Srpska trilogija

Književna radionica Rašić

Beograd, 2016.

© Vule Žurić

© Književna radionica Rašić

Urednici

Srđan Srdić

Vladimir Arsenić

Vule Žurić

SRPSKA TRILOGIJA

babilonijada

Pišući stvor, čovek koji proizvodi rečenice kao svoju osnovnu

robu, teško se može navići na činjenicu da treba zastati, predahnuti

i odmoriti se, jer odmor je zapravo primarna zamka za zamor, za

beznadežno, jalovo, depresivno ćutanje u sebi samom i za sebe samog,

te ako bi jednog književnika trebalo osuditi na ono najgore, imalo bi

mu se pripisati da se u bilo kojoj varijanti te reči „odmori".

Bora Ćosić

POLICIJA LUDILO

VAŠKA LJUBAV

Marko Ristić

PROLOG

TAJNA CRVENOG ZAMKA

Uno, uz tvoj ću šum noćas slatko spavati.

Vladimir Nazor

1.

Zavijanje izgladnelih vukova zapara ledeni vazduh i pre nego što mesec osvetli predeo skriven pod debelim, teškim snegom.

Iz borove šume, na samu ivicu ambisa izbi dvanaest konjanika.

Njihove uniforme behu raznobojne i nekompletne a naoružanje raznovrsno i više nego dovoljno.

Lica im behu ogrezla u inje, dok je iz konjskih nozdrva izbijala para.

Trinaesti konj beše beo, bez sedla i ratnika u njemu. Za uzde ga je vodio visoki krupni čovek, koji iz futrole izvadi dogled i pažljivo stade osmatrati mrak.

„Rijeka nije zaleđena", reče mu čovek u dugačkom kožnom šinjelu, dok je odozdo, iz duboke tame, do njih dopirao jasan zvuk bistre ledene vode.

„Preći ćemo Unu preko mosta do koga se spušta ona staza", reče visoki jahač i rukom pokaza u sneg i mrak. Prethodno je spustio dogled na grudi ispresecane uprtačima i redenicima.

Njegovi gusti brkovi behu skoro sasvim smrznuti.

„A zamak?"

Vetar sa glatkog lica čoveka u kožnom šinjelu odnese i poslednji ostatak mirisa losiona a sa svoda skloni oblake.

Pun mesec obasja prizor koji vukovi ulepšaše svojim sve profesionalnijim zavijanjem.

Stajali su na samoj strmoj obali reke, koja je stotinak metara pod njima svetlucala i penila se, dok se na drugoj obali dizao zamak sa visokom kamenom kulom.

„Ima li tamo koga, Crni?" hteo je da zna čovek u dugačkom kožnom šinjelu.

Čovek smrznutih brkova opet pokaza rukom.

U jednom prozoru zamka titrala je svetlost lampe ili nekoliko sveća.

„Onda idemo", naredi čovek u šinjelu, podiže desnu ruku i taman kada se spremio da obode svog vranca, s levoga kraja vrste začu se jasan i bolan jecaj.

Svi pogledaše starca koji se jedva držao u sedlu.

Mladić koji je jahao do starca siđe sa svog konja, pomože mu da sjaše i nakrkače ga odnese u šumu, odakle se uskoro začu stenjanje.

„I kažeš, sem čuvara i njegove sestre..."

„Žene."

„Sem njih dvoje, u zamku nema nikoga?"

Crni zavrte glavom i još jednom osmotri srednjovekovno zdanje kroz dogled.

„A vlasnici?"

„Kažu da je grofica Fon Berks umrla pre deset godina."

„Njemica?"

„Engleskinja."

Iz šume se pojavi mladić, a za njim i starac.

„U stvari, grof Berks je bio njen muž. A ona je bila iz Slavonije."

Čovek u dugačkom kožnom šinjelu coknu, zategnu uzde i vranac ga tromo odvede do starca, koji pola u besu a pola u ljutnji odmahnu rukom i skloni pogled u senku velike kragne svog svetlog kaputa.

„Ne brinite ništa, reče mu čovek, potapša starčevog konja po vratu, pa pokaza bradom ka slabašnom svetlu iz dvorca. „Večeras ćete spavati na suvom.

