ХАЈДЕГЕР: Битак и Биће

Летиндор Винд

ХАЈДЕГЕР -

Битак и Биће

(спис на тему Хајдегерове мисли)

Насловна: Летиндор

***

Eлектронско издање:

Издавач: Smashwords

ISBN: 9781370824564

Калифорнија, С.А.Д.

јануар, 2018.

САДРЖАЈ

УВОД

1. ПИТАЊЕ О ПОЧЕТКУ

1.1. Појам Битка

1.2. Опстанак или Ту-Битак

1.3. Субјект и идентитет

1.4. Вријеме као хоризонт

1.5. Философски и теолошки

2. БИЋЕ

2.1. Онтолошка диференција

2.2. Битак у свијету (егзистенцијал)

2.3. Физис и свјетовност свијета

2.4. Мишљење, језик, поезија, становање

2.5. Рат и дјеловање

2.6. Окрет

2.7. Заборав себе и смрт

3. БИТИ ПРАВИМ

3.1. Тренутак и разумљење

3.2. Истина и умјетност

3.3. Страх, тјескоба, одлучност и скок

3.4. Слобода и судбина

3.5. Опуштеност

3.6. Крај философије и сврха мишљења

3.7. Превладавање метафизике (уз Канта), антропологија и фундаментална онтологија

ЗАКЉУЧАК

END-NOTE

ЛИТЕРАТУРА

УВОД

Куд се иде и одакле, стара су питања, још од Сократа. Шта је прије? И прије су питали. Много је тога и уграђено у наше животе па живот питајмо. Питаћемо, уз професоре, и неке врсне философе: Шта је прије?

Хајдегер на извјестан начин ослобађа и насмијава та нека истинитост, чуди сва опсежност његове мисли, без сумње надахнуто Духом - Како и колико? Бројни су нови појмови његове дубоке мисли и једна врста помака у квалитету, узбуђујуће. И збуњујуће неком. Нећемо рећи да нуди се коначан излаз из чама у који се запало и философски савремено интерпретирањем но, истина казује се колико ком и како кад у ,,првијем" смислу догађајно више него ли само ријечју.

Основа овог философског рада је Хајдегеров спис Битак и вријеме, док трећи дио (или најављено поглавље) Битка и времена није доступан или пак никад није ни написан. Тихо се збори. Рани Хајдегер и касни Хајдегер, обједињени овим радом су један те исти. Хтједох дотаћи и живу ријеч у томе, по Хајдегеру.

Имамо одговоре тек неке дате у вези с егзистенцијом и са поријеклом, још трагајући за циљем живота и сврхом. Много тога и сервирано је, а много тог не знамо, Извор. Та, гдје је Биће и ко смо Ми? А Битак! шта је?

У овом раду допустио сам, да не знам колико претенциозно, и поетски израз. То нека буде и лични печат, донекле утицај Хајдегера.

Почетак је или није овдје? Да л' уопште? И је ли тамо? То прије бића у овоме свијету је нешто што даје нам постојање. Битак јесте, не-Битак није, по Пармениду, уваженом предсократовцу Елејцу (јужна италска област - Елеја). Битак нам казује Извор је Вјечан, средство и Ријеч је, не-Битак промјенљив. Те одговоре са ,,јесте и ,,није философи, изгледа, окрећу како и хоће па се Божански Квалитет показује као да једини Јесте ил' једини ,,Није. То ,,није Хегелу јесте празнина и чисто Биће, а Хајдегеру пак Пунина највећа с којом баш тад нас и има чак свеприсутно. О Хеленима исто стоји да живјеше тачкасто, обухватајући ствар комплетну, и космички. Појам субстанције (под)лежући је Аристотелу у Метафизици, појам суштине са Истином је (хел. оусиа). С Лајбницом стиже у обнову и старо монадно (питагорејско) гледање свијета или свих свјетова, мада, по Платону је само један. Мудрост припада оним што Виде или имају Увид, по теорији философској што гледа суштину ствари. На посебан начин знање о Општем, што није празно, није апстракција хладна са нижим интелектом већ виђење узрока првијега што не блиједи, не пропада, и није облик по материји. То насљеђе старих је објашњено и с Аристотелом сродно данашњој науци. Тражимо, ипак, и философски што у свакој ствари је присутно, нестворено Вјечно Бивство са Хајдегером и Бивствовање, Битак човјеку и Ту-Битак што претходи бићу бивствујућем. Суштина ствари и сама та ствар и нису нешто потпуно исто. Но, може бити на посебан начин. Ми, трагајући сада за Битком, у Дубину за Јединством са Собом и с Богом, тражимо твореће. У том ни ,,нема лажног ни погрешке, већ само незнање, али не онакво каква је сљепоћа, јер сљепоћа је како кад когод не би уопште имао моћ мишљења[1] Аристотелу. Та се ,,наука бави скривеним. И Мудрост је наук о Прапочелима.[2]

1. ПИТАЊЕ О ПОЧЕТКУ

У савременој науци, тачније - физици, говоримо и о појму ,,субстанције претходеће материји и сваком облику (форми), Вјечна и Божанског карактера, није нешто опипљиво, ништа конкретно као објективно, а по својој могућности је све потенцијално. Из те Вјечне Суштине настаће и материјални елементи,[3] четири главна: ватра, ваздух, вода, земља. Из Етера, и по Питагори, и Аристотелу, тзв. ,,петог елемента. И по Тесли у 20. вијеку. Ту везу између субстанцијалног и материје, којом се обликује видљиви свијет, различити философи су, религиозни и други мислиоци, објашњавали различито. Ваља се питати.

