Vrt mučenja

Književna radionica Rašić

i

Beograd, 2015.

Oktav Mirbo

Vrt mučenja

Prevela i priredila Tea Nikolić

Sveštenicima, oficirima, sudijama – ljudima koji imaju moć, koji vode ili vladaju ljudima – posvećujem ove stranice ubistva i krvi.

Rukopis

Jedne večeri nekoliko prijatelja okupilo se u kući jednog od naših najslavnijih pisaca. Posle raskošne večere razgovarali su o ubistvu – šta je bio povod, više se ne sećam – verovatno ga nije bilo. Samo su muškarci bili prisutni: moralisti, pesnici, filozofi i lekari – tako da je svako mogao da govori slobodno, u skladu sa svojim hirom, hobijem ili temperamentom, ne plašeći se da će iznenada ugledati onaj izraz užasa i straha koji i najmanje sablasna ideja ostavlja na uplašenom licu nekog javnog beležnika. Kažem javnog beležnika, kao što bih mogao reći advokata ili portira, ne prezrivo, naravno, već s ciljem da definišem prosečan francuski um.

Sa savršenom mirnoćom duha, baš kao da je iskazivao mišljenje o vrednosti cigare koju je pušio, član Akademije moralnih i političkih nauka je rekao:

„Zbilja – ja iskreno verujem da je ubistvo najuzvišenije ljudsko zanimanje i da sva naša dela iz njega potiču..." Čekali smo objašnjenje teorije koju je izneo ali je on ćutao.

„Sasvim sigurno!, rekao je darvinist, „i prijatelju moj, vi izgovarate jednu od onih večnih istina kakve je legendarni monsinjor de la Palise otkrivao svakog dana: ubistvo je temelj svih naših socijalnih institucija i, zbog toga, najveća potreba civilizovanog života. Kada ono ne bi postojalo ne bi postojale ni Vlade, jer je činjenica vredna divljenja, da zločin uopšte, a naročito ubistvo, nije samo izgovor, već jedini razlog za njihovo postojanje. Zavladala bi potpuna anarhija, što je nezamislivo. Tako, umesto zahteva za eliminisanje ubistva, imperativ je da se ono kultiviše uz pomoć inteligencije i istrajnosti. Ne znam nijedno kulturnije sredstvo od zakona.

Neko je protestovao. „Hajde, hajde!, rekao je naučnik, „nismo li sami i ne govorimo li iskreno?

„Molim vas!, rekao je domaćin „dajte da iskoristimo ovu jedinu priliku kada smo slobodni da iskažemo lične ideje jer obojica, ja u mojim knjigama i vi u vašim predavanjima, javnosti jedino možemo ponuditi laži.

Naučnik se još udobnije smesti među jastuke na fotelji, protegnu noge koje su mu utrnule pošto su predugo bile prekrštene, zabaci glavu dok su mu ruke opušteno visile, a u stomaku se varila dobra večera, i izbaci par kolutova dima ka plafonu:

„Pored toga, nastavio je, „ubistvo u velikoj meri rađa sámo sebe. Ono zapravo, nije rezultat ove ili one strasti, niti je patološko stanje ili bolest. To je životni nagon koji je u svima nama – koji je u svim organizovanim bićima i koji vlada njima, baš kao i nagon za razmnožavanjem. I u većini slučajeva, uglavnom se ova dva nagona upotpunjuju tako dobro, da na ovaj ili onaj način formiraju jedan i identičan nagon, tako da više ne možemo reći koji od ta dva tera da dajemo život, a koji da ga oduzimamo – koji je ubistvo, a koji ljubav. Bio sam prisan prijatelj časnog ubice koji je ubijao žene, ne da bi ih opljačkao već da bi ih silovao. Njegova veština je bila u tome da se orgazam poklopi tačno sa samrtnim grčenjem žene: ‘U tim trenucima’, rekao mi je, ‘zamišljao sam da sâm Bog, da stvaram svet’!

„Ah, uzdahnuo je slavni pisac, „ako ćete tražiti primere među profesionalnim ubicama –

„Sačekajte, nastavio je naučnik, „to je zato što smo svi, manje ili više, ubice. Želim da verujem da smo intelektualno svi iskusili sličan osećaj ali manjeg stepena. Obuzdavamo urođenu potrebu za ubistvom i ublažavamo fizičko nasilje dajući mu zakonski okvir – industrija, kolonijalna trgovina, rat, lov ili antisemitizam – zato što je opasno odati se neumereno i van zakona, jer nakon svega, sve moralno zadovoljstvo koje crpimo iz toga nije vredno izlaganja uobičajenim posledicama samog čina – zatvoru, svedočenju pred sudijama (uvek zamornom i naučno nezanimljivom) i konačno, giljotini...

