Sve moje ljubavi su tužne

Sve moje ljubavi su tužne

Zbirka priča

Udruženje Nezavisnih Pisaca

Edicija „Umetnost živi"

Radojka Rea Sartori

Smashwords Edition

Copyright 2017

Lektura

Radojka Rea Sartori

Korice

Marat M'saev Daan

Tehnička priprema i obrada

Marat M'saev Daan

O knjizi

Zbirka priča Sve moje ljubavi su tužne na jedan opušten, sentimentalan i povremeno šaljiv način, govori o godinama odrastanja i sazrevanja. Kroz nevine i naizgled naivne pričice provlače se suštinska pitanja o životu, ljudima i vremenu u kome živimo. Kako sazreva žensko biće, dok se simpatije, veze i razne ljubavi, kao stari film, odvijaju pred očima čitalaca, to je ono o čemu promišljaju stranice ove knjige.

Sadržaj:

„Kuda lepi tamničaru

Sa tim ključem poprskanim krvlju

Idem da oslobodim onu koju volim

Ako još ima vremena... „

Žak Prever

Srđan je bio moja prva bljak poezija

Njega su volele sve devojčice. Njemu su zavideli svi dečaci. Ja sam išla svaki dan s njim od kuće do škole, od škole do kuće... Dalje znate pesmicu. Ja sam čak sedela s njim u klupi, prva do prozora, krišom smo gledali ptice i šaputali ko zna šta.

U stvari sećam se, jedna je vrana gakala pored otvorenog prozora. Srđan je smišljao šta to ona pokušava da kaže. Učiteljica se naljutila i podigla ga da svima kaže to što šapuće. A on, onako iznenada, samo zbrza brojalicu:

Jedna vrana gakala

I po polju skakala

U to dođe crni kos

I ugrize vrani nos!

Naravno, ceo razred se smejao, vrana se uplašila i pobegla a učiteljica je do kraja časa objašnjavala šta su to brojalice, brzalice i slične zezalice.

Srđan je voleo da polako hodamo kući, da mi ponese torbu, da mi priča o svojoj budućoj muzičkoj karijeri i o tome kako će pank potisnuti rokenrol. Ja sam volela kad zastanemo pored stare crkve i krademo jorgovan kroz ogradu, kad smišljamo najčudnija stvorenja zatvorena u podrumu stare zgrade. Volela sam kad opisuje potencijalne zmajeve zatvorene zauvek iza teških katanaca. Volela sam što je rođen baš 11.11. Tamo neke, naše godine, kao da je to bio nekakav čarobni kod za ulazak u večnost. Nikad neću zaboraviti dan kada smo u njegovoj sobi, u njegovom malom svetu, slušali nove ploče: Pekinška patka, Šarlo akrobata, Električni orgazam...

-Bolje da nosim kratku kosu i slušam taj zvuuuk!!! -drao se na sav glas Srđan, skakao po sobi i povukao i mene da skačem s njim.

Prvo sam se stidela, onda sam pokušala, i na kraju nas je njegova mama upozorila da će rasturiti društvo ako tako nastavimo.

-Ona je ubica novog talasa! Ako neko ubije pank, to će biti moja majka. Ona misli da ću ja biti doktor. Kakva zabluda! Biću bre, panker!- govorio je dok stišava ton na velikom, crnom gramofonu.

-Ja sam ti više za neke fine balade, nisam baš u tom tvom fazonu. -rekoh mu ozbiljno.

On se namršti.

-Vidi, ja ipak imam jedan poslovni predlog za tebe. Ti super pišeš onu tvoju poeziju ali je ona malo patetična, nekako bljak! Da li bi ti tu mogla da ubaciš neki malo tvrđi ton, neki bunt i tako nešto? Mogla bi da nam budeš tekstopisac. Ti si talentovana, ja mislim da možeš sve. Osnivam neki bend i fale nam dobri tekstovi, za naše, autorske pesme.

Ja se nasmejah.

-Pa, nisam sigurna da ja to umem drugačije od bljak! Ja sam ti nekako bljak u duši, čista patetika. Čak i ne razumem šta bi to bilo tvrđe? Neka teška industrija... Neki metali, motori... Nemam pojma!

