Доња мала

Борислав Радосављевић

ДОЊА МАЛА

Роман

1981.

I

Од свих породица у Доњој мали села Дубице једино Бајкићи славе светог Николу, заштитника бродара, рибара, воденичара и скелеџија. Сви остали сла­ве свету Петку мученицу. Узели су је за заштитника, ваљда, по обичају вредних ратара, због успомене на свог претка, по коме носе и презиме Петковић.

Кад је у питању Доња мала, коју је донедавно Морава плавила бар једанпут годишње, одиста је чуд­но што опредељење за божанског заштитника није у обрнутој сразмери. Разлози за ову нелогичност леже у истини да у време кад су бирали домаћег свеца Петковићи нису морали да знају и цене предности светитеља Николе. А кад су већ изабрали свету Пет­ку, остали су јој верни до краја. Сматрали су, можда, да њена моћ, ако је има, не може бити мања ни у погледу воде, а можда нису ништа сматрали, већ једино поштовали потребу да се у њиховом животу не мења ништа што није прека нужда.

У време кад почиње ова прича још увек је било људи који су памтили њихов долазак из неког удаљеног моравског залеђа, сувог и беспутног. Међу онима који су то памтили био је, свакако, и Радован Бајкић.

Овај човек и сам није био по рођењу Дубичанин. Доселио се овде, али не као други — са ратовима, војскама и збеговима, у мноштву и са мноштвом, путевима знаним и уобичајеним, најављен и очекиван — већ ненадано и неприметно, усамљен, из непознатог краја и правца. Свима је изгледало, мада у то нису били сигурни, да је дошао воденим путем, јер су га тако, са чамцем, први пут и видели. Нико није знао да ли je Радован од неког бежао, или је лутао но својој ћуди, да ли је дошао овде с намером, или je ту случаjно остао; али нико се тим питањима није ни замарао. Радован је подигао кућу у крају где куће никад није било, довео жену из неког села за које су Дубичани тек по причању знали да постоји и живео окренут од села, идући чешће тамо одакле су они бежали. С временом су се навикли на њега и изгледало им је обично што неко живи и у Доњој мали и чак незамисливо да није тако одувек било.

Судећи по обичајима овог неколеновићког света да се мртви памте само док има живих који су их познавали, тешко да се неко од Бајкића данас сећа да je у прошлости живео Радован; а ипак њихов жи­вот тече, једним делом, и оним током којим га je, у својој опакости, усмерио Радован.

Било je рано, неолистало пролеће и Радован се запућивао већ у свануће да тумара обалом и мотри на воду која je надолазила — хладна, од снега отоп­љена, а мутна и запењена, тиха и претећа крај обале, бучна и разиграна у матици. Носио je пушку, али тек онако; чак и за патке било je рано. У чамцу, привезаном на обали, уз скелеџијину кућицу, имао je мрежу и струк, али и то je било сада готово без користи. И време и вода били су низашта и Радован je радио једино што је могао: пратио је како вода расте, надзирао. Никада није дозволио да буде изиенађен. Све њене намере знао је унапред. Видео je да овај пут јалово хучи и презриво je пљуцнуо с високе обале. Знао je да ће баре у пољима ове године остати без риба. Тек ако се пробије у старо корито, али од њега слаба вајда — обрасло врбама и травом, за мрежу готово и није. Једино остве, за оне највеће. Само занимација. Нешто ако се учини са суповима, кад почне да отиче назад у Мораву, узана као поточић и већ бистра. Ако се, злобница, не поврати око Ускрса и не поквари и то. Онда само усмрди поља и нанесе ситниш у вирове; велике рибе тада су већ будне и држе се матице.