Starac se nasmeja i zavrte glavom.

„Vas zovu Stari, reče neočekivano zvonkim i mladolikim glasom. „Kako li će onda prozvati mene?! Tek što sam vam se pridružio a pogledajte koliko problema...

Stari odmahnu rukom a mladić vrati starca u sedlo i pope se na svoga konja.

„Vi ste pjesnik. Revolucija bez ljudi vašega kova i renomea i nije revolucija."

„A izgleda da revolucija neće moći ni bez toga zamka?"

„Krovovi su krovovi, pod njima je toplije. Uostalom, ne idemo u zamak da tamo živimo, već da prenoćimo."

„Neka to, onda, bude naš prvi crveni zamak."

Stari se osmehnu, pa podiže desnu ruku i dade naredbu za pokret.

Prođe dobar sat pre nego što se dvanaest konjanika i beli konj ne pojaviše na suprotnoj obali, pred samim zidinama zamka.

Mesec već beše zamakao za šiljati krov kamene kule, čija sve duža senka najzad stiže do utabanog snega i hrpica konjske balege na drugoj obali, gde iz borove šume zašušta granje, mada vetar beše prestao da duva.

Konjanici behu pred vratima zamka.

Lelujavo svetlo nestade sa onog prozora i nakon nekog vremena zatitra u odškrinutim vratima.

Ako su, pri otvaranju, vrata zamka i zaškripala, to se na drugoj obali, gde su pre jednog sata stajali konji i ratnici nije čulo što zbog šuma reke, što od besnog režanja koje je ledilo krv u žilama izgladnelih vukova, koji se cvileći povukoše dublje u tamnu skorenu šumu.

2.

Stari pesnik beše gotovo ljut što ga je čovek, koji im sa oklevanjem otvori velika škripava vrata zamka, odmah podsetio na lisca.

Iako je ćutanje odlika riba i pametnih ljudi– mislio je pesnik i trpeo još jedan napad grčeva u svom devastiranom stomaku – ti si, druškane, lisac i šlus!

Ali, je li lukavo pustiti u svoju jazbinu toliko nepoznatih i naoružanih ljudi?!

Brundo jedan krajiški – pokušavao se još samo malo pritrpeti stari pesnik – medvjedu bosanski, što se gradiš čuvarom engleskoga zamka, ruino u ruševini, krpo na dronjku, ti si... dolijao!

Umesto da se nasmeje ovoj igri reči, pesnik ponovo zastenja, gotovo odgurnu lisca od vrata i prvi uđe u crveni zamak.

3.

Nije bilo vremena za razgledanje zdanja niti za biranje soba.

Dok je Lisac sa jednim partizanom odveo konje u štalu, njegova žena ih uvede u dvoranu.

„Spavajte ovdje", reče Lisica, ostavi svećnjak na ivici velikog dugačkog stola i zatvori vrata za sobom.

Slabašna svetlost jedva je stizala do zidova sa kojih su visili portreti muškaraca, staraca i žena a prljavi prašnjavi čaršavi kojima behu prekrivene fotelje, stolice i sofe ni na trenutak ih ne podsetiše na sav onaj sneg napolju.

U dnu dvorane zjapio je veliki kamin.

„Da potpalimo vatru?" upita neko, dok su sveće u svećnjaku dogorevale, a oružje i oprema zveckali tokom više nego skromnog raskomoćivanja u toj raskoši pokojnijoj i od umrle drage.

„Spavaćemo ovako", reče čovek koji beše skinuo dugački kožni šinjel.

„Španac i Zunzara, na stražu, naredi Crni, sa čijih je gustih brkova još uvek kapljalo. „Viljuška je već kod konja. Jedan neka ide na kulu, a drugi da obiđe s vremena na vreme oko zamka.

Dvojica partizana izađoše iz dvorane.

„Posle neka idu Dimnjačar i Prsan."

„A za njima?" upita neko iz mraka, jer sveće više nisu umele da gore.

„Do tada ću već i ja biti budan."

„I mene probudite čim svane, reče čovek koji noge beše stavio na tabure i pokrio se dugačkim kožnim šinjelom. „Moramo čim prije uspostaviti vezu sa Šestom ličkom.

