Ериксонови далеко

Борислав Радосављевић

ЕРИКСОНОВИ ДАЛЕКО

Роман

Народна књига – Алфа

Београд 1997.

ИЗДАЈА ПИТЕРА ЕРИКСОНА

Како је заправо изгледао Питер Ериксон, о томе никада није постојала сагласност. То је било стога што је Питер - Петар, Перица, како су га већ којом приликом звали, са подсмешљивим призвуком или без њега – био сасвим различит од осталих дечака из Радничке колоније. Имао је белу кожу (која уместо да преко лета потамни, само се прошара риђим пегама), белуњаву коврџаву косy, зелене очи. И био је висок као притка. Та његова различитост будила је код Милоша и Марка племенита, заштитничка осећања. Он један, тако различит, супротстављен свима њима, деловао је крхко, слабо, незаштићено. Њима је Питер изгледао леп. Та његова различитост њима се није чинила као недостатак, већ као привилегија њему дата, а њима ускраћена. На крају, ако би се десило некад да о томе размишљају, нису знали да ли им је Питер изгледао леп зато што су гајили према њему заштитничка осећања, или су гајили заштитничка осећања зато што су сматрали да је леп.

Његошу Никетићу и другима Питеров изглед, међутим, био је непресушна инспирација за најприземније исмејавање, за спрдачине какве су, ваљда, могли да смисле једино дечаци из Радничке колоније. Карикирали су његову висину, његов ход, његов доброћудни, питоми изглед, подсмевали се његовој коврџавој коси, његовом пегавом лицу, пегавим рукама које се зноје, тако да – већ одавно – за њих, ничега више на њему није било како треба, он је цео био само једна смотана бена, клипан, тупавко који и нема своју физиономију и карактер, не личи ни на шта и ни на кога, не може се ни са чим упоређивати и ничим бранити.

Милош и Марко могли су, ако их притисну, невољно, да признају да Питерова виткост нема елеганцију, да се клати у ходу, да су му одела и цокуле вечито за број већи или за број мањи јер расте брже од њих, да навек зури упитно јер га збуњују њихови поступци и ретко када од прве разуме њихове намере. Али то је било једино рђаво што су њих двојица спремни да признају. Као у свакој дипломатији, у сваком погађању и натезању, они су заузврат инсистирали да се прихвати као непорециво да Питер јесте, додуше, превише добар и наиван, али да није глуп, да су његова кожа и пегице, ако се добро размисли, сасвим без значаја за лепоту и да је он, заправо, један леп дечак, можда чак исто толико леп као и сви остали, а креће се тако расклиматано само зато што се стиди своје висине и настоји да је некако забашури, да је тим покретима који као да вуку наниже учини неприметном.

Ти аргументи изазивали су само заједљив, отрован, грохотан смех. Сваки такав покушај ревидирања, или бар минималног побољшања супротног става, био је унапред осуђен на пропаст; био је то разговор глувих. Никада, чини се, две непомирљивије стране нису селе на огољену земљу утрине, на сивкасти, хладовити насип пруге, на рушевне, добро загрејане дрвене трибине кошаркашког игралишта, на високу обалу Баре доле у Ади, на китњасту баштенску клупу у парку око Чешких вила – нити на било које друго место. Био је то прави слом дипломатије; после таквих разговора свака страна терала је још жешће по своме.

Али млади Ериксон, који је био у центру њихових преговора, сам предмет погађања, за кога се он опредељивао? Он је лудовао за Његошем Никетићем и осталима који су га толико понижавали! Бадава су га Милош и Марко бранили, мазили, тетошили, придобијали лепом речју и уважавањем – а они други грубо вређали, исмевали и стално гурали од себе, он је једнако трчао за њима, опседнут жељом да се изједначи са њима, да задобије њихово поверење и поштовање; колико су Милош и Марко више настојали да га придобију, толико је он више настојао да придобије оне друге. Дани су се склапали над Радничком колонијом у ритму њихових одлазака на Бару или на Спрудишта, седења на трибинама или пландовања у парку, и ништа се у томе није мењало: нити су они одустајали, нити он.