У таквом расположењу, надахнут долазећом водом а опет зловеран, видео je Радован ратаре, ситне и црне тамо преко, под слабим беличастим сунцем, како се опрезно окупљају на навозу. Кретали су се полако и гомилали стрпљиво на обали, одлучни да дозову скелеџију, и пређу реку. Али по томе како су мушкарци, обучени у сукнене чакшире и гуњеве ис­под којих су вирили умашћени, невешто украшени кожуци, неспретно искорачили напред и немо гледали у воду, и не осврћући се на жене које су скидале децу из кола и ћушкале узнемирене краве и коње, Радован је знао да су заплашени. Гледајући те људе преко, неспретне и смотане, споре и чворновате као грабовина, који су из њему непојамних разлога напуштали своје церове забране и хрлили према блатној и несигурној равници, слушајући њихове удаљене и тихе гласове који, преношени водом, беху ипак тако чујни, он осети да му се онај презир према води од малочас повратио; али сада je био некако увећан и помешан, проширен и на људе које je гледао. Намеран у почетку да крене узводно чак до Нешићевих ораха и ту, у вртлогу који je добро познавао, покуша ипак нешто са мрежом, сада нагло изгуби вољу, одмахну руком и запути се у село пречицом која je била и најдужи пут до његове куће.

А ратари су дуго и опрезно разговарали са скелеџијом. Њима je речено да je вода у ово време још бистра и плитка, да се може прегазити, и у томе што је пролеће дошло рано и што се вода испречила на њиховом путу видели су лоше предсказање за свој наум. Јавише се они слутници који су од почетка говорили само рђаво о том замлаћивању са сеобом. Мада су и сами делићем здраве памети просуђивали да из њих говори једино упорна сељачка воља да се вечно траје на земљи предака, они ипак проговорише о води као да су баш ту опасност имали на уму; ускоро и оним најодлучнијим пред очима заигра стравична слика откинуте скеле коју матица носи низ реку, деце, жена и стоке које вртлози вуку на дно. И готово би остали на обали, неубеђени скелеџијином мирноћом и уверавањем, да сачекају да се догоди неко чудо, да скелеџија — већ наљућен — не поче да псује и не рече да је ово шала и да праве воде тек треба да дођу; а кад се то догоди — онда нека им je Бог на помоћи, јер нити ће он моћи да их превезе, нити ће они од воде видети пут којим су дошли!

Тако ратари пређоше Мораву убеђени да им је срећа наклоњена и да су избављени.

Али показало се да и у предсказању има исти­не, веће и теже него што су могли да слуте.

Кад стигоше у село, они се упутише у забрежје и тамо пободоше у земљу прво коље, као знак свога замеђења, и за њега везаше стоку. Ту и ноћише. Али ујутру дође кмет дубички са угледним Дубичанима и започе већање. Кметова реч тада, као и увек, беше последња и ратари дрхтавим рукама повадише коље и запутише се у Доњу малу. Окружили су кућу Радована Бајкића, а око свих су биле баре обрасле трском и воденом травом.

Отеше се од реке за један дан, али јој дођоше занавек.

Били су тога свесни, а ипак нису учинили ништа да се одупру вољи, да изиграју наређење; напротив, учинили су све да га што темељитије изврше. Најпре су обишли и премерили додељено им имање. Радили су то убеђено и одлучно, са жаром који je Дубичанима изгледао смешан. Газили су и преко бара, боси и заврнутих чакшира, не плашећи се ни најмање — јер то сад беше њихова земља; али барска трава ос­триг, оштра као сечиво, посече их по разголићеним цеваницама, а табани, ма колико да су били тврди и пођоњени, осетише ускоро оштре убоде шкољки, рибљих костију и као кремен тврдог, угљенисаног рашка који je настаjao из дивних цветова барске тра­ве. Једни заурлаше од бола и стровалише се у воду, други само посрнуше стискајући зубе, али наставише и даље свој посао, мада спорије, пипајући ногама тињаво дно.

Кад дође крај њиховим мукама, кад се поново извукоше на суво исечених ногу и помодрели од хладноће, носећи последње коље, видеше пред собом Радована. Тек тада обазреше се око себе и угледаше ма­ло повише белу кућицу окружену шљивама, сада голим и црним, а свуда около угажен, а опет видљив, још неиструлео коров. Овај призор, овај људски домазлук, ма како био далеко од онога што су они навикли да виде, био им је пријатан. Нека топлина поче да им захвата душе и они готово беху спремни да весело зачаврљају, први пут тога дана; али пред њима стајаше Радован. Посматрао их je мирно и некако неодређено, а њима се чинило да се презриво осмехује, те му једва, само неколико њих и упола гласа, назваше Бога. Радован то пречу.

— Видим — рече — мерили сте и моје имање.