Tami i hladnoći tako se pridruži tišina koju uskoro, kao testerom, poče da preseca hrkanje.

Iz daljine su opet zavijali vuci, nekoliko puta se javi i sova a zaboravna vrata zaškripaše tek nakon dobrih četvrt sata.

4.

Jutro nije promenilo ništa.

U zamku beše čak i hladnije nego prethodne noći, tokom koje je pesnik po mraku i u jezi više nego jednom morao ići do prostorije u koju je i taj fon Berks odlazio peške.

„Nužnik je skoro medijevalni", primeti on, umesto da odgovori na pitanje druga Crnog o svom zdravlju.

„Ne brinite, druže Nazor, reče Crni i dohvati poslednje parče bajate proje iz limenog tanjira koji je stajao u pročelju dugačkog stola sa koga su skinuli prljave čaršave. „Sredićemo zamak do večeras. Momci su već otišli u selo po posteljinu, dovešće i pralje da nam operu veš. Koliko sam čuo, sutra bi iz Bihaća mogla stići i doktorka.

„A, koliko ovdje ostajemo?"

Crni sleže ramenima i desnim dlanom obrisa usta i brkove.

„Što pre krenemo dalje – to bolje. Koliko se sa one gore kule dobro vidi, isto tako neko odlično može videti i nas."

„Kad smo već kod toga..."

„Da?!"

Crni se već spremao da ustane i ode.

„Možda mi se samo učinilo..."

„Kažite slobodno."

„Sinoć sam nekoliko puta morao da... razumijete..."

Crni diskretno klimnu glavom.

„Bilo je to pred samu zoru... ali mora da sam..."

„Nešto ste videli?"

„Vjerojatno mi se učinilo. Na stepeništu, gore. Kao da sam na trenutak vidio jednu sijenku."

Crni ustade, uze automat i spusti ruku na starčevo koščato rame.

„Narediću da još jednom pročešljaju zamak. Dok ne donesu posteljinu, možete na spratu da izaberete sobu."

„A gdje je drug Stari?"

„Pođite sa mnom."

5.

Sobica u koju ga uvedoše beše odmah pored velike trpezarije, na čijim je zidovima bilo još nekoliko ženskih portreta.

Tih desetak kvadrata kao da oduvek behu kancelarija Vrhovnog štaba.

Sa zidova su visile karte, radio-telegrafista je sa slušalicama na ušima opsluživao radio-stanicu, drugi mladić je prekrštenih nogu sedeo sa blokčetom na butini i olovkom u ruci, dok je čovek čiji dugački kožni šinjel beše prebačen preko stolice, stajao kod prozora, pušio lulu i diktirao.

„Zbog svega navedenog, naređujem vam da čim prije zauzmete položaje koje smo odredili na našem posljednjem sastanku i da me o tome izvijestite po kuriru koji će biti sa vama do izvršenja ove naredbe."

„O tome izvijestite", ponovi vojnik i jače upre olovkom u papir.

„Po kuriru, ponovi i čovek koji je na sebi imao novu oficirsku bluzu, nove jahaće pantalone i visoke izglancane čizme. „Koji će biti, pućnu dim iz lule, zagledan u snegom prekriveno dvorište zamka, „koji će biti sa vama do izvršenja ove naredbe."

„Ove."

„Naredbe."

„Naredbe", ponovi vojnik, čiji je jezik išao iz levog u desni ugao usana poput valjka na pisaćoj mašini.

„Tito", reče čovek u novoj oficirskoj bluzi i ponovo pućnu dim iz lule.

Tek tada primeti da pesnik i Crni stoje kod vrata.

„Kako ste od jutros?"

Pesnik nemoćno raširi ruke.

„Što je sa strujom?" Tito upita Crnog.

„Sad idem da vidim šta će moći da se uradi."

„Je li konji imaju hrane?"

Crni klimnu glavom.

„Ovu poruku neka nosi Krcun."

Crni uze papir od vojnika, presavi ga i stavi u gornji džep bluze.

„I javite mi kada bude spreman."

„Razumem."

„A vas dvojica, Tito reče vezisti i sekretaru, „Vidite da li tamo kome treba kakva pomoć.

