Gospodar lutaka

Gospodar lutaka

By Radoslav B. Chugaly

Copyright 2017 Radoslav B. Chugaly

Smashwords Edition

Smashwords Edition, License Notes

This ebook is licensed for your personal enjoyment only. This ebook may not be re-sold or given away to other people. If you would like to share this book with another person, please purchase an additional copy for each recipient. If you’re reading this book and did not purchase it, or it was not purchased for your use only, then please return to Smashwords.com and purchase your own copy. Thank you for respecting the hard work of this author.

Sadržaj

Priča prva

Priča druga

Priča treća

Priča četvrta

Priča peta

Priča šesta

Priča sedma

Priča osma

Priča deveta

Priča deseta

Priča jedanaesta

Priča dvanaesta

Priča trinaesta

Priča četrnaesta

Priča petnaesta

Priča šesnaesta

Priča sedamnaesta

Priča osamnaesta

Priča devetnaesta

Priča dvadeseta

Priča dvadesetprva

Priča dvadesetdruga

Priča dvadesettreća

Priča dvadesetčetvrta

Priča dvadesetpeta

Priča dvadesetšesta

Priča dvadesetsedma

Priča dvadesetosma i poslednja

Beleška o autoru

Priča prva

Raskošno uređena soba bila je prepuna igračaka, mekanih jastuka i perjanih pokrivača. Zapravo, to i nije bila neka posebna soba, bila je toliko velika da se nije mogla nazvati prostorijom - više je delovala kao proplanak na osunčanom bregu. No, ipak je imala zidove, iako nisu bili vidljivi na prvi pogled i neupućenom oku. Zidove satkane od izgovorenih reči i armirane čeličnom voljom onog koji je reči izgovarao.

Kako bi drugačije i moglo biti, soba je bila deo vilinskog carstva, a vile vole prostor i mrze zidove. No, i njima je potrebno da su im deca bezbedna i dobro čuvana, otud i potreba da se stvore začarani zidovi i nevidljive prepreke.

Devojčica koja se šetala tom sobom, ili tim proplankom, nije mnogo znala o tome. Još je bila premalena da bi je uputili u praktično korišćenje njenih urođenih moći. Danas je bila raspoložena za šetnju i uživanje, za istraživanje njenog malog carstva prepunog slobode i čudnovatih spojeva veštačkog i prirodnog. Eno, baš tamo, s njene leve strane, rastao je pravi mali šumarak sastavljen isključivo od raznovrsnih voćki. Sa desne, pak, bio je postavljen beli šator pun plišanih meda i zeka i tigrova i lisica, konja i lavova, kentaura i jednoroga. Iza njenih leđa ostao je baštenski komplet stolica i stolova, prekriven prozračnim posuđem od najfinije keramike, toliko osetljive da je mogla da se izlomi čak i prejako izrečenom rečenicom.

Ispred nje, predaleko da bi tačno videla o čemu se radi, bila je sjajna tačka svetlosti.

Malecka, sitna, ali tako jasna i snažna da je bila vidljiva čak i u svetlosti jutarnjeg Sunca.

- Hah! - Pomislila je - Ovo je nešto novo!

Škiljeći na oba oka, tihim prikradanjem koje je naučila od jednog lukavog lisca iz šatora primicala se toj tački. Polako, lagano, da je ne uplaši naglim kretnjama, pravila je lukove s leva na desno pa natrag. Svakim lukom se sve više i više približavajući misterioznoj tački.

Stigavši do nje, ostala je u isti mah i razočarana i oduševljena. Oduševljena, jer su iz tačke curile boje i niti raznobojnog svetla, a čuli su se i neki glasovi, tihi ali prilično razgovetno ljudski. Razočarana, jer je tačka bila jedva dovoljna da joj primakne samo jedno okce i proviri na drugu stranu. O, znala je ona kako funkcionišu zidovi njene sobe - najpre bi vazduh zatreperio, potom se zamreškao kao da je sačinjen od providnog paravana, a onda bi iz ničega ka njoj zakoračila stroga guvernanta.

Stroga po dečijim merilima, naravno, nijedna vila se ne bi usudila da kraljevskoj kćeri uputi makar strogu reč. No, za jednu devojčicu dovoljna je bila strogoća zabrane izlaska iz te prostorije. Jer, ma koliko bila velika prostorija i ma koliko bila puna stvari i čudesa, ipak je to samo jedna prostorija. Nedovoljno da bude čitav svet.

