Из књижевне провинције

Борислав Радосављевић

ИЗ КЊИЖЕВНЕ ПРОВИНЦИЈЕ

Прикази, критике, говори, огледи

Е-издање

Београд, 2016.

ВЕСЕЛА ПОЕМА О ЈЕДНОМ НЕБОЈШИ

Четврта збирка дечјих песама Селимира Милосављевића

Једва је и потребно рећи читаоцу да је Селимир В. Милосављевић дечји писац који живи у Светозареву, ради као наставник матерњег језика у школи 17. октобар, и пише о деци коју зна, а за васколику децу и људе са детињством у срцу које неће никада упознати. Такви подаци, кад се ради о писцу који је стекао своје поштоваоце, и не само међу децом, широм Југославије, највероватније су сувишни.

Али треба рећи да четврта збирка дечјих песама Селимира Милосављевића под називом Небојша представља круну вишегодишњег искуства и сведочи о песниковој зрелости. Та зрелост не огледа се у томе што у овој књизи има песама које спадају у класику дечје литературе. Такве песме Селимир је писао и објављивао много раније. Највећа вредност нове збирке није у томе, већ у снази песника да говори срцем и душом детета и да следи чудесну дечју радозналост и опчињеност лепотом света и доживљаја.

Небојша је весела поема у којој Небојша, или било како друкчије да се зове, алијас Селимир који у његово име казује, ни једног тренутка није изневерио себе, било шта да је радио, било о чему да је размишљао, било где да се налазио. Селимир као да је свестан своје моћи поимања деце и њиховог света и кокетира њоме, поиграва се на граници хронике, кича и фамилијарности, не доводећи у питање, чак, могућност да би у било ком тренутку могао да изгуби осећај мере. Годи му та самоувереност. Као да хоће коначно да се потврди, докаже и пред собом. Неле, Небојша, главни јунак књиге, је његов син. Али Успаванка је за сву децу света:

"Буји-паји, бебице,/ склопи слатке очице:/ две звездице нека паје – /

сутра лепше да се сјаје!/ Беба није заспала:/ Ла-ла-ла-ла-ла-ла!/Песма се још срочила:/ Веверица скочила,/ /баш као што треба,/ високо до неба,/

па одозго говори:/ Неле нека затвори/ чврсто очи малене/ и нек слатко спава/ испод крова плава!"/

Такве су песме и кад се Неле захваљује хирургу Др Јовану Лазаревићу, и то напише испод наслова, и друге.

Јунаци ове песмарице су деца, сеоска или градска, свеједно. Маштари, спремни да виде и чега нема. али и радозналци и запиткивачи спремни да збуне реализмом. Дечји свет који песник остварује зачаран је, испуњен свим облицима, бојама и мирисима, а понекад стваран, стварнији од сокака или тротоара. Али увек са упитником: шта је весело и лепо? И најстварније је то дечје трагање за осмехом. У ту стварност песник је проникао до дирљивости.

Зато овој поезији и није потребна препорука. Она је већ у срцима оних којима је намењена. Она пребива тамо одувек скривена и сад кад је, празнично окићена, изашла на светлост дана, свако ће је препознати.

(Нови пут, 1970)

ПОЕТИЗИРАНИ ДНЕВНИК УЧИТЕЉИЦЕ

Прва књига песама и прича Радмиле Антонијевић под називом ГНЕЗДО НОЖЕВА, Светозарево, 1971.

Ових дана у рукама многих љубитеља поезије, а и случајних намерника на стази литературе, наћи ће се и збирка песама и прича Радмиле Антонијевић, учитељице и тренутно домаћице из Ћуприје, издата приватно од стране аутора, у Светозареву.

