Моћ да се каже

Борислав Радосављевић

МОЋ ДА СЕ КАЖЕ

Дневник писца, 1969–2000.

Јагодина, 2008.

(Допуњено е-издање, Београд 2016)

СРЕЋНО У НОВУ 1969!

У последњем тренутку снег је спасао част и „обелио образ" новогодишњој ноћи. Без њега још на самом старту многе макси хаљине биле би избачене из строја и неупотребљиве за јарко осветљене, али слабо украшене и задимљене дворане. Овако, на белим и клизавим улицама тло је измицало испод ногу и трезнима. Штимунг је био ту.

Чим је куцнуо „дванаести час, кренули смо у обилазак града. Весели младићи и девојке окитили су улице уместо шарених папира и лампиона. Иза осветљених прозора кафана чуо се „поноћни танго, а из свих улица одјекивали су пуцњи прангија и пиштоља. Електродистрибуција нас није почастила минутом таме. Додуше, она је на рачун тога минута узимала аконтацију читаве године, па и уочи саме Нове године: прекида струје је те вечери било толико да су многе фризуре под хаубама постале готово неупотребљиве.

Док је мраз напољу све јаче стезао, температура је расла свуда где је Нова година дочекивана уз чашицу и ћуретину. У хотел Палас нисмо могли да уђемо од разбијених чаша и тањира. У „Србији смо затекли мирнију атмосферу. У паузи између два „народњака могли су се чути чак и вицеви. Обред љубљења и честитања био је већ завршен. Само су још сликар Милан Рашић и пројектант његовог атељеа Малиша једнако један другом честитали ко зна какве нове подухвате…

Али многи су радост новогодишње ноћи морали да одложе за сутрадан. Те ноћи били су на својим радним местима и бринули друге бриге. Дежурном фармацеуту звоно није дозволило да буде „на месту вољно. Новогодишња ноћ је многој деци донела високу температуру, ону обичну, што долази од грипа и прехладе. У Болници је било мирније. Чак и у породиљском одељењу владала је тишина. „Ове ноћи нисмо добили ниједну принову, рапортирала нам је дежурна бабица Стоименка Васиљевић. Деци очигледно не прија новогодишње славље.

На улици смо затекли милиционера Мијалка Грујића. Нисмо му тражили исправе, али је и он морао да нам рапортира. „Ноћас гледам кроз прсте, рече нам, „али и да није тако, не бих имао много посла. Нема изгреда, свет је ноћас заузет весељем. Једино су неки младићи обили врата Техничке школе – да уђу на игранку.

Кад је жеља да се уђе била толика, значи да је игранка добра. Пошли смо баш да видимо. Оркестар је грмео. Попели смо се на сто да сликамо и нисмо били упадљиви. Занети у лудом ритму, младићи и девојке нас нису ни приметили.

На крају смо отишли и до железничке станице да видимо да ли и у овој ноћи возови долазе и одлазе. Одиста, ишли су и то – пуном паром. Чак је било и путника. Дежурни отправник возова била је Косара Марковић. Она је дежурала ваљда зато да се мушкарци не љуте, јер је једина жена отправник на прузи Београд – Ниш. „Сметњи у саобраћају нема, рекла нам је, „једино што путнички возови мало касне, због великог броја ванредних.

Један воз је управо долазио и она је поздравила машиновођу високо уздигнутим фењером. Срећно у нову 1969!

(8. јануар 1969)

Кад сам решио да своје записе – белешке, цртице, или како смо то већ крстили – те мале колумне разбацане по новинама, сакупим у једну књигу, схватио сам да нема погоднијег текста за почетак од овог штурог репортерског записа о дочеку нове 1969. године у Јагодини, ондашњем Светозареву. Читајући га изнова, после толико година, разабрао сам да је он, у свој својој шкртости, немилосрдно тачан, да са мало речи, прецизно као хируршким ножем, слика опскурну атмосферу једне наметнуте, туђе, неразумљиве и неприродне прославе.