„Preterujete, prekinuo ga je prvi govornik. „Ubistvo je opasan posao samo za nepažljive ubice – glupe, bezumne i impulsivne zveri kojima nedostaje psihološko razumevanje. Inteligentan i racionalan čovek može savršeno mirno izvršiti sva ubistva koja želi. On je siguran u sebe. Superiornost njegovih proračuna uvek će prevagnuti nad rutinskom policijskom istragom i, priznajmo, nad neozbiljnošću kriminalnih istraga koje površno sprovodi sudija za prekršaje. U ovom poslu, kao i u svim drugim, mali plaćaju za velike. Hajde, prijatelju moj, sigurno priznajete da je broj zločina koji prođu nekažnjeno –

„I koji se tolerišu –"

„I koji se tolerišu – baš sam to hteo da kažem – priznaćete da je ta cifra hiljadu puta veća nego broj otkrivenih i kažnjenih zločina o kojima novine pišu tako opširno i bez ikakvog razumevanja. Ako ćete priznati to, onda priznajte i da žandarm nije bauk za pametne ubice –"

„Nesumnjivo – ali nije reč o tome. Udaljavate se od teme. Ja sam rekao da je ubistvo normalna a ne izvanredna funkcija prirode i svih živih bića. Dakle, preterano je da društvo, pod izgovorom da upravlja ljudima, isključivo sebi daje pravo na ubijanje, na štetu samih pojedinaca na kojima to pravo počiva."

„Sasvim tačno!, rekao je ljubazni i pričljivi filozof čija predavanja na Sorboni svake nedelje privlače odabranu publiku. „Naš prijatelj je potpuno u pravu. Što se mene tiče, verujem da ne postoji ljudsko biće koje nije makar u osnovi ubica. Vidite, kada se nađem u salonu, crkvi, na stanici ili terasi kafea, u pozorištu ili bilo gde – gde gomila prolazi ili luta, uživam da promatram lica isključivo sa ubilačke tačke gledišta. Jer ako samo bacite pogled na zadnji deo vrata, oblik lobanje, vilične i jagodične kosti, ili neki drugi deo njihove fizionomije videćete da nose znak te psihološke propasti poznate kao ubistvo. To je samo mali poremećaj mog uma, bilo gde da odem ja ga vidim kako treperi ispod očnih kapaka ili osetim njegov misteriozni kontakt u dodiru sa svakom rukom koja mi je pružena. Prošle nedelje bio sam u gradu na proslavi gradske slave. Na glavnom trgu koji je bio bogato ukrašen, lukovima od cveća i sa stubovima oko kojih su obavijene zastave bilo je svakakve zabave koja prati takve javne proslave... A pod očinskim okom vlasti, uživala je gomila dobrih ljudi. Drveni konji, tobogani i ljuljaške privukli su veoma malo sveta. Orgulje su uzalud svirale najveselije melodije i najprivlačnije arije. Druga zadovoljstva privukla su tu prazničnu gomilu. Jedni su iz pušaka, pištolja ili starog dobrog luka i strele pokušavali da pogode mete na kojima su bila naslikana ljudska lica; drugi su bacali lopte udarajući u lutke patetično poređane po drvenim policama. Neki su pak, sa maljem u rukama, udarali po opruzi koja je izgledala kao francuski mornar patriota koji probada bajonetom jadnog Hova ili nekakvog nakaznog Dahomejca. Svuda, ispod šatora ili na malim osvetljenim tezgama video sam falsifikate smrti, parodije masakra, lažna žrtvovanja. A kako su sretni ti dobri ljudi bili!

Svi su shvatili da se filozof uživeo u temu, zato smo se smestili što smo udobnije mogli kako bismo izdržali bujicu njegovih teorija i anegdota. Nastavio je:

