlana i sveobuhvatna, kao prašina čiji samo deo nazireš u zraku svetlosti; a onda mi zapišti u lice – „Starman, tih nekoliko tonova, trunje što upadne u oko. Ta tečna, kremasta, kisela, naljuta muzika, u kojoj smo svi mi biber i so – tako sada mislim – neki začin koji joj pojačava ukus, a onda... Jer, ta je muzika kao vazduh, slani vetar i korozija, patina na porodičnom srebru, vreme koje otkucava... Te melodijske linije, kao vektori što nas opisuju, nas, žičane krojačke lutke... a onda se odnekud provuče, monofono, kao kroz trsku ili zovu – „Starman. Starman, la, la, la, la, la...

Sad, bilo je jasno da to nije slučajno. Inače, život je za mene uveliko prestao da bude normalan; i moram da kažem – nikada više takav neće biti. Zbog toga sam već tada bio spreman da se posvetim višim ciljevima, ako me razumete, povratka na staro više nije bilo. Ubrzo sam na internetu potražio tekst pesme „Starman", u nadi da ću uočiti neku vezu bilo sa čim, ali ne, i dalje mi ništa nije bilo jasno. Zato sam se jednog dana, a ne znam zašto je to bilo baš pred ogledalom u kupatilu, osmelio da kažem:

– Hej! Javi se.

Neko vreme je vladala tišina, a onda je počelo, neprilično i uznemirujuće, kao i uvek, poput noćnog telefonskog poziva. Pustio sam da odvrti prvi krug, a onda uskočio u vrtešku i počeo da pevušim:

– There’s a starman waiting in the sky...

U krug, u krug... Pevušio sam dok mi nije dosadilo, a zatim progutao pljuvačku i smognuo hrabrosti da upitam:

– Šta hoćeš da uradim?

I kao da je neko izvukao utikač iz zida. Muzika je zaćutala i odjednom je svet izgubio boje i sve je postalo sivo i depresivno, beznadežno, gnjecavo i teško kao blato na cipelama. Ovako nagli zastoj osetio sam samo kada je neka starica iz zgrade umrla. Pogrebniku su je niza stepenište nosili u stolici, još je bila topla, a glava joj se beživotno klatila na grudima. A u trenutku kad smo se mimoišli na odmorištu, muzika je zaštucala, zaglavila se, presekla i utihnula na nekoliko sekundi, a nakon što su prošli, nastavila se tamo gde je stala. Baš tako je i sada oko mene zavladao muk. Počeo sam da se znojim. Ruke su mi zadrhtale; a onda je iz neke dubine dospeo jedan jedini ton. Veoma tiho... bezbolno, kao iglica od šest milimetara u stomaku. Seo sam na ivicu kade, a ton je skoro nestao – ustao sam, i ton se vratio. Blesnuo je kao hladna čelična igla, pojačavajući se poput fijuka granate, nepodnošljivo otežući vreme u kojem čekaš da te nešto probode i raspukne se. I tako me je taj jedan brizgajući ton, pretvorivši se u konstantno piiiii... koje je postalo samo meni vidljiva linija, ne deblja od ispeglane ivice pantalona, taj jedan ton koji se usput pojačavao i stišavao kao u igri vruće-hladno, tako me je naterao da se obujem i izađem napolje.

Pešačio sam, prateći zvuk, prateći liniju. Glavnim ulicama i nekim jednosmernim sokacima, preko parkinga i zemljanih prečica, taj jedan ton me je vodio i ispravljao, glasnije, tiše, kao da sam na uzici. Bio sam daleko od kuće i noge su me bolele. Satima sam hodao, čak i po tramvajskim šinama, a kada sam zastao pred šumom na Zvezdari, dan je već bio na zalasku. U suton sam zakoračio unutra i nastavio da šutiram prazne plastične kese, hodao, hodao, sve dok se pištanje nije pretvorilo u akord, a akord skliznuo iz mola u dur. Tada sam stao, muzika je potekla dalje, a meni je, ne znam kako, postalo jasno da treba da skrenem sa staze i zavirim pod jedan žbun. I tu ispod sam pipkao, izgrebavši ruke, i na kraju našao smotuljak, peškir uvijen oko pištolja izbrisanog fabričkog broja i punog okvira.

Pomalo poznajem oružje; isti takav dužio sam kao čuvar, CZ99, poluautomatski, 15 metaka, pešadijsko naoružanje. Tada, u mraku, ništa nisam video, samo sam ga zavukao u pojas, a kada sam u zoru došao kući, bio je dobro ugrejan. Već sam naslućivao sopstvenu budućnost u zamotanim slojevima muzike; a kada je ispod njenih tepiha ostao samo beton, ogoljena istina, meni je uz melodiju „Starman" postalo jasno šta treba da uradim.