Понашање Питера Ериксона збуњивало је Милоша и Марка. Тражећи одговор, они су бацали погледе на вилу Ериксонових – издвојену, усамљену, опасану зидом, сву у зеленилу, на простору између железничке станице и Радничке колоније, и били су још збуњенији. Они су још увек мислили очима, то јест веровали су, како се говорило, да се једе све што лети, и зато су били убеђени да неко ко долази из те докторске виле, на чијој надзиданој капији обраслој пузавицама још увек стоји бела емајлирана плочица, већ мало обојена рђом, доктора Густава Ериксона, „за све болести, мора бити отпорнији на простаклуке Његоша Никетића. Они тада још увек нису знали шта се збива иза зидова виле, нису били имали прилике да завире чак ни у њено зелено двориште са напуклим бетонским стазама и она им се чинила – тако различита од ниских, сивих „станова у низу Радничког насеља – као какав далек и недохватан замак. Тај утисак појачавала је чињеница што су они докторску вилу најчешће гледали за ферија, у време летњих поднева пуних жеге, спарине и досаде, па им се чинило да она једино у такво време и постоји – да се чаробно ствара из ничега кад притисне спарина без дашка ветра и кад њене тамне сенке тако чежњиво обећавају освежење. Ако би им каквом згодом синула кроз главу слика те виле из неког другог тренутка њиховог живота – у само свитање, док ненаспавани, само упола пробуђени, напуштају град, а над вилом Ериксонових шири се небо као океан, или док је осветљава блесак муње у изненадној олуји, или кад се снег наслаже на цело Радничко насеље и вилу претвори у тиху госпу с белом крзненом капом – они би трептали с неверицом и збуњеним смешком, као да је то нешто додуше логично – логично за све друге куће – али се не може никако догодити вили Ериксонових.

Та летња, нестварна, треперава слика виле Ериксонових је и најдуже – ако не и једино она! – живела у њима. Она се појављивала кадгод би заронили у дане свог детињства испуњене набојем који око њих ствара велику, топлу, љубичасту и жуту ауру, у дане већ окрзане, ољускане, зубом времена озбиљно нагрижене – кад би заронили у њих као у спаљене, гранатиране и иструлеле вагоне који се, заборављени, вуку и данас на слепим колосецима иза Чешких вила и у којима се још увек могу видети делови каблова, инсталација, изолационих материјала, натписи, плочице и слике природних лепота земље.

Најлепши део Радничког насеља био је Чешки парк са својим вилама, пошљунчаним стазама, ниским гвозденим оградама, баштенским клупама, травнатим алејама, прастарим жалосним врбама, липама, јаблановима, јелама и храстовима. Али Милош и Марко нису за њега давали ни две пребијене паре. Додуше, да су морали да пишу писмени састав у школи са темом: Лепоте мога краја, они би свакако описивали Чешки парк; но, била би то чиста фолиранција – да буду у фазону и да прођу са добром оценом: њихова истинска љубав била је утрина на супротном крају од Чешког парка до које се долазило узаним прашњавим путем кроз баште. Та утрина, та пустопољина, ружна, чагољава, пуна рупчага насипаних кућним отпацима и црном шљаком из Ложионице, била је њихова Чудесна земља. Ту су се састајали, доколичили, причали, маштали, свађали се, играли. Познавали су сваку неравнину, каменчину, сваку травку, бурјан, чичак или слез наоколо. Та утрина била је ничија, нико је није уређивао нити бринуо о њој, она је потпуно и до краја била препуштена само њима. Будући да су они били такорећи њени власници – доживљавали су је крајње пристрасно; за њих, утрина је била најлепше место у целој Радничкој колонији.

