Ludi jahači

Nada Marinković

LUDI JAHAČI

Impresum

Copyright © 1972 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2016 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Reč autora

Ovu knjigu čini zbir istorija običnih ljudskih života koji se odvijaju tu pored nas. Ličnosti ovoga romana nisu fikcije, one sve postoje ili su postojale, iako su im lična obeležja izmenjena. Oni koji prepoznaju sebe neka oproste što je njihov život uzet za boju jednog vremena. Koliko god je mogao, pisac se trudio da bude objektivan; kada nije uspevao da on razume i objasni svoje ličnosti, ostavljao ih je da se kroz svoje činove i društvo, u kome ih je fiksirao, objasne same. Tako ćemo ih i upoznati u ovoj povesti: kroz ono što su dali ili oduzeli dobu koje je njihovo, kroz ono što je to doba dalo ili oduzelo njima. Mera, prema kojoj su vrednovani, uzimala je u obzir koliko objektivnu, toliko i subjektivnu istinu.

I

SUDBINE

S one strane cilja

... Ratne godine, te blistave stranice njenog života, nisu li sve samo pogoršale, stvorile iluzije čije je potonje rušenje iščašilo njenu dušu? Možda bez tih godina, koje je toliko volela, ona nikada ne bi iskliznula... Rat je jednim zamahom podelio ljude u samo dve grupe, u poštene i nepoštene... Ali mir je, istom brzinom, te dve grupe ljudi podelio u mnogo grupica i grupa. Šta je bilo lažno, ono onda ili ovo sada?

1.

Na onoj novinskoj strani gde se nalaze razna obaveštenja, programi pozorišta i bioskopa, pregled izložbi, važni telefoni i slično, izišao je tog jutra i jedan oglas čiji je naslov, izvučen garmond-verzalom, privlačio pažnju:

MATURANTI IZ 1940. GODINE, UČENICI VIII B RAZREDA GIMNAZIJE „NIKOLA TESLA" U BEOGRADU, POZIVAJU SE DA PRVOG JUNA, U OSAM ČASOVA UVEČE, PRISUSTVUJU PROSLAVI MATURE KOJA ĆE SE ODRŽATI U KAFANI KOD LUDOG JAHAČA.

Toga dana, kada su Politika i Borba, u oba svoja izdanja, provincijskom i beogradskom, donela ovaj oglas, na kalendarima redovno vođenim, bila je godina 1960, petnaesti dan meseca maja, a nebo je bilo sivo, pomalo jesensko.

Sedeći u sobi kod islednika, koji je upravo završio još jedno zamorno saslušavanje, Darinka Spasojević je, bez ikakvih misli i osećanja, gledala u to proletnje jutro čiji je neveseli lik s punom vernošću odražavao i njeno raspoloženje. Kroz prozor se video samo komad pepeljastog neba, bez ijednog krova, ijedne grane, ijedne ptice. Sivilo bez granica i dna. Islednikova glava, pognuta nad hartijama, kazivala je, na neki neodređen način, da je u njenom jutrošnjem iskazu pronašao nešto naročito značajno. Njoj je sve to bilo svejedno, baš kao da je u pitanju bila neka treća, nepoznata osoba... Osećala je gađenje i umor. Svuda oko nje, u sivom beskraju, nije bilo ničega što bi joj privlačilo pažnju. Odgovarala je na pitanja spontano, ne razmišljajući. Ta spontanost joj je omogućavala apsolutnu iskrenost, a istovremeno pomagala želju da se sve što pre okonča. Mehanički je posmatrala stvari oko sebe: stari pisaći sto s urezanim imenima i znacima, hrpu hartije na njemu, nekoliko neudobnih stolica i, u uglu, gvozdeni krevet. Bila je to, verovatno, soba noćnog dežurnog, u koju su je slučajno doveli jer su ostale bile zauzete. Pogled joj se stopi s hartijasto bledim sobnim zidovima, a onda skliznu na ruke što su nemoćno ležale u krilu povrh izgužvanih nabora pepita štofane haljine. Tu haljinu je obukla prvi put onog jutra kada su je uhapsili. Iako je odavno očekivala da će se to dogoditi, da je neizbežno da se dogodi, ipak nije bila spremna da se njen kraj poklopi s tim blistavim aprilskim jutrom, kad je prvi kosmički čovek uzleteo u vasionu. Čim je čula kako se pred vratima zaustavljaju koraci, i dugi, prodorni zvuk zvona, znala je da je to ono iz njenih noćnih mora. Imala je toliko vremena da otkine prvu stranu Borbe s nasmejanom fotografijom heroja veka i presavijenu je strpa u džep. Uopšte ne zna zbog čega je to učinila. Onda je prišla vratima i otvorila ih širom. „Da, ja sam Darinka Spasojević. Čekala sam vas."

* * * * *

Islednik je još uvek prevrtao po hartijama, videla mu je samo namršteno čelo s jednom žilom koja je pulsirala. U vazduhu se osećao naivni cvetni miris što ga je razvejala daktilografkinja, koja je malopre izišla gazeći na vrhovima prstiju. Pade joj na pamet kako će devojka, možda baš zbog toga što je sve čula, izbeći nešto slično. Istovremeno, pomisli kako tuđa iskustva uglavnom ne koriste; to, verovatno, dolazi zbog egoizma i ljudske gladi: niko nije sit od onoga što su drugi sažvakali. Tada na pisaćem stolu spazi novine i zapita može li da ih pregleda. Islednik joj, klimnuvši glavom i malo se pridigavši, dodade Politiku. Još je mirisala na štamparsku boju. Ona pogleda i datum: petnaesti maj! Tada shvati kako će izolovana od života provesti ko zna koliko proleća, i kako je s njom, uistinu, svršeno. Eto, i te novine, šta ona u njima traži? Obaveštenja o svojoj aferi? Najmanje. To su tek oskudni spoljni podaci koji dokazuju kako se sve, gotovo uvek, doživljava samo površinom stvari, prividima. A zar je i moguće drukčije, zar je i ona činila drukčije u tom vratolomnom proticanju vremena? Iz toga je poticalo dobro, baš koliko i zlo. Ali bez obzira na sve to što ona hoće sad da samosažaljivo izmami, za nju nema prihvatljivog opravdanja. Poremetila je harmoniju. Grubu i jednostavnu harmoniju na kojoj počiva zajednica. Šta posle svega još preostaje? To je jedino s čime treba da se srodi. Ove novine pripadaju onima što su uspeli da se prilagode, što su uspeli da odole, onima što imaju nade, budućnosti, što sad, u ovom času, otključavaju svoje stolove i počinju novi radni dan, u kancelarijama, fabrikama, školama, ili ma gde, i od kojih je ona zauvek odsečena. Pogled joj je leteo s naslova na naslov, s problema Laosa i govora Seku Turea, na vesti o kubanskoj revoluciji; u Akri se stvara prva unija dugo ugnjetavanih afričkih naroda, u Parizu je Velimir Stojnić govorio o doprinosu bivših boraca miru... I ona je bila borac, nekad, činilo joj se, veoma davno