Kroz pustinju i prašinu

Književna radionica Rašić

Beograd, 2015.

Srđan V. Tešin

Kroz pustinju i prašinu

Avanturistički roman

© Srđan V. Tešin

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Dijani

Sadržaj

Prvo poglavlje:

Napokon sam počeo da se gužvam (1-6)

Drugo poglavlje:

Banana je voće najsličnije ljudskom mesu (7-10)

Treće poglavlje:

Ali kako bih ja o tome mogao da znam bilo šta (11-21)

Četvrto poglavlje:

Kako sam probudio krvnika u sebi (22-26)

Peto poglavlje:

Nikada ranije nisam video nešto slično (27-33)

Šesto poglavlje:

Svetu su potrebni junaci poput nas (34-38)

Sedmo poglavlje:

Bio sam voljen u Sidi bu Saidu (39-46)

Osmo poglavlje:

Ovakav početak ne može biti bolji (47-49)

Nije ovo više kao nekad.

Bezmalo je nemoguće otići. Zarobljeni smo.

Odavde uglavnom putuju

samo oni koji odlaze zauvek.

Jovica Aćin, Mali erotski rečnik srpskog jezika

Prvo poglavlje

Napokon sam počeo da se gužvam

      Naš pisac započinje roman slučajevima kojih se živo seća iako su se dogodili pre nego što je naučio da koristi sva slova. Nasleđene dedine avanture postale su prava porodična misterija našeg pisca koji je samo nastavak te priče. Poglavlje započinje sećanjem na dedu koji je bio ložač na prekookeanskom brodu i koji je plovio Sredozemnim morem nad kojim u avionu lete pisac i njegova ljubljena. U pričama iz prvog poglavlja glavne uloge dobili su piščev mišićavi otac, koji zna dve-tri reči na nemačkom, ali dovoljno da iz gaća istrese jednog nesrećnog ronioca, piščev stric koji je kao bajagi presolio Jadransko more i za stvarno od žeđi popio svo banatsko vino, očeva babateta koja je pala u nesvest i piščeva sestra od strica koja se nesrećno zaljubila. U ispovesti u kojoj nam otkriva šta mu se sve dogodilo kada je sa školom letovao na moru, od pisca saznajemo da od svega najbolje pamti: 1) prvo splitsko seksualno iskustvo koje se dogodilo jednog poslepodneva, između ručka i užine, a pre odlaska na plažu i 2) par najbeljih sisa koje se mogu zamisliti. U priči koja je, da je bilo sreće, trebalo da bude erotska, saznali smo da se u Makarskoj naš pisac nije proveo slavno. U poslednjoj priči iz ovog ciklusa, pisac pravi rez i na trenutak se vraća u tinejdžerske dane kako bi se prisetio odlaska na zakletvu bratu koji je služio vojsku u mornaričkoj pešadiji na Visu, jer će čitavo naredno poglavlje govoriti o doživljajima sa tog ostrva.

1.

Moj deda je plovio Mediteranom. Tridesetih godina XX veka iz crnomorske luke Konstanca otisnuo se, kao ložač na prekookeanskom brodu, kroz Bosfor i Dardanele, plovio Mediteranom, pristajao u razne luke, provukao se kroz tesni Gibraltar i šmugnuo Atlantikom put Južne Amerike. Ovu porodičnu priču slušam od malena i, u zavisnosti koji od pričljivih rođaka je priča, ona dobija manje ili više ukrasa i logike. Činjenica je da je deda plovio Mediteranom i da je njegov jedini cilj bio da se skrasi u Argentini, obećanoj zemlji, u kojoj bi započeo novi život. To što je kod mene sve okrenuto naglavačke izgleda da je osobina koju sam nasledio od njega: biće da je i njegov pogled na svet bio kao kod čoveka koji dubi na glavi. Bolje da sam nasledio jak želudac ili barem šake velike kao lopate. Sad: šta je, tu je. Priča dalje kaže da je u nekoj argentinskoj luci bio svedok ubistva ili je, po drugoj verziji, sam učestvovao u tuči u kojoj je neko bio izboden nožem. Potom dolazi jedan konfuzniji deo: deda beži iz Argentine, ne zna se da li pešice ili vozom, i nekako stiže do meksičke granice, a zatim ga kao imigranta hapse teksaški rendžeri koji, kad su sabrali dva i dva, reše da ga deportuju u Rumuniju jer su utvrdili da je plovio na brodu pod zastavom te balkanske države. Sledi dedino poslednje putovanje brodom. Pripovedači se ne bi složili ni oko prethodnoe rečenice, a kamoli oko toga u kom gradu Ujedinjenog kraljevstva je deda radio kao mesar: u Kardifu ili u Londonu; jedino je sigurno da je klao goveda u državi u kojoj Sunce nikada ne zalazi. Zašto mu je sve to dojadilo i zašto je rešio da se vrati u mesto M., samo sa kartonskim koferom u ruci i u kaputu sa astragan kragnom, nije poznato ni meni ni onima koji su mi tu priču toliko puta različito ispričali. Moji izvori se ne podudaraju u mnogo čemu pa čak ni u tome da li se deda kući iz Engleske vratio kopnenim putem ili je još jedanput plovio brodom, okolo-naokolo do rumunske luke Brajila na Dunavu. Može se zaključiti da su dedine avanture postale prava porodična misterija. Ja sam, kanda, nastavak te misteriozne priče. I ja putujem u potrazi za boljim životom. Iznad Mediterana moja draga i ja gledamo u pusto tirkizno more kojim je deda plovio. Čini nam se da će nam pozliti od tolike vode i oblaka. Kad se bolje zagledamo, uočavamo sićušnu tačku: to brod plovi ispod nas. „Najverovatnije je tanker, čim ga možemo videti iz aviona, pametno rezonuje moja draga. Ona, deda i ja plovili smo Mediteranom: on brodom pod rumunskom zastavom, a mi avionom tunižanske avio-kompanije. S tim što mi nismo izazivali tuče i nismo nikoga ubili u Tunisu. Ipak, najbitnija razlika između nas je u tome što je deda, za razliku od mene, o svojim putovanjima ćutao kao zaliven. On bi se složio s filozofom koji je rekao: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati. Ipak, da nije bilo njegovog ćutanja, sad ne bi bilo ove priče. U tome je sva misterija.