Sledećeg jutra nabavio sam sve novine i pomno ih proučio. Zatim sam otišao do kineskog tržnog centra, gde sam kupio periku i jeftinu šminku. Celo popodne sam pratio vesti na televiziji, pincetom čupkao obrve i isprobavao majčinu odeću. Nakon neprospavane noći, izbrijao sam lice, zatim noge, i navukao hulahopke. Istog sam rasta kao i pokojna keva, što je je olakšalo izbor suknje. Prstenje mi je bilo tesno – samo sam bisernu ogrlicu prebacio preko bluzice s roze kragnom što podseća na papirni podmetač za torte. Ivice očiju podebljao sam krejonom, pa je izgledalo da mi ih je na praznom, napuderisanom licu nacrtalo neko dete. Na kraju sam namazao karmin, nekoliko puta uvukao usne, poljubio sopstveni jezik i ponovo ih napućio, da bih nakon toga konačno napustio stan. O da, usput sam svratio do obližnje cvećare i kupio nekoliko karanfila, posle čega sam se, s tašnicom preko ramena, uputio ka Sava centru, gde su već bile stacionirane TV kamere.

Tamo sam prvi put video Starmena.

Odmah sam znao da je to on. Nosio je uniformu i crvenu beretku na glavi. Ruke je držao na leđima, kašljucao i nešto se šalio s postrojenim vojnicima. Ali, to nije bila regularna vojska, ovi su izgledali... Iako su se držali pravo, podignutih brada, izgledali su kao džeparoši postrojeni pred policijskim fotografom. Bio je novembar 2001. godine, dan kada su crvene beretke, poznatije kao JSO, blokirale autoput kod Sava centra.

Stajali su raširenih nogu, disciplinovano, obavijeni velom misterije kao nindže, a ja sam došao iskidanom kolovoznom trakom, tamo gde su se hameri dodirivali kljunovima i gde je stroj bio najtanji, smeškajući se i mašući karanfilima. I čak je TV kamera snimila obožavateljku žilavih listova, to jest mene, kada sam, onako beo i nakarminisan, pozvao:

– Zvezdane!

On se okrenuo, malo se dvoumio, pa je izašao pred mene, raširivši noge kao da će da se pomokri uz drvo. Cveće nisu odbijali, naklonost natapiranih građanki davala je njihovoj pobuni neku vrstu legitimiteta. I već je mirisao karanfile, pokušavajući da se seti odakle se poznajemo, kada sam iz tašnice izvukao pištolj – možda sam samo na trenutak oklevao... Presekao me je reptilskim pogledom, trznuo sam se pre pištolja, povukao obarač, osetio težinu i trzaj, ali pucanj uopšte nisam čuo. Sećam se samo da je na Starmenovom čelu ostala crvena tačka kakvu nose udate žene u Indiji, i da su se karanfili rasuli po autoputu, a ja sam bacio pištolj pod noge. Preneraženi, legionari su trenutak kasnije skočili na mene, prekrili me telima, neko mi je na kraju čizmom prikucao glavu za asfalt, perika mi je spala i nikome više ništa nije bilo jasno.

Dok su me tukli i gnjavili, ništa nisam osećao. A kada su me okrenuli licem naviše, kao da mi je voda ušla u uši, čizma što mi je pritiskala glavu prošla je kroz mene i sve je izbledelo... I više ne propadam u nebo nad autoputem već buljim u neku isperutanu fasadu, nag. Nikoga više nema, lak sam, kao ispunjen komadićima sunđera, i ništa ne osećam osim kaiša na ručnom zglobu. To je sat, jedino što imam na sebi; bacim pogled i upitam se zašto pokazuje pogrešan datum. Samo načas, jer nešto me vuče da gledam u glomaznu zgradu i prozore što rastu, prinoseći me k sebi kao zalogaj.

Tada mi zenice zaseku svetlaci. Podignem glavu ka nebu...

There’s a starman waiting in the sky...

Trgnem se kad jato golubova prhne s asfalta, pa osetim da sam i sam pometen s tla. Napravim dva koraka u vazduhu i raširim ruke. Letim, uznosim se; prvi sprat, drugi sprat... sada već mogu da poljubim svoj odraz što šara po staklima, a stajem tek kada nosom dotaknem nešto nauljeno i hladno. To s najvišeg prozora viri puščana cev. U durbin je zabodeno Starmenovo oko. Nabiram čelo, gledam ga u lice, ali on nije svestan mog prisustva. Namiguje. Nekoga vreba.

Zatim, kao pad u snu i skok na leđa, unazad kroz vreme... I ponovo ulazim u žensku odeću, ponovo stojim na auto-putu, ista scena drugi put, akcija, mašem cvećem i dozivam:

– Zvezdane!

Kao da me nešto iskušava, možda mi daje šansu da se predomislim, ali Starmen je već tu, širi noge i smeška se. U muškarca bi on posumnjao, u devojku bi posumnjao, no u ženu nalik udovici starijeg vodnika ili pre, starijem vodniku samom – nikada. Pružam mu cveće. Guram ruku u tašnicu. Jesi li siguran? Karanfili padaju na zamašćenu kolovoznu traku. Jesam. Dalje ne ulazim.

Zatim se vraćaju glasovi, bol u glavi i pritisak, kao da me asfalt gura odozdo. Osećam nažuljane lopatice, pulsiranje u ruci