Istorija buducnosti

This is a work of fiction. Similarities to real people, places, or events are entirely coincidental.

ISTORIJA BUDUCNOSTI

First edition. June 17, 2016.

Copyright © 2016 Predrag Perisic.

ISBN: 978-8691901301

Written by Predrag Perisic.

ISTORIJA BUDUĆNOSTI

PREDRAG PERIŠIĆ

Prvi kontakt

Jedan sat posle podne … pogled na sat potvrdjuje potpuno nebitnu informaciju, ali je i dalje prisutna navika da jednim pokretom ruke ustanoviš, da neko kasni, da ti kasniš ... ili da još nije vreme … Web pokušava da izmisli razlog za pokret i odlučuje da izadje iz stana.

Posle hiljadu monotonih mehaničkih radnji koje obavlja svaki dan i polupopijene odvratne kućne kafe, izlazak na ulicu donosi nešto novo. Pojavljuju se ljudi, sivi od vremena provedenog u skloništima, dokazujući da su najhrabriji od svih kukavica sa kojima su proveli zadnjih par meseci, od kad je objavljeno da se nešto približava Zemlji … Verujući da su tamo još od trenutka kad se nije ni znalo šta, polako usmerava misli na pokušaj svrstavanja sivih ljudi u kategorije koje imaju smisla.Trenutak objave, da je možda neka druga civilizacija na putu, doveo je do povezivanja u grupe, nevezano od države, religije ili matrijanog položaja.

Prva grupa je ponela sve što je stigla u razne vrste skloništa ili rupa za koje su smatrali da su dovoljno bezbedne da im omoguće … ne zna se tačno šta, ali vervatno u nihovoj glavi bezbednost koju nemaju drugi... Dugo mu je bila želja da svrati u jedno sklonište i da im kaže da su vanzemaljci odlučili da daju nazive skloništima, da ne bude kao kad u samoposluzi otpadne etiketa sa konzerve, pa se ne zna šta je unutra … radi lakše selekcije menija … ali, lenjost ga je sprečila.

Druga grupa je odlučila da se bori i pobije sve, jer to je lep način da se provede vreme, a ne mora da se radi i nije kažnjivo. Predpostavlja, da su u isčekivanju dolaska gore navedenih po malo vežbali jedni na drugima … čisto zbog treninga i dosade.

Treća grupa je rešila da poljubi u dupe ili mesto gde bi ono trebalo da bude, svakog ko se pojavi, bez obzira na razlog zašto su dotični rešili da krenu na put ka našoj lepoj i dosadnoj planeti. Spremljene su i velike fešte na raznim meridijanima, sa monogo glupih poruka, želja i obećanja šta mi sve umemo i kako su oni dobrodošli.

Četvrtu grupu čini najmanji procenat populacije, koji je po mogućnosti iz bašte nekog restorana odlučio da sačeka rešenje, usput, bez velikog interesovanja … da posmatra i sluša, stručnjake, komšije i slučajne prolaznike koji iznose svoje teorije po istom principu:

„Eto … a kad sam ja pričao niko mi nije verovao … znao sam da nismo sami … Bilo je potpuno neverovatno … Tako veliki kosmos a mi sami … Bezveze ili „Znam ja čoveka … moj drug … samo ne smem da kažem ko … on je već pričao sa njima. Web sa osmehom svrstava sebe u dotičnu grupu i nastavlja razmišljane o potencijalno manjim grupama koje bi mogle imati neki smisao.

Na primer: narkomani ili alkoholičari, koji evidentno još nisu shavatili da se nešto promenilo … ali po svemu sudeći izgleda da su njihovi stavovi najpribližniji istini. Ništa se i nije promenilo …

Nastavlja da ide ulicom ka restoranu da popije još jednu odvratnu kafu, ali posluženu sa osmehom … to uvek stvara pozitivan osećaj za nastavak dana. Prolazi pored ofucane novinarnice, koja kao da nije promenjena od doba kada su se novine klesale u kamenu, a izgleda da je i radnik isti od otvaranja. Znajući da ga mrzi prelistavanje novina bira sto u bašti pored grupe sredovečnih ljudi, koji sede uz kafu i tužnu želju da popiju nešto jače, ali ne smeju jer su na pauzi. Bučno raspravljaju. Bez greške se potvrdjuje sigurno pravilo, najbolji način da saznate šta se dogadja u svetu je da slušate priču za susednim stolom. Taj izvor informacija nije baš stoprocentno tačan ali to i nije neka velika razlika od novina ili TV-a.