2.

Najživlje se sećam porodičnih letovanja na Jadranu. Mogu da se setim neverovatnih pojedinosti. Moj otac se juče grohotom smejao kada sam mu rekao da se sećam njegovih tigrastih kupaćih gaćica. Bio je pravi zavodnik taj banatski tigar. Bolje da ne počinjem priču o tome, ko zna kuda će me odvesti. Imao sam nešto više od pola godine kada sam prvi put išao na more. Uspomene za Jadran neraskidivo su vezane za dugo putovanje narandžastim automobilom domaće proizvodnje: otac bi spustio zadnje sedište, raširio jorgan, a brat i ja bismo uživali kao lordovi. Majka je bila zadužena za pofezne i pohovanu piletinu. Jednom prilikom, kada smo jednako sporo kao puževi prelazili Velebit, iza nas je milio auto sa nemačkim tablicama. Brat i ja smo užinali kokošije batake i bekeljili se u lice vozaču, koji se toliko zablenuo u nas, valjda je bio gladan, da nije na vreme zakočio pa je tek-tek otpozadi zakačio naš auto. Neću citirati očeve reči izgovorene na očajnom nemačkom. Mnoge crno-bele fotografije svedoče o tome da sam voleo da se sam samcijat igram u pesku. Brat je za to vreme ili stao na bodljikavog morskog ježa ili je skakao u vodu pa razbio tintaru. Ja nisam bio tako pustolovnog duha. Verovatno je on bio taj koji mi je rekao da je naš pijani stric, koji i danas svoju sudbinu traži na dnu čaše, presolio morsku vodu. Kako sam se tad uplašio za sve ribe u toj slanoj vodi. Roditelji i rođaci nisu mogli dva dana da zaustave moje jadikovke zbog tužne sudbine morskih stvorenja. Nisam tada jedini put plakao na Jadranu. Sećam se da mi je neki nemački ronilac – opet Nemac! – pokazivao raka kog je ulovio, a ja mislio da hoće da mi ga ubaci u gaćice pa sam počeo da plačem kao da mi deru kožu s leđa. Kad je moj dresirani banatski tigar dotrčao, umalo da Nemačka izgubi jednog od svojih najboljih sinova u ratnom sukobu zapodenutom bez ikakvog razloga na Jadranu. Plakao sam i onda kada se moj stric spetljao sa nekom nemačkom familijom – e, sad mi ih je već dosta – pa je želeo da se fotografiše za uspomenu sa plavom Hildom i dežmekastim Hansom. Ne da sam plakao, nego sam arlaukao ležeći na dušeku s aplikacijom Mikija Mausa: „Neću ja da se slikam sa okupatorom! Kad se samo setim krstarenja Kornatima! To je bilo nešto što će mnogo godina kasnije postati jedna od dragocenih uspomena sa putovanja. Ostrvo Svetog Roka, skuša na žaru, pentranje po maslini, kapetan koji viče: „Onaj mali će upasti u more! Nisam ni prvi ni poslednji kome je