Dr

Branislav Nušić

DR

Komedija u četiri čina

Copyright

First published in 1936

Copyright za ovo izdanje © 2017 Klasika

Lica

Života Cvijović

Mara, njegova žena

Milorad i Slavka, njihova deca

Blagoje, brat Marin

Gospođa Spasojevićka i gospođa Protićka, članice obdaništa br. 9

Gospođa Draga

Velimir Pavlović

Doktor Rajser

Nikolić, činovnik u Cvijovićevom preduzeću

Sojka

Sojkin muž

Klara

Devojčica s buketom

Marica

Pikolo

PRVI ČIN

Radna soba Živote Cvijovića. Sto, kasa, dva telefona, jedan za kućnu, a drugi za gradsku vezu. Na zidu, više kase, u bogatome ramu doktorska diploma sa koje o pantljici visi van rama veliki pečat u okrugloj kutiji.

I

ŽIVOTA, PIKOLO

ŽIVOTA (vadi iz otvorene kase novac i, zavirujući u račun koji leži na stolu, odbraja tri hiljadarke i nešto sitnog novca): Evo, pa reci gospodinu direktoru da ubuduće više nikakav novac ne primam.

PIKOLO (primajući novac): Molim lepo!

ŽIVOTA: Reci: gospodin je kazao, ne priznaje više ni pet para, niti će platiti.

PIKOLO: Molim, sluga sam pokoran! (Ode.)

II

ŽIVOTA, MARICA

ŽIVOTA (gunđajući s naplaćenim računom u ruci, odlazi levim vratima): Marice! Marice!

MARICA (dolazi malo zatim): Molim!

ŽIVOTA: Je li kod kuće Milorad?

MARICA: Gospodin sin još spava.

ŽIVOTA: Spava? (Gleda u sat.) Četvrt do jedanaest.

MARICA: Gospodin sin je noćas vrlo dockan došao kući.

ŽIVOTA: Tako? E, idi Marice, probudi gospodina sina, reci mu: zove ga gospodin otac.

MARICA: Ja ne smem, gospodine. Mladi gospodin ima običaj, kada ga budim, da me gađa cipelama, svećnjacima, pikslom, papučama i svim što mu dođe do ruku.

ŽIVOTA: Je li? Vrlo lep običaj. Dobro, onda reci gospođi neka dođe.

MARICA: Molim! (Ode.)

III

ŽIVOTA, MARA

ŽIVOTA (Šeta uzbuđen i gunđa).

MARA (dolazi sleva): Zoveš me, reče mi devojka.

ŽIVOTA: Mladi gospodin još spava?

MARA: Pa spava dete.

ŽIVOTA: Pa da, dete spava, a otac plaća račune.

MARA: Kakve račune?

ŽIVOTA: Kakve? Evo da čuješ kakve! (Pokazuje joj.) Tri hiljade četiri stotine dvadeset tri dinara! I znaš na što? Evo i to da čuješ: tri večere u šambr-separeu. Znaš li ti šta je to; jesi li ti koji put večerala u šambr-separeu?

MARA (otresa se): Ta idi, bogati!

ŽIVOTA: Nisi, dabome! I slušaj samo čime je tu večeru iskitio: šampanj, liker, koktel. Šampanj trista dinara, liker dvanaest, koktel trideset dinara. Eto ti, a ti nisi nikad ni okusila koktel, niti znaš, čak, je li to piće ili kolač!

MARA: Pa ne znam, dabome!

ŽIVOTA: Pa ajde sve to dođavola, ali slušaj ovo: za ogledalo koje je razbila pevačica sedam stotina šezdeset dinara.

MARA: Iju!

ŽIVOTA: Šta će mu pevačica, da ga pita čovek, i najzad, kad već časti pevačicu, što ne izabere neku koja ne razbija ogledala? Kakvo je to zadovoljstvo razbijati ogledala?

MARA (uzdahne): Šta ćeš, mladost!