Mladići ustadoše bez reči.

„I neka nam domaćica donese čaj. Nazore, molim vas", Tito pokaza lulom na jednu stolicu.

Pesnik se nakloni i sede.

„No, kako vam se sviđa u crvenom zamku?"

„Moglo bi biti toplije."

„Kamini su izgleda začepljeni smećem i ptičijim izmetom. Ali, ne birinite, večeras ćemo sjediti kraj vatrice i piti kakvo dobro vino. Zamak jeste propao i poharan, ali smo u podrumu našli nekoliko vrijednih boca."

„A, ne znam da li ću smjeti da..."

„Uskoro iz Bihaća stiže..."

„Doktorka? Znam, drug Crni mi je već podnio izviješće."

„Čuli ste moju naredbu."

Nazor klimnu glavom.

„Čim se kurir vrati sa pratećim vodom, idemo odavde. Do tada gledajte da..."

„Znam, da gladujem i da se odmaram. Ali, čim se smirim, te proklete uši krenu da me žderu."

Tito sede za sto i klimnu glavom.

„A što se tiče gladovanja, znate, da mi je netko rekao da ću po bijegu u partizane svoj zagrebački endehazijski stomak pokvariti jakom hranom, te da ću se morati suzdržavati, a opet biti tako primordijalno gladan..."

Tito se nasmeja i promeškolji u stolici.

Pućnu novi dim iz lule.

„Sada ste govorili poput Krleže."

„E, da."

„Što je s našim dragim Fricom?"

Nazor odmahnu rukom.

„Mogao je i on sa vama i Goranom."

„Znate..."

Na vratima se pojavi Lisica, koja je na poslužavniku nosila kompletan servis za čaj.

„Stavite to ovdje", reče joj Tito ali ne stiže da joj pokaže gde.

Dvorcem odjeknu pucnjava iz automata.

6.

Eho rafala kao da se još uvek odbijao o visoke hladne zidove velike dvorane.

Nekoliko portreta beše izrešetano, veliki kristalni luster je ležao gotovo na sredini dugačkog stola, a malo jato vrana beše mrtvo unaokolo, po podu.

Iz nekih pernatih crnih tela još uvek se dizao dim.

I Tito pućnu iz lule.

„Ko je pucao?" dreknu Crni na dva vojnika, koji su stajali kod kamina.

„Druže Crni", poče jedan.

„Ptice", pokuša drugi i krenu da povraća.

„Hteli smo da očistimo kamin i..."

„Ptice", ponovi drugi, dok mu je pljuvačka visila iz ugla usana.

„Odjednom su izletele iz kamina i..."

„Dobro ste se snašli, reče Tito. „Kako bismo ih, do vraga, istjerali odavde. Jedino što ste oštetili slike.

Svi digoše poglede sa mrtvih vrana na izrešetane portrete.

„To su sve neka gospoda", reče onaj što je povraćao.

„Izvinićete, mladiću, reče Nazor, osećajući novu turbulenciju u stomaku. „To zasigurno jesu gospoda koje bi, da su još kojim slučajem živi, dakle od krvi i mesa, vjerojatno valjalo strijeljati. Ali, vi ste pucali u slike!

„Ali", hteo je da objasni onaj prvi.

„Uništili ste umjetnička djela."

„Pucali smo u vrane!"

„I promašili!" ljutito reče Nazor i izađe iz dvorane, ne vjerujući da će ovoga puta stići do klozeta.

„Ipak ste se vi dobro snašli", ponovi Tito.

„Druže komandante, mi...", poče prvi.

„Mi smo ti se obojica bili živi usrali."

7.

Pesnik, u stvari, nije mogao da podnese pucnjavu.

Otkako je pre dvadesetak dana prešao Kupu, i stigao na oslobođenu teritoriju, kad god bi pripucalo, suva staračka koža bi mu se naježila, srce je bežalo u pete, adamova jabučica mahnitala poput ptičice na zidnom satu u crtanom filmu, a stomak...

Svi ti simptomi paničnog straha pojavili su se i ovoga puta.

