Белешке о веселишту

Борислав Радосављевић

БЕЛЕШКЕ О ВЕСЕЛИШТУ

Позоришне критике

Е-издање

Београд, 2016.

ПРЕДГОВОР

Идеја о оснивању Фестивала Дани комедије родила се, верујем, спонтано после бројних манифестација одржаних поводом прославе шест векова од првог писменог помена имена Јагодине у оквиру којих је главна звезда био комичар Миодраг Петровић Чкаља. Популарни Јованча из филма Пут око света био је на врхунцу популарности и у Јагодини је дочекан као идол. Та чињеница је свакако покренула мисао да је велики Нушић заувек обележио Јагодину овим ликом, да је преко њега она изашла из учмале провинцијске анонимности, и да зато треба на сваки начин да га негује и подржава, а преко њега и комедију уопште.

У то време био сам уредник за културу у листу Нови пут и писао о свим догађајима везаним за почетке Дана комедије. Године 1973. први пут сам о свим представама написао краћи приказ и то објавио у Новом путу као додатак извештају о одржавању Фестивала. Намеравао сам да то чиним сваке године, али сам имао прилике да то поновим још само следеће, 1974, јер сам после тога на дуги низ година био склоњен из новинарства и са Фестивала. У новинарство сам се вратило после пет година, а на Фестивал, као извештач, после пуних десет.

Зашто сам са Фестивала био склоњен пет година дуже, за то постоје бар два разлога. Комедија је по природи ствари увек имала и једну сатиричну ноту која се, како год окренеш, сводила на жаоке упућене савременом, актуелном тренутку. Тако је фестивалска дворана често бивала, сред свеопштег ћутања, једна слободна и гласна причаоница из које су на све стране врцале духовите опаске на разне глупости политичара и моћника. Многи од њих седели су у првом реду и смејали се кисело правећи се да се то не односи на њих. Зато су ти моћници имали шизофрен однос према Фестивалу: желели су да он буде добар и успешан, да се играју најбоље комедије, али и да се забрани нека „неподобна" представа, а ако то није могуће – да се избегне расправа о њој, да се пригуши и прикрије. Да све остане у малом, затвореном простору. Слобода уметности, али и незаталасано море тековина социјализма. Зато извештачи нису могли да буду нелојални и непоуздани новинари, са мањком аутоцензуре, за каквог сам ја сматран тада. Моји новинарски задаци тада били су плаћене привредне репортаже и извештавање са синдикалних и самоуправних састанака на којима се много говори а мало одлучује.

Други разлог је могао бити што је Фестивал био престижан друштвени догађај у малом граду на који се долазило да се буде виђен. Фестивал су још увек отварали политичари високог ранга, а домаћа елита заузимала је прва два (бесплатна) реда. Новинари су, на наки начин, као „друштвено-политички радници, били „пратећи вокали те елите. Мени, после сукоба са том елитом, разуме се, није ту могло бити места.

Кад је временом све то било превазиђено и кад сам опет почео да извештавам са Фестивала, наишли су прекиди због функција које сам обављао. Четири године био сам главни и одговорни уредник листа, а нешто касније две године директор Радио-новинске установе. Опис послова на тим функцијама није допуштао извештавање са Фестивала.

Ипак, у дугом трајању Дана комедије, накупило се једанаест година у којима сам био марљиви извештач не само за лист Нови пут, већ и за Радио-Јагодину, Радио-Београд и многе локалне радио станице у Србији које су имале интереса да прате јагодински Фестивал. Критички прикази тих осамдесетак представа одиграних у такмичарском жару пред фестивалском публиком у Јагодини, сакупљени у овој књизи, могу бити мали пламичак који ће, у даљем протицању времена, бацати мало светла на моћан креативни траг који је овај Фестивал зрачио око себе.