ŽIVOTA: Mladost? Ama kakva mladost, molim te! Jesi li ti koji put razbijala ogledala? Nisi, dabome, a nisam ni ja, a bili smo mladi i ti i ja. I kako ti to zamišljaš mladost: spava do podne – mladost; ništa ne radi – mladost; razbija ogledala – mladost; pravi račune – mladost. I da je to jedna mladost, pa ajde de, nego pre tri dana platio sam i ovu (vadi hartiju iz kase) – hiljadu i sedam stotina dinara, pa onda pre desetinu dana platio sam još jednu mladost od devet stotina šeset dinara. I koliko još drugih! Pa dokle on to misli?

MARA: Šta ja znam. To je tvoja briga, ti si otac.

ŽIVOTA: Otac! Otac! Pa nisam ja valjda samo zato otac da plaćam račune. I pogledaj još, molim te, on i potpisuje te račune kao da je računopolagač Glavne kontrole. Overava gospodin račun za isplatu. A ne, to ne može više tako, tome se mora učiniti kraj!

MARA: Nemoj više plaćati, pa eto ti!

ŽIVOTA: A misliš ti ja to plaćam zato što mi je milo? Nego moram, moram da mu sačuvam ugled i to ne njemu, nego ovoj diplomi. Doktor filozofije, ej, zamisli, doktor filozofije, pa da ga izbacuju iz lokala zbog neplaćanja i da ga jure izvršitelji!

MARA: Ja ne znam, bogami, što si kog đavola i zapeo da ga načiniš doktorom filozofije.

ŽIVOTA: Što sam zapeo? Za njegovo sam dobro zapeo. Ne bi ti mene ni pitala kad bi znala koliko to vredi u životu. Ne kažem ja da filozofija vredi štogod, ne bih ja za nju dao ni pet para, jer ko će pametan još davati pare za maglu. Nije meni dakle stalo do toga da on bude filozof, ali mi je stalo do toga da metne pred svoje ime jedno dr.

MARA: Ne znam šta će mu to!

ŽIVOTA: Kako šta će mu? Misliš li ti da bi paun bio paun da nema rep? Niko ga ne bi ni pogledao. Ali, najzad, da ostavimo pauna, pa da uzmemo mene za primer. Što kažu, eto, dao mi Bog, zbrinut sam, imam koliko mi treba, je li? I poštuju me ljudi, ne mogu reći da me ne poštuju, ali kad bih imao kraj imena jedno dr, da vidiš gde bi mi bio kraj. Života Cvijović to još nije sve, svaki može da se zove Života Cvijović, ali kad bih se ja zvao dr Života Cvijović...

MARA: Taman, još ti to treba.

ŽIVOTA: Pa ne kažem ja da mi treba, ali Miloradu treba. Nije imao dara za školu i nije trpeo školu, pa taljigao tako iz razreda u razred. Odrastao, pa šta? Ako mu ne prikačiš jedno dr, ostaće niko i ništa. Dr je titula, Maro, a titula danas vrata otvara, a ne pamet.

MARA: Pa jeste, ne kažem ja da nije tako; samo on se buni, veli: nije on za filozofa.

ŽIVOTA: Nije za filozofa? Ne znam zašto da nije? Misliš ti da su svi doktori filozofije za to?

MARA: Al’ on veli: kako može biti doktor filozofije kad ne zna ništa?

ŽIVOTA: A po čemu opet mora znati nešto pa da bude filozof? Filozof sam i ja kad se zamislim. Kad naiđe tako neko veliko plaćanje, a naročito kad treba državi platiti, a ja se filozofski zamislim. Da platim, to nije nikakva filozofija, to može svako; filozofija je da izvrdaš plaćanje. Pa ne samo ja, nego i ti si filozof kad se usićiš pa po nedelju dana ne progovoriš ni reč. Filozof je svako ko se ućuti i zamisli.