Dok je sedeo na hladnoj dasci u još hladnijoj prostoriji, obliven ledenim znojem, dok su sivo nebo uramljeno kvadratnim okvirom klozetskog prozorčeta preletale preživele ptičurine, starac je krajnjim naporom zadržavao suze, znajući da će, ako sada zaplače, koliko sutra biti na sramotnom povratnom putu za Zagreb.

Jer, tamo makar nije pucalo!

Iza spuštenih sedih trepavica smenjivale su se agramerske razglednice.

Pesnik se namršti kada na jednoj od njih, koja je trebalo da prikazuje nedeljne šetnje po Zrinjevcu, zasvira ustaška limena banda.

Vraćajući srce na mesto, sa dušom u nosu, napinjao se iz petnih žila ne bi li se u toj razglednici pojavio neki skojevac da baci bombu na te duvače u crnom.

Dok Amerika svira džez, Hrvatskom odjekuje jez – pesnik isproba svoj dar, ali umesto da to zapiše, papir potroši na korisnije stvari, ustade, navuče pantalone, mahinalno posegnu za nepostojećim lancem istog takvog vodoktlića, spusti poklopac na klozetskoj šolji i izađe u hodnik, u čijem dnu ugleda istu onu priliku čija je senka sinoć lelujala na stepeništu, kako zamiče za ugao.

„Stanite!" htede da vikne, ali uspe mu da jedva i prokrklja.

Odjek utvarinog trčećeg koraka još uvek je odjekivao hodnikom, kada se na sprat popeo Crni.

„Tu ste, reče oficir i više nego zadovoljno. „A ja vas tražio i napolju i gore, na kuli.

„A, moj druže Crni, gdje bih ja drugo bio?! Čak sam htio da vam kažem kako nema potrebe da biram sobu. Nužnik će mi biti i više nego dovoljan."

„Zbog toga vas i tražim. Mislim da ćete se predomislite kad vidite ono što sam našao."

Dok su silazili niz široko kameno stepenište, pokušavao je da razluči sa koje strane dolazi škripa a odakle struganje. Siđoše u prizemlje i prođoše kroz veliki hol, gde su partizani, umesto pušaka, u rukama čvrsto držali metle i partviše a drug Crni mu posljednji put mahnu rukom i pokaza mu da prođe kroz visoka odškrinuta vrata.

Pesnik ga uz kiselkasti osmeh nevoljko posluša, pa figurativno diže ruke a bukvalno zinu i isplazi jezik.

Stajao je na vratima biblioteke.

8.

„Pretpostavljam da se niko neće buniti ako od sada ovo bude vaša soba", reče drug Crni, prekrsti ruke na leđima i poče da razgleda naslove knjiga koje su stajale u visokim policama na sva četiri zida prostrane odaje.

„Ovo je", tek to za početak reče starac, pa priđe polici na suprotnom zidu i poče da čita naslove.

Koliko je mogao da vidi u polutami, tu nije bilo ni jedne jedine domaće knjige.

„Ovaj zamak", reče starac, pa dohvati tom Šekspira na, činilo mu se, holandskom.

„Da?"

Crni je listao nekakav leksikon.

„Kažem, ovaj zamak kao da je neko prenio iz Engleske u Bosnu."

„Da znate. Ne samo ova biblioteka, posvuda je kao..."

„Kao negdje drugdje."

„Baš tako."

„Kao u nekom drugom svijetu u..."

„Drugačijem vremenu."

„U prošlosti, moj Crni, u mračnoj, prašnjavoj prošlosti. I znate što, ovaj zamak bi valjalo ostaviti ovakvim kakvim jeste. Zapravo, trebalo bi ga vratiti u stanje u kakvom je bio u godinama svog najvećeg sjaja i..."

„Dati ga na korištenje Savezu književnika Jugoslavije?! Sjajna ideja, kao neka vrsta sovjetskih..."

„Ne, dragi moj Crni!"

„Nego?"

„Ovo čudovišno mjesto, dakle, renovirati, restaurirati, konzervirati i dovoditi buduće generacije da na najboljem mogućem primjeru vide svu izopačenost feudalaca i buržoazije!"

Starac zadovoljno sklopi knjigu i u taj mah s visokog plafona zasvetle veliki kristalni luster.