Iz rasprave saznaje da je propao plan lokalnog političara opozicije „Da uhvati jednog vanzemaljca" i učlani ga u svoju partiju ili javno žrtvuje, u zavisnosti šta bi mu donelo veći broj glasova na sledećim izborima, jer je zvanično objavljeno da je uspostavljen kontakt sa pridošlicama iz svemira, koji mirno borave u našem planetarnom sistemu, i nemaju ni najmanju nameru da se spuste na Zemlju.

Novi dan donosi potpunu konfuziju medija, svi izveštavaju različito, potpomognuti ekspertima iz raznih oblasti, koji bez problema i sa puno hrabrosti, za razliku od prošlih meseci, iznose nove teorije.

Zvaničnici najvećih zemalja i dalje ćute, što može da znači da znaju nešto više ili da i oni čekaju razvoj dogadjaja i ne istrčavaju se pre vremena. Sve prisutnije pitanje: „ A zašto su onda koji moj i dolazili? ostaje bez odgovora. Preciznije, bez ičega što bi imalo bilo kakav smisao. Dan za danom, kako se broj letelica povećava u našem sistemu, teorije se polako rasplinjavaju, a strah od neizgovorenih reči: „ Šta ako lažu? raste i postaje primetan u pomalo neobičnom miru koji vlada na Zemlji.

Medjutim sve ima svoj kraj, pa tako i čekanje. Web dobija sigurnu informaciju, glasno izgovorenu za stolom pored njegovog, na redovnoj jutarnjoj kafi „ Kažu da hoće da nas edukuju " … sumnjiva pismenost izvora ga tera da produži ubijanje sopstvenih sivih ćelija i iz veoma duge priče zaključi da dotični vanzemaljci hoće da nam ispričaju ko su, malo od nihove istorije a takodje i o svetlećim tačkicama na noćnom nebu, koje su Zemljani nazvali zvezde, kosmos, svemir bez života ili u zadnje vreme … uglavnom bez života … dok se ne dokaže suprotno.

Dobija još jedan osmeh za bakšiš i napušta baštu restorana razmišljajući: „ Zaista im treba dosta brodova da bi nas edukovali … možda im treba reći da su mogli da pošalju samo jedan sa fleš drajvom … ili možda, postoji još neki razlog zbog kojeg su se uputili na toliki put "

Edukacija

Film ili java

U prijatnom društvu u sobi ispred TV-a, znači sam, sa spremljenim glupostima za zubnu zanimaciju i stomačne tegobe posle, Web čeka početak prikazivanja istorije civilizacija, za koje do skoro niko na Zemlji nije ni znao da postoje. Iako zna da će ova i sve naredne emisije koje budu emitovali biti reprizirane do sudnjeg dana, rešava da prvi put odgleda sa pažnjom. Pitanje koje mu nameće čekanje : Da li da kao i većina stanovnika planete čeka dobar holivudski SF film ili samo bezbroj podataka koji će uskoro biti ubačeni u nove udžbenike? … zaboravlja … počinje …

Ponavlja u mislima prvu rečenicu „Naša istorijija do pre 20 godina i otvara neformulisano pitanje „ Zašto do pre 20 godina koje ostaje negde sakriveno u mozgu, jer se emisija nastavlja sa, ciframa, fotografijama i kratkim filmovima o 29 hiljada svetova, na ko zna koliko planeta naše galaksije udruženih u nešto što bi trebalo da se razume kao ujednjene nacije na zemaljskom rečniku, samo po njihovim rečima Web zaključuje da njihove USSP u stvari i funkcionišu. Njihova istorija je stara 450.000 godina i broj civilizacija koje dostižu i ispunjavaju norme za članstvo stalno raste … po nekoliko svakih par hiljada godina. Imaju zajedničku vojsku i centralnu planetu na kojoj su predstavnici svih civilizacija.

Zvono na ulaznim vratima ga seče iz dubine maštanja o odlasku sa Zemlje, i delimično vraća u realnost.

Otvara vrata i izgovara:

– Zara?!

Zelene oči, pulusakrivene ispod crvenih šiški, ga gledaju sa čudjenjem.

– Ne … Deda Mraz … asocijalni kretenu … jel počelo?

– Mali ti brkovi za Deda Mraza … i ne, nisu počeli, čekaju tebe – Brzo odgovara.