И тада се, одиста, видно, презриво насмеја, јер пред њим, пут испружене руке, не беше имање, већ вода. Петковићи се окретоше и погледаше куда je рука показивала, а онда збуњено слегоше раменима.

— Нисмо знали. Мислили смо да je вода ничија.

— Вода је ничија, земља je моја — рече Радо­ван. — Ја више волим воду него земљу, али ви сте, чини ми се, дрчни. Отимате и воду зарад земље. Зато ћемо морати да знамо тачне међе. Од оног бреста до мене, свом ширином, вода коју сте прегазили, моja je.

Овај тренутак имао je у себи нечега превише а нечега премало. Све je било прозрачно, али без сенки; и кућа и шљиве и дудови и јасенови у међама, чак до хоризонта. У несразмери са обиљем ове чудне светлости била је топлота и мириси су били притајени. Да нису баш нарочито гледали, Петковићи не би схватили да свуда око њих труне трава, да je пред њима црвено парче изриљане замље, да je кућа свеже окречена и да je ћерамида пуна маховине и лишајева, да на плоту и дрвећу виси кучина и да су свуда около угарци од давнашњих и скорашњих ватри; и упоредо са свешћу о том додатном напору да би разабрали своје присуство на овом месту, дође им у свест и оно необично сазнање, које као да долази равно из сна, да су све то видели и доживели и да ништа ново нити има нити може да се деси. Тако схватише, а да тога нису били ни свесни, да je овај сусрет, са ових неколико шкртих речи, одредио занавек како имају да се понашају овде у равници, крај воде и Радована.

И заиста, ако je у њима и било способности да се прилагоде, у шта се мора веровати, нису то никад показали. Искрчили су врбе и употребили их да подигну куће, стаје, оборе и плотове. Како је долазило лето и вода се повлачила, они су одлазили и орали. Ускоро су на местима где je Радован, такорећи до јуче, хватао штуке, изникли паприка, лук, патлиџани и першун. Мирис топле преоране земље пекао је Радовану ноздрве. Уместо перуника, на пољима се једнолично зазеленео кукуруз. Морава као да се уплашила од те одлучности и повукла се у своје корито, мирна и кротка као никад раније. Петковићи у свом походу стигоше чак до обала: пескуши су били добри за кромпир и бостан. Долазили су и до воде, напајали стоку, газили по плићацима. Онда су газили и дубље — мирно, без страха. Кад томе дође време, потопише лан и конопљу, а касније су лупали омекшале снопиће по бистрој води — бројни, надмоћни, весели.

Радован je у почетку псовао и воду и Петковиће, а онда је слегнуо раменима, опружио се на обали у хладовини топола белог, чупкавог лишћа и смејао се: земља je рађала. Први пут земља се бреме­нила пред његовим очима. Почео je да залази у поља и узима шта му треба. Доносио je жени и деци лубенице, млад кукуруз, кромпир, паприке. Саградио je обор, запатио свиње, па почео и њих да храни детелином, репом, тиквама и кукурузом.

Није се крио и Петковићи га ускоро видеше. Милоје, најстарији међу њима, реши се да га опомене. Препусти једног јутра овце другоме па поче узнемирено да се мува по дворишту, да раскопчава кожух и чупка браду. Најпосле стеже, пажљиво, као за проверу, брижно ишаран и окован дренов овчарски штап и, трудећи се да изгледа као да се само немарно поштапа, пређе улицу и запути се у Радованово двориште. Радован је седео пред кућом и кињио кера, забављао децу.

— Радоване, благо чика–Милоју — рече притвор­но — крађа није добар занат. Имаш дивну дечицу, Бог нека ти их поживи (ђаво нека ти их однесе, мислио је), није добро да их из туђег тањира храниш, а твоја земља кука необрађена.

Радован се усправи, наједном тако мрк и љут да старцу не беше могуће да схвати како се усудио да дође овде. Његово искуство са лоповима и скитницама, које га и наведе на овај неразумни корак — сада je то јасно видео — беше подло и издајничко. Радован јесте био лопов и нерадник, али није се плашио њега, вредног и поштеног човека! Напротив — претио је! Милоје схвати да je у невољи: није смео да се замера Радовану. Сад ће га joш и његови мучити због тога, и он ће мучити самога себе, а његов тврдичлук болеће га и даље у потаји.