„Uspeli su!" lice druga Crnog se razvedri a na vratima se pojavi partizan.

„Druže Crni, kurir je spreman."

„Zovi komandanta i reci mu da je Krcun spreman da krene, Crni naredi partizanu. „Idemo napolje, reče pesniku i onaj obimni tom odloži na obližnji stočić.

U biblioteci nije više bilo nikog.

Čulo se sve udaljenije odzvanjanje koraka a onda zaškripaše vrata.

Dunu vetar i okrenu nekoliko stranica otvorene knjige.

9.

Nebo beše više aluminijumsko nego olovno.

Pred zamkom su se bili okupili svi sem stražara koji ih nekoliko puta pozdravi mahanjem s vrha kule na koju sada beše postavljen puškomitraljez.

Bledi visoki mladić je proveravao sedlo i ostalu opremu a onda pomazi svog konja i pope se na njegova široka leđa.

„Onda, reče mu Tito, „vidimo se za nekoliko dana.

Kurir kratko klimnu glavom, obode konja i u galopu izađe iz razvalina kamenih zidina.

Partizani su još nekoliko trenutaka gledali prema kapiji, a onda se vratiše čišćenju i sređivanju, dok Tito i pesnik krenuše ka konjušnici.

Tito je gazio gledajući u vrhove svojih čizama, s rukama na leđima.

„Čujem da ste pronašli gdje ćete ubijati vrijeme."

„Prije će vrijeme ubiti mene."

„U ratu ostare mladi, a stari..."

„Stari polovinu rata provedu u zahodu, dok se drugu polovinu češu poput pavijana."

Tito se nasmeja a iz štale zarza konj.

„To je Mici, reče Tito. „Osjetila me je.

Kobila se zaista obradova kad joj priđoše.

„Zašto je ne jašete?"

„Jahaću, ne brinite. Ali nije još vrijeme."

Mici kao da je htela da čuje kada će se to najzad desiti, pa poče da striže ušima. Stajala je mirno, ukočivši vrat, ne mašući dugačkim repom.

„Biće to prvog dana slobode, zar ne?" zadovoljno upita pesnik.

Umesto odgovora, Tito ponosno nastavi da mazi svoju ljubimicu.

„To mora biti u proljeće, kad sve cvate i miriše. Neprijatelj će najzad i u potpunosti biti potučen i protjeran iz naše domovine. Partizani će tada već biti prava vojska. Titova narodna armija! U svečanom defileu, stavit ćete se na čelo svoje garde i projahati centrom Zagreba."

„Beograda", ispravi ga Tito.

„Molim?"

„Za kobilu ste u pravu. Ali pogriješili ste grad."

„No, neka bude Beograd", prilično razočarano promrmlja Nazor.

„Ali, ne brinite, ujahat ćemo i u Agram, i u Ljubljanu, i u Skoplje i u Sarajevo."

„No, negdje biste mogli poslati svog dvojnika na Micinoj dvojnici."

„Molim?"

„Kažu da Čerčil već ima nekoliko dvojnika. Po čemu biste vi bili u nečemu iza tog naduvenka?"

Tito je bez reči piljio u Nazora.

„Oprostite, Nazor pomisli da Tito misli kako je i on naduvenko kao i Čerčil. „Glupe riječi. Samo smetaju.

„Za razliku od dvojnika", promrlja Tito, jedva primetno kriveći zadovojni brk.

„Molim?"

„Ništa, tepam mojoj Mici."

10.

Kao što je Tito i obećao, uveče su sedeli u udobnim foteljama, pred kaminom u kom je pucketala vatra.

„Da naredim da nam donesu novu?" upita Tito pesnika, nakon što ravnomerno rasporedi ostatak u dve kristalne čaše.

Starac odmahnu rukom i otpi gutljaj i primeti:

„Zaista je izvrsno."

„Taj Fon Berks je odista umio uživati."

„Znate li nešto više o njemu?"

Tito zavrte glavom.

„Mene je, moram priznati, zaintrigirao cio taj koncept. Smjestiti jedan pravi pravcijati engleski srednjovjekovni zamak u Bosnu! Gotovo nadrealno."