Zara prolazi pored njega i kreće ka dnevnoj sobi odakle se čuje sa davno novog tv-a loš zvuk praćen istim kvalitetom slike. Web zatvarajući vrata okreće glavu, ispraća pravim muškim pogledom skladnu figuru u farmericama, duge kose preko bele rolke i baš kad je počeo da uživa u prizoru stižu reči:

– Džaba gledaš … čips ti je odvratan!

– Probaj ostalo … videćeš da čips i nije tako loš … hoćeš kafu?

– Ne … šta kažu?

– Nista specijalno … da ih ima mnogo, da su pametniji od nas, da će spaljivati crvenokose veštice … itd.

– A nosate neće? Znači ti si bezbedan.

– To nije nos … ali shvatićeš vremenom.

– Bolje da je nos … bar bi služio nečem.

Web odlučuje da prekine prepucavnje koje nikuda ne vodi i udubi se u proučavnje gošće koja počinje da se udobno namešta u fotelju, kao neka velika elegantna mačka kada se sprema da odrema posle dobrog obroka.

Znajući da je prati pogledom i zadovoljna, jer je još jednom njeno prirodno oružje pobedilo, komentariše:

– Baš su nas edukovali, usput … zašto nekad ne prošetaš do mene?

– Šetanje po sebi ne podrazumeva gradski prevoz, tako da uz svu moju želju smatram da je nemoguće.

– Šta imaš protiv gradskog prevoza?

– Ništa … ništa efikasno … šta ćeš ti u mom kraju?

– Da vidim da li si živ, pa ako nisi da te prežalim i da se uselim. Izlaziš večeras? … Nemoj mi reći … sa Draganom u jazz klubić … za promenu, ha.

– U pravu si neću ti reći … hoćeš da se pridružiš?

– Imam druge planove.

Iako je prošlo par sati od Zarinog odlaska, njen miris se i dalje oseća u stanu i sprečava ga da nastavi maštnje o odlasku na neke druge planete ili pogadjanje šta će sutra nova edukativna emisija da donese. Čaša vina na terasi, sa pogledom na grad koji polako tone u mrak, je opravdan razlog da još jedan dan u nizu proglasi nedeljom i ne radi ništa.

20 godina ranije negde u Galaksiji

Narbara

Hej … odjeknu glas prostorijom, odzvanjajući kao eho kroz hodnik, prolazeći redom svim prostorijama sve do kargo odeljenja.

Podižući pogled sa knjige i istovremeno spuštajući noge sa susedne fotelje, uz blagu ironiju u glasu Zem ponavlja „Hej" u upitnom obliku … pa nastavlja:

– Od svih programa i data baza što imaš u sebi „ Hej " je najbolje sa čim možes da me osloviš … usput, nije baš potrebno da se čuješ sa svih zvučnika … dovoljan je i jedan meni najbliži.

Prijatan ženski glas, ovaj put samo sa jednog zvučnika odgovara:

– Da ne biste da Vas oslovim sa Vaše Visočanstvo?

– Nije loša ideja.

– To nećeš da doživiš … smatraj to svojom greškom … ti si me napravio ovakvu kakva jesam.

– Tačno … ali si ti pokupila razno smeće sa interneta … trebao sam da ti dam ime Spam a ne Sanja.

– Mislim da ne bi želeo da čuješ većinu mojih potencijalnih odgovora … nego, registrovala sam nekakavu, po svemu sudeći svemirsku letelicu ispred nas.

Zaboravljajući predhodni razgovor Zem se okreće prema jajastom prozoru i nastavlja:

– Kad će biti u dometu da je vidimo?

– Nikad.

– Zašto?

– Zato što stojimo.

– A zašto stojimo?

– Zato što ništa ne znamo o objektu ispred nas. Mogu da ne budu prijateljski raspoloženi … mogu svašta.

– Sanja, pričali smo milion puta o tome … krenuli smo na ovaj put da vidimo ima li života van Zemlje. Ovo je trenutak istine … približi se polako … skeniraj sve što možes i javljaj mi … uključi zaštitni omotač.

– Već jesam … nego, mislim da je sad pravo vreme da pitam … radi li ta zaštita?

– Iskreno … nemam pojma.

Kamera Sanje prenosi konture letelice na veliki ekran, približavajući se, slika postaje sve oštrija i sa više detalja. Neočekivano maštanjima o tome kako bi u stvari svemirski brod trebalo da izgleda u izdanju neke druge civilizacije, objekat ispred je poprilično četvrtastog oblika sa zrakom svetla, koji se nazire iz višeugaone kupole na prednjem delu. Dve valjkaste izbočine na bokovima broda ispod malih čudnih krila se pružaju sve do njegovog kraja, nesimetrično postavljene u položaj koji ne izgleda logičan. Znajući da Sanjin neuspeh komunikacije korišćenjem uredjaja sa Zemlje ne znači mnogo, Zem odlučuje da šatlom udje u nepoznatu letelicu.

