Ožalošćena porodica

Branislav Nušić

OŽALOŠĆENA PORODICA

komedija u tri čina

Copyright

First published in 1934

Copyright za ovo izdanje © 2017 Klasika

Lica

Agaton Arsić, sreski načelnik u penziji

Tanasije Dimitrijević, trgovac

Proka Purić, opštinski činovnik

Trifun Spasić, nezaposleni građanin

Mića Stanimirović

dr Petrović, advokat

Simka, Agatonova žena

Vida, Tanasijeva žena

Gina, Prokina žena

Sarka, udovica

Tetka

Danica

Događa se svakad i svuda.

PRVI ČIN

Prostrani hol iz kojega stepenice vode na gornji sprat. Težak kožni nameštaj. Upadljiva je velika, u zlatnom ramu, slika pokojnog Mate Todorovića, koja visi o zidu. Više vrata levo i desno, a pozadi velika staklena.

POJAVA I

PORODICA

(Pre otvaranja scene pozornica potpuno prazna. Posle izvesnog vremena otvaraju se zadnja vrata i ulazi čitava gomila žena i ljudi. To je porodica pokojnoga Mate Todorovića koja se vraća sa groblja, gde je održan sedmodnevni parastos pokojniku. Cela porodica je u crnini i pogružena. Svi ćuteći zauzimaju mesta. Muški posle izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo razgledaju nameštaj i sve oko sebe, progovore šapatom među sobom ili samo razmenjuju poglede.)

AGATON (tip naših predratnih sreskih načelnika koje je novo doba bacilo u zaborav. On natenane savija cigaretu na kolenu, stavlja je u muštiklu, pali i kad pusti dim, prođe pogledom po svima): Što ti je čovek, bože boj! Kao da ga nije ni bilo.

PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo sutra nismo.

VIDA: Šta ćeš; takav je zakon božji, prijatelj-Proko, pa ne biva drukče!

PROKA: Ne biva, bome!

AGATON: Ama zakon, znam ja da je to zakon, ali bar da ima nekoga reda u tom zakonu. Zar je baš on bio na redu?

TANASIJE: Odista, takav čovek.

AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput.

TANASIJE: Pošten, čestit...

AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovolikim srcem; dobrotvor, jednom rečju dobrotvor.

SIMKA: Koga sve on nije pomogao?

PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku.

GINA: Pomogao, bome, i levo i desno!

TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!

AGATON: I kakvo je to poštenje bilo!

TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo...!

PROKA: More, kako zajeo i oteo, davao je.

VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom.

MIĆA: Možete misliti kakav je to gubitak za našu porodicu.

AGATON: Gubitak, nego!

SARKA (Gini koja je zaplakala): Dosta, bogati, prija-Gino, s tim tvojim plačem. Ajde tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji.

GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući... a danas...?

SIMKA: A danas, eto, održasmo mu sedmodnevni parastos.

VIDA: Istina, kad već pomenu parastos, baš pravo da vam kažem, nije lepo što je danas samo jedan sveštenik služio. Imalo je valjda odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio.

TANASIJE: Trebalo je uzeti bar tri sveštenika.

VIDA: Tri najmanje.

MIĆA: Pokojnikov je ugled to odista zahtevao.

SARKA: Sramota od sveta! Ovo je prvi, sedmodnevni parastos, pa jedan sveštenik!

GINA: Jesi li ti to, prijatelj-Agatone, tako naredio?

AGATON: Otkud ja? Ko mene pita? Tu je advokat, on je staralac, pa je on valjda tako naredio.

VIDA: Tako je to, dabome, kad kod tolike familije tuđini upravljaju i naređuju.

AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je naredio.

TANASIJE: Bio je dobar i čestit čovek, to mu se mora priznati, ali je nekako izbegavao familiju. Bar dok je bolovao, da pozva koga od nas, pa da mu reče reč-dve.

AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto se oveseli: „Gde si, zaboga, Agatone, ja nikog bližeg od tebe nemam!"

TRIFUN (nakašljuje se): Ovaj... neće, kanda, biti da si mu ti, Agatone, baš tako blizak.

MIĆA: Da, to sam i ja hteo primetiti.

AGATON: Pa ne kažem ja da smo baš rođena braća, ali tek, rod smo. I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: „Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako... nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako... eto, bio si toliko godina sreski načelnik, upravljao si narodom, pa ćeš umeti upravljati i mojim imanjem."

TRIFUN (kao izraz opšteg negodovanja koje se javilo u pokretu i razmeni pogleda): Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao. Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gde god je bio, ostavljao je za sobom smrdljiv trag."

AGATON (plane): To nije istina! Tako su pisale opozicione novine, a ne možeš ti tražiti od opozicionih novina da pišu kako smo ostavio mirišljavi trag za sobom.

TANASIJE: Ama i bez toga, drugo je to, Agatone, upravljati narodom, a drugo upravljati imanjem.

AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije to drugo. I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku. A deder, kaži mi ga ovde, među vama, ko bi bio za taj posao? Ajde, reci, jel’ ovaj Tanasije? Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj.

TANASIJE (buni se): Pa šta ako sam pao?! Danas malo veći i jači padaju pod stečaj, pa zašto ne bih ja?

VIDA: I ako je pao, prijatelj-Agatone, tebi nije ništa zajeo.

AGATON: Ama ne kažem ja ništa protiv toga, ali da si pao pod stečaj, pa onda kupio automobil, ja bih ti skinuo kapu. Ali ti nekako ne umeš, spetljao si se. Eto, pronašli ti i neko lažno vođenje knjiga.

TANASIJE: Ako su i pronašli, nisam ja vodio knjige nego knjigovođa.

AGATON: Pa knjigovođa, dabome! Ali nije o tome reč, ja sam to samo onako, uzgred kazao, a možemo i da preskočimo tebe, pa da se upitamo na primer: bi li ovaj Proka bio kadar da upravlja imanjem?

PROKA (buni si): Zašto, ko bajagi?

GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on.

AGATON: Ama može, ne kažem da ne može, samo pogledaj kakav je. Eto, pogledaj ga, molim te! Trideset godina se sušio u opštinskoj arhivi, izgleda kao izgladnela stenica kad izmili iz stare fascikule.

GINA: Iju!

AGATON: A da upravljaš imanjem, treba da imaš glasinu, da se izdereš; treba da imaš pesnicu, da udariš njome po stolu i advokatu i kirajdžiji i majstoru koji opravlja imanje.

GINA: Oprosti, prijatelj-Agatone, ali ja mislim, nismo došli ovde da se vređamo, već da se iskupimo oko uspomene pokojnikove, da ga ožalimo kao što priliči jednoj familiji... (Zaplače se).

SARKA: Pobogu, prija-Gino, ti opet plačeš?

PROKA: Pa pustite ženu neka plače; rod joj je pokojnik pa je boli.

SARKA: Pa ima nas valjda još roda?

TRIFUN: A ima žena možda i meko srce.

PROKA: Pa