Mati

Galović

Sadržaj

ČIN PRVI

ČIN DRUGI

ČIN TREĆI

ČIN ČETVRTI

PETI ČIN

Rječnik

Bilješka o autoru

Impressum

Lica

MATO BLAŽETIĆ, gazda

BARA, njegova žena

DORA, Tomina žena

JELA, Ivina žena

KATA, Jelina mati

MIŠKO, sluga u Kate

KUMA JANA

MARA STANIĆEVA

LUKA, starac

BABA KLARA

SEOSKI PANDUR

JEDNA SUSJEDA

KRČMAR

Muškarci. Momci. Žene. Snaše. Djevojke. Djeca. Muzikaši.

Prvi i drugi čin odigrava se u rano proljeće, treći i četvrti ujesen, a peti zimi.

ČIN PRVI

Dvorište u Katinoj kući. Gotovo cijelu pozadinu zaprema kuća s otvorenim hodnikom, odakle vodi nekoliko stepenica na dvorište Lijevo je drvena ograda s vratima na ulicu, a na desnoj strani visoki orah, pa dalje vrt. Naprijed - malo na lijevo - bunar, a pored njega kopanja.

Predvečerje. Tijekom čitavoga čina spušta se sumrak, dok naposlijetku ne zabljesnu prve zvijezde na vedrome nebu.

PRIZOR PRVI

Bara. Kata.

BARA izlazeći iz kuće: Dobro, dobro... Meni je svejedno, ali vidjet ćeš ti već, što će biti, kad se Ivo povrati iz soldačije.

KATA podbočila se iza nje; otresito: No, pa što će biti?

BARA: Vidjet ćeš... samo nek ne nađe Jelu kod kuće... Ali ne ću onda biti opet ja kriva. Nemoj misliti!

KATA: Jest!... Ljutit će se!... Zato, što ti veliš.

BARA: Kad ti kažem! - Rekao mi je, kad je polazio, neka je ne puštamo nikuda... Ali šta bi?!...

KATA osmjehne se ljutito.

BARA: »Žena mi je« - veli on - »pa ne volim, da se povlači kojekuda«... A eto sada!

KATA: Pa zar je to kojekuda? Nije li kod matere?

BARA: Ne velim ja ništa, ali ipak - nije u redu... Kad se žena jednom uda, nek ostane onda u muževoj kući.

KATA jetko: Gle, gle! - Kao da je među vašom družinom bolje čuvaju i vole, nego pod majčinim krovom.

BARA s prijekorom: Mi da je ne čuvamo i ne volimo? - Ne griješi duše! - Nije li Ivo htio nekamo za tom tvojom...

KATA promjeri je razjareno.

BARA nastavlja dalje: A da je čekao još godinu dana, dobio bi deset puta bolju!

KATA nasmije se podrugljivo: Bi, bogme!...

BARA: Pa i bi!... A nije li se sada o Božiću zavadio sa mnom radi nje?

KATA: Pravo je imao. -

BARA: Jest, što ti veliš! - A nijesmo li je pazili, dok je bila u našoj kući? - Reci!

KATA porugljivo: Pa da! - Pazili je, Bože moj!

BARA: Pa i jesmo...

KATA kao gore: A u vas ima i momak, eto... Dosta straže!

BARA dirnuta: Čuješ, jezičava si, ali ne griješi duše, velim ti...

KATA tobože nehajno: Pa - pripovijeda se...

BARA naglo, ljutito: Šta? - Šta se pripovijeda?

KATA: Eno... Onaki galobradi deran, pa se već povlači s curama i snašama...

BARA: Šta?... Prije bi bila istina, da se ta tvoja nesreća...

KATA prekine je: Pitaj ti rađe svoju Doru koliko je zaslužila na zadnjem sajmu, kad znaš tako čuvati... Ha, ha, ha...

BARA: O... prokleta...

KATA surovo: Šta proklinješ? - I nju si rasklala s Tomom... Svaki dan se tuku... Misliš li, da se to ne zna? - A i Jula - bogzna, kakva će i ona biti?

BARA razjarena: Ti... ti...

KATA: Što se ljutiš? - Sama si svemu kriva... A Jela ne će k tebi, to upamti... Kad se povrati Ivo iz soldačije, onda ćemo već vidjeti. - Nije joj za silu, hvala Bogu!

BARA: A ne će li i onda toj tvojoj frajli biti preprost naš krov?

KATA podbočila se; jarosno: Bogme, ona ne će još sada tebi prati zdjele... baš ne će!

BARA: Nisam je ni molila nikada.

KATA: Znam, da nisi. Ali meni si poručivala, kako mi je kći nevaljana, kako ništa ne razumije, kako je ovakva i onakva!...

BARA: Bog me ubio!

KATA: Ne zaklinji se, molim te! Pripovijedali su mi drugi sve to.

BARA: A tko?

KATA: Šta me pitaš? Znaš ti to već. - Moralo je onda siroti jedamput dojaditi, kad je grizete, a nema joj muža, da je obrani... Svi ste na nju jalni. Svi!...

BARA: Kako to možeš samo govoriti! Zar te nije Boga strah?

