Kaleidoskop za uspavanku

Umesto predgovora

Veća sreća

Postoje ljudi koji sve mogu sami. I da smisle, i da počnu, i da završe. I postoje oni kojima ne pada na pamet da nešto počnu, čak i kada bi smislili. Pa ni to smišljanje ne počinju, sve da ne bi sebe doveli u situaciju da to mora i da završe. Ili i ne znaju kako, kad i gde i šta da počnu, ili ne znaju šta bi s tim... ili ne veruju u sebe, ili ne veruju dovoljno u sebe... ili misle da drugi to znaju bolje ili...

I onda, da bi nešto od onoga što u stvari umeju i mogu i znaju i uradili, njima su potrebni terači – ljudi koji su njihov lični motivacioni trener. Koji kažu, možeš ti to, ej, samo kreni, kupi loz, kartu... šta god, za taj put u nepoznato koji zapravo znaš, ali nećeš znati da ga znaš dok ne odlučiš da kreneš.

Svako bi u svom životu trebalo da ima nekog Svog Ličnog Terača – kao što ja imam Lelu.

Ne znam šta je razlog – biće da sam joj dosadila stalnim pominjanjem njenog učešća i udela u nastajanju mojih blogova i knjige i svega što uz to ide, pa je odlučila da mi se obrati. Lično.

„Poslala sam ti kratku priču s pratećim tekstom, pa ti vidi šta ćeš" – napisala mi je u poruci na Fejsbuku i izgubila se.

Prateći tekst „evotebiodgovora" glasi: „Znaš da ne volim dugačke patetične panegirike... a imam potrebu da ti jedan baš takav napišem; zato sam probala da ga „zipujem u nekoliko rečenica, pa ako bi ga objavila, možda neko uspe da ga „otpakuje i skapira da umesto ovih dvadesetak reči unutra zapravo piše dvesta dvadeset hiljada ljubim."

Priča za Negoslavu

Veća sreća

Jedne godine, bila je tolika suša da je presušila čak i reka u selu – svi bunari su bili gotovo prazni, a u dvorištu moje bake bilo je vode! Otegao se red ljudi sa kofama, da „za’vate malo da imaju za piće. Ja stojim kod kapije i gledam – bako, šta će da bude kad izvuku svu vodu i iz tvog bunara, sutra ćemo svi biti žedni? A ona kaže: „Neće, blago baki, bunar ti je taki, k’o život – što više daješ, više vode ima.

Posle se isto pokazalo i sa pelcarima za muškatle.

I sa prijateljstvima.

I sa dobrotom.

I sa Negoslavom.

Iz Negoslavine vizure, priča izgleda ovako: da nije bilo Osobe X, koja je navodno „otkrila njen talenat i naterala je da ga iskaže", ona bi i dalje pravila ajvar, a promocija sopstvene knjige bi joj bila verovatna koliko i mogućnost da hoda na rukama.

Sa ove strane ekrana, stvari su malo drugačije. Jedne jeseni Negoslavu su opasno zasvrbeli prsti da piše. Poneta mislima o tome dok je spremala zimnicu, slučajno je prosula esenciju na ruku. Mažući ulje na opekotinu, setila se svog detinjstva u Zaplanju. Dok je čekala da „lek" počne da deluje, sela je i napisala priču, i poslala je Osobi X. Ovoj se priča baš-baš dopala pa je poželela još, i još... i eto zbirke „Jošte čekam taj reč da mi rekne". Morala je da je napiše – da učini prijateljici.

Može Negoslava do kraja života da skromno pripisuje zasluge drugima – priče je napisala sama, blog je napravila sama, i sve one ljude koji je prate privukla je sama. Osoba X je samo zavukla ruku u bunar, srknula malo i poprskala Negoslavu po licu, da vidi da je ta voda potrebna i drugima. Ostalo je odradio Univerzum, po svom planu.

Ko zna koliko „vode ima u svakom od nas. Nekome će Univerzum poslati Osobu X ili Y, nekome će u san doći majka ili otac i reći „ti to možeš... Neko će se i sam setiti da skine poklopac sa tog „bunara" i ponudi drugima da zahvate. Zauzvrat – može nasmejano lice. Šta će ti veća sreća...

Lela Saković

STAVI ME U TAJ TVOJ BLOG I PUSTI ME DA PLAČEM

Ponekad ne postojim. Nema me.

Samo blago pomeranje mojih grudi pri prigušenom izdisanju odaje da sam živa. Kad odlučim da se uvučem u sebe i ližem svoje rane. Kad kažem da mi je dosta svega. Kad ućutim.

Umem da ćutim i umem da me nema na milion različitih načina.

S muzikom. Bez muzike.

Uz suze. Bez suza.

Sa smeškom od kojeg mi je gorko u ustima. S naboranim čelom.

Skrštenih ruku i aurom zatvorenom za svaki spoljašnji uticaj.

U mraku. Pod otvorenim prozorom bez zavesa.

Kad sviće. I kad zalazi sunce.

Još nisu pronađene šarene tablete koje bi bile delotvorne kada ja odlučim da je vreme da otpatim svoj deo svakidašnje boli, u čemeru ogrezlog sveta kojem pripadam i koji se roni pred svima. Koji će, možda, nastaviti da postoji i kada nas ne bude. Ili će se, ipak, rasprsnuti zajedno sa nama, onda kada vračevi ne promaše...

