Антропологија философска: Човјек у свијету Идеја Љубави, тјескобе и бриге

Летиндор Винд

Човјек у свијету идеја

љубави,

тјескобе и бриге

(спис из философске и егзистенцијалне антропологије)

Насловна: Летиндор

***

Eлектронско издање:

Издавач: Smashwords

ISBN: 9781370405381

Калифорнија, С.А.Д.

децембар, 2017.

САДРЖАЈ

УВОД

1. КОРИЈЕНИ И ТЕМЕЉИ СВИЈЕТА

1.1. Од себе и к Себи

1.2. Дух као примарна моћ за философску антропологију

1.3. Појам стријепње и (или) тјескобе

1.4. Личност и појам Јединства

1.5. Брига

2. СТЕПЕНИ ДУШЕВНОГ ЖИВОТА

2.1. Односи Духа, Душе и тијела

2.2. Саосјећање

2.3. Љубав и мржња

3. ПИТАЊЕ СМИСЛА ПОЧЕТКА И КРАЈА

3.1. Суштина срама и трагичности

3.2. Понор

3.3. Слобода за човјека

ЗАКЉУЧАК

ЕНД-НОТЕ

ЛИТЕРАТУРА

УВОД

Хоће ли Љубав излијечити свијет или љепота дубљега смисла од естетског и да ли је Љубав тек један од потрошених појмова наших живота? За чим и брига у правом смислу, да није пука забринутост? О нечем увијек и водимо бригу, дубље гледано, имају пропусти у свему, да ли и како је човјек позван за нешто то више? И истражујемо. Знак је тјескобе да нешто битно маши човјек са животом егзистентно и есенцијом. Многи су мислиоци то пробали и докучити Битак – неки праоснов свијета, Божанско, одатле се стигло у појавност свијета, не зна се како и кад, због чега. Религија, неодвојива, исто, од тог, директнији је прилаз Божанском прича гдје престаје. То негдје је Ту философски, а прича о Богу није тек једно одвојено поглавље ни философији ни религији.

Уз Нови Завјет и Савез с Богом је означено да религија је Љубави сабирање у Једно кроз Логос иза јој претходећег дрхтања пред ауторитетом. Ипак, обје приче нам говоре о Божанској Мудрости с којом су обдарени стари владари и истински Свети људи. Љубав од Бога и Богу по вољи тог Вишег је: ,,И гле, глас с Неба који говори: Ово је Син мој Љубазни, који је по мојој вољи.[1] Син је Логос, Мајка Мудрост, Отац без имена. Љубав, дакако, краси нам философију. И Логос Хераклиту ,,... измиче људском сазнању, зато што људима недостаје повјерење[2] или вјера.

Ваља и брига, није сад забринутост. Тјескоба говори како се маши, а Љубав нас враћа у Завичај, пјеснички.

1. КОРИЈЕНИ И ТЕМЕЉИ СВИЈЕТА

Европа иде к антици и са религијским кодирањем живота народ и мораше се обратити Антима управо због тог што су они показали пут ка људској прапостојбини. И Хелени су дали појам универзалног човјека, више од свјетовног ил' секуларног примања свијета и човјека, дато и кроз религију. Новозавјетну религију Христа и знамо к'о религију Љубави, Љубави обратне сад од античке, долазећа је од Бога и у силаску бићима свијета. Античка љубав уз помоћ Ероса уздиже човјека ка Божанском. Супротан смјер.

А Левинас пита је ли управо задржавање даха ,,крајња могућност Духа као носиоца смисла с ону страну Бивствовања."[3] Истинско је изрицање и кроз језик да може значити блискост. Другост много на вишем нивоу је нег код његова учитеља Хајдегера. Спис Друкчије од Бивства за Левинаса још каже да Истина није смјештена у вјечни или у ванвременски поредак, који над нама на непознат начин влада сада временским слиједом. То што временује није као и Бивствовање већ изрицање. Осјетљивост близина за Другог.

Многи и писали су о човјеку да није на свом мјесту како би ваљало бити, то пише и један од новијих значајних философских антрополога Ото Фридрих Болнов ,,који је на тако плодан начин повезивао философске анализе, дијагнозе и кризе времена и савременог човјека са философским промишљањем проблема човјекове раскоријењености, безавичајности, незбринутости, отуђења и слично ...[4] Он не види пуну успјешност ни Хајдегерове философије и других егзистенцијалиста (Кјеркегора, Јасперса, Сартра), али их у потпуности и не одбацује, Хајдегера види заслужног на пољу признања људске отуђености у свијету. Егзистенцијалисти указују на ,,расположење, а Болнов још философски тематизује то, и више од осјећања.[5] Философска антропологија тако наглашава човјек да кренути мора од себе ,,у складу са динамичким и стваралачким карактером властите егзистенције."[6]

Од земље Бог створи животињу,