Но, утрина је повремено доживљавала необичне трансформације и преконоћ уистину постајала нешто најлепше што је оку могло да понуди то сиво радничко насеље. Неког јутра, затечени, угледали би још издалека, преко башти и кровова, управо тамо где непогрешиво знају да је њихова утрина, високи шиљак рингишпила окићен шареним заставицама. Потрче пречицама, прескачу баштенске ограде, и шта виде? Рингишпил само што није намонтиран, недостају само ланци и шарене корпе; а около – из чичка, из бурјана, из слеза – израсле небројене кућице-стрељане у којима се ваздушним пушкама гађају лимене патке, месечеви патуљци или Индијанци, кућице-шатре у којима се крпењачама обарају пирамиде конзерви – све препуно колача, бомбона, ликера, чешљева и огледалаца за срећне добитнике.

Ако је све дотле сунцу и спарини утрине претпостављао хладовину и клупе Чешког парка, ако је презриво одмахивао руком на обавештења да Милош и Марко господаре утрином, да је капама, мајицама, камењем, некад и бусенима лапка и бурјана, одбаченим патикама, бушним шерпама и лаворима, парцелишу у квадрате игралишта за одбојку, рукомет или фудбал – трудећи се да одрже правац као прави геометри, одмеравајући растојање корацима од седам миља – сада ће на утрину доћи и Његош Никетић са својом булументом; за њом, наравно, иде и Питер Ериксон. Неће да дође без те дружине која тера са њим шегу и спрдачину, ма колико га Милош и Марко молили да им се прикључи у игри, обећавали му добра места – само да сервира или брани – напомињали да може да дође кад хоће – извршиће одмах измену, тог тренутка – али сада је ту, сав радостан и егзалтиран, иако га чекају нова, маштовита и болна понижења. Обожавају да му дају да гађа конзерве. Тако се дуго клати, намешта, циља, криви уста, колачи очи – да они напросто урлају од смеха. Понекад га ставе на рингишпил, седну на суседне корпе и хватају га у лету, бацају високо и уживају у његовој пренеражености, у његовом страху од кога губи дах, колута очима и кочи се.

Догађало се да се yтрина претвори у циркус. Један поглед на циркуску шатру, на шарене, ољускане, прашњаве аутобусе, кавезе, на дречаво обојену билетарницу, на сав тај легендарни циркуски неред, био би довољан – да их никаква осећања дотле нису везивала за то место! – да утрини обезбеди вечне симпатије. Његош Никетић је у циркусу волео да гледа најтеже тачке – кроћење лавова и тигрова (кад у кавезу расте нервоза, кад се чује само реско пуцање бича и кад се чини да и најмања грешка може да изазове трагедију), скокове са трапеза, акробатско јахање коња, вожњу бицикла по жици. Пратио је то ужагреним очима, с једним заједљиво опуштеним крајичком усана, очекујући да неко направи грешку, да се планирана и негована напетост сруши као кула од карата, да се деси нека трагична несмотреност. Понекад су се извођачима и догађале мале омашке, често су и сами глумили трапавост да појачају узбуђење, али су се одмах исправљали, вешто и надмоћно, и Његош Никетић би морао да гута своје тек пуштене, неартикулисане крике задовољства. Милош и Марко, међутим, највише су волели оне скромне тачке које изводе вештаци и акробати у паузи, док се припремају велики масовни наступи, док се рашчишћава атријум и мењају реквизити – стој на рукама на обичној столици, жонглирање на дашчици преко ваљка, вежбе на ниском трапезу који се њише као љуљашка, као какво летеће вратило, док се човек елегантно издиже са земље снагом својих мишица и пребацује преко трапеза да плови циркуским простором раширених руку као авион.

