Pučina

Branislav Nušić

PUČINA

Drama u četiri čina

Copyright

First published in 1901

Copyright za ovo izdanje © 2017 Klasika

LICA

Vladimir Nedeljković

Jovanka, njegova žena

Olgica, njegova kći

Jovan Nedeljković

Marija, njegova žena

Doktor Ružić

Gospođa Živkovićka

Gospođa Nikolićka

Stanković

Marko Urošević

Katica, sobarica kod Vladimira

Momak iz ministarstva

Događa se u kući Vladimirovoj.

PRVI ČIN

Soba ne vrlo raskošna. Na sredini jedna i sa strane po jedna vrata. U jednom uglu garnitura oko stola, u drugom otoman, iza ovoga cveće, a međ’ cvećem visoka lampa. Napred, s desne strane, stočić za novine i dve-tri bogatije stolice bez reda razbacane, a sa leve strane prozor i kraj ovoga široka fotelja i četvrtast sto po kome su rasute knjige, modni žurnali, slike itd. Na zadnjem zidu, s jedne i druge strane vrata, po jedna velika slika u bogatim ramovima.

I

VLADIMIR, JOVANKA, OLGICA

VLADIMIR (pri dizanju zavese pozornica je prazna. Vladimir izlazi obučen, pod šeširom i sa štapom, iz leve sobe i upućuje se desnoj, te stane na vrata): Olgice, Olgice, hoće tata da ide. Hodi da mu poljubiš ruku. (Odmiče.)

JOVANKA (Izlazi iz desnih vrata u jutarnjoj haljini, vodeći Olgicu): Zar već ideš?

VLADIMIR: Da, moram. Gde si ti, hodi ovamo. (Uzima Olgicu.)

JOVANKA: Poljubi tati ruku.

VLADIMIR (odvede je do naslonjače, ostavi šešir i štap na sto, sedne i uzme je međ’ kolena): Hodi, i kaži mi, šta si radila dosad?

OLGICA: Pa igrala sam.

VLADIMIR: A šta si igrala, pričaj mi, šta si igrala?

OLGICA: Mnogo, mnogo...

VLADIMIR: Ajd’ pričaj sve redom, šta? Jesi li sama igrala ili s drugaricama?

OLGICA: S drugaricama.

JOVANKA (seda): Dabome, eno ih puna bašta, čekaju je. Ajd’ pričaj tati sve redom ako hoćeš da te pustim da se i dalje da igraš.

OLGICA: Pa eto... igrale smo seke.

VLADIMIR: A, tako! A šta si ti bila?

OLGICA: Ja sam bila komšika.

VLADIMIR: Komšika? Pa onda?

OLGICA: Pa onda, došla kod mene druga komšika, pa je ja pitam: Kako ste?

VLADIMIR: Ao, moj brate...! A ona, šta ti ona kaže?

OLGICA: A ona mi kaže: „Eto, fala bogu, kako ste vi?"

VLADIMIR: Aha, aha, pa posle?

OLGICA: Pa posle (misli se), posle joj kažem: Izvol’te sedite.

VLADIMIR: Vidiš molim te, a ona?

OLGICA: A ona sedne.

VLADIMIR: Lepo sedne, jel’?

OLGICA: Jest, pa onda ja je poslužim.

VLADIMIR: Gle, a čime je poslužiš?

OLGICA: Slatkim.

VLADIMIR: Baš slatkim, odistinski?

OLGICA: Nije odistinski.

VLADIMIR: Nego?

OLGICA: Kao bajagi.

VLADIMIR: Kao bajagi? Ah, koješta! I ta tvoja mama! A što ti ne da odistinsko slatko? Je li, mama, a što ti detetu ne daš odistinsko slatko?

JOVANKA: Zato što joj onda treba svaki čas menjati kecelju, eto ova je od jutros i već kakva je. (Zvoni.)

II

KATICA, PREĐAŠNJI

KATICA: Molim.

JOVANKA: Vodite Olgicu, pa joj promenite kecelju.

VLADIMIR: Ajde. (Ljubi je.) Pa ako budeš dobra, kad dođe tata na podne, a mi ćemo zajedno, da ne vidi mama, da potražimo ono, ono odistinsko slatko. (Poljubi je opet.)

KATICA (odvede Olgicu).

III

VLADIMIR, JOVANKA

JOVANKA (mazeći se): Obećaj mi da ćeš danas doći rano na ručak.

VLADIMIR (uzimajući štap i šešir): Da, danas ti mogu obećati, jer neću ni ići u kancelariju. Imam, kao predsednik jedne komisije, malo posla. Upravo, imamo sednicu na kojoj treba samo da potpišemo protokol prošle sednice.

JOVANKA: Pa zašto onda žuriš kad nećeš u kancelariju; što ne ostaneš još malo?

VLADIMIR: Ne mogu, moram otići na zakazani sat.

JOVANKA: Ti si isuviše revnostan; kad dođe vreme za kancelariju, ti tako žuriš, čisto bežiš od kuće. Već sam te željna.

VLADIMIR: Zaboga, Jovanka, savesnost nije revnost. Najzad, ti znaš koliko mi poverenja poklanja ministar, pa zar nisam i prema njemu dužan i obavezan? Ja moram revnošću da mu pokažem koliko sam vredan njegovog poverenja.

JOVANKA: Pa ipak...

VLADIMIR: Govoriš kao dete... (Pođe.) Evo ti obećavam da ću žuriti, doći ću rano na ručak. (Rukuju se.)

JOVANKA: Doviđenja! (Prati ga do vrata.)

IV

JOVANKA, KATICA, OLGA

KATICA (vodeći Olgicu na kojoj je promenila kecelju): Hoću li je, gospođo, pustiti u baštu da se igra?

OLGICA: Čekaju me drugarice.

JOVANKA: Ali samo pazi da ne ukaljaš opet kecelju.

KATICA (odvodi Olgicu na srednja vrata).

V

JOVANKA, KATICA

KATICA (tek izišla vraća se): Gospođo, jedan gospodin moli da ga primite.

JOVANKA: Nije vam kazao ime?

KATICA: Da, Marko Urošević.

JOVANKA: Marko Urošević? (Pokazuje da joj je nepoznat.) Neka dođe.

KATICA (povlači se i propušta Marka).

VI

JOVANKA, MARKO

MARKO (skroman i sramežljiv): Izvinite, gospođo, što sam tako slobodan...

JOVANKA: Jeste li vi hteli sa mnom da govorite ili možda s mojim mužem?

MARKO: S vama, gospođo. Ja sam naročito čekao tamo, preko puta, dok nije gospodin otišao od kuće. Samo vas molim najpre da me izvinete što sam tako slobodan.

JOVANKA: A s kim imam čast?

MARKO: Ja sam, gospođo, činovnik – upravo arhivar – da, stari arhivar, večiti arhivar.

JOVANKA: Izvol’te sedite, molim vas. A vi ste ovde u Beogradu sa službom?

MARKO (pošto je seo): Da, ovde, ovde... u istom ministarstvu gde je i gospodin.

JOVANKA: Tako... pa šta biste vi onda želeli od mene?

MARKO: Odmah ću vam reći. Vi mi, jelte, obećavate da se nećete ljutiti. Ja