ДАНИ КОМЕДИЈЕ 73. ФЕНОМЕН ИЗИГРАВАЊА

Атеље 212: КРАЉ ИБИ Алфреда Жарија у режији Љубомира Драшкића и са сценографијом Владислава Лалицког

Готово десет минута је светозаревачка публика немо посматрала представу бавећи се више препознавањем својих љубимаца под гротескним кловновским маскама, него суштином представе. Истини за вољу, и сама суштина представе: специфичан хумор, циркуски, а дубок, личности са дијапазоном понашања од идиота до рафинираног циника, строго стилизована радња којој су подређени костими и сцена – све то није одмах могло да запали публику навикнуту на конвенционалнији позоришни израз.

Али, у тренутку кад се чинило да ће се и глумци, навикнути на френетичну подршку публике, резигнирати, из гледалишта је дунуо дашак поимања чудесног, извитопереног света Алфреда Жариа. Глумци су смогли снаге да наставе и моћ њиховог артизма најзад је покренула гледалиште на сарадњу: Зоран Радмиловић, Ташко Начић, Никола Милић, Маја Чучковић, Зоран Ратковић, Петар Краљ и остали исписали су једну од најзначајнијих страница у историји феномена који се зове Краљ Иби: повели су светозаревачку публику на дуг и опасан пут до авангардног позоришног израза и за цигло десет минута довели је до циља. Доказали су да њихов Краљ Иби није феномен само београдске публике, већ публике уопште.

Гледалиште у Светозареву није могло да осети и покрене екипу на чари нових импровизација. Ова публика је била само процењивач и баш зато нека искуства из овог сусрета могу бити драгоцена за даљи живот ове представе. У току десетогодишњег извођења Иби се не само усавршио, већ и кварио помодним глумачким и сценским новотаријама које је карактерисала управо протекла деценија. Многе импровизације имале су за циљ једино да шокирају малограђанске духове и оне не доприносе квалитету представе. Импровизације које су проширивале и продубљивале дијапазон глумачког израза и поруке осетила је и ова публика и наградила бурним аплаузом. Идиотске и циничне реплике краља Ибиа, минуциозно самозадовољство цара Алексеја и гротескно командовање генерала Лашија очигледан су доказ за то.

НЕПРОЛАЗНА САТИРА

Народно позориште из Сомбора: РОДОЉУПЦИ Јована Стерије Поповића у режији Жељка Орешковића и са сценографијом Владимира Спасића

Друга представа овогодишњег Фестивала тематски се дивно уклопила са првом, по два основа: Краљ Иби је модерно изигравање, Родољупци старинска сатира која, међутим, ништа није изгубила од своје актуелности.

Глумачка екипа из Сомбора је полетно и са жаром одиграла ову представу и повремено изазивала спонтан смех у гледалишту, иако је дошла на Фестивал без претензија да се бори за статуету Јованче. То весело позорје – каже редитељ Жељко Орешковић – је грко, горко и тужно. У њему има смешних сцена, али нам није до смеха, јер је сувише истинито о нама. То није смех који разгаљује, већ смех кјоји отрежњава. Зато ту Стеријину комедију многи нису волели. Можда неће ни данас.

Из глумачке екипе свакако треба истаћи Велимира Суботића као Шербулића и Бору Стојановића као Смрдића. Изнијансираном и префињеном, уметнички зрелом глумом, они су држали висок ниво представе, уз значајну помоћ осталих. Сценографији треба замерити што није више стилизована и што је пренатрпана, а томе није крива само мала светозаревачка позорница. Костими са јефтином симболиком (паучина) нису били потребни, јер и сам текст пати од наравоученија.

СМЕШНЕ СЛИКЕ И ПРИЛИКЕ

Народно позориште из Титовог Ужица: ПОДВАЛА Милована Глишића у режији Миленка Мисаиловића и са сценографијом Петра Пашића

За похвалу је настојање Фестивалског одбора да сваке године на Данима комедије видимо и резултате којег мање афирмисаног позоришта из унутрашњости. Оно што је, мерено аршином Фестивала, мање успело, може бити изузетно вредно у односу на опште стање позоришне уметности у Републици. Такав је управо случај са Народним позориштем из Титовог Ужица. Њихова Подвала је примљена топло и са симпатијама од публике која на кантару свог допадања истовремено важе прворазредне екипе из позоришних метропола, а то је за полупрофесионално позориште које је тек у формирању, какво је титовоужичко,