Време кад смо женили Павла

Борислав Радосављевић

ВРЕМЕ КАД СМО ЖЕНИЛИ ПАВЛА

Роман

Књижевни клуб Светозарево (Јагодина)

1971.

Глава 1.

Доживео сам да ме људи презиру, а целог живота трудио сам се да ми се диве. Догодило се то тако неумитно, као да је све било унапред решено. Као да је само моје присуство на једном одређеном месту и у једном одређеном тренутку било довољно да покрене против мене оне скривене снаге које, ваљда, никад и нису биле у власти једног човека, а можда ни у власти једног народа.

Као почетак свега, иако би се могло наћи више почетака, означићу један разговор, један од оних обичних, поверљивих разговора о малим незадовољствима којима је испуњен наш живот.

Било је то једног сунчаног преподнева у рану јесен. Враћао сам се с доручка из фабричке мензе и, пошто сам имао још десетак минута паузе, скренух стазом кроз паркић поред управне зграде да још малу уживам на свежем ваздуху. Размишљао сам о свим оним случајностима које су усмеравале мој живот, о томе како сам доспео у овај град и одмах, иако млад економиста, добио доста одговорно место у једном овако великом предузећу као што је равновска хемијска индустрија. Наиме, радио сам на пословима извоза. Можда сам мало и маштао, кад ме неко таче по рамену. Био је то Мирко. Мало сам га познавао, јер за ово кратко време једва да сам добро упознао и људе из свог одељења, а он је радио у суседном. Држао је у руци нешто замотано у салвету. Види!, рече и потури ми под нос једну погачицу, загрижену и непрегрижену, шта ли, тек одгризак је и даље био на свом првобитном месту. Видим: погачица обична, румена, можда мало посна. Па шта?, питам. Он је раздвоји и ја видех унутра један метални запушач од неке боце. Хтео сам да поломим зубе!, рече и опсова. И поче онда да ми прича о томе када је све и какве рђавштине појео у тој мензи и да у њој ради једна багра која нас храни свачим и на основу наших стомака дели вишкове и тако даље.

Нисам био гурман, чак и више од тога: имао сам навику да једем просто механички. Обавим посао и готово – идем даље. За храну се никад нисам озбиљно интересовао. Можда у другој прилици и на то што ми је Мирко причао не бих обратио пажњу, али тада ми је ласкало да ми као човеку новом у овој средини неко указује поверење и прича о својим јадима, макар и у вези са храном. И тако ме се то таче. Почех да се присећам. Заиста, та ђавоља менза ништа не ваља. Наредних дана сам баш натремице завиривао у јела и, јасна ствар, откривао многе недостатке.

Ускоро сам почео и сам да заподевам разговоре о мензи и тако сам открио да и други слично мисле, да су и они незадовољни јелом. Једног дана, баш уочи састанка наше радне јединице, сретох Мирка и рекох му да би било добро да се јавно изнесе и нешто у вези мензе, јер, стварно, тако више не иде.

– Него шта – плану он. – Само распали, ја ћу да те подржим. Још чувам, верујеш ли, онај запушач у свом столу, а и један ексер, чујеш, прави правцати ексер, што сам га нашао у буреку!

И настави да ми прича о неким другим открићима сличне врсте, али ја сам се журио и на брзину се опростих од њега. Одлука је била пала: ако неће нико да критикује, онда ћу ја.

Тако и учиних и успех је био изнад свих очекивања. Подржаше ме многи и паде чак и закључак да се радним људима мензе упути протестно писмо, да се наведу сви уочени недостаци и да се тражи, ако треба, и смењивање управника и слично, у том тону.

Једино се мој шеф није мешао у дискусију, а мени је било дато да ускоро сазнам и због чега. Управник мензе, неки Јанко Орлић, био је некада велика личност. Горе у рудницима, из којих је утекао, као и толики други, кад је у равницама почела да ниче нова индустрија, а рудници стали да западају у проблеме и бивају све сиромашнији, био је чак и председник општине. А у то време мој шеф је у тим истим рудницима био само незнатни књиговођа и истицао се једино веома активним учешћем у добровољном ватрогасном друштву. Привлачила га бесплатна униформа, ваљда, а можда је тако добијао и неке допунске потрошачке карте и тачкице за текстил и другу робу. Била су то тешка времена: сем почасти, титула, медаља и одликовања, ничега није било колико треба и све се делило уз евиденцију, према хартијама, ко је већ и какве могао да има према положају и заслугама.

И тада, у тим тешким временима, учинио је Јанко нешто велико за мог тада малог шефа и зато му је овај остао на век и веков дужник и повереник у свакој невољи. Времена се, наравно, мењају и Јанко је сада био само један незнатни, у сало уваљани, управник мензе, док је мали књиговођа постао не само шеф једног значајног одсека, већ и човек од формата и са утицајем у целој фабрици. Ја сам, ето, загризао у ту јабуку израслу на грани превртљивог времена и зато сам се ускоро нашао лицем у лице са својим шефом.

– Милане Бајкићу, шта се ти разумеш у кулинарство? – пита ме шеф.

– Не разумем се баш ништа – рекох скрушено. – Стварно, појма немам!

– Па шта си онда причао на састанку, кад се не разумеш? Је ли онда то истина? Кад је тако, боље ће за тебе бити да повучеш оно што си рекао!