-Ne znam ni ja. Ne bih da se ponavljamo. Ne bih da ličimo na ove što već postoje. Videćemo. Smislićemo zajedno nešto, neku društvenu glupost da se protiv nje pobunimo kroz pesme. Možda napadnemo moju, tvoju, sve keve ovog sveta jer ne daju da puštamo glasnu muziku.-smejao se.

Pisali smo zajedno mesecima neke glupe tekstove, on je pravio neku besnu muziku, izluđivao majku pankom. Mislim, mada nisam sigurna, da mu je zabranila da me dovodi kod njih kući jer uvek poludimo i skačemo po sobi. Ja sam inače bila mirna, čak vrlo stidljiva devojčica, samo je on mogao iz mene da izvuče to slatko ludilo.

Kad se dogodila tuga?

Tuga je stigla jednog proleća, bili smo treći razred osnovne škole, kad je cvetao jorgovan iza one ograde, kad mi je ubrao buket i rekao:

-Moram nešto da ti kažem. Ti si mi najbolja drugarica. Volim Vesnu. A mislim da ona mene ne voli. Užasno sam tužan zbog toga ali nisam siguran, možda i grešim, možda sam joj ipak, makar simpatija.

Ja sam volela njega, više od bilo čega. Rekla sam mu da ne znam (a znala sam da je zaljubljena u jednog Sašu) i da sam ubeđena da i ona njega voli, jer ako ga ne voli, onda je stvarno luda.

-Nadam se da si u pravu.- reče pokunjeno.- Mislim da ću rizikovati i da ću je pitati da mi bude devojka. Ako me odbije, preboleću valjda nekako. Što ta glupa ljubav nije jednostavnija stvar nego mora da bude kao tvoja poezija, patetična i bljak!?

Nisam ja njemu nikad zamerala što moju poeziju karakteriše kao bljak, ali mu nikad nisam oprostila što je svo vreme voleo Vesnu dok sam ja volela njega i pisala njemu sve one bljak pesme.

Svadba, svadba, svadba je...

Te lepe jeseni ženio mi se brat od ujaka, stariji od mene desetak godina... A možda i malo više. Šumadija voli svadbe i sahrane, moji rođaci jedva čekaju da se skupe i nađu razlog da se iznapijaju, da se najedu i napevaju, da se posvađaju i zapevaju, da se neki novi par upozna i pravi svadbu sledeće godine.

Po mladu se išlo velikim autobusom, čak do Vranja. Poštovalo se bezbroj tradicija, od pucanja u jabuku do kupovine mlade od njenog brata. Blata i pića beše i previše. Mnogo matorih ljudi, mladih i dece, mnogo radoznalih komšija i dva orkestra ciganskih trubača. Orilo je brdo, odjekivala je svadba i jedva nekad krenusmo s mladom, nazad prema Velikoj Plani.

Te večeri, pod šatorom, u dvorištu mog ujaka, slavila se ženidba mog brata. Mlada je bila lepa kao anđeo, duge plave kose, svetlo plavih očiju, rumenih obraza i usana. Moj brat beše visok, zgodan, kovrdžave crne kose i gospodskog držanja. Bila sam ponosna na njega i nadala se da ću jednom i ja, kad nakupim dovoljno godina, biti nečija mlada i da će neko tako gledati u mene, kako je moj brat tog dana gledao u svoju dragu. Romantika mi beše malo udarila u glavu, sva ta lepa odela, svo to mirišljavo cveće, zlatno prstenje, svečani govori pred matičarem... I svi ti pogledi uprti u dvoje ljudi koji se vole. Kao da sam odjednom upala u neki devojački san, sve je belo, sve miriše i sve odiše veličanstvom koje zovu Ljubav. Zamišljala sam kako bi mogao izgledati moj budući mladoženja baš u trenutku kad je u šator, uz pompeznu najavu muzičara, ušao on. Bio je lep kao sam Bog...ako je takvo poređenje u redu... A možda i nije. Možda je u tom trenutku, za mene, klinku od svega dvanaest godina, bio lepši i od Boga. Šta je na njemu bilo tako posebno, nisam sigurna. Sećam se njegove crne kose jer je zabacio šiške kad je ulazio, sećam se širokog osmeha i da je zapevao neku izvornu pesmu s trubačima... A lepo je pevao. Šta još? Sećam se da je imao belu, malo raskopčanu košulju, crno odelo, uglancane cipele. Sećam se, vrlo živo, malja na njegovim grudima i da su se vrlo brzo orosile graškama znoja. Imao je senzualne usne, mangupski hod i oči koje nikad ne miruju.

