Ispovedaonica

Ispovedaonica

Radojka Rea Sartori

Smashwords Edition

Copyright 2017

Lektura

Radojka Rea Sartori

Korice

Marat M'saev Daan

O Autoru

Radojka Rea Sartori, rodjena je 1967.godine u Kuršumliji. Završila je ekonomsku školu u Vršcu, živi i radi u Beogradu. Pisanjem se bavi još od školskih dana. Objavljivala je rane radove u školskim novinama, a kasnije u raznim časopisima, zbornicima, almanasima i elektronskim medijima. Član je nekoliko beogradskih književnih klubova i udruženja. Pored književnosti, uživa u slikarstvu, filozofiji, psihologiji, parapsihologiji i muzici. U svojim pričama i romanima bavi se najčešće položajem žena u društvu i pokušava da osvetli ženski pogled na život i ljude. U poeziji, akcenat je na ljubavi, univerzalnoj i bezuslovnoj, s porukom da samo ljubav može promeniti svet na bolje. Autor je brojnih knjiga poezije i proze.

O knjizi

Tek kad nas zadesi iznenadna smrt voljenih bića zapitamo se ko smo mi i kuda nas vodi život. Tad pokušamo da dokučimo šta je zapravo važno a šta je samo prolazno i deo svakodnevice u našim životima.

Sadržaj:

Orlovi rano lete

Možda je to Božiji dar. Ne primećivati da život prolazi, da se uloge smenjuju, da u peščaniku ima tek još par zrnaca peska za nas.

Pregledala sam najnovije statuse svojih fejsbuk prijatelja kad mi upade u oči poruka od nekog. Aleks, lepuškast dečkić, s kapuljačom na glavi, mutna fotografija. Mora da je neki klinac iz familije, pomislih.

Umro ujka Milan. Sutra sahrana. Na Orlu, u 12. Mama te očekuje.

Šta lupeta ovo dete, ko je bre umro? Umro je Milan? Nemoguće. Ima tek 42 godine, zdrav je koliko se sećam. Brzo otkucah:

Dete, ne zajebavaj se s ozbiljnim stvarima. Milan je moj brat i nije mi prijatno da mi neko javlja da je umro. Ne zajebavajte se s tim!

Kako današnja deca brže kucaju poruke nego što govore, stiže mi odgovor bukvalno u isti čas.

Tetka, moje saučešće, umro je, keve mi! Nisam lud da se s tim šalim, ubila bi me majka. Pao je juče u kupatilu, valjda visok krvni pritisak, izliv krvi u mozak, tako nešto. Nisam baš stručan. Hitna je stigla ali samo su utvrdili smrt. Da ne detaljišem, sahrana je sutra, u podne, na Orlu.

Stade mi neka knedla u grlu.

Hvala dete što mi javi! Na kakvom bre Orlu? I podseti me, čiji ti ono beše?

Ti tetka mene malo Z? Moram da palim. Pozdravlja te mama! Aaaa...daaaaa.... Orao je Orlovača!

Aleks se odjavio. Ja stvarno nisam znala o kome je reč. Na profilima im stoje samo imena, nema podataka o tome čiji su, odakle su, statusi im u nekim skraćenicama, fotke s društvenih događaja. Čim me pozdravlja mama, onda je sigurno dete neke od mojih mnogobrojnih sestara. Nek je živ i zdrav! Hvala Bogu, pa nas ima toliko da se i ne poznajemo lično, a ima nas po celom svetu, društvene mreže napraviše od celog sveta jedno malo dvorište, igraonicu, mesto gde možeš da sakupiš sve koji su ti nešto i od nekog. Svi tu stavljaju slike, pišu svakodnevno o čemu razmišljaju, šta ih muči, ko se rodio, ko je umro, ko je maturirao, ko se oženio a ko udao. Potražih Milanov profil. Otvori se skromno napravljena stranica. Tek jedna slika, mala, neugledna, za profil. Iskočiše brojni podaci o poker osvajanjima. Igrao je poker preko fejsa. Izgleda da se nije ni skidao s pokera, sudeći po podacima. O nekim drugim aktivnostima ni traga. Očito je naučio da radi na računaru samo ono što je on voleo, da se kocka, pa makar i virtuelno. Obuze me neka tuga, grunuše mi najednom suze, kao da je bujica podivljala, urušila Zid plača, ali onaj moj, lični. Valjda sam ispustila i neki krik, nisam sigurna, ali moj muž dotrča.

-Šta se desilo? Jesi li dobro? Što ridaš toliko? - govorio je i zagledao me ispitivački.

-Ma, dobro je. Dobro sam ja , nego umro mi je brat, Milan M.

On nabora čelo kao de se priseća nečeg i upita:

-Jel to beše onaj što je sa ženom i sinom dolazio kod nas, pre nekoliko godina, kad smo se tek doselili, onaj što mu sinčić beše polazio tad u prvi razred, on je nešto počinjao da zida, neku kuću, dal u Sremčici ili... Ne znam sad! Dal on to beše? On je mlad, mlađi od mene. Dal je bio bolestan nešto? Ja se samo sećam da je imao dobar cug. Ode mi pola flaše domaće za onih sat i po što su posedeli. Nije da žalim, al...

Bi mi još teže od tih reči, kao da mi je sipao so na ranu.

-Jeste, to je on. Umro je valjda od izliva krvi u mozak. A krštenica i nije neka garancija kad smrt zakuca. Pio je, znam ja to, ali mu i život nije bio lak...

-Ih, ko da je drugima lak! - progunđa moj muž.- Ali, izvini, nije vreme da to pominjem. Primi moje saučešće, znam da ti je bio drag. Koliki mu je sin sada? Trebalo bi da ima dvadesetak godina... tako nešto. Ko ti je javio?

-Neki Aleks, dete od neke moje sestre, stvarno više ne umem da ih prepoznam. Ta deca... svi su mladi, lepi, svi imaju nešto slično... familija! Nego, sutra je sahrana na Orlovači, da ne možeš možda da uzmeš slobodno?- upitah.

On slegnu ramenima i reče:

-Nema šanse. Žao mi je. Sutra sam ceo dan u Novom Sadu.

Ja se opet rasplakah a on priđe i zagrli me.

-Stvarno mi je žao što ne mogu s tobom, uzmi taksi, daleko je Orlovača a ti i šmrcaš nešto.

-Dal si ti