Божић, највећи празник свих хришћана, који се у целом демократском свету везивао за Нову годину, не само да није смео да се слави, већ није смео ни да се помиње, као ни јулијанска Нова година коју су Срби традиционално славили као своју. Календарска Нова година славила се јер је држава то тако хтела, јер је глумила нормалан свет. Али њени поданици нису имали никаквог личног разлога ни мотива да је славе. На крају године своде се биланси успеха и слављем праве подстицаји за нова прегнућа. А какве су то успехе могли да славе Срби – поданици? Ако су се уселили у нови стан, нису га зарадили и купили, него су га добили молећи, цвилећи, клечећи, понижавајућу се пред руководиоцима и разним комисијама, или уз свађу, вику и дреку, уз лажне потврде о месту становања, уз лажна лекарска уверења о болести деце и укућана, уз замерке и омразу са конкурентима, макар им то били и најбољи пријатељи. Ако је неко добио боље радно место и већу плату, није то било што је боље и више радио, већ што се боље додворио, био покорнији и послушнији, или дрскији и бескрупулознији, што се „дошколовао уз рад", купио диплому на неком радничком универзитету од корумпираних професора-тезгароша који су се тих година нагло множили по Србији.

И то одсуство искреног славља и радовања материјализовало се те вечери док сам са фоторепортером листа „Каблови" Миодрагом Томићем, по шаблону који је тада важио за све медије, обилазио оне који славе и оне који су у празничној ноћи на својим радним местима. Град је био не само неукрашен и мрачан, већ и безљудан. Нигде самозадовољних људи који би покушали да у маси и заједничкој радости дочекају Нову годину. Свако јавно окупљање је сумњиво. Милиционер кога смо срели је неки мршав и жгољав човек за кога те ноћи нема посла. Он још увек носи униформу са упртачима и капом титовком. Милиција личи на војску, само што је штоф другачије боје.

Прослава се своди на кафанску вечеру уз музику, или на игранке које приређују млади. Али и музика је строго цензурисана. Младима је дозвољен рок и они га некритички конзумирају, али старији су на муци. Српске песме које могу да миришу на национализам забрањене су. Због њих се иде у затвор. Турбофолка још нема, новокомпонованих песама има мало и строго имитирају народни мелос или такозване староградске (кафанске) песме. Офуцани шлагери и народна кола. Ред купуса, ред меса. И пиће у великим количинама, Али пази шта радиш и шта причаш. Крај тебе је увек неки цинкарош који реферише о свему. Све улази у досије, све је важно. Удба мора да зна и твоје слабости и твоје навике, да их у датом тренутку, по потреби, користи за уцену или претњу. Ако си женскарош, ако си говорљив и искрен кад се запијеш – све улази у досије. Колико пута су ме нуткали пићем и постављали питања на која су желели одговоре, јер су знали да сам превише причљив кад ме ухвати пиће. Али, разуме се, никада нисам био толико пијан да не препознам бедне цинкароше!

ДЕЧАЦИ С КРОВОВА

Лепљиви снег је упорно падао и због белине којом се заогрнуо град сутон се хватао полако, крадомице. Улица Бошка Ђуричића, која од железничке станице води према центру Светозарева, иначе шеталиште младих, била је скоро пуста. Хладноћа и влага су се увлачиле у кости и, верујем, онај ко није имао прека посла није радо избивао из куће. Преда мном, тротоаром поред дугачке стамбене зграде Индустрије каблова, журно је грабила млађа жена. У наручју је носила дете увијено у дебело ћебе. Кишобраном је штитила бебу и себе од насртљивог снега. Наједном је са врха зграде на жену полетела огромна, тврдо набијена грудва снега. Грудва је пала посред кишобрана. Жице су попуцале, жена се занела и с муком задржала на коленима, грчевито стискајући бебу у наручју, док је сломљени кишобран потпуно покрио и њу и дете.

Помогао сам жени да устане, а кад се мало повратила, обоје смо погледали у врх зграде: неколико дечака се клиберило на крову. Сцена им је очигледнмо причињавала пријатну забаву.

У том тренутку сам се сетио да сам те дечаке, можда не ове исте, али можда баш и њих, у сваком случају дечаке који станују у том најнасељенијем кварту града, виђао много пута током летњих вечери како трче овим истим равним крововима. Било их је од шест до, отприлике, дванаест година старости, па сам са запрепашћењем констатовао да се у њихoвим рукама светле – цигарете. Покушавали су да разговарају шатровачки, а изрази који су допирали до мене ни у ком случају нису за цитирање.

Тако је овај мангуплук који се догодио пред мојим очима дошао као потврда мог већ стеченог мишљења о њима, па ми је прва мисао била да се испнем горе и да им опалим по један шамар којег би се сећали и кад одрасту. Али друга мисао ми је била, а шта би било све и да могу да их стигнем и остварим своју „васпитну" меру? Дечаци би се раскукали, веома подло би вриштали све док се не окупе комшије које би ме прогласиле за садисту коме сметају дечје игре. Родитељи би ме, вероватно, тужили суду. Но, помислио сам, шта ако бих пронашао њихове родитеље и казао им шта им деца чине? Замислио сам и ту сцену: родитељи би их вероватно мало изгрдили преда мном, али сумњам да би ми се сутра јавили на улици.