MARA: Pa jest, al’ to je, kako da kažem, onako privatan filozof, a drugo je ovo – doktor filozofije.

ŽIVOTA: Nije on doktor filozofije, nego sam ja. On, istina, ima doktorsku diplomu, ali je ova kasa polagala ispite, a nije njegova pamet.

IV

NIKOLIĆ, PREĐAŠNJI

NIKOLIĆ (dolazi spolja): Izvinite, jedan telegram.

ŽIVOTA: Odakle?

NIKOLIĆ: Iz inostranstva.

ŽIVOTA: Čega se tiče?

NIKOLIĆ: Nisam ga otvarao, nije adresiran na našu firmu; adresa je vašeg gospodina sina.

ŽIVOTA: Njegova adresa? (Mari.) Videćeš, to će biti neki telegrafski račun. (Nikoliću.) Otvorite, ako je njegova adresa.

MARA: Da se ne ljuti dete?

ŽIVOTA: Šta ima da se ljuti kad ću izvesno ja platiti račun? (Nikoliću.) Otvorite, molim vas!

NIKOLIĆ (otvara i zagleda): Telegram je iz Švajcarske, iz Frajburga.

ŽIVOTA: Iz Frajburga? Ko je potpisan?

NIKOLIĆ: Profesor, dr Rajser.

ŽIVOTA: Bog će ga sveti znati ko mu je to? A šta piše?

NIKOLIĆ (pročita prvo u sebi, a zatim glasno): „Na putu za Atinu prolazim kroz Beograd prvim narednim simplonom. Sa zadovoljstvom primam vaš poziv i zadržaću se dan-dva da upoznam vašu prestonicu."

ŽIVOTA: Šta će mu taj, da ga pita čovek, i što ga je zvao? (Mari.) Idi, boga ti, probudi ga, neka odmah dođe.

MARA (ode).

V

ŽIVOTA, NIKOLIĆ

ŽIVOTA: Je li otišao koj na berzu?

NIKOLIĆ: Gospodin Dajč.

ŽIVOTA: Dobro. Opomenite firmu Ador a.d. da je prekosutra plaćanje.

NIKOLIĆ: To sam već učinio.

ŽIVOTA: Šta sam ono još hteo... Ništa, sići ću ja već dole, kad stignem.

NIKOLIĆ: Mogu, dakle, ići?

ŽIVOTA: Možete.

NIKOLIĆ (ode).

VI

MILORAD, MARA, ŽIVOTA

MILORAD (neispavan, neočešljan, u lakoj svilenoj pidžami).

ŽIVOTA: Jesi li se probudio?

MILORAD: Jesam.

ŽIVOTA: Imaš jedan telegram.

MILORAD: Pa zar ste me zato morali buditi?

ŽIVOTA: Šta znam ja, možda je to za tebe vrlo važno.Telegrafiše ti neki profesor Rajser.

MILORAD: Nikad nisam ni čuo to ime.

ŽIVOTA: Pa otkud onda da ti telegrafira i javlja da će na prolasku za Atinu rado ostati dan-dva da upozna našu prestonicu?

MILORAD: Ama, kakav moj poziv! Da nije nešto taj telegram iz Frajburga?

ŽIVOTA: Jeste!

MILORAD: Pa što se onda bunite? Taj se telegram ne tiče mene, iako je na moju adresu. Zovite vi vašeg Velimira, njega se taj telegram tiče.

ŽIVOTA (seti se): Pa jeste, bogami, pravo kažeš!

MARA: Eto, a ti napao dete!

ŽIVOTA: Ne boj se, neće mu ništa škoditi! (Uzima kućni telefon.) Ček da pozovem onoga! (Na telefonu.) Vi ste, gospon Nikoliću? Naredite neka ode momak u Njegoševu ulicu broj 37, drugi sprat; zna momak već, odlazio je. Neka nađe onoga mladića Velimira Pavlovića, znate onoga što češće dolazi k meni. Neka ga nađe