,,Питати значи утирати пут ... Тај пут је пут мишљења. Сви путеви мишљења, више или мање очигледно, на необичан начин воде кроз језик[4] Хајдегеру. ,,Зашто је уопште оно што бива, а не чак ништа?[5] - прво и првцато питање је, најшире, најдубље, најизворније за било шта што уопште бива. Не питају многи то осим падом у очајање ил' ,,у неком клицању срца.[6] Није почетак са пуком ствари, почетак није нешто чулно конкретно у смислу објекта, та идеја почетка се теже и може мислити разумом јер припада нечему што је квалитет Вјечнога или Божанског стања. То Хајдегер зове дешавањем или као догађањем (хел. Ереигнис) у дубљем смислу. Философи воле означити такво што трансценденцијом. Испитивање ту захтијева СКОК што искаче из сопствене основе ,,јер испитивање тога питања јесте само у скоку.[7] Хајдегер као несуђени и теолог каже да је проблем вјерника у томе што он не може напустити себе у смислу вјерника без посљедица због таквог корака да би ово питање испитивао на прави начин, он има самог Бога који Јесте и све оно што је Бог створио из тла таква вјеровања. А ако се вјеровање стално не излаже могућношћу невјеровања то Хајдегер назива споразумом са самим собом и не истинским вјеровањем, чак равнодушјем. Прве библијске ријечи му не дају потребан одговор. То философско питање је за вјеровање нека лудорија.[8] Језиком нешто казаћемо према томе колико будемо могли и како је Хајдегер у том обичавао. Питања главна су о Божанском што нису ствари, не дотичу се тог многи философи, свако ради то на свој начин. И убјеђењем. Без Бога. А како Бога изузети из философскога ако је ,,Софија Божанска Мудрост. Фиолософ је љуби или је пријатељ. Ради по Највишој ,,ствари. Ту Хегел ће философски и теолошки објединити појам Узвишеног у смислу Апсолута, рефлексијом се поиграва и ствара свијет и историју са човјеком да себи би опет дошао. Неки други философи ће друкчије мислити о Јединству и о Добру, о Субстанцији и другом. Хајдегер мисли о Богу, углавном као о Битку и прије тога још и о ,,Б(у)тку[9]. Питање увијек и Логосно, а по Светим књигама аспект Бога, једно од Лица Суштине. И Вјечности. Теолошки, ту Логос је Син, од Бога други и Бого-човјек и човјеко-Бог. Два смјера. Логос док носи у себи човјек има могућност и да се пита, да надиђе себе субјективног из Дубљег или из Вишег Ума. Човјек се двоји, и појмови но, дата нам моћ је за дијалектичко уз нешто треће НЕОДРЕЂЕНО. Ми тражимо се у овом свијету по коријенима. Живот је егзистентан и прије од појавнога за Хајдегера, егзистенцијал и прије аристотелских (и послије Кантових) категорија, што крећу од видљивог материјалног по квалитету. И прије смо тијела се започели уз природу до у људскост. ,,Човјек је и словесно биће, чак кад се понаша и на бесловесан начин,[10] по Керовићу. Може се доћи до промашаја кад мислимо и говоримо. Да, Логосни је карактер свијета, у вези с овим је и могућност да никне култура к'о вјештачки уман свијет над природом нижом у области или у бићу физиса, свијет што помоћи ће човјеку да ,,уздигне" се к својој, и због нечег заборављеној, Суштини. Култура у многим разматрањима се јавља и сметњом ил' оковом живота. Много је приче о Повратку, и философски и религијски, митски, у књижевности, и у бајкама, по животу. О таквој могућности човјека и културе је много речено и код философских антрополога: Гелена, Шелера, Ротакера, Ханса Јонаса, Плеснера, Касирера, Строса и неких других; ал' и по религијској мисли артикулисаној у ријечима и дјелима великих философа и теолога Запада, Средоземља, Истока. Уз њих и догма има велик значај, а и проблем је с догмом да, тако, на примјер, на подлози античких налаза, проблем је с оном која се испријечи пред нас к'о зид и не буде нам пролаз.

Хајдегеру је прије нас то нешто и Ништа, не људски производ, човјек је дошао послије. Стари философ Парменид (Елејац) то назваше ,,Битак" - Оно што Јесте, а не-Битак није. Код Хајдегера је повратак антици по том појму, којем ће он додијелити и појам Бивствовања као неког неодређеног још постојања што омогућује сво остало постојање свијета (и свјетова). Хајдегер јесте и опрезан да ништа не даје од тог унапријед, и крећући се од бића у свијету (бивствујућег) и егзистенције између ствари он иде постепено ка том што било би Првим Извором, уназад. Човјек ту временује из будућег, Хајдегер каже у расправама о времену у свом капиталном дјелу Битак и вријеме. На пољу суштине Хајдегер види тек мало свађе, оповргавања, и љубавну свађу види да различита мишљења нису ни проблематична као у историји философије што нису страшне разне и једнако важне замисли или концепције свијета. Свак црпи из Бивствовања (Битка) што за њега прикладно је по реду и Судбине,[11] гдје они који се препиру опет припадају једном те истом. Као и Судбина која нам шаље Истину, Бивствовање је сакривено, Битак, најављује се у поезији и није очигледно историјско. Има и напуштеност код човјека од Бивствовања, Хајдегер исто пише, означава је за безначајност, безавичајност. Пише