Kad odlučim da me nema i kad, tako, odužim svoju dozu gorčine, ponesem svoje parče krsta do negde, pa se vratim, onda sam skoro ko nova. Ko da me nikada nije bilo iza granice postojanja i ko da sam oduvek samo za smeh, samo za slasti znala.

I zato, stavi me u taj tvoj blog, ionako se prepoznam u njemu i onda kad me ni tamo nema.

I... pusti me da plačem. Dok ne odlučim da se vratim.

I

MALI ISKUSTVENI SAVETI ZA NEKE ŽIVOTNE PROBLEME

AKO STE SA NEKIM ZAJEDNO PLAKALI ZBOG NJEGOVE TUGE, SPREMITE SE DA BUDETE NEPOŽELJNI KAD ODLUČI DA JE SREĆAN

Ako ste ikome u životu služili kao rame za plakanje, lakmus za upijanje njegovih tuga i boli, skrivena pregrada za pohranjivanje tajni o onome što preživljava i čega ga je sramota, spremite se i na to da jednoga dana budete odbačeni, bez ikakvog razloga. Ne mora obavezno to i da se desi, ali imajte na umu da niko ne voli podsećanje na sve ono loše čega je rešio da se više ne seća, jer želi da glumi sreću ili je zaista postao srećan.

Zajedno ste decenijama, u dobru i u zlu. Služite kao rame za plakanje kad joj je teško, kad je uvrede i povrede, osporavaju, omalovažavaju, šamaraju, šutiraju, sklanjaju u ćošak, prave od nje makovo zrno, zakidaju joj prava koja se inače podrazumevaju, pokazuju joj da je ništavna, da postoji zarad obaveza a ne radi prava, da ne ume ništa i da nije vredna ničega... Tu ste da vas zove usred dana i usred noći, da se žali plače, kuka do neba od besa i nemoći, da na vas prenese svu negativnu energiju samo da joj malo bude lakše, a da vi posle ne možete da zaspite od brige i nemoći da joj pomognete.

Mada ni sebi ne umete da pomognete ponekad, za nju uvek tražite najbolje rešenje za datu situaciju, najprimereniji savet, najprigodniju utehu... Vidate rane, ljubite da prođe, iz rukava vadite sve one priče koje pokazuju da ima i goreg, tražite u njenom životu neke svetle tačkice od kojih pravite slona – eto, nije da ti je uvek loše, vidiš, evo ovo i ovo i ovo je lepo i biće toga još, kažete kada vidite da pada, da je dignete i udahnete malo volje jer i vi, kao i ona sama, znate da ne zaslužuje to što joj se dešava i da je vredna mnogo ljubavi i pažnje i razumevanja i davanja iiii... svega.

Pa vam je krivo što je tako kako je. Pa proživljavate njene nedaće kao svoje, mada ponekad nemate snage da slušate iz dana u dan iste priče i žalbe i kuknjave i mada biste da pobegnete ponekad od svega, da promenite tu ploču koja vergla uvek iznova istu žalopojku. Al’ znate, ona ne zaslužuje da ostanete gluvi i nemi na njene jadikovke, pa nastavljate da slušate, tražite rešenja, utehu, savete.

I tako prođu godine, decenije, čitav jedan život skoro, a ona shvati da je i sama ponekad grešila i da joj i nije tako loše kao što je mislila i da je zapravo i trebalo sve tako da bude i da u stvari i nema na šta i na koga da se žali. Da je, zapravo, u njenom životu sve potaman, da nikada nikakvih problema nije ni bilo, da se nikada nije desilo ništa od onoga što je uzrokovalo njene brige i suze i sekiraciju i očaj i.... da je, zapravo baš-baš sve kako treba. Samo vi još nikakako da shvatite da vam se sve to decenijama samo pričinjavalo.

Ali dok ne shvatite da ste decenijama bespotrebno saosećali, sažaljevali, saučestvovali, zajedno plakali i još pride nasamo zbog nje tugovali, omakne vam se, baš onako kako slučaj samo ume da namesti, da izreknete nešto zbog čega ste dane i dane provele zajedno u razmatranju, raščlanjivanju, planiranju, tražeći rešenje za neku njenu muku i bol. Da podsetite na nešto ne zarad pukog podsećanja nego zarad, po decenijskoj navici već, traženja objašnjenja za nečiji postupak, nezadovoljstvo, za nečiju reakciju. Nesvesni činjenice da više nisu aktuelne bolne teme, da njih, zapravo, nikada nije ni bilo. Da vam se sve pričinjavalo.

I od tog trenutka, a možda i od ranije, samo to vi niste mogli da primetite, vi od prijatelja koji se prvi zove u nevolji, postajete neomiljena osoba u životu one osobe koja je zaboravila sve tužno iz svoje prošlosti. Koja je odlučila da je bila srećna od kad se znate. Koja je ljuta na vas, jer pričate nešto o čemu ona pojma nikada nije imala.

Pa vaši susreti, nekada puni topline i razumevanja, postanu ledeno hladni.

Pa shvatite da više niste ni dragi ni mili, a najmanje potrebni. Da ste smetnja koja samim postojanjem podseća na ono