И Милоје се наједном смањи и смота, поче сме­шно да батрга рукама и да поцупкује, па саже главу и неочекивано хитро јурну из дворишта.

— Хеј — викну Радован — твоја глава није јутрос у реду, да се ниси тукао са овновима?

Старчеве слутње обистинише се брже него што је очекивао. Петровићи му, додуше, не рекоше ниш­та, али убрзо после тога одлучише да у Бучинама на Јухору саграде бачију и њега одредише да тамо брине о стоци. Рекоше му, благо и брижно, да је њему, старцу Милоју, мучно да сваког дана тера овце у планину и опет их враћа, да су се сада скућили донекле и да je дошло време да се и о старцима поведе рачуна. Осим тога, рекоше, пожутео је нешто у пос­ледње време; изгледа да њему, који je век провео у брдима, не прија равница, и тамо, на бачији, биће му боље. Старац на све то не рече ништа. Оде у Бучину и скући се тамо колико за чобанина.

Али планински ваздух, вода и здраво овчије млеко не учинише боље старчевом здрављу. Једног летњег дана, док су овце пландовале и шума тихо јечала милионима звукова пригушених врелином поднева, старац осети тежак умор. Спусти се лагано на утабано парче земље крај врата бачије, забаци главу на врели довратак и издахну. Тако га и нађоше снаје код увече дођоше да му донесу храну и помузу овце: још увек је, широм отворених очију, гледао доле на широку, зелену равницу зарад које га убедише да једног раног, студеног пролећа крене на далек пут.

Радован је наставио да узима из њива, па и из дворишта и торова. Чинио je то нехајно, дрско, изазовно. Петковићи једном, узгред у разговору, споменуше своју муку кмету Ђорђу. Он завуче руке у густу, већ проседу гриву и осмехну се некако кисело и одсутно.

— Има лека за све — рече.

Петковићи су ћутали казујући тиме да су га добро разумели. Али кад хтедоше да пођу, Ђорђе про­говори опет:

— Али наиђу тешке године. А онда je добро имати Радована.

Петковићи се сада загледаше не разумевајући.

Ускоро су им, међутим, ове кметове речи дошле у сећање и тада су их разумели сасвим добро. Било je опет рано пролеће, дувао је јужни ветар и снег се топио с планина. Сунце се сад чешће искрило на још беличастом небу. Струкови зумбула, нарциса и лала наједном су, несхватљивом брзином, избушили дебеле наслаге трулог лишћа и чудно се зеле­нели у сивим, мокрим баштама, међу натрулим плотовима. Деца су почела да извирују иза капија, жељна нових сусрета. На пољима хватала се већ тврда кора и људи су извлачили плугове из настрешница; живот се враћао у Доњу малу и сви су зането хва­тали корак, старали се да им нешто не промакне.

Једино je Радован мирно и без журбе одлазио јутром на реку и увече се враћао. Било je то ВРЕМЕ НИЗАШТА, преломно време, одвајкада прописано за чекање, жртвовано неком каснијем тренутку. Зато што је поштовао ред и чекао, Радован je, кад је дошао час одлуке, знао то раније него било ко други. Мотао се једног дана обалом дуже него обично и кад је касно увече дошао кући — знао je; али хтео je да буде сигуран и вратио се опет. Неколико старијих Петковића, који су се затекли у двориштима да би последњи пут тога дана обишли стаје, или унели у кућу нарамак дрва, видели су његову тамну прилику у месечином натопљеној измаглици како замиче у рану, неземаљску пустош равнице. Подишла их je језа. Ушли су у куће, ставили коју цепаницу у ватриште, савили полако цигару и припалили je сами на жару, а онда тихо рекли укућанима:

— Оде Бајкић у поље.

Тада би сви заћутали, чак и деца. И тај одлазак био је једна од оних непотребних, неразумних, али тајанствених ствари које je чинио Радован. У овакву ноћ могло се ићи у поље једино на састанак са ћаволима или хајдуцима. Тог тренутка продубљивао се онај необични страх који je као мирис обавијао Ра­дована — некад оштар и продоран, некад мек и притајен, али увек присутан, очекиван.