„Dapače!" reče Tito, pripali lulu, prebaci desnu preko leve noge i odsjaj razgorene vatre zatitra na njegovim izglancanim čizmama.

„Engleska, uopće cijela ta Europa odavno su za sobom ostavili feudalizam u svojoj povijesti, dok je u našim krajevima, i to upravo ovdje, u Krajini, seljak bio u gorem položaju od kakvoga vola sve do početka naše revolucije."

„Slažem se sa vama stoprocentno! Ipak, mislim da je našega domaćina ovamo dovela ljubav."

„Zar je on jedini koji je ovamo došao voljeti a onda propao?"

Pesnik sleže ramenima i ispi čašu do dna.

„Danas sam sa drugom Crnim pričao o tome kako najbolje iskoristiti ovu ruinu u slobodi. Ja sam predložio da se zamak renovira, restaurira i da služi novim generacijama kao opomena u kakvom su nepravednom svijetu živjeli njihovi preci."

„A Crni?"

„On pak kani od ovoga mjesta napraviti nekakvo sindikalno odmaralište za pisce."

Tito se tiho nasmeja.

„Što biste vi uradili sa Fon Berksovim zamkom?"

„Sa našim prvim crvenim zamkom?"

Starac se namesti u fotelji kao da očekuje priču za laku noć.

„Treba ga dati Amerikancima, reče Tito i otpuhnu dim iz lule. „Da snimaju filmove strave i užasa.

11.

Ponoć beše odavno prošla, a pesnik nikako nije uspevao da zaspi. Okretao se na sofi u biblioteci i nikako mu nije uspevalo da se namesti. Stomak ga više nije mučio, vaši su bar za neko vreme prestale biti problem nakon poslepodnevnog čišćenja i tretmana u partizanskom buretu, ali nije prestajao da misli o onome što je rekao Tito.

Do večeras on uopšte nije video zamak kao moguće poprište tajanstvenih događaja ali od kada je Tito u svojim planovima za budućnost spojio stravu i užas sa Fon Berksovom kamenom strvinom, on se sve jače plašio da spusti svoje kapke makar na tren.

Umesto stomaka, sada ga je bolela glava, a umesto vaški, njegovim telom su gmizali žmarci.

Osluškivao je tišinu i motrio na senke koje su mirovale na hrbatima hiljada knjiga u visokim policama.

Ako je revolucija jede svoju djecu, rezonovao je, prekinuvši da broji onih tek nekoliko ovaca koje je uspeo da zamisli, onda svaki ovakav zamak mora imati svoju utvaru!

A tko će lutati po stepeništu i dugačkim hodnicima, tko će škripati vratima, činiti promaju i skrivati se u tajnim prolazima nego neka nesmirena duša pokojnoga gospodara.

Pesnik se, uprkos sve većem strahu koji je osećao, zadovoljno osmehnu.

U slučaju Crvenoga zamka to ne može biti nitko drugi do Isabela fon Berks!

Umesto da izloži pretpostavke o načinu na koji je Izabela fon Berks napustila ovaj svet, umesto da uspe da odredi makar smer u kome treba tragati za njenim grobom, pesnik oseti glad, zbaci sa sebe ćebad, ustade, navuče čizme na gola stopala i u dugačkoj košulji za spavanje, sa titovkom na glavi izađe iz biblioteke.

Zamkom je odjekivalo raznovrsno hrkanje.

Starac na prstima dođe do vrata kuhinje, polako pritisnu kvaku i još pažljivije poče otvarati vrata.

Unutra je neko mljackao.

12.

Pesnik prvo pomisli da to mljacka pacov i zgrozi se, ali njegov strah postade još veći kada shvati da zapravo ne zna da li pacovi umeju da mljackaju.

Bilo ti je lako kakvoga gada uporediti sa štakorom, prekorevao se duboko u sebi, dok su iz mraka kuhinje do njega uredno stizali zvuci velikog ždranja. Ali ti o štakorima, moj stari, nemaš blage veze.

Pacov reče nešto prilično glasno, starcu se čak učini da je štetočina progovorila na nemačkom, skupi tih nekoliko komadića svoje ionako sićušne hrabrosti, htede da se prekrsti, seti se da je već nekoliko dana u partizanima, šapnu „Juriš!",