Иако се писањем поезије бави још из ђачких дана, Радмила Антонијевић је све до прошле године ширем читалачком кругу била готово непозната. На прошлогодишњем конкурсу Књижевног клуба Ђура Јакшић из Светозарева изненада је добила прву награду за причу и – бројне похвале за свој стваралачки напор. Награђена прича се звала Дневник једне учитељице (објављена је у овој збирци) и та околност је на симболичан начин указала аутору на чињеницу да је једно дугогодишње писање затвореног типа прерасло у литературу вредну и туђег интересовања. Бележење осећаја, поетизирање личног доживљаја света, песнички дневник учитељице – оцењен је првом наградом у конкуренцији тридесетак писаца из Поморавља. Ова чињеница имала је пресудан утицај на појаву ове збирке.

Песникиња се најпре упустила у авантуру са слушаоцима гостујући на бројним књижевним вечерима светозаревачког клуба. Охрабрена тиме, упустила се и у увек неизвесну авантуру са штампаном речи. У ситуацији кад поезија више живи као естрада, тешко је прогнозирати још једно охрабрење. Ипак, збирка је вредна пажње.

Испричали смо пут рађања збирке јер је он оставио трагове. Од целовите књиге којом се аутор представља широком читалачком аудиторијуму тражи се много. Збирка Радмиле Антонијевић је испунила главни услов: она је трагање за лепотом. Али то трагање је прилично уско:

Ми смо мимоишли све/ што није било наша љубав./

Увек су присутне само две димензије: ја и време, ја и људи, ја и ја, ја и ти. Читалац у све то треба да проникне сам, ако жели и може. Ни трага од помоћи писца. Писац је и сам збуњен пред открићима које чини и једва се усуђује и да их саопшти, а камоли да ухвати читаоца за руку, да му буде водич, да му саопшти макар најнужније податке о песничким пределима. Дакле, нема водича. А о неком пријатељству између водича и излетника које би, кад би водича било, могло да се догоди, нема ни говора.

А то је крајњи домет писца, нешто највише што може да учини за себе и читаоца: да понуди пријатељство. И за ту прилику најбоље би било, ако би му било могуће, да се преруши у старијег брата. Тако бисмо га најпре заволели.

Поруке које нуди ова књига не иде даље од општих мисли о бесмислу живота и пролазности, о релативности свега. Писац не нуди нова сазнања ни утеху. Нема свој рецепт да умилостиви богове, или да их надмудри. Али све то не треба битно да умањи вредност ове збирке. Више смета кад се наиђе на немоћ, на неубеђење, кад се мисли исказују без вере. Кад се у замену за веру нуди пркос, изазов, фетишизам. Песник је заведен храброшћу. Понекад је то симпатично, али се осети кад понестане мудрости у односу према животу.

Језик је највеће богатство ове збирке. Бујан, личан, сликовит, али нагиње егзибиционизму. Песник је понекад хвалисав. Као да хоће да каже: погледајте шта од речи могу да направим.

Где је снага аутора, показује проза: потресна је кад говори о другима. Песник се довољно исказује избором, прилазом, обрадом.

(Нови пут, 1971)

ТУМАЧ ЛИРСКОГ ТРЕНУТКА

Збирку поезије Славе Обрадовића под насловом ДАЛЕКО САМ издало Графичко предузеће Вук Караџић из Параћина

У сарадњи са Општинском заједницом културе Штампарија Вук Караџић у Параћину прихватила се издавачке делатности. Први резултат ове сарадње је збирка песама Славољуба Обрадовића, песника из Параћина, у изванредној опреми академског сликара Димитрија Гвозденовића.

Овом збирком песама Слава Обрадовић се представио као песник штимунга и тумач лирског тренутка. Опчињен лепотом живљења, изазван обично безименим трептањем тренутка, он пише, често у заносу и грчу, тражећи праву реч да их искаже, именује, и тако заустави и учини трајним. У томе и успева. Права реч налази одјека у читаоцу. Јер реч је код Обрадовића увек слика, напор да се ухвати онај танани доживљај тренутка, а никад сама себи циљ. Тако је, на пример, у песми Грмљавина:

Небески прапорци/ Претварају се/ У мелодију звона/ Са босоногом децом/ На улицама./

Права поетска порука долази до читаоца кроз ову слику, кроз снагу виђеног и доживљеног тренутка: лепота постоји ако је видимо, лепота траје ако желимо. Такве су му песме најчешће и оне плене снагом једноставног израза и дубином осећања. Има и мисаоних песама, покушаја да се поруке уобличе у речи, али оне су мање успеле, чак и технички. Мисли теку као монотоно казивање већ познатих истина.