„Primetio sam da su ove naivne razonode u poslednjih nekoliko godina doživele znatan razvitak. Radost ubijanja postala je veća, i pored toga popularnija u skladu sa širenjem društvene uglađenosti – da se razumemo, običaji se menjaju! Ranije, kada smo bili još uvek nekultivisani, subotnja strelišta bila su žalosna za videti. Gađalo se samo u lule i ljuske od jajeta koje igraju na mlazu vode. Raskošnija strelišta imala su ptice načinjene od gipsa. Pitam vas, kakvo je zadovoljstvo u tome? Danas, zahvaljujući progresu, svako može legalno i za malo novca da oseti šta znači ubiti. Za malo para možete dobiti još i šarene tanjire i zečeve; ali umesto lula, ljuski od jajeta i gipsanih ptica koje se lome glupo a da nam ne sugerišu ništa krvavo, zabavljačeva mašta je stvorila lutke muškaraca, žena i dece načinjenih i obučenih kao da su pravi. Zatim su učinili da te lutke gestikuliraju i hodaju. Uz pomoć genijalnog mehanizma, one ili šetaju srećno, ili beže preplašeno. Vidite ih kako se pojavljuju same ili u grupama, u bogatim scenografijama, penju se po zidovima, ulaze u tamnice, iskaču kroz prozore, proviruju iz rupa... One funkcionišu baš kao prava ljudska bića, pomeraju ruke, noge i glave. Jedne izgledaju kao da plaču, druge kao da su siromašne, treće kao invalidi, a neke su obučene u zlato kao legendarne princeze. Zaista, možete poverovati da poseduju inteligenciju, volju, dušu – da su žive! Neke čak zauzimaju patetičan stav. Skoro da ih možete čuti kako plaču: ‘Milost! Nemojte me ubiti!’ Izvrstan je osećaj zamisliti da ćete ubiti biće koje se kreće, pati i preklinje! Nešto nalik ukusu tople krvi osetite u ustima kada uperite pušku ili pištolj u njih. Kakvo uzbuđenje kada pucanj obezglavi te prividne ljude! Kakva galama kada strela podeli kartonske grudi, kada mala beživotna tela popadaju kao leševi! Svi postaju uzbuđeni, napregnuti i podstiču jedni druge. Čuju se samo izrazi uništenja i smrti: ’Ubijte ga!’. ‘Pravo u oko, pravo u srce!’. ‘Ovaj je gotov!’ Bez obzira koliko su ovi dobri ljudi ravnodušni prema metama i lulama, oni postaju ushićeni kada cilj postane ljudsko biće. U onim nespretnima raste bes, ne zbog sopstvene trapavosti, već zbog lutaka koje su propustili da ustrele. Ako netaknute nestanu iza vrata tamnica ovi ih nazivaju kukavicama i najpodlije vređaju. Izazivaju ih: ‘Izađi napolje, skitnice!’ I počinju ponovo da pucaju, sve dok ih ne ubiju. Razmislite o ovim dobrim ljudima za trenutak, oni su prave ubice, bića koja pokreće jedino želja za ubijanjem. Monstruozni ubica koji je do tada dremao u njima, budi se sa iluzijom da će uništiti nešto živo.

Mali čovek od kartona, iverice ili drveta, koji se nasred scenografije pomera napred-nazad, za njih više nije igračka ili komadić beživotnog materijala. Gledajući ga kako ide napred-nazad, oni ga nesvesno daruju toplom krvlju, osetljivim nervima, mislima – svim onim što je tako gorko-slatko uništiti i što je tako svirepo-nežno videti kako ističe iz rana koje smo im zadali. Čak idu tako daleko da im pripisuju politička i religijska ubeđenja suprotna svojim sopstvenim; optužuju ih da su Jevreji, Englezi ili Nemci kako bi li dodali neku osobenu mržnju ovoj opštoj prema životu i tako uvećali nagonsko zadovoljstvo ubijanja iz lične osvete, intimnog zadovoljstva."

Ovde je domaćin prekinuo iz ljubaznosti prema svojim gostima i kako bi dopustio našem filozofu i svima nama da udahnemo vazduh. Protestovao je tiho:

„Vi samo govorite o zverima – seljacima koji su, priznajem, uvek naginjali ka ubistvu. Ali ovakve primedbe nisu moguće kada su u pitanju kultivisani umovi, disciplinovane prirode ili kulturne individue koje svaki dan prisustvuju pobedi nad nagonima i divljačkim ostacima atavizma."

Na ovo je naš filozof žudno odgovorio:

