Luka u čarobnom dvorištu

Biblioteka Darovi, knjiga broj 9

Ljiljana Dugalić

Luka u čarobnom dvorištu

Sremski Karlovci, 2015

Porodično stablo

Evo Luke!

Prvih nekoliko dana po rođenju, Luku je samo gledao svet, ali Luka nije baš najbolje mogao svet da sagleda. Pomalo se osećao i kao da je u kavezu. Upakovan kao veknica i položen na čist, ravan dušek u krevetu, koji je imao ogradu na froncle, pa je stalno morao da virka kako bi video šta ima iza froncli. (To šta je kavez i da kavez ima rešetke, naravno, otkrio je mnogo kasnije.) Ako je bio u maminom naručju, onda je ogromna lopta bila pred njim i on se iz nje hranio sočnim mlekom, kakvo nije ni znao da postoji dok je gnjurao u maminom stomaku. Ako bi ga u naručje uzeo desetogodišnji brat Nikola, toliko bi ga čvrsto stisnuo (kasnije je shvatio da ga je brat tako držao da ga ne bi ispustio jer je mnogo lepo napredovao i povećavao svoju težinu iz nedelje u nedelju), da je jedva mogao i da diše, kamoli da razgleda svet. Ako je tata bio zadužen da ga u svojim snažnim i širokim rukama nosi, onda od nabora tatine košulje ili majice ništa nije uspevao da vidi. Sem tatinog nosa.

Ko je još tu bio?

Tatina majka, baka. Ona je veoma brinula o čistoći, stalno je pomagala i čistila po kući pa je izbegavala da Luku prvih nedelja uzima u naručje, bojeći se da joj garderoba i kosa nisu dovoljno čisti.

Ko je još tu bio?

Tetka. U stvari, Tija. Mada je Nikola tetku zvao Tota Ija. Jer ni njemu, naravno, nije bilo lako da sagleda svet kada se tek rodio, da nauči da govori, da zapamti sva imena i da tačno zna ko mu je rod a ko prijatelj, komšija, mamine i tatine kolege. I kako onda bilo koje dete, pa i Nikola i Luka, da tek tako može da kaže, na primer, tetka Ljiljana. To uopšte nije lako! Tako je Nikola tetku zvao Tota Ija a Luki je i to Tota Ija bilo komplikovano pa je skratio u Tija.

Nije to za čuđenje. Recimo, jedna devojčica, Sara, kada je imala tri godine, dotrčala je do svoje kuće iz parkića i rekla roditeljima kako njen drug Miloš uopšte ne ume da kaže Sala, nego kaže Saja. (Je l` da, prava je neznalica taj Miloš?)

I tako je Luka, kada je takođe, kao Sara, imao tri godine, i borio se da izgovori glas Lj, pa je umesto njega izgovarao R, zapitao svoju majku ko je u njihovoj porodici tetka.

– Tija.

– A ko je Tota Ija?

– Isto Tija.

– A ko je Rirana?

– Tija.

– Znači, zaključio je pametno Luka, tetka je Tija i Rirana i Tota Ija. I ozbiljno odlučio da on bude samo Khuka.

– Kako se ti zoveš? – pitali su ga, a on je odgovarao:

– Khuka.

Posle su ga zvali i Lule, i Kukilić, i Medulina, i Praslin, i Duško Baduško (razumete, Duško Dugouško) i još svakakvim drugim imenima.

Kada je pošao u školu, dobio je ime Đače.

Nego, da se vratimo na rodoslov. Njegova majka nije imala tatu i mamu, u stvari, imala je, ali su oni otišli na drugi svet. Zato je njegova majka mnogo volela svoju tetku i teču. (Izgleda da su tetke mnogo važne u životu deteta. Posle je u školi pročitao šta je o tetkama napisao Duško Radović, gde taj čika pesnik govori mamama i tatama da rađaju ćerke jer tetke igraju važnu ulogu u životu svakog deteta. U šta se i sam Luka više puta uverio.) Mamin teča Luku je naučio da igra šah i uvek mu je kupovao čajne kolutiće koje je on sa slašću grickao između dva poteza. A mamina tetka, u stvari majka Lukine tetke, Bakika, kako ju je vrlo jednostavno zvao Luka, umela je lepo da peva i stalno je Luki nešto pevušila.

Da li je to sve? Ma ne, nije. Ima tu još likova i likova, vrlo značajnih koji su donosili poklone, igračke, garderobicu, ostavljali novac. Bilo ih je, ihahaj! Ali ćemo u ovom odeljku nabrojati samo ove koje smo već naveli.

Sagledavanje sveta

I sada, zamislite veknicu koja ima oči, uši, nosić, usta, čelo, bradu, a ima i ruke i noge, i tibu, i guzu, i prstiće, i kosicu i onda, ta veknica, koja ima sve kao što ima svaki drugi običan čovek, treba da razume šta se oko nje događa jer, naravno, ako ima sve navedeno, ta veknica ima i mozak u kome čuči pamet. A pamet treba da raste i ra­zvija se iz dana u dan onako kako raste i veknica.

Ali, zamisli tu situaciju, iz ležećeg položaja ti treba da vidiš i shvatiš da je krevet krevet, da je duda duda, da je sika sika, da je kadica kadica, da je sapunica sapunica. Ono sjajno što je krajičkom oka zahvatio kada su ga iznosili krajem decembra iz porodilišta – da je sneg. Da luster što visi u sobi nije Sunce koje sija s neba, da šarene stvari što se ljuljaju iznad njegove glave nisu ptice i leptiri što će s proleća doletati na njegovu terasu, da nije isti mrak kada nema Sunca na nebu i kada lampa u sobi nije uključena u struju.

Svet je mnogo komplikovana pojava za dete kada stupi u njega i svi odrasli moraju biti veoma, veoma pažljivi da dete ne uplaše svetom i da, u budućnosti, svet ne upravlja detetom, nego da dete pažljivo upravlja svetom.

Da gaji šume, bašte, parkove i cveće. Da hrani životinje i da ih se ne plaši, da voli ljude i da im pomaže. Da se čuva kada iz nekog razloga priroda ljutitio zagrmi.

I da se ne boji.

Nikada i nikoga, jer je čovek na zemlji u svom dvorištu.

Jer čovek je domaćin zemlje, ove plodne, zelene livade i bujnih šuma, bregova i visokih planina, reka i mora.

Lukin brat Nikola

Dok je Lukin brat Nikola bio jedino dete u svojoj porodici i išao u vrtić, nerado se vraćao kući. Veoma mu se sviđalo da boravi u vrtiću i igra se sa ostalom decom, posebno sa Stefanom. Otac je dolazio po Nikolu da ga vodi kući, a Nikola se sporo kretao i uporno odlagao izlazak u parkić koji je okruživao zgradu vrtića.

Umeo je on i da istrpi grdnju od oca, čak i da pretrpi ćušku, ali se nije ubrzavao, sve dok Sonja, Stefanova sestra, ne dođe po Stefana. E, onda bi Nikola poletno obuvao cipelice, uzimao jaknu i, hvatajući korak sa najboljim drugom i njegovom sestrom, hitao ka izlazu. Do parkinga bi išli skupa, a onda bi Nikola seo u očev auto i sa čežnjom u očima mahao Stefanu i Sonji.

Jednoga dana, ne izdržavši više, Nikola se obratio majci sa željom:

– Mama, hoću i ja da imam stariju sestru pa da ona dolazi po mene u vrtić, kao što Stefanova sestra dolazi po njega.

Naviknuta na