Већ у зору Живко Петковић био је будан. Лежао je и гледао у таваницу више прозора коју je белио хладан, безбојни дан. Спремао се да устане. Тада зачу како неко грубо разваљује капију, улази у двориште. Разби му се јутарњи мир. Скочи и отвори вра­та, да предухитри странца, а једна рука остаде за њим у тами собе тражећи крај зида секиру. Али у дворишту, у сенци куће, стајао je Радован и није гледао у врата ни у њега. Гледао је кроз башту у поље.

— Знао сам да си будан — рече. — Буди и друге. Долази вода.

Живко је ћутао.

— Хеј, газда-Живко — викну Радован окренувши се наједном њему — шта бленеш, вода долази!

Иза Живка појавише се укућани.

— Шта да радим? — упита Живко.

Радован пође из дворишта, али се код капије окрете.

— Биће велика — рече. — Биће ове године грдно велика. Подигни у кошеве и на таване све што не желиш да изгубиш. Али што стигнеш до подне, а онда извлачи све живо одавде.

— Где — упита жена — где да идемо, Радоване?

— Што даље — рече Радован већ са улице.

— Хеј, Радоване — зовнуше сад из других дворишта, јер су чули вику и изашли — докле је стигла, проклетница!

— До вирова. Испунила их je. До подне ће проћи горњом увалом, можда и пре. Онда ћемо бити одсечени.

И дуго нико се није мицао; стајали су и гледали у Радована и питали га, чинило се, више него што je требало, више него што је хитња дозвољавала. Био je то чудан тренутак: као да се осећала жеља да се отезањем овог тренутка обави неко поравнање, измире неки само њима знани дугови. Било je у гласовима тако чудне фамилијарности да je то и њих збуњивало и као да их је силило да опет изнова понављају питања, настављају говорење, све док не открију шта се тог јутра десило са њима и Радованом, или док се тај нови осећај не окамени и настани заувек у њима.

Тешка искушења чекала су те године Петковиће. Издржали су поплаву у бачијама, више под ведрим небом него заклоњени, а кад су се вратили у опустошене куће, почела je киша. Падала је данима. Поља су била под водом или затињена. Пролеће je долазило неприметно, силом. Дрвеће се разлиставало, а земља je и даље остајала црна, блатна. Тада су кише наједном престале. Узвишице у пољу скорубише се и испуцаше. Петковићи су почели да ору, да се веселе, да журе. Радован je опет сушио мреже на шљивама удно баште где се бистрило језеро, као и раније. Ложио је ватре, разгревао катран и крпио чамац; мирисало je на барску траву, на рибе, на трулеж. Петковићи су у томе видели рђаве знаке. Слутили су. И обистинило се: вода je дошла поново. Није улазила у куће, али је хучала пољем. Морава je опет долазила по своје. Петковићи су je слушали, слегали раменима, као да је сваки говор сувишан, и стрпљиво се мотали по авлијама, измишљали послове.

У годинама које су долазиле вода се повлачила и уступала поља Петковићима и опет се враћала на дуже или краће време. Петковићи су је сачекивали и испраћали мирно, копали у пољу јаркове, помагали јој да се брже повуче у корито. Радован je опет био далек, тајанствен, виђан само у пролазу, у недоба. И чинило се да га никако друкчије и не желе. Онај осећај, оно поравнање, онај далеки тренутак фамилијарности, тонуо је лагано у плими година. Преко њега таложила се тврда кора оних ранијих и заувек казаних речи. Али иако нежељен и потискиван, тај тренутак je, знали су, ипак био могућ; и заиста, повремено, у дугом ходу времена, он je и долазио мећу њих.

II

Петковићи су ускоро мећу Дубичанима нашли исписнике, затим се кумили и братимили, па удавали своје кћери за дубичке момке и женили синове дубичким девојкама. Куће Петковића ницале су дуж Доње мале стремећи да се споје са дубичким; и заис­та, кроз извесно време делио их je само још незнатни простор. Многољудношћу, поштењем и радиношћу стекли cу Петковићи убрзо углед у селу. Кад je до­шла 1912. година, кад се чезама довозио у Дубицу лично равновски начелник и озбиљним, погребним гласом објашњавао Дубичанима, joш увек свиклим да се туку и ратују само кад им je повод пред очима, да je дошло време да Србија поведе одлучан бој про­тив Турака — Петковићи више нису били странци. Међу онима које је начелник Велизар тога јутра, ина­че осоран, тако љубазно и братски вукао за рукав и упућивао како да окупе младиће, опреме их и упуте у начелство, налазио се и домаћин Живко Петковић.

