Kaplar Miloje

Branislav Nušić

KAPLAR MILOJE

žalosna igra u pet činova s muzikom i pevanjem

po komadu Stari kaplar

Filipa Dimanoara i Adolfa d’Enerija

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

Lica

Major Velimir Stojanović

Ađutant

Kaplar Miloje

Ordonans

Jerotije

Milenko

Ilija

Stanoje

Jedan konjanik

Stevan Stojić, trgovac iz Niša

Toma Velikić

Stanko, sin kaplar-Miloja

Sava, jeromonah

Učitelj

Nikola

Stojan

Stanimir

Živko

Mirko

Jakov

Mile

Sreja, pandur

Mehandžija

Direktor „Viteza"

Prvi prodavac

Drugi prodavac

Jelena

Jovanka

Nevena

Kata

Roska

Stasa

Lepa

Živana

Vojnici, seljaci, seljanke, članovi trupe „Vitez", muzika, đaci.

Prvi čin događa se za vreme srpsko-turskog rata 1878, a ostali posle 15 godina.

PRVI ČIN

Logor. Levo napred šator majorov, vrata od šatora okrenuta gledaocima. Pred šatorom mali vojnički sto za pisanje i jedna mala lampa, zatim sniska stolica. U dubini puške složene u piramide. Stražar koji šeta.

Pojava I

MAJOR, AĐUTANT, JEROTIJE, ILIJA, MILENKO

MAJOR (sedi za stolom pred šatorom i piše).

AĐUTANT (stoji kod njega).

JEROTIJE (na desnoj strani sedi na zemlji i jede iz porcije, s njim nekoliko vojnika. Pozadi mnogi vojnici. Jedni jedu, drugi kuvaju na vatri, treći čiste oružje).

MAJOR (ađutantu): Pošaljite po jednom ordonansu ovaj izveštaj u štab komande gospodinu đeneralu.

AĐUTANT: Razumem, gospodine majore! (Ode.)

JEROTIJE (s punim ustima): Ti bre, Užičanin, nemo’ da nabadaš po dva parčeta džigerice.

ILIJA: Ja onako.

JEROTIJE: Nemo’ ti onako, nego ako si takva gladnica a ti se javi na raport za dupli obrok.

AĐUTANT (dolazi spolja i salutira): Gospodine majore, jedan građanin javlja se straži, hoće kod vas.

MAJOR: Građanin?

AĐUTANT: Građanin, izgleda da je iz ovih krajeva.

MAJOR: Pustite ga.

AĐUTANT (salutira i odlazi).

JEROTIJE (zagleda u kašiku kojom je jeo pasulj): Gospode Savaote, šta je ovo u pasulju? (Vadi kuršum.) Kuršum!

VOJNICI (smeju se i zagledaju).

JEROTIJE: Mora da nisu imali soli, pa barutom posolili pasulj.

ILIJA: E, veruj to će biti.

MILENKO: Jerotije, kud tebi to da dođe. (Smeh. Razilaze se svaki na svoju stranu.)

Pojava II

STOJIĆ, PREĐAŠNJI

STOJIĆ (u građanskom odelu): Vi ste major Stojanović?

MAJOR: Ja sam. A ti?

STOJIĆ: Evo! (Da mu pismo.)

MAJOR (pročita adresu): Poverljivo! (Pogleda Stojića, premeri ga.) Sedi.

STOJIĆ (sedne na stolicu).

MAJOR (iziđe napred i čita pismo): „Donosilac pisma je ugledan trgovac niški i veliki rodoljub Stevan Stojić, koji je pred rat vršio prebacivanje oružja tamošnjem našem narodu. On se primio za liferanta mesa kod turske vojske, samo da bi se mogao slobodno i zaštićeno kretati po selima i prelaziti k nama da nam javlja o stanju turske vojske! On ima tursku dozvolu za putovanje u Niš, samo je potrebno da ga poverljivo i pažljivo provedete kroz turske predstraže, kako se ne bi primetilo da je bio na ovoj strani. Izvršite to tačno i izvestite me o izvršenju. Komandant đeneral Horvatović." (Savije pismo i pruži ruku Stojiću te se rukuju.) Dobro, vrlo dobro. A kad bi ti krenuo?

STOJIĆ: Odmah! Ja večeras treba da budem u Nišu, jer bi se primetilo.

MAJOR: Dobro, narediću da te isprate i pokažu mesto gde se može neopažen preći. A za dalje?

STOJIĆ: Za dalje imam ja tursku buruntiju i mogu proći kroz sred njihove vojske a da me glava ne zaboli.

MAJOR: E dobro.

Pojava III

AĐUTANT, PREĐAŠNJI

AĐUTANT (dolazi i salutira).

MAJOR: Je li ispraćen izveštaj u štab komandantu?

AĐUTANT: Naredio sam, ordonans već sedla konja. Ovoga časa došla su jedna kola. Jedna žena iziđe i zahteva da govori s vama.

MAJOR (iznenađen): Sa mnom? Jedna žena? Šta to znači?

AĐUTANT: Ja sam gospođu doveo.

MAJOR: Pustite je ovamo.

AĐUTANT (pođe).

MAJOR: Gospodine poručniče, zadržite ordonansa; imam u izveštaj da unesem još reč-dve o prijemu i izvršenju ove poverljive naredbe. Nađite se ovom našem prijatelju, to je naš pouzdan Srbin iz Niša. Provedite ga, dok ja primim tu ženu.

AĐUTANT (Stojiću): Izvol’te prijatelju sa mnom.

AĐUTANT i STOJIĆ (odlaze).

JEROTIJE (tupka po trbuhu): E, da bog pomože, smestio sam čitavu profijantsku komoru u stomak.

ILIJA: Vala i ja!

JEROTIJE: Ti si, brate, poneo u buragu i rezervnu hranu za pet dana.

Pojava IV

JELENA, PREĐAŠNJI

JELENA: Velimire! (Obisne mu se o vrat.)

MAJOR: Jelena! (Posle zagrljaja.) Ti, ti, ti ovde?

JELENA: Pa što te to iznenađuje?

MAJOR: Kako zaboga? Ti da dođeš ovamo, čak na položaje. A Jovankica? Seća li se tate, je li vesela, je li zdrava?

JELENA: Dovela sam i nju.

MAJOR: Dovela dete čak ovamo? Zaboga, Jelena, zašto sve to, ja te ne razumem. Gde je Jovankica?

JELENA: Tamo u kolima.

MAJOR (hoće da potrči): Moje jedinče.

JELENA (zadrži ga): Stani, molim te. Dovela bih je i sama, ali moram prvo s tobom razgovarati.

MAJOR: Razgovarati? O čemu?

JELENA: Ja hoću u Niš.

MAJOR (iznenađen): Ti, u Niš, tamo gde je neprijatelj? Šta ti govoriš, bogati?

JELENA: Slušaj, Velimire. Ovako više ne ide i ne može ići. Ja sam ćerka jednoga srpskoga špijuna, koji se čak