Данима су после тога напрезали своје неразвијене мишиће, покушавали – на светом месту утрине на коме је боравио циркус – да праве стој или ходају на рукама. За једино дрво на целој утрини – сабласно криви и квргави дуд који је носио на себи доказе суровог злостављања од свих генерација Радничког насеља – везивали су конопцима гвоздену шипку, њихов трапез, и настојали да имитирају циркуског принца снаге и елеганције; како су стезали зубе, црвенели, стењали, јецали, омицали се, падали, добијали страшне жуљеве, крвавили колена!

Али гле, једнога дана, некоме од њих, Милошу или Марку, то се данас више не памти, пође за руком нешто што је до тог тренутка могао само циркуски принц – некакав стој на столици, или премет преко вратила са ногама које стоје стално под правим углом и чупају трбушњаке тако да зуби шкрипе. Како су скакали од радости! Али уместо да већ виде себе у узаном трикоу извоћача, да слушају грмљавину аплауза под шатром док се елегантно клањају са лицима слеђеним као маска, као што се могло очекивати, њихова прва мисао била је – Питер Ериксон; како њега довући, како га убедити да ради са њима, да се мучи и зноји и да на крају подели са њима радост коју доноси подвиг?

Шта су тада могли да ураде? Какав су избор имали? Морали су да пронађу Питера у неком кутку Чешког парка и да покушају да пренесу на њега своје одушевљење. „Перице – рекли су – „јеси ли видео човека шта ради на оном вратилу које лети по циркуској шатри као ластавица? Е, то исто можемо и ми да урадимо. Ако хоћеш, научићемо и тебе, часна реч! Али Питер је сагао главу и ћутао; није се усуђивао да о тако крупном изазову одлучи сам и чекао је, правећи се потпуно незаинтересован – што је заиста било кварно! – да види шта ће рећи његови другари. А они су најпре само гледали у Милоша и Марка ширећи очи, занемели од среће, не верујући напросто својим ушима да су тако нешто чули. Онда је настало једно такво врискање, њиштање, кикотање, звиждање, гроктање и цичање – повремено прекидано утањеним, значајно наглашаваним, понављањем њиховог хвалисавог позива које је изазивало нападе смеха који су се завршавали гушењем, зацењивањем и роптањем – да су хероји летећег вратила побелели као авети и били спремни да умру да би опрали са себе ове увреде и понижења. „Дођите да вам покажемо, процедили су с напором и кренули према утрини. А дружина Његоша Никетића весело и лаконого пошла је за њима. „Гледајте атлете – ругали су се – „гледајте људе рођене за трапез! Видите каква рамена имају, какве ручерде, пази мишице! Гледајте фигуру, видите елеганцију – рођени су за циркус!"

Тако су у причи стигли до утрине, поседали около и упитно мало истурили браде напред. То је био знак да су сасвим спремни, наштимовани и уживљени у улогу државне комисије за оцену вештине акробата-аматера: Деде, напред, покажите шта знате! Стежући зубе и још увек блед Милош (или Марко) дохватио се вратила и започео свој тешко научени премет. Али није стигао још ни до половине, кад му је Његош пришао са гадљивим осмехом и шутнуо га из све снаге одоздо у задњицу; препаднут, Милош се опустио и треснуо полеђушке на црнило утрине. И док се он подизао с болном и љутитом гримасом на лицу и покyшавао да протестује, Његош се дохватио трапеза и почео – наказно колико је могао више, стењући и црвенећи неприродно – да имитира Милошеве напоре. Потом се шегачио и ачио са њиховом направом висећи на њој на све најсмешније начине којих је могао да се сети, уз општу дреку, цику и одобравање. На крају, кад је веселост достигла врхунац, пресекао је перорезом ужад па шипком која му је остала у руци појурио Милоша и Марка, претеће и скаредно у исто време, али су они заждили не чекајући да провере да ли се шали или су му намере озбиљне.