Радован је имао три сина — Драгомира, Драгослава и Драгољуба. Најстарији, Драгомир, био је тада већ ожењен, имао je своју нову кућу поред старе очеве, своју децу — два дечака — свој шљивар, свој тор и своје козе. Плота међу њима није било и више су, као и до сада, били скупа него одвојено, али чудо отуђења било је ипак видно: Драгомир је звао оца „чико", по навици рођеној ко зна каквом смешном згодом у детињству, и то je у почетку звучало тако дечије топло, а сада je све више имало призвук љубазности млађег суседа. Томе је допринела и Драгомирова жена Зорка, црна и пегава — необичан coj чак и за ово поднебље где су се расе одувек укрштале — са својом урођеном злоћом. Кињила je и Дра­гомира и децу, а Радован се у почетку жестио, било му је жао сина, али је касније, са мудрошћу коју доносе године, окретао главу и његово почетно сажаљење према сину претварало се све више у хладноћу.

Драгослав је такође био ожењен и имао два дечака, али није стигао да сагради себи кућу и живео је са оцем. Његова жена Лена била је ситна и радина, добро чувала децу, трудила се око куће и стоке, разумевала се у траве и бајање. Она је подигла прве плотове који су икад виђени око Бајкићевих кућа и прву башту са цвећем; волела je и гајила здравац и његов неземаљски мирис, који се за топлих пролећних дана ширио Доњом малом, толико у супротности са свим испарењима којима je воњао овај мочварни предео, говорио је деци непрестано о благданима. Умела је у рано пролеће, док у контрасту светлог неба и тамне земље — тако пријатном после једноличне белине зиме — нико још ни приметио не би зеленило траве, да нађе младе коприве и спреми зељаник са танким корама проје који je деци мамио усклике. Свекрва Радунка, већ старачки намћораста, волела je своју млађу снају.

Драгољуб je био неожењен, још момчић и мезимче Радованово. Док су старија браћа, притиснута обавезама, увелико осећала немаштину Бајкићевих и отпочињала свој теретни надничарски живот, Драгољуб је са Радованом уживао повластицу минулог вре­мена; ишли су заједно у лов и риболов, ачили се по пољима и барама, ницали где их нико није очекивао и нестајали кад су сви мислили да су ту, стицали углед за тешких година кад je Морава расељавала Дубичане и губили га за мирних година дрским крађама.

Начелник равновски својим доласком у Дубицу прекиде нит овог живљења. Сва три сина Радованова добише наређење да спреме јака сукнена одела и иду у рат. Позиве донесе сеоски пандур Чеда Балабан, и то на крају, пошто их претходно раздели свој Доњој Мали. Уђе у авлију важно и започе да чита имена надмено, али се онда снужди, узмува, смандрља по­зиве Радовану у руку па се измигољи на сокак и тек тамо се опет ускочопери и укрути корак. А Радован испусти хартије на земљу и запути се лагано преко улице у двориште Живка Петковића.

По изгледу и кораку, они који су то видели — а таквих je било много, jep су били код својих кућа у овом тренутку кад је чемерна сила власти притискала село — слутили су нејасне и мрачне намере Радованове. Уперили су погледе у Живкову кућу, као да га тако могу опоменути да не излази, али Живко, изађе и стаде насред дворишта. Жена му Рајна цичала је иза врата молећи га да се склони, а старији син Светозар, који се затекао под кошем, збуњено се укипио не могући да растолкује себи како се и колико све ово сада тиче њега самога. Зато упита оца шта хоће Радован, зашто се упутио овамо, очекујући не одговор, већ упутство како да се понаша. Али Жив­ко je ћутао.

— Зашто ми узимаш све синове, Живко? — упита Радован мукло.

— Ја их не узимам — рече Живко — мени они нису потребни.

— Ти си био са онима који одлучују, ти си та­ко хтео.

— Ми ништа нисмо одлучивали. Такво je наређење.

— Нека иде Драгомир, нека иде и Драгослав — рече некако тихо и нестварно Радован — али остави ми Драгољуба, он je joш млад, ни порода нема, заклетву своју нема.

—