ПЛАТОН: Рат Судбина и Слобода

Летиндор Винд

ПЛАТОН

Рат, Судбина и Слобода

(философски спис)

Насловна: Летиндор

***

Eлектронско издање:

Издавач: Smashwords

ISBN: 9781370706662

Калифорнија, С.А.Д.

јануар, 2018.

САДРЖАЈ

УВОД

1. ФИЛОСОФ

2. МИСТЕРИЈА ЕРОСА И ВЈЕЧНЕ ЉУБАВИ РЕЛИГИЈА

2.1. Мит, јунаштво и Љепота

3. РАТ, СУДБИНА И СЛОБОДА

4. ПРАВДА

5. ЗНАЧАЈ АНТИЧКЕ МИСЛИ И РЕЛИГИЈЕ ЗА ХРИШЋАНСКО ДОБА И ВЈЕРА

6. ПЛАТОН И ТЕХНИКА

7. ВИШЕ ОД ЧОВЈЕКА

ЗАКЉУЧАК

ЕНД-НОТЕ

ЛИТЕРАТУРА

УВОД

Нека ти живот сопствени буде у ово Увод, не срџба Ахила него Јунаштво. Девет је дана да падају стријеле Божанске тако по војскама свим.[1] И Диомеду, грлатом борцу, бјесном, Атина Сјајноока рече како и Афродиту, ако гдје сретне, оштрицом мједеном ранит' је може.[2] Овласт се тражи од богова. Од Бога и Мудрост - Софија.

1. ФИЛОСОФ

Љуби. Не бјежи од смрти већ иди за свјетлосним трагом. Сви рекли би каткад и коју мудрост, а философа ако им поменеш на то се љуте.

2. МИСТЕРИЈА ЕРОСА И ВЈЕЧНЕ ЉУБАВИ РЕЛИГИЈА

Једно од највећих Платонових умјетничких дјела[3] је и дијалог Симпозиј (Гозба или О Љубави), уз уопште дијалектику и митско уобличавање. Ту је и Федар, још увијек млад, уз говор запаљив и младалачки наиван. Политички и обичајно о љубави говори Паусанија, жена, одајући и споствену заљубљеност, као једна од ријетких жена нескривених историји философије. У Платоновој Академији их је више: Аспасија, Диотима и друге; код питагорејаца најпознатија је Теано, по неким изворима и Питагорина супруга.

Зар Љубав да свако друкчије види, неко заљубљен у умијеће, неко о томе препричава митски, Агатон пјеснички нелогично но, занимљиво, свако се дотиче дијела истине, али Сократ тражи и више за цијелу причу о Ероту па је враћа почетку. Неуобичајно, Сократ тог пута долази лијепо обучен, та тема и таква је почаст том богу од стране философа, сам ће то рећи. Свештеници Диотими је, вели, што га је поучила љубавним стварима, причао да је Ерос добар и лијеп бог, а она га у том побијала. У дијалогу се ту не прикривају истополне везе но, није све ни сексуално. Платон у каснијим списима Закона о том изричито вели да се у тим случајевима спајања ради и против природе, сличан проблем у држави је и са пијанством, ког прате многе насладе, зато, мора се уредити законом то као у Лакедемоњана (Спартанаца).[4] Зашто је тако код Грка, није разјашњено ни научно, не значи философски да је и недокучиво. Сократ ту није љубавник, на крају увијек је љубимац[5], жењен два пута, дјеци (три сина) жели да им људи и досађују ако баш нису добри, не би ли се оплеменили. Атина, град хваљен, и богиња, њен начин говора пријатан као кад ријечи истине се понављају отуд ,,кад је неки Атињанин ваљан, он је ваљан у највећој мјери? Јер они су без икаквог присиљавања, онако спонтано, неком Божјом милошћу добри истински и без икаквог претварања."[6] Платону Љубав је идеално мјесто боговима, и узор у нама је као и држава што је Идеална. Постојећа.

Петрић, ренесансни платоничар, Платона и Аристотела сматра мистичним и езотеричким философима те, на уводу своје Мистичне египатске философије, пише о Зороастеру и Хермесу Трисмегистосу, а Платона и Аристотела види као настављаче египатских и халдејских учења као традиције. Он говори и о потреби да се безбожна философија Аристотела замијени Платоновом побожном философијом. Петрић прихвата постојање Платоновог неписаног учења, којег ће пар вијекова касније интензивирати и Тибингенска школа, том свједок је и Аристотелово навођење ,,agrapha dogmata" (лат.), као и Платоново 2. и 7. Писмо у којима се велики Учитељ изјашњава против излагања философије у писаној форми, по угледу и на питагорејска математичка знања. Та неписана учења, Петрићу, нису чак ни биљешке које је Платон читао на предавањима, ништа сигурно припадно и Традицији што би се ширило тајно. Прије нег Платон то раде Орфеј затим Питагора.[7]

Емпедоклу је љубав други.[8] Сва Истина и није у нама, на одређен начин. У односу на трагедије Мистерије би биле и дубља Божанска драма Душе, јер у Мистеријама жив човјек улази у гроб.[9] Драма је човјеку, не Богу, за Божанским. Живот по Сократу и неуништив је, рођење на Земљи само земаљско, а Живот прије тог и прије Идентитет. Емпедоклу ,,рађање је страшно уништење у којем живи постају мртви. Некада сте живјели истинским животом, а потом, омамљени чаролијом, пали сте у земаљски понор, себе сте подјармили тијелу … [поручује] ... Ваш садашњи живот је само фатални сан. Само прошлост и будућност заправо постоје. Научите да се сјећате, научите да предвиђате.[10] Умрлом се открива тај нови смисао. Шта (пре)остаје? пита Арсовић у наслову дјела философско- поетске снаге, остатак му је ријеч дубине, а Душа што Зна, не зури већ Види.[11] Највећа је Мистерија након смрти ново рођење Васкрсење што постоји у причама свих култура. И Јасперсу ,,слаба мора бити философија тамо гдје човјек жели чврстину предметнога као нечег апсолутнога,[12] трагај за свијешћу, егзистенција однос је са собом. Видљиво и код првих философа је да они не јуре за спољним циљем и на сасвим друкчији начин се сусрећу са собом као и с другима, не требају препоруке ни звучна имена им. Њихов живот у свијету није занемарен због тог, њима и бољи је. Тенденције су људи да мјере философију рацијом, немогуће. И умјетност, и религију. Онај ко предаје философију говори и да је нема, примјећено још у Критичкој теорији друштва. Али ни ,,Највећи грчки философ"[13] нема некакав просто демократски став, ни аристократија није му насљедна. Философ, ипак, на страни човјека је и прије на страни оних што стреме Божанском јер квалитет је трајан и узвишен. Знање нам треба, добро понашање, техника, буђење иде постепено егзистентно Ноусу Божанском Уму, ту