Било је то за Милоша и Марка тешко и болно искуство. Али више од свега болело их је Питерово понашање. Он се тако радовао њиховом понижењу, тако клиберио, тако уживао у представи коју је изводио Његош Никетић, да се сав тресао, несвесно имитирао Његошеве покрете, млатарао рукама и скакутао кад су они клиснули да их не докачи гвоздена штангла! Био је тако расклиматан, бенаст, измењен у лицу, округлих усана и ситних очију! Та промена их је разочарала и растужила јер је сведочила против њих и давала за право Његошу Никетићу; ако и није био стално бена, Питер је то постајао кадгод се Његошу Никетићу и његовој дружини прохте.

Догађаји као што је овај који им је приредио Његош Никетић усмеравали су друштвени живот Радничког насеља. Његошеви апостоли тако су се умножавали. Није било много оних који су видели догађај; али после извесног времена није више било никога ко за то није чуо, или бар није био вољан да чује. Пресретали су Милоша и Марка и распитивали се весело како је било на трапезу, шта су све на њему изводили и шта још намеравају, и при том су се кревељили и гестикулисали, шутирали ваздух као да погађају њихову задњицу, исповијали се тако снажно да су се од замаха превртали уназад и онда настављали да се ваљају по земљи загрцнути од тешког напада веселости.

После тога Милош и Марко данима и данима су се мотали около срозани, једним ударцем ноге скинути с небеских висина циркуског извођача. Имали су повремено праве живчане нападе, причали сами са собом, ноћу скакали из сна загушени сопственим гласом који никако није хтео да напусти грло. Унижени и ојађени, сневали су освету која је била утолико страшнија уколико су били свеснији своје немоћи. Тако су се били готово сасвим располутили, поделили се изнутра, да се то убрзо могло да види и споља: почели су да гледају разроко, нос им се искривио на једну, уста на другу страну, браде им се ушиљиле а уши оклемпавиле; изгледали су тако страшно да нису имали храбрости да излазе међу људе, а избегавали су и сами себе да погледају. Ишли су у поље, у Аду, слепим колосеком према Спрудиштима, завлачили се у старе, гараве вагоне и гледали кроз широм отворена нагорела врата у увек трепераве, беласасте врбаке и топољаре у којима се гнезде гачци и вране; ту су стискали зубе, смиривали дрхтавицу и тако побеђивали хистерични напад који су предосећали, који је, услед напетости, био готово неизбежан.

Кад би себе тако мало извидали и залечили, враћали су се опет на своја уобичајена места и опажали са неким новим узнемирењем – за које нису знали да ли поправља или погоршава њихову личну ситуацију – да се срозало и све око њих. Утрина је постала пуста и чамотна, троскавац посивео од прашине, слез пожутео, лапак се претворио у чичак, бурјан је сав постао густо „леонарди" мастило; Чешки парк се такође усукао, остао без лишћа које су лахори гомилали насумце по прашњавим стазама и сасушеним алејама. Цело Радничко насеље се смањило, посивело, кровови улегли, оџаци се накривили, ограде попадале, тарабе се проредиле и личиле на разјапљена старачка уста из којих су поиспадали зуби, жице на бандерама су висиле као конопци за веш; изгледало им је да се цело насеље руши само од себе, круни и пропада, тако да ће једнога јутра кад, неиспавани од ноћних мора, са тешком мучнином која предсказује прави епилептични напад, изађу на улицу, морати да закључе да нема више ничега – ни дрвећа, ни кућа, ни ограда, ни врзина – да је све постало равно и прегледно и да се нигде више не могу сакрити од Његоша Никетића и његових сателита.