Ovo nije bilo takvo. Prvo, bilo je previše postojano i nepromenjivo za običan prolaz, drugo, suviše je dugo postojalo u tom obliku da bi bilo samo jedna čarolija. Uh, to je bilo predivno i čudesno!

- Ehej - uzviknula je primakavši usne svetloj tački, pa se tek onda setila da je svetlo možda vruće - Čuje li me neko?

Nije bilo vruće, srećom, bilo je to tek obično svetlo. Sačekala je trenutak, pa ponovila poziv, bez razmišjanja o tome koga poziva. I, kad je već počela da se oseća razočarano nedostatkom odgovora, iz svetla doplovi tiho pitanje:

- Hej, ko je to tamo? - glasić različit od njenog, malo grublji, ali nepobitno dečiji.

- Ja sam - ogovorila je sa samopouzdanjem deteta koje je svesno da je centar sveta i da ga svi poznaju.

- Ko ja? - stiže odgovor - Imaš li ime?

Čuj, ima li ime! Pa, naravno da ima ime! Svako ima ime, ali ga svakom ne govori. Imena nose snagu i moć, onaj ko ti zna stvarno ime ima nad tobom i vlast.

- Imam, naravno - brecnula se, pomalo grubo - Ali neću da ti ga kažem!

- Neću onda ni ja tebi da kažem moje! - glasio je odgovor - Ali možeš me zvati Jelen, tek da imamo nekako da se oslovimo.

- Dobro, Jelene - razveseljeno je uzvratila - A ti mene onda možeš zvati Sova, sove su tako mudre ptice!

- A jeleni su ponositi i jaki - hvalisavo će dečak, jer sad je bilo jasno da je princezin sagovornik muškog pola - a moj tata kaže da ću ja jednog dana biti najjači u celom kraljevstvu!

- Možeš li preći ovamo? - pitala je - Želela bih da te vidim.

- Ne mogu - pomalo tužno reče Jelen - još mi ne dozvoljavaju da napustim svoju sobu, kažu da je rano da me nauče kako se izlazi, a ne pristaje kraljevskom nasledniku da se iskrada...

- Sreća pa imamo ovo svetlo, baš je čudesno kako se pojavilo upravo između naših soba! - ciknula je Sova veselo.

- Pa... baš i nije - sumnjičavo se oglasi Jelen.

- Kako to misliš?

- Dobio sam čarobno pero od jedne ptice - reče dečak - nisam ni znao da je čarobno, ali čim sam njime dotakao zid pojavila se ova rupica, a pero nestalo. Sad ne smem nikom da prijavim šta se desilo, bojim se da će me kazniti zbog toga. Nećeš nikom reći, molim te?

- Naravno da neću, šta ti je! - uzvrati mu princeza - Odmah bi došli da zakrpe rupu, a ja bih ostala bez razgovora s tobom, a ti si prvi dečak kojeg sam ikad upoznala, makar i ovako glasom.

Ko zna koliko bi oni tako razgovarali da nije došlo vreme da se ide na večeru i posle na spavanje. I prinčevima i princezama je potreban san, kao i običnom narodu, možda čak i više zbog težine njihovog položaja.

Obećali su jedno drugom da će se svakog dana sastajati u isto vreme, razmenjivati priče svako iz svog kraljevstva, kad kod uspeju da budu slobodni u isto vreme. Pozdravili se i odskakutali svako na svoju stranu..

Princeza je bila toliko vesela da je i guvernanta primetila to posebno raspoloženje. Na njenu veliku žalost, nikako nije uspela da izvuče iz nje uzrok, mala princeza je ostala ćutke nasmešena.

Neće tu tajnu odati ni lavu ni tigru, koji je nikad ne bi izdali, a kamoli strogoj guvernanti!

Priča druga

Predivno osvetljena pećina, uklesana u živoj steni do perfekcije, bez ijedne oštre ivice o koju bi nepažljivi speleolog mogao pocepati odelo. Kad bi neki speleolog uopšte mogao i dospeti do nje, ali čisto hipotetički, kao misaona vežba i vešto poređenje.

Dakle, predivno osvetljena pećina, u njoj glatki pod od mermernih kvadrata crne i bele boje. Skoro kao šahovska tabla, ali sa toliko polja da je izgledala beskonačno velika. Na tim poljima, a svako polje je moglo primiti više od deset likova, stajala