– Е, то што сам рекао, то је истина. Нема шта да се повлачи.

– Како може бити истина, кад и сам кажеш да се ништа не разумеш у њихов посао?

– Колико се ја разумем, није важно, а оно је истина. Истина је и много гора, али нисам ситничар.

– Због овога ћеш се покајати – рече шеф полако. – А најмања непријатност која може да ти се догоди јесте да одеш на суд.

– Баш бих волео да дође до суда. Сви ће посведочити да је истина оно што сам рекао.

– Видећемо! И пази добро: ја сам те опоменуо!

– На располагању сам – рекох и иронично се поклоних.

Али ме његове последње речи ипак уплашише. Знао сам да је људима са оваквим утицајем готово све могуће, а није ми се милило да изгубим службу. Помислих тада на свог оца у селу који ми је, будући да ме је познавао боље него што сам ја то уочавао, често говорио: Не замерај се ни са ким. Буди хладан и са сваким лепо. Ко хоће нек напада кога хоће, ти се прави луд. Кажи: не знам ја, извините, журим се, шта ме се то тиче. Људи могу да ти наместе сваку игру. Не знаш ти шта све у животу може да наиђе. Ове савете, иза којих је обично долазила нека поучна прича из личног искуства, (и сад га видим како прича: Кад сам ја помислио да ћу због тога што сам 1926. претукао једног свог школског друга преноћити у равновском затвору, у ћелији пуној воде, двадесет и кусур година касније...) примао сам са подсмехом и омаловажавањем, али сада ми наједном дођоше у памет као нека слутња и пророчанство.

Сетих се и необичног угледа који сам уживао у селу, не зато што сам учинио нешто корисно за село, већ зато што сам учинио нешто корисно за себе – завршио школу и постао наш човек који је успео. Видех себе како у новом оделу и сјајним ципелама скакућем по раскаљаној сеоској мали, док ми из сваког дворишта понеко маше или прилази капији да ми стисне руку и пита како иду државни послови. Сазнање да сав тај углед почива на тако лабавим ногама, да зависи од расположења једног шефа, испуни ме стидом. То расположење се још појача кад помислих да бих губитком службе не само изгубио углед код сељака, већ бих, док дланом о длан, постао предмет свакојаких наглабања, спрдње и грубих шала. Нико не ствара идоле лакше од мојих сељака, нити их лакше руши.

Покајах се што сам држао до свог достојанства и био дрзак према шефу. Можда је ипак требало да будем тактичан, да отрпим? Али сетивши се како ме је гледао са презрењем, скоро са гађењем, као да сам неки смрдљиви твор, плану бес у мени. Борићу се, скоро викнух наглас, не иде то тако лако!

Глава 2.

Кад сам тако одлучио да се борим, нисам још увек имао појма како ћу то да чиним. Једноставно сам присилио себе да верујем да неки начин постоји и да ћу га наћи. И у томе се нисам преварио.

Становао сам тада у самачком хотелу фабрике. Ту чињеницу нисам никад, ни онда ни сада, радо истицао, јер она је имала посебно, али свима добро познато значење. Ако је Равново могло да служи за пример у развијености малограђанских односа, самачки хотел, као једна одвојена људска заједница за себе, могао је комотно да се региструје као установа за унапређење тих односа. Ту су ти односи били толико развијени, чак претерани и пренаглашени, да су се извргавали у своју сопствену супротност, у негацију малограђанских односа. Ово последње, ово претеривање, деградирање и обесвећење тих односа, чини ми се, и било је узрок дубоког презрења које су Равновци гајили према самачком хотелу и његовим житељима.

Иако је у Равнову свако о свакоме, и у сваком тренутку, знао све што је могло и није могло да се зна, то познавање је ипак имало неке границе. Свако је знао све о свакоме само док се општење одвијало у најужем кругу и, штоно кажу, иза леђа, а иначе свако се правио да не зна ништа, да га интриге и не занимају, и глумио достојанство и уљудност. Уопште, онај део живота одређен за иживљавање ситних страсти малих људи одвијао се у границама строго утврђених правила, ствараних годинама, деценијама. Кршење тих правила сматрало се великим моралним грехом и они малобројни којима је несрећна судбина: уметничка боемска душа, алкохол, комплекси, или просто глупост, доделила такву улогу, уживали су мањи углед од најгорег криминалца, можда чак и убице или било какве друге рђе. Насупрот томе, опет, и најгори човек, пробисвет, варалица, манијак, могао је међу Равновцима, само ако је владао провереним правилима понашања, да постигне велики углед, да буде прихваћен и хваљен.

У самачком хотелу нико за таква правила није давао ни пребијене паре. Ту, на пример, не само да се свако распитивао за свакога преко неког трећег лица, већ се сматрало нормалним да се информације, ма и у најгорој намери, траже и директно. Тако се створила нека врста присилног познанства и нико ко је ту био макар и најкраће време није могао томе да се отме. С обзиром да је ту становао углавном млад свет, биографске чињенице су мало коме биле интересантне, мада су и оне, кад се укаже прилика, згодно експлоатисане, али се зато интимни живот претресао до у танчине. Знало се ко је какву и када успео да упеца, ко није никад а ко је највише, ко је у оним стварима најјачи а ко има какве муке, ко може увек а коме треба да свира блех оркестар. Биле су познате