Običan čovek

Branislav Nušić

OBIČAN ČOVEK

šala u tri čina

Copyright

First published in 1900

Copyright © 2017 Klasika

Predgovor

Umesto predgovora učiniću ove dve intimne ispovesti.

Godine 1899. raspisala je uprava Narodnog Pozorišta u Beogradu dramski konkurs. Za taj konkurs spremio sam ja dramu Tako je moralo biti. Opravdano ili neopravdano, ja tada nisam verovao u dobro raspoloženje prema meni gospode koja su bila u žiriju, te sam sve činio što bi moglo prikriti da sam ja pisac komada Tako je moralo biti. Između ostaloga, dođe mi na um da bi dobro bilo kada bih napisao i jednu šaljivu igru i podneo je na konkurs. Gospoda iz žirija, nagađajući koji je čiji komad, izvesno bi se zaustavila pred ovom šaljivom igrom i nju pripisali meni, te bi tako bila potpuno otklonjena sumnja da sam ja pisac i drame Tako je moralo biti. Tako Običan čovek postaje u jednome trenutku taktičke potrebe kao ono u borbi određena jedinica, kojoj je zadaća da na sebe privuče velike neprijateljske snage te oslobodi ovim glavni borbeni front.

Druga bi ispovest bila ta, da Običan čovek vodi svoje poreklo od jednoga intimnoga događaja. Sa istih razloga i pod istim okolnostima, pod kojima i junak ove šaljive igre, i ja sam bio u prilici da se, u jednome beogradskome vinogradu, prikažem pod tuđim imenom, samo što je situacija trajala svega dvadeset minuta, koliko je trajala poseta lica pred kojim se nisam smeo kazati svojim imenom. Iz toga sam slučaja docnije razvio ovu šaljivu igru.

Šala Običan čovek nema pretenzija da raspravlja tezu o dvojstvu (čovek i pesnik) koje se sukobljava u jednoj osobi. Ta se teza, u koliko se ona ipak zapaža, nametnula silom prilika izazvanih intrigom, na kojoj je zasnovana ova šala. Pišući ovaj komad, moje pretenzije nisu bile veće do da našem izvornome repertoaru dam jednu vedru, šaljivu igru. Tako je Običan čovek i primljen te, rado gledan i lako izvodljiv, on ubrzo sa pozornice zalazi i kroz sva naša diletantska društva i postaje najviše igrani komad za poslednjih trideset godina.

Običnog čoveka napisao sam 1899. godine (igran prvi put na beogradskoj pozornici 1900. godine), ali to ne znači da od Narodnog poslanika, Sumnjivog lica i Protekcije (1888. godine) punih deset godina nisam ništa pisao. Godine 1896. napisao sam Prvu parnicu, šala u tri čina, koja je 1897. godine četiri puta prikazivana na beogradskoj pozornici, no koji komad po mišljenju, i mome i tadanje kritike, nije uspeo. Taj bi komad, po hronološkom redu, imao ući u ovaj zbornik pre Običnog čoveka ali je on prilikom propasti pozorišne arhive, 1915. godine, propao negde i nije više nađen. Možda je to i dobro, a možda i nije jer, koliko ga se sećam, osnova na kojoj je zamišljen i razvijen, bila je dosta dobra te ne bi bio uzaludan trud oko njegove prerade.

Ovo je peto izdanje Običnog čoveka. On je prvi put objavljen u Odavićevoj Novoj iskri (1900. godine) odakle je iste godine i preštampan u zasebnu knjigu. Štampan je zatim kao 33. sveska novosadskog Zbornika pozorišnih dela (1902. godine) treći put kao 96. knjiga Srpske književne zadruge (1905 godine) a četvrti put kao posebno, moje izdanje.

     U ovom izdanju ima nekih vrlo malenih i neprimetnih popravaka i dopuna.[1]

Lica

Arsa Milićević, trgovac

Marija, njegova žena

Dušan, njihov sin

Zorka, njihova ćerka

Vićentije Petrović, činovnik u penziji

Sofija Damnjanović, udova

Žarko Damnjanović, njen sin

Jovanče Micić, trgovac iz unutrašnjosti

Persa, njegova žena

Nikola, momak kod Arse

Događa se kraj Beograda, u vinogradu Milićevićevu, na Topčiderskom brdu.

PRVI ČIN

Zelenilo i jaka svetlost. U dubini senica, pod kojom su poljski sto i stolice. Između senice i jednog visokog grma ljuljaška, a napred, s desne strane, poljska klupa.

I

ZORKA (sama)

ZORKA (sedi na ljuljašci, ljuljuška se držeći knjigu lepo povezanu. Obučena je lako, a na glavi joj poljski slamni šešir, okićen svežim cvećem. Čita).

Što l’ u zoru cveće slađe miri gorom,

I ’tičica kliče kô najlepša nada;

I molitva moja toplija je zorom –

Da li što se i ti tada budiš mlada?

(Spusti knjižicu na krilo). Sad mi je lepša ova pesma, ovde na ljuljašci, u ovom zelenilu. To nisam znala, a odsad ću samo na ljuljašci čitati njegove stihove: da ne dodirujem zemlju, leteći kroz vazduh, dišući brže i osećajući prirodu još svežijom. Na ljuljašci! O, bože, kako to nisam znala! Nego, nije to samo na ljuljašci; meni se njegovi stihovi i inače dopadaju. O, lepi su oni, ma gde se čitali! (Silazi s ljuljaške.) Oh, što bih volela, kad bih imala kome da poverim svoju tajnu! Tako bih volela! Mogla bih Dušanu? Zašto ne, brat mi je! Ali znam da bi mi se smejao. Ko je to još čuo i video: voleti nekog, a ne poznavati ga! Svaki bi mi se smejao, a istina je živa, ja volim tog Damnjanovića. Ne samo njegove