Удворица

Борислав Радосављевић

УДВОРИЦА

Роман

Гамбит

Јагодина, 2015.

„ЕПОПЕЈСКИ ОБРАЗАЦ" И ОСТРВО МАМУЛА

Откад је изашла из штампе моја књига Партизанска олимпијада, а ти си је, драги мој Велимире, вероватно добио преко Српског клуба, који је одмах откупио известан број примерака, наизглед еуфорично и радосно, а уствари по налогу удбаша који су, на таласу неизлечиве носталгије, руководили вашим друштвеним активностима везаним за отаџбину – понекад се питам да ли су за вас друге и постојале! – доводили вам у госте режимске писце и професоре, организовали концерте народних певача и фоклорних група, приређивали изложбе фресака, икона и увеличаних фотографија у боји лепих и питомих српских крајолика – ниједно твоје писмо, чак ни разгледница, које ми шаљеш из великих светских градова које тако ревносно обилазиш, није лишено јетких прекора да сам постао апологет режима, удворица, да сам на најгори начин изневерио своја уверења и бацио под ноге чак и ону очајем стварану дистанцу која интелектуалцима и моралним људима даје извесну надмоћ, од које зазиру и моћници у овом систему улизица и деспота.

Упорно ме уједаш, покушаваш увек изнова да пронађеш најосетљивије и најболније место, а ја упорно ћутим као да немам шта да одговорим, као да немам аргументе да оповргнем тако очигледну истину. А ствари стоје сасвим обрнуто. И те како имам шта да кажем. Ћутао сам само зато што се на твоја кратка питања не може одговорити кратко, што су ствари много сложеније него што смо и ти ја успевали да домислимо у свим нашим бескрајним и често веома инспиративним разговорима. Ћутим, драги мој, јер се не усуђујем да почнем. Немам довољно времена, не успевам толико да се осамим колико ми је потребно да све те тешке ствари дефинишем на лак и разумљив начин.

Али сада сам решио да одговорим, да се одбраним од свих твојих оптужби, да разјасним све твоје (и моје!) недоумице. Имам довољно и времена и мира. Слободно време добио сам недавно заједно с пензијом, а мир ми је поодавно даровала (можеш се цинично смејати, као што знам да умеш, колико год ти је воља!) управо та књига због које просипаш на мене толико отрова и жучи. Хонорар који сам добио за Партизанску олимпијаду, уз повољан кредит (који су могли да добију само заслужни и привилеговани!), омогућио ми је да купим кућицу у Херцег-Новом, с правом медитеранском баштом, на самој обали на којој доминира једна велика стена до које не допиру ни највећи таласи, испод које везујем чамац који сам пренео са Саве. Повремено се извезем тим чамчићем до Жањица и сатима гледам, како би рекла једна натурализована Херцегновљанка која пише лепе приче, острво Мамулу које стоји наспрам Жањица као укотвљен брод. И док жмиркаш од велике количне светлости, наслућујеш му величину са те раздаљине. И намах ти се учини као да је Мамула запловила к теби са својим кулама и зидинама тврђаве, са свим гнездима галебова. Тај привид да се Мамула миче чине таласићи маестрала, који дуне када се сунце подигне високо и мине када сунце клоне.

Могу да замислим, драги мој Велимире, како си се зацрвенео док ово читаш, како скачеш из кожне фотеље, гужваш и бацаш ове моје хартије на улаштени под своје светле дневне собе и псујеш као и сваки Србенда. Зар смо дотле дошли! Зар смо толико ниско пали да се продајемо за шаку комунистичких динара чије је извориште у америчким доларским кредитима које неконтролисано узимају и које ће покољења Срба морати да отплаћују!