„Dozvolite mi – prijatelju moj, šta su navike i prioritetna zadovoljstva onih koje zovete ‘kultivisani umovi i disciplinovane prirode’? Mačevanje, dvoboji, grubi sportovi, gnusno gađanje golubova, borba bikova, različite manifestacije patriotizma, lov – sve ono što nas odista vraća starovremenskom varvarstvu kada je čovek bio – ako tako možemo reći, kada je u pitanju moralna kultura – na istoj ravni sa divljim zverima koje je gonio. Nakon svega, ne treba žaliti što je lov pretrpeo te male promene. To je moćan protivnadražaj, koji je ‘kultivisanim umovima i disciplinovanim prirodama’ omogućio, bez mnogo štete po nas, da se oslobađaju destruktivne energije i krvave strasti koje još uvek nose u sebi. Bez toga, umesto jurnjave jelena, dokrajčivanja vepra i klanja nevinih ptica po livadama, možete biti sigurni da bi se ‘kultivisani umovi’ okrenuli protiv nas. Mi bismo bili oni koje bi ‘disciplinovane prirode’ sa uživanjem pokosile rafalnom vatrom, što nikada i ne propuštaju da urade kada dobiju moć, na ovaj ili onaj način, vrlo odlučno i – hajde da iskreno priznamo – manje licemerno nego svirepi seljak. Ah, nemojmo se nikada radovati nestanku ove igre iz naših polja i šuma! Ona je naš čuvar i, pored toga što je u modi, ona je žrtva umesto nas. Onog dana kada konačno nestane, neće proći mnogo vremena, a mi ćemo postati te mete za ekskluzivno zadovoljstvo ‘kultivisanih umova’. Afera Drajfus je odličan primer za to i nikada, verujem, strast za ubijanjem i uživanje u lovu na ljude nije tako temeljno i cinično ispoljena. Gonjenje monsinjora Grimoa kroz ulice Nanta najkarakterističnije je od zapanjujućih incidenata i monstruoznih događaja koji su se dešavali tokom protekle godine. A to ide na čast ‘kultivisanim umovima i disciplinovanim prirodama’, onima koji su se postarali da ovaj velik naučnik, kome dugujemo za najbrilijantnija istraživanja iz hemije, bude slomljen ponižavanjem i pretnjama smrću. S tim u vezi, ne smemo zaboraviti da gradonačelnik Klisona, ‘kultivisan um’, u pismu koje je bilo javno objavljeno odbija da dozvoli gospodinu Grimou da uđe u ovaj grad i žali što mu moderni zakoni ne dozvoljavaju da ‘ga obesi’ – što se dešavalo naučnicima u vreme stare dobre monarhije. I za to su ovog izvrsnog gradonačelnika hvalili svi oni koje Francuska ubraja u istaknute ‘svetske ličnosti’ koje, prema našem domaćinu, svaki dan trijumfuju nad primarnim nagonima i divljim tragovima atavizma. Takođe možemo primetiti i to da su oficiri regrutovani skoro uvek iz redova ’kultivisanih umova i disciplinovanih priroda’. Muškarci – to se mora reći – koji nisu ni manje ni više zli, pa ni gluplji od ostalih, slobodno biraju zanimanje – štaviše, veoma uvaženo zanimanje – gde intelektualni napor znači izvršavanje najrazličitijih vrsta nasilja nad ljudskim bićima; razvijanje i stvaranje najpotpunije, dalekosežne i izvesno opake zavere, uništenje i smrt. Zar ne postoje ratni brodovi kojima smo dali savršeno logična i razumljiva imena Pustoš... Bes... i Užas?

A ja? Čujte ovo! Siguran sam da nisam čudovište... Verujem da sam normalan čovek, senzibilan, dubokih osećanja, vrlo kulturan i sasvim civilizovan i društven. Dakle, koliko često sam čuo zapovednički glas ubice kako reži u meni? Koliko često sam osetio želju koja se budi uzburkavajući krv, koja juri iz dubine mog bića u mozak – tu gorku, nasilnu i skoro nepobedivu želju za ubijanjem? Nemojte misliti da je ova želja posledica neke emocionalne krize, udružene sa iznenadnim slepim besom ili kombinovane sa žudnom pohlepom za novcem. Uopšte nije tako! Ova želja rađa se iznenadno – moćno i neopravdano u meni – bez razloga i bez povoda... Na ulici, na primer, iza leđa nepoznatog prolaznika. Da, postoje neka leđa na ulicama koja prosto vape za nožem. Zašto?"

Posle ovog neočekivanog otkrića filozof je zastao na trenutak, pogledao nas uznemireno i onda nastavio:

„Ne – vidite, moralisti traže dlaku u jajetu. Potreba za ubijanjem je rođena u čoveku kada potreba za jelom, i stopila se sa njom... Ova instinktivna potreba koja je glavna pobuda svih živih organizama, umesto da bude potisnuta, vaspitanjem je razvijena a umesto da bude osuđena, religijom je prosvećena. Sve se zaverilo da je učini glavnom tačkom oko koje se naše divljenja vredno društvo okreće. Tek što čovek postane svestan, duh ubistva usađen mu je u um. Ubistvo, usavršeno do statusa dužnosti i popularizovano do tačke heroizma prati ga kroz sve faze njegovog života. Ono ga tera da obožava proste bogove, lude, besne bogove koji su jedino zadovoljni kataklizmama i surove manijake koji se hrane ljudskim životima i kose nacije kao polja pšenice. Ono ga tera da poštuje samo heroje, te odvratne zveri obuzete zločinom i umrljane ljudskom krvlju. Vrline pomoću kojih se heroj uzdiže iznad ostalih i dobija slavu, sreću i ljubav su u potpunosti zasnovane na ubistvu. U ratu, on otkriva uzvišeno jedinstvo večite i beskrajne gluposti ubijanja – ispravnu, disciplinovanu i obaveznu – nacionalnu funkciju. Gde god da ide, šta god da radi, uvek će ta reč biti prisutna: ubistvo – zapisano večno na ulazu velike klanice – ljudskog roda.

Zašto onda očekujete od ovog čoveka kome je prezir prema ljudskom životu usađen još u detinjstvu