KATA: O, poznam ja vas dobro. - Pravo ima, što je utekla k meni. Baš bi luda bila, da se povrati. Ja sam i onako udovica, ona mi je jedinica, pa će sve biti božje i njezino. Kad se Ivo povrati, može i on k nama...

BARA jedito: Nećeš... Sina mi ne ćeš oteti, znaš...

KATA: To ćemo vidjeti. Bit će mu napokon bolje ovdje. Ionako vas ima, vrag bi znao koliko!

BARA: Ne hraniš nas ti, što te briga! - A nijesi mi još povratila ni one tri vreće krumpira...

KATA: Dat ću ti ih već, ne boj se! - A jesi li ti vratila Jeli onih stotinu forinti, što sam vam ih dala za svadbu, i što ste vi pojeli i popili?...

BARA: Ne bi ih ni drugdje dobila natrag!

KATA: Šta ne bi dobila?! - Bogataši! A sve bi joj oteli...

BARA: Zaželjet će još ona, da jede naš kruh, ali će biti prekasno.

KATA: Želite vi nju, da je imate u svojoj kući, pa da možete njeno trošiti... Žao je vama za nju, a s Ivom se samo izgovaraš.

BARA: Čekaj samo, kad on dođe kući. Isprašit će toj tvojoj krasotici leđa.

KATA bijesno: Neka pokuša samo!... Neka!...

BARA: Pa i hoće.

KATA sve ljuće: Gle zmije... Kako bi htjela svađe! Ali ne ćeš, to ti ja velim... Ne ćeš ih zavaditi... Jagmili ste se za blago njezino, a sada bi je izgrizli.

BARA okrenuvši se da ode: Idem, da te ne vidim... Znat ćeš ti već, čekaj malo... Ode naglo na ulicu zalupivši za sobom vratima.

KATA jačim glasom: Idi samo, idi! Sve zlo pred tobom i za tobom! Pođe u kuću.

PRIZOR DRUGI

Kata. Marko.

MARKO pomolio je glavu iznad ograde; s ulice: Dobar veče, kumo!

KATA još uvijek malo otresito: Bog daj! Okrene se i ugleda ga. A, ti si to?! Kuda ćeš?

MARKO: Idem u kovačnicu.

KATA: Ne ćeš li malo k nama?

MARKO: Pa baš mogu. Uđe u dvorište. A što to vičete, kumo?

KATA opet se razljutila: Ma pomisli samo! Ona luda vještica - vidio si je i sam, otišla je kući zelena kao trava... dođe ti ona amo, pa počne: »Zašto ne ide Jela kući?... Gdje je? - Ive će se ljutiti«... I sve tako...

MARKO sjeo je na stube i počeo svijati cigaretu: No... bila bi baš pametna!

KATA naglo: Je li? - Kako je samo došla?... Veli: »Mi ćemo je paziti, volimo je«... Pijavica jedna! Ispila bi joj krv,- da može. Uzela je škaf u hodniku i postavi ga na kopanju kraj bunara.

MARKO zapalio je cigaretu: Koga vraga ste je i davali tamo?

KATA: Ma tko će njoj osoliti pamet? Poznaš je. Izvuče vedricom vode, pa je izlije u škaf. A što rade vaši?

MARKO slegne ramenima: Ništa. Šta bi radili?!

KATA: Zar ste se doista posvadili?

MARKO: Jesmo. A čemu da vam to i pripovijedam?! Zna već cijelo selo. Pa da bi zašto!

KATA: A što je bilo?

MARKO: Ništa. Na Pavlovo, znate, kad je bile proštenje, htio sam ja novaca. Kad radim cijelo ljeto, smijem jedamput nešto i potrošiti. Nije li tako?

KATA: Nego, nego...

MARKO: Pa onda tako... Nijesu mi htjeli dati, i potukli smo se...

KATA: I ne razgovarate se poslije?

MARKO: Šta ću se razgovarati! - Tko mene ne trpi, ne trpim ni ja njega... Mati plače više puta u potaji, ali što ću joj ja?

KATA uzdahne: Ah, vrag ti je to... Trpi još malo, razdijelit ćeš se već jedared...

MARKO oturio je šešir na zatiljak, pa odbacuje velike, plave dimove.

KATA uzela je škaf, odnijela ga u hodnik i opet se povratila: Jeste li već izorali?

MARKO: Jesmo još prekjučer. Sutra ćemo u vinograd.

KATA: Morala bih i ja dati nekome da izore... S ovim našim starcem nije već ništa.

MARKO: Pa što ga držite u kući?

KATA: Pokora ti je to velika... Bio je još za pokojnoga ovdje, pa mi se ne da, da ga istjeram. Poživjet će možda još koju godinu, a onda će svemu biti kraj... Poslala sam ga sada u polje, da nešto prigleda. Već bi se morao i povratiti; večer je...

MARKO: A gdje je Jela?

KATA ogledavši se prema vrtu: Tamo nešto radi. Kopa, šta li? Viče. Jelo, hoćeš li skoro?

JELA iz vrta: Evo me, odmah ću doći...

Pauza.

KATA pođe u hodnik i tamo premeće sir u