Promatrajući ga kako se sprema Sanja ironično komentariše: Poneo si pištolj, koji će ti sigurno mnogo pomoći, a zaštitno odelo nisi?

– Nemam nameru da izlazim ako apsolutno sve nije ok. Preskačući komentar o pištolju Zem napušta Sanju.

Kružeći oko nepoznate letelice progovara.

– Sanja vidiš li ovo? – Usmerivši kameru prema zadnjem delu broda – Izgleda kao da je napadnut … vidim razna oštećenja na površini … ali nigde nema ulaza … možeš li nekako bežično da se povežeš?

– Ne … ne dobijam nikakv signal ili ga ne mogu prepoznati.

Dok je polako prolazio pored boka broda, jedna strana se brzo otvara otkrivajući veliki unutrašnji hol. Uz misao sve ili ništa Zem lagano uleće unutra. Videvši da se vrata za njim zatvaraju pita Sanju:

– Čujes li me?

– Imam dobar signal sa svih kamera i čujem te jasno.

Gašenje motora po spuštanju šatla na kraj hola čini čujnim zvuk zatvaranja još jednih vrata iza. Uredjaji pokazuju da se povećava pritisak.

– Reci mi da li je vazduh unutra za disanje?

– Izgleda da jeste.

– Postoji razlika izmedju izgleda da jeste i pola minuta gušenja do smrti.

– Dobar je.

Na korak od zida ispred kojeg je ostavio šatl , uz glasno zujanje pomera se zid ispred njega, otvarajući pogled na ogromnu poluosvetljenu prostoriju.

Razbacane stvari po podu, zgužvane kutije, okrenut na stranu najveći deo polomljenog stola i par otvorenih velikih metalnih kontejnera. Poprilično strme stepenice sa jedne strane, vode na mali plato gornjeg nivoa vezan hodnicima, koji se očito prostiru dužinom celog broda.

Polako se penje stepenicama do platoa. Apsolutnu tišinu prekida tih neodredjen zvuk, koji dolazi suprotno od komandnog mosta, iz zadnjeg dela broda. Kreće u tom pravcu.

Prstom pokazuje Sanji, koja sve prati preko kamere, crne fleke , čudne rupe raznih veličina po zidovima. Tamno crvena, po lošem svetlu skoro crna, lepljiva tečnost tu i tamo po podu. Posle par koraka ka unutrašnjosti hodnika, sa jedne strane, počinju prostorije u rešetkama, očito neka vrsta zatvora. Menjajući ugao gledanja laganim prilaskom, vidi u trećoj ćeliji, gledajući kroz rešetke, dva metra dugačko četvoronogo biće da leži.

Prekriveno je trouglastim pločicama, nalik na velike krljušti, usmerene prema dugačkom člankastom repu sa dve dugačke bodlje na kraju. Otvorenih usta punih više redova, u polumraku, sjajnih zuba, sa jezikom izbačenim na pod i očima crnim, velikim, staklastim … mrtvim.

Pored je mala verzija dotičnog bića, sa glavom medju šapama ispred sebe, koja maše repom i udara u pod, povremeno. Zem podiže malu zverku, veličine mačeta, sćućurenu u ruci, i odlučuje da se vrati do komandnog mosta.

Svaku misao i rad srca u sekundi mu prekida lomljava, a zatim prasak iz susedne ćelije. Nešto propada kroz ne tako tvrdi krov. Neverovatnom veštinom pretvaranja očitog pada u savršeni doskok pojavljuje se rasčupana, dugokosa u crnim pantalonama, čizmama sa kaiševima i prilično iscepanoj jakni, devojka na izgled potpuno ista kao da je sa Zemlje. Polupodignutih ruku, očiju uperenih u pištolj okrenut prema njoj, ispušta zvuke koji definitivno ne mogu da se protumače kao nešto što je Zem ikad čuo u životu. Vraća pištolj u futrolu, uz reči raznih jezika, kojih se setio u trenutku.

Stiže Sanjin glas:

– Uporedila sam sa svim što imam, jezik mi je potpuno nepoznat, što baš i nije neočekivano.

Smedjokosa