Nisam ništa znala o životu tada...

Smrtno sam se zaljubila u njega uprkos razlici u godinama i uprkos činjenici da on to nikada neće znati... A i da zna, verovatno bi se samo nasmejao i pomazio me po kosi. To poniženje ne bih mogla da preživim, isekla bih vene, obesila se o drvo šljive iza šatora, probola bih svoje ludo srce kopljem na kome je visila zastava. Tajno sam ga posmatrala i hranila dušu maštarijama o tome kako on kleči na kolenima i prosi me, kako mi ljubi ruku i stavlja prsten, kako me vodi do matičara i prenosi preko praga. Toliko sam bila ošamućena sopstvenom bajkom da nisam ni primetila da se on čitavo to veče nabacivao nekoj kokoški njegovih godina, koja je pritom nosila nepristojno kratku suknju i pokazivala skoro čitav grudni koš, a taj grudni koš beše pozamašan. Imala je kilogram maskare na trepavicama, još koje kilo pudera i rumenila, ogromna usta, kao u žabe, obilno namazana crvenim ružem. Bila je mršava i natakla se beše na neke štikle od bogznakoliko centimetara, jedva je išla, nabadala je i probadala onu utabanu zemlju pod šatorom. Sad je već jasno da sam je iskreno mrzela samo zato jer sam u jednom trenutku shvatila da se on, moj princ, domunđava pogledom sa tom napuderisanom kokoškom.

On je otišao prvi, pratila sam, pravo u kuću. Ona je, kao slučajno, otišla posle dva minuta u istom pravcu. Čim je i ona ušla, ja sam krenula tamo. Bejah se namerila da osujetim njen plan da zavede mog princa. Ali, ne lezi vraže, u kući ne beše nikog. Sve sam sobe obišla, čak i kuhinju i ostavu. Nigde nikog. A znam, svojim sam očima videla, da su ušli unutra oboje. Pade mi na pamet i kupatilo. Ja na vrata, vrata zaključana. Ja okom na ključaonicu, ključaonica blokirana... Ni traga svetla u njoj.

Setih se ja. Veče pre toga smo ujni pomagali da neke lonce od komšije donese i penjali smo se na merdevine iza kuće pa joj dodavali kroz prozorče od kupatila, da ne gubi vreme na hodanje okolo naokolo. Taj prozor je bio moj prozor u istinu...

Da li je moguće da je kokoška bila u kupatilu s mojim princem? Da li je moguće da su se oni tamo, krijući se od svih, domunđavali nešto? Moj mozak to nije mogao da prihvati i već sam zamišljala da je ta kokoška neka veštica i da mu je stavila nešto u kafu, nešto čime ga je omađijala. On ne bi mene nikad izdao, mora da je to u pitanju, neke mađije.

Iza kuće je vladao mrkli mrak. Samo je malo svetlo, sa prozora od kupatila, jedva osvetljavalo zaboravljene merdevine. Osvrnuh se oko sebe, ne beše nigde ni žive duše. Sav svet bio je pod šatorom, na sasvim drugom kraju dvorišta. Polako se popeh uz merdevine i provirih kroz prozorče.

Kakve god i koliko god strahota da je mogao moj detinji um da smisli i izmašta... Ništa od toga nije se moglo meriti sa slikom koju sam videla. Bio je to potpuni šok za mene.

Ona (kokoška), bila je pribijena uza zid kupatila. On (moj princ), držao je njenu golu stražnjicu jednom rukom a drugom se oslanjao na zid. Njegove pantalone bile su spuštene toliko da mu se belela dlakava guzica. Kristalno jasno sam videla kako joj nabija nabrekli kurac u razjapljenu pičku dok ona dahće i preznojava se. Sise