И нисам урадио ништа. Само сам жени помогао да пређе снегом завејани паркић и продужи другим тротоаром, са сломљеним кишобраном у руци.

(17. децембар 1969)

Овај запис о несташним јагодинским дечацима доживео је, много година касније, своју непланирану допуну и – исправку. Моја тако јавно исказана (педагошка!) љутња према неваспитаној и дрској деци коју сам виђао по крововима како пуше и псују показала се као наивна и неправедна оптужба. Нашао сам се 14. јула 1990. године у Паризу. То је дан када Француска, помпезно и радосно, уз мноштво догађаја и невиђену пиротехнику, слави свој Дан Републике. Било је вече и реке људи кретале су се улицама, средином, не хајући за аутомобиле који су стајали или се кретали брзином пешака. Сви су бацали петарде и оне су праштале између наших ногу стварајући заглушну буку. Ишли смо од Трга Републике према Бастиљи, где је била централна прослава, неким сплетом малих улица. Мислим да смо били у Улици Беранже кад ме погоди у главу нешто хладно, влажно и мекано, али тако тешко да поклекнух, а наочаре ми одлетеше између ногу тог људског стампеда. Бацих се за њима, онако ошамућен и збуњен, и видех још набреклу али напуклу најлонску кесу из које се, као из неке огромне медузе, лагано по још топлом асфалту цеди вода. Схватио сам да је то била та хладна и влажна бомба која ме је погодила у главу и, придигавши се, погледао према балконима високих зграда: а горе, на највишем балкону, неколико дечака пресавијало се од смеха и задовољства! Радовали су се још једном успешном поготку! Нису то били никакви дрипци, већ лепо васпитана париска деца која нису могла да одоле изазову. Из њихове визуре та гомила која се кретала улицом била је само привлачна мета за њихове, како су сматрали, безазлене и веселе игре.

Али како, у тој маси, погодише баш мене? Тај погодак, мислио сам, био је одоцнела казна за моје јавно огрешење према оним сиромашним и убогим јагодинским дечацима који су се, некада давно, забављали на исти начин.

КАКО ДА СЕ ЗОВЕМ

Да име није без значаја за човека, доказано је много пута. Најсвежији је пример енглеског певача који није могао да успе све док себи није дао име ИНГЛБЕРТ ХАМПЕРДИНГ. Сад га сви знају, можда баш зато што никако не успевају да му упамте име. И обични људи понекад пожеле да се зову друкчије него што се зову. Имена застаревају као и обичаји. Поружне с временом. Добију други смисао или призвук. Сада модерно име за људе, кроз десет година постаје модерно за псе или коње. Човеку се преврће у стомаку.

Зато домишљати кумови издевају деци нова, непрофанисана имена. Али нису сви луцидни. Један отац је назвао сина Милојко, по имену свог оца. Дете је сада основац и смртно се вређа кад га неко ослови именом Милојко. Одмах узвраћа: „Ти си Милојко!" То име сматра за искључиву привилегију свога деде.

Али смртном човеку није лако да промени име. Док схвати да му име не одговара, оно је већ уписано у гомилу докумената и потребно је много воље и упорности да се то промени. Људи зато забораве на администрацију, надену себи неко лепше име и почну њиме да се потписују. И ту почињу невоље. Лако је великим уметницима којима нико не тражи сведочанство или крштеницу. Обичним људима је све то потребно. Један студент је недавно дипломирао као Бранко. Да би подигао диплому морао је у општину да одведе два сведока из Босне где је рођен да докажу да су Бранислав и Бранко исто лице.

У таквим стварима улогу игра и људски нехат, случај или презирање администрације. Задесио сам се недавно код матичара и присуствовао оваквој сцени:

– Ви се, човече, не зовете Марко, већ Марисав! – узвикује Матичар.

– Немогуће – брани се човек – у свим документима које имам пише Марко.

– Могуће, али ова књига је најважнији документ, а у њој пише Марисав.

– У реду, дајте крштеницу на име Марисав.

– Презиме је, како овде пише, Павловић?

– Ау, побогу, какав Павловић, Ја сам Јовановић. То је презиме по првом мужу моје мајке. Нису били још разведени кад сам се родио.

– Извињавам се, сад видим исправку, нечитко је дописана. Није званично ни оверена, али да Вам верујем кад кажете! – збуњено говори матичар. – Жена Вам се зове Вука?, наставља већ несигурно да проверава матичне белешке.