ГРИГОРИЈЕ МАШТА О БАЗЕНУ

Далеко у пољу, окружена закржљалим тополама које се беласају, тачно на средини Баре, која следи кривудав ток некадашњег корита Мораве, на њеном најширем делу (Морава дуби у свакој поплави, кад скрене у поље и радосно пронађе свој стари траг), чврсто насађена на неравну, укоровљену обалу, али чеоним бетонским зидом уроњена у зеленкасту воду – уздиже се висока, сива зградурина узаних, мрачних прозора, која вечито хуји и које се плаше купачи на Бари, дечаци из Радничке колоније. То је „Црпна станица" фабрике шећера, њено извориште за моћне млазеве воде у машинским погонима, хидрантима и шмрковима који на пријемном плацу душмански перу каљаву репу која се комеша и креће на покретној траци. Иза тамних, од прљавштине готово непрозирних стакала, када се сасвим приближи окну и стане у зрак сунца, дечаци понекад угледају неко чудно, носато лице како их, из равномерне јеке и хуја зграде, немо посматра. Тада их подиђе језа, готово се стресу од страха; окрену се од зградурине и пливају у супротном смеру, yдаљавају се, пљискају и јурцају по води све док утисак не ишчезне и док опет не забораве на зградурину и човека затвореног у њој. Црпна станица је за њих зачарани замак. Пуна је електричних водова, мотора и црних цеви које дубоко под површином снажно усисавају воду. А човек кога понекад виде накратко, у блеску сунца, мрачни је вештац који рукује тим тајанственим силама. Њихов утисак, о коме никад не говоре, с којим се прећутно сви слажу, појачава чињеница да тог човека никада нису видели на светлости дана; никада, ни за најврелијих дана, није дошао у искушење да напусти зграду, да се прошета обалом или да им се придружи у купању.

Човек кога су се дечаци плашили звао се Григорије Смислов, био је добричина, волео је дечаке и мрзео воду. Био је електромашиниста по струци, једини он је знао да пушта у рад и одржава пумпе и зато је свакога дана, још у свитање, морао да гута врелу кафу, пакује смотуљке и лончиће са доручком и ужином у масну кожну торбу пуну шрафцигера, кључева, осигурача, каблова и пуцвала, да напушта већ помало ускомешани мир Чешког парка и путељком крај железничких колосека, поред зачађавелих хала Ложионице, китњастих, старинских зграда железничке станице, сиротињских и циганских чатрља на крају, урони у кукурузна поља, а најпосле и у пустош барског предела, трзајући се на сваки мокри пљусак крила чапљи и патки које, уплашене од њега колико и он од њих, изненада узлете.

Григорије Смислов, који је мрзео воду, морао је да ради на води. Зато се затварао у Станицу и налазио себи посао, подмазивао пумпе, прегледао прикључке и осигураче, а кад би све било баш у потпуном реду и мотори постојано и задовољно брујали – читао је новине седећи уз прозор и гледао возове који прохукћу, прозвижде, протандарају и пролампарају далеко у пољу, равнодушни за тај стари, затрављени моравски ток. Од пролећа, од првих топлих дана, кад би дечаци почели да долазе и да храбро, уз цику и ишчикавање, кушају још хладну воду, упарложени преко зиме, жељни пливања и водених акробација (забаве која је навек била помало режирана и глумљена и вапила за гледаоцима), па све до касне јесени, кад се, поцрнеле коже и побелеле косе, сатима снебивају пре него што лењо загазе у воду – Григорије је често био њихов једини гледалац; осматрао је како уз вриску скачу са обале на ноге или на главу, роне у дубину или се вуку по плићаку тражећи шкољке на дну или хватајући караше у зуки и шевару, како препливавају с једног краја на други или дрхтуре на обали, најежени од хладноће због изненадног ветра који намрешка Бару, због летње кошаве која долети чак са Урала и преко руских и молдавских степа, бирајући удолине, стигне да изврне лишће топола и покрене кафене маце овде, у овом далеком, напуштеном, моравском заливу – гледао је сав загрцнут од страха, дубоко забринут за њих, с неизмерним чуђењем откуд им толика храброст и несмотреност да се излажу на милост и немилост таквој водурини; кад би га страх сасвим савладао, он је окретао главу и читао новине, читао, напрежући се да не мисли на њих; али чуо би и даље њихове