(Нови пут, 1972)

ЧАР АВАНТУРЕ ПОСТОЈАЊА

Жабац мувограбац – стихована бајка за децу Селимира Милосављевића, издавач Књижевни клуб Светозарево.

Већ много оспораваном методом личног ангажовања аутора и без икаквог финансијског учешћа, дакле само формално, Књижевни клуб Светозарево издао је пету књигу за децу плодног дечјег песника Селимира Милосављевића из Светозарева. Финансијску помоћ за издавање ове књиге пружили су Заједница образовања и Раднички универзитет у Светозареву.

Стихована бајка за децу, како ју је назвао сам песник, је књижица изузетно надахнутог тренутка инспирације једног другара дечије душе. По теми коју обрађује и обиму, а још више по јасноћи и мелодији стиха, намењена је деци млађег узраста. Ведра и деци лако разумљива алегорија, писана да узбуди, објасни и надопуни дечију машту, ова прича о женидби Жапца Мувограпца у бари иза моје куће, иза чика-Ракиног воћњака је штиво које иде у ред најбољих остварења у овој врсти дечје поезије. Милосављевић се обраћа деци класичном формом, складним и мелодичним сликом који одмах заплени и поведе у чудесан свет збиље и маште, близу – "ту одмах иза куће" и далеко – до најнеочекиванијих обрта и сазнања, тако блиских дечјем духу, и још даље – до чари авантуре живљења уопште.

Тако Милосављевић кад је најближи дечјем духу и деци најприхватљивији, тиме и кроз то, доказује искреност инспирације и потврђује истину да нема дечијих песника и песника за одрасле, и да песма, без обзира коме се обраћа, има увек један исти вечни значај.

(Нови пут, 1972)

ПЕСМЕ ЈЕЛЕНЕ АНТИЋ

Аутор ове књиге је једанеастогодишња ученица

Књига песама једанаестогодишње ученице Јелена Антић под називом Сунчев пољубац резултат је родитељског напора да се уобличи, издвоји и истакне један плодан литерарни напор и скрене пажња јавности на један несумњив таленат. Сама чињеница да дете пише песме више није необична ни у нас, захваљујући веома развијеном раду литерарних секција у школама и несумњивом ангажовању наставника матерњег језика. Међутим, у маси младих литерата Јелена Антић је од самог почетка заузимала посебно место. Њене песме су објављивали многи дечји и други листови на страницама за децу, а добијала је и награде и похвале.

На књигу Сунчев пољубац треба гледати двојако. То је књига дечје поезије ако не знамо ко је аутор. Али ако знамо да је аутор дете – онда је то књига озбиљних песама. Оне су нужно дечје само док аутор не надрасте свет и реч детињства. Међу шесдесетак објављених песама, поред оних насталих, могло би се рећи, по задатку на литерарном састанку или на часу, са задатом темом и усмереном инспирацијом, има и песама које сведоче о једном посебном сензибилитету који поседује сваки прави стваралац. То су песме које најављују песника.

Прва књига је несумњиво велика радост за ствараоца Јелену Антић, али за ученицу Јелену Антић она не би смела да постане препрека да животу и даље прилази са оне стране по којој детињство и јесте најдраже доба живота.

(Нови пут, 1972)

ПОЕЗИЈА ЗА ПРОВИНЦИЈУ

Радослава Стевановић: ЖЕНА ОД КАМЕНА, издавачи Заједница културе општине Светозарево и аутор, Светозарево 1972.

После готово једногодишњег устезања Заједница културе у Светозареву је решила да једној књизи пружи материјалну и моралну подршку. То је збирка поезије Радославе Стевановић под називом Жена од камена која се ових дана појавила из штампе. Требало би очекивати да је резултат овог дугог завођења реда у издавачкој делатности вредан пажње. На жалост, тешко