– Каква Вука, то ми је прва жена! Трећа жена ми је Мара! Имам с њом и децу!

– Побогу, човече, Ви бисте најбоље урадили да се поново родите!

(27. август 1969)

Ова весела згода код матичара, коју сам забележио на овај начин и која ми је дала повода да размишљам о именима, није била само доказ о аљкавости и неписмености чиновника који брину о матичној администзрацији. Нема, нити је у Србији икад било, тако неписменог чиновника који не би умео да читко упише у књигу десет – петнаест слова нечијег имена и презимена. Кроз небригу о именима одсликавала се небрига према људима. Име чува човеку достојанство, а држави Србији никада није било стало до људског достојанства, већ једино до контроле над људима. Да их што тачније изброји и обележи, као овце у тору. Зато је повремено наређивала да се људи пописују са презименима по оцу или деди. Да их лакше нађе кад их тражи у војску или да наплати порез. Тако се догађало да се два рођена брата упишу са различитим презименима, један по оцу, други по деди. А притом су напуштена стара породична презимена, па се временом изгубио сваки траг о сродству, чак и међу блиским рођацима. Име и презиме, а тиме и порекло и припадност некој фамилији или братству, постало је у Србији последња рупа на свирали.

РЕЧ

У наше време милијарде појмова траже да добију своје име, да постану реч. Гурају се у говор, журе да заузму своје место, немају времена да чекају, хоће да уђу све одједном. И улазе нове речи у говор, али говор постаје од тога сиромашнији. Губи своју магичну моћ.

Реч је најснажнија кад се обраћа животу, кад изражава бол, патњу, радост, кад је посвећена љубави и смрти. Али реч није само привилегија човека и не говори само о животу. Реч је позајмљена и компјутерима, она све више постаје део технике, средство учења. Прилагођена новој намени, осиромашена, ослобођена свих тонова и призвука, нова реч је почела да даје тон говору. Говор људски, онај који се обраћа животу и човеку, смрти и љубави, болу и радости, озбиљно је почео да губи снагу и тамни.

И обичан човек устаје у одбрану говора, али притисак је толико велик да он не одолева. Чини уступке, тражи компромисе, прилагођава се. Песник остаје последње упориште. Поезија је вазда, од свог настанка, бранила говор. Враћала је речима њихову исконску снагу, моћ убеђивања.

Песници су принуђени да своју реч нуде у писаном облику и тиме су је изједначили са оном наменском, оном новом, осиромашеном. Они знају то и зато све чешће настоје да своју реч дају живо, да је сами изговарају и да јој тако враћају њену снагу. Славни совјетски песник Јефтушенко штампа, али пре тога рецитује своје песме. И стотине људи слушају његову реч и поддају се њеној магији. Један наш велики песник, Брана Петровић, у време кад нико није знао за њега, кад му име није било овенчано ореолом славе, опробавао је снагу својих песама пред случајном публиком у београдском кружном трамвају званом „Двојка". Кад би са задње платформе почињао да довикује своје стихове, људи би остављали новине и прекидали разговоре, најпре се осмехивали, а онда, понети снагом речи, аплаудирали непознатом дрзнику који је на тако пријатан начин реметио њихов свакодневни тренутак журбе.

Ето, и тако песници устају у одбрану говора. Наш читалац из Светозарева Д. Димић јавио нам је недавно да су два млада песника гимназијалца на једној игранци преузела микрофон од ансамбла „Поноћне лампе" и младима, који су те вечери хтели да мисле само на игру, дуго читали своје стихове. Нико се због тога није наљутио. Напротив, млади песници су позвани да то учине опет. Реч је деловала.

(11. март 1970)

ПЕКАР

Сваког дана сам га сретао, тачније пролазио поред њега, јер је он чешће седео, уствари увек седео: и кад је ишао није остављао утисак да иде некуд одређено, него тек тако, без везе. И његово седење, уосталом, није имало неки циљ, увек је било свеједно да ли седи или иде, или једноставно стоји и клати се. Неки разлог, и то, сада верујем, неки дубљи разлог, постојао је једино у томе што се увек виђао на Малој Пијаци, испред стаклорезачке или столарске, кројачке или неке друге радње, којих тамо има доста, мада сам у почетку веровао да је тамо само због ниских степеница на којима је могао да седи и да куња на сунцу и због доброћудних власника који нису сматрали за потребно да му отказују такву врсту гостопримства.

При сусретима са њим јављала се у мени нека нелагодност, нека неодређена грижа савести, осећај кривице који се, верујем, јавља код сваког при сусрету са убогим и јадним човеком. Временом сам се, међутим, сасвим навикао на ове сусрете и тај осећај је ослабио, па се, узгред, чак јавила љубопитљивост: из њега је, наиме, из целе његове појаве, избијао неки необичан бунт. И начин на који је седео, и начин на који је говорио, уствари гунђао, начин на који је ишао или гледао, или било шта друго, одавао је протест, али протест који није био уперен ни против кога и ни против чега, већ тако, једноставно, изражавао незадовољство. У изражавању тог протеста било је, опет, много опрезности и страха, као да ће због тога обавезно уследити шамари, али и упорности и решености да се, без обзира на те шамаре, протестује и буни и исказује големо незадовољство. Тај бунт, дакле, и није био свестан чин, већ се јавио спонтано и био саставни део њега.

Догађало се, на пример, иде средином улице пијан и гунђа. Послушам: псује. Али псује тако као да размишља вреди ли уопште да се тим псовањем излаже опасноти да због тога буде кажњен: псује живот. И најтеже је у тим псовкама назрети бунт. Чини се сасвим као да, просто, наглас разговара са собом. Кад седи и ћути главе нагнуте скоро до колена издигнутог на степенику, бунта је много више.

Можда, као што често бива, не бих ни био свестан да сам виђао овог човека да од неког времена не штуче некуд. Најпре сам уочио да нешто недостаје тамо оним радњама, али нисам знао шта. Неки натпис, фирма, излог, шта ли. Онда сам се сетио да на степеницама нема тог човека. И запитах.

– А, чика Миле, рече стаклорезац Драгомир, био је болестан, али данас је опет дошао, ту је негде. А шта ће ти?

– Онако, рекох, сасвим онако.

Али он ми не поверова. Рече да сачекам у радњи и оде да га доведе однекуд. Ваљда из радозналости и чуђења, да види шта ће ми и шта ће из тога да испадне, јер тог човека, ваљда, нико никада није тражио нити питао за њега. Тако се упознадох са чика Милетом. Био је трезан и вероватно због тога, а можда и због прележане болести која је оставила трага, на лицу му се огледао једино умор, а оног типичног израза бунта није било ни у начину на који је седео на столици без наслона. Међутим, кад је почео да говори, протест изби. Зовем се, каже, Милан Пантић, пекар сам по занимању, а таквим гласом као да је најгоре од свега што је могло да му се деси баш то што се зове Милан и што је пекар.

Био сам вољан да га слушам, а и други (код Драгомира увек има понеког), па Милан, верујући да то што ја хоћу да га чујем мора да има неко, додуше њему непознато, али важно значење, поче да прича.

Рођен сам, вели, у Бачини код Варварина 1904. године. Оца се не сећам, погинуо је још у Првом балканском рату, а и мајка ми је одмах затим умрла, па се и ње скоро не сећам. Живели смо код стрица, ја и моја два млађа брата. Моја браћа помреше у размаку од недељу дана и шта ја сад мислим о стрицу и стрини то ви, мислим, можете и сами да претпоставите. Стриц и стрина су сад мртви, а синове и ћерке имају, и они имају децу, и шта сад ту има да се прича.

Стриц ми је био јајар, то јест скупљао јаја у селу па их продавао у вароши, и имао је једног ортака. Е, тај човек ме је, кад сам завршио трећи разред, одвео у Крушевац да учим занат. Хтео је да ме да код трговца али ме не примише, а један пекар ме прими. Био је добар човек. Кад сам завршио занат, даде ми калфенску диплому и отпусти ме, а прими другог ученика, калфе није могао да плаћа. Радио сам онда у Крагујевцу десет година, па у Чачку пет-шест, па у Нишу и Смедереву још толико. Рат ме затече у Параћину. Ради се за кору хлеба, нико ништа не плаћа. Печем хлеб за војску. Отераше ме у Јужни кучај. И то прође. Вратим се у Параћин, али посла нема. Земља је слободна, али тешке године. Превише има нас што печемо хлеб, али хлеба нема. Приватник неће да те погледа, а предузећа – и она не примају.

Једног дана седим у кафани „Зајечар" у Параћину. Уђоше два пензионера.

– Миле, хоћеш једну ракију, питају.

– Хоћу, кажем.

– Попиј па трчи у Светозарево, у кафану „Солун", тражи те један господин, посао има за тебе и има да те обуче од главе до пете.

Одем, а тамо четворица. Међу њима је и Мирко, сад је директор Паласа, знате га сигурно. Знам га још док је