Уверавам те, драги мој, да ми новац, и ова кућица на мору, и све ово у чему сада уживам, ни у примислима нису били док сам се скањерао да ли да прихватим тај посао или да смислим како да га одбијем. Други, потпуно други разлози преломили су ме да га прихватим, чак с извесном радошћу, с треперавим нестрпљењем да уроним у ту мени мало познату материју (добро знаш да сам с гађењем одбијао да уопште отворим корице оне књижице насловљене Седам офанзива коју су нам делили на часовима историје). Све ћу то касније покушати да ти објасним, али да рашчистимо сада и ово с новцем што те толико ужасава. Ја сам професионалац, живим од писања, и зашто бих одбијао добар посао? Да ли си се ти икад запитао за кога пројектујеш и градиш солитере, виле, спортске хале и базене, откуда тим људима толики новац, јесу ли можда ратни профитери, трговци оружјем и дрогом, корумпирани политичари или трговци монополисти? Јеси ли одбио неки посао ако си начуо нешто од тога? Ниси! Није ти падало на памет ни да размишљаш о томе. Треба радити и зарадити. Нећеш својим одрицањем од посла изменити неправедни систем, нећеш исправити чак ни најмању неправду! Е па, драги мој, тако је и овде. Дај и мени иста права која дајеш себи. Да нисам ја урадио овај посао, урадио би га неко други, и не бих сада ја, него би он гледао Мамулу како се приближава на таласићима маестрала.

Исправио си изгужване папире, присиљаваш се да читаш и, ево, успео сам да те смирим за тренутак. Али ниси дочитао ни целу страницу а већ се нервираш поново! Знам шта ти смета, погађам отпрве! Зар се мора тако полтронским, авај, тако фараонским језиком говорити о Титу?, вичеш. Како си могао да напишеш те огавне реченице, како ниси себи сломио прсте, или руку, док си исписивао: Титова реч је завет и путоказ, храброст и победа – Титом се зовемо и храбримо – Тито јесмо радом, братством и јединством – Нема граница у стваралаштву ни у љубави младих према Титу – Његово име је у песмама дневника и фабрика, у шуму Шумарица и хуку Сутјеске, у срцу свих нас, за сва времена и сва покољења? А како сам могао другачије, паметњаковићу? Зар не знаш како се овде говорило и певало о Титу? Зар ниси већ једном схватио да је то чиста епика, „лексички и синтаксички образац, „епска формула како би рекли учени филолози? О Титу се говорило и писало на један типизиран начин, понављани су увек исти, општеприхваћени појмови, језик је стављан у службу славе и хвале, никаквих мисли ту није могло бити, никаквих креација, никаквог размишљања, никаквог дефинисања – само калуп и обрасци: херој Тито, маршал Тито, љубичица бела, највећи син наших народа (и народности!), победник у рату, творац мира, творац историје, несврстаности, коегзистенције, светле будућности, свега и свачега. Хајде сад, изађи из тог шаблона, заборави на „епопејски образац (како бих ја рекао!), и отвори себи полицијски досије, прогласи себе непријатељем и затвори себи све капије „светле будућности, то јест обичног и нормалног живота! Признаћеш, то ни ти не би урадио, са свом својом наслеђеном одвратношћу према овом деспотизму који називају комунизмом.

НАГЛО ОЋОПАВЕЛИ УЈАК

Зашто ми тако јетко пребацујеш да сам заборавио наше дечје пустоловине везане за не тако безначајну улогу коју смо имали у скривању твог ујака Радосава, четничког официра? Како бих могао да заборавим тако нешто? Пре подне били смо ђаци прваци у савамалској основној школи, Титови пионири којима су једном недељно везивали црвене мараме око врата, стављали беле титовке с петокраком на ошишане главе, постројавали их у дворишту и учили да певају „Сија звезда сија свака ал највише петокрака", а поподне смо облачили похабане панталоне и капутиће, обували потпећене ципеле, оштећене и избушене на шпицевима од шутања крпењаче, и с нашим картонским ђачким торбицама под мишком, напуњеним храном, кретали дуж пруге, пели се уз падину Сењака, шврљали добро познатим уличицама, па се спуштали кроз запуштене вртове, винограде и багремаре, негде према Хиподрому, до оне пола кућице – пола земунице у којој се скривао твој ујак. Титови пионири сада четнички курири најављују свој долазак веселим звиждукањем у ком се препознаје мелодија Сија звезда, јер они друге мелодије готово да и не знају, а и не треба да знају.

Понекад се запућују доњим, много прометнијим путем, дуж којег је много више кућа и занатских радњи. Већина има радионице које су отворене према улици да мајстори и калфе могу да виде пролазнике, а и они њих, да се довикују, разговарају, договарају, добацују, шале или шта год друго, а роба је сва напољу – ситна окачена о стрехе, а крупна поређана по дворишту, тако да купци могу слободно да прилазе, загледају, опипавају и бирају. Први у низу је ковач, стасити мишићави мргуд увек гаравог лица који слабо обраћа пажњу на нас, иако ми увек застајемо, зуримо у мехове којима помоћник жари ћумур и настојимо да нас примети. Зове се Радојко, а ми га зовемо Гвозден. Гвоздене, Гвоздене, вичемо, а он се прави невешт, прилази нам као случајно, као хоће да узме нешто што је крај нас, па нас изненада помази својим великим, тврдим шакама по лицу и устима и добро нагарави, ми се бришемо и пљујемо, љути на себе што нисмо на време киднули. Његови момци се смеју, све скачу од весеља, а он само севне оком испод чупаве веђе и настави да удара великим чекићем по наковњу. После је на реду кломферска радионица. О стреху су окачене џезве за кафу, лончићи с лименим пљоснатим рукохватом и левкасте бунарске кофе, а под стрехом поређани „француски шпорети којима је рерна цела изнад нивоа плотне па, онако црни, личе на локомотиве маневарке које по ваздан развлаче вагоне по колосецима на железничкој станици. Пролазимо затим поред пинтара, коме је авлија закрчена бурићима, кацама и чабровима, па поред грнчара који је узано двориштанце покрио па личи на тунел у коме се суше још непечене тестије, ибрици, кадионице, ћупови, таве и саксије. Једино код народног кројача Жике нема дворишта нити под стрехом виси икаква роба. Његов „салон који само што није изашао на пут нема излог, већ обичан прозор, кроз који ми виримо, прилепивши носеве на стакло да видимо лутку без главе на којој је антерија од плаве чоје опточена црним гајтанима, а понекад елегантан сако скројен од неког заосталог комада сјајног параћинског штофа, чију вредност ми, међутим, не умемо да ценимо и више нас заокупља чињеница што сако стоји на лутки као на правом правцатом човеку. На крају улице, где су куће већ сасвим проређене, налази се поткивач Кене. Мршав и жгољав старчић, дозлабога нервозан – стално псује момке, али према коњима је обзиран и уљудан, готово нежан, обраћа им се као да су људи, као да га разумеју и, зачудо, они га слушају. Подигни предњу ногу, лепо, лепо, и коњ заиста подигне ногу и пресавије је тако да копито окрене навише и мирно стоји док он наоштреним великим клештима вади излизане клинце и скида стару потковицу, а потом мери, удешава и закива нову. За нас је то права представа: Кене с људима разговара као с коњима, а с коњима као с људима. Можда је и Кене коњ? Кене коњ! – вичемо и хитро бежимо узбрдо док за нама, као бумеранзи, лете излизане коњске потковице.

Понекад, недељом, или кад је црвено слово у календару и кад се не ради, мајстори и радници се окупили испред нечије радње, пресвукли се у чиста одела и часте се ракијом. Разговарају се, смеју и уживају, али нама они тада изгледају као права заседа. Сад су докони, ухватиће нас и наплатиће се за сва наша глупава задиркивања. Али шта да радимо, морамо да прођемо. Направимо се да смо занети сами собом, да их уопште не примећујемо, загрлимо се, корачамо тако помало извештачено, као кад нас постројавају у школи, и запевамо наше Сија звезда сија свака, или Партизан сам тим се дичим. То намах изазове такав смех те мајсторске дружине, такво презриво кикотање и вриштање, да ми увређено сагнемо главе и закасамо низ улицу као ждребад. Гледај партизане! – вичу они за нама загрцнути од смеха.

Зато нас увек помало непријатно жацне што се и ујак насмеје кад зачује наше партизанско звиждукање. Али он се не смеје гласно, не кикоће се презриво, то више личи на весело осмехивање и ми се због тога не вређамо. А и како би нас вређало нешто што долази од ујака? Та он је наш идол! Захваљујући њему ми доживљавамо толике пустоловине, живимо у конспирацији, водимо двоструки живот: док наши другари сричу слова из буквара, ми смо на тајном задатку! Тај задатак је за нас лак и весео, права игра. Касање Савамалом, путевима и само нама знаним путељцима Сењака, завиривање у ограђена и разграђена дворишта, изазовно звиждукање везаним псима који нас чешће игноришу него што јаросно залају, замајавање с мајсторима, махање рабаџијама из Рипња и Раље који нас понекад и повезу парче пута својим шпедитерима, крађа трешања, раних крушака, јабука и шљива – све би то нама било ускраћено да није било ујка-Радосава. Да нема ујака, да није прека нужда да му неко носи храну, пиће, преобуку и друге потрепштине, да са њим комуницира и да преноси важне поруке, да деца нису најпогоднија за то, јер на њих нико не обраћа пажњу и не изазивају сумњу, поготову кад су тако опасне ствари у питању као што је скривање од власти, родитељи нас не би пустили ни на савску утрину да шутирамо лопту. У то нас уверава начин на који нас свакодневно испраћају, силне опомене које стално понављају: пазите се, чувајте се, не говорите никоме ништа, уста имате – језик немате, ако само зуцнете све ће нас пострељати! Тада, за тренутак, блесне у нашој свести и огромна опасност која том веселом ландарању даје ореол авантуре. Последица тога је да почињемо да се заклињемо у све и свашта да ћемо ћутати, да никада, до смрти, нећемо одати тајну, макар нас похватали и стављали на какве год муке! Онда наши родитељи прекидају разговвор, лупе нас по дупету и кажу добро, хајде сад бришите и добро памтите ако нам ујак нешто поручи и нека вам погледа и исправи домаће задатке!

Пре него што се огласимо звиждукањем, ми обиграмо све уоколо, направимо стазама и путељцима кроз шуму цео круг, застајући и ослушкујући, да се уверимо да нема никога у близини, а кад видимо ујака да се помаља из зеленила и слободно корача према нама, срца нам се надму од радости, јер смо убеђени да смо за ту његову слободу ми заслужни. Не пада нам на памет да је он пре нас већ све осмотрио и ослушнуо, да познаје сваки звук и шум, да је чуо и наше приближавање и тумарање около. Због те наше самохвалисаве радости, то његово корачање према нама, та његова витка фигура и слободан, одмерен ход сваки пут изнова нас дирну толико да нам душа затрепери. Али једном јасно видимо, згрануто ширећи очи и гутајући пљувачку у немоћи да проговоримо, како ујак шепа. Као да му је једна нога изненада окраћала, он неспретно гегуцка према нама. Наше очи питају док ми ћутимо, неспособни да проговоримо: шта се догодило, да ниси угануо или сломио ногу, набо се на ексер, да те није неко ранио, нека звер ујела? О, каже ујак, мамлази једни, шта сте се препали, ништа се није десило, само ми отпала пета на чизми! И ми видимо: заиста, на левој чизми нема пете! Али како је то могуће? Ујак носи гумене чизме, праве правцате, предратне дубоке чизме „Бата-Борово", како са њих може да отпадне пета? Појма немам, каже ујак и смеје се, ваљда је нека фабричка грешка! Ујки отпала пета с гумене чизме – кажемо родитељима кад се вратимо, саопштавамо то ужурбано као највећу новост, подижући руке високо и ширећи очи. Знате како сад иде?, настављамо питањем и одмах одговарамо лошом имитацијом, ћопајући из све снаге час на једну час на другу ногу. Родитељи сагну мало главу и гледају нас испод ока, сумњичаво. Шта лупетате, кажу, јел вам сунце ударило у главу, како може да отпадне пета с гумене чизме? Бога ми, кунемо се ми, бога ми, то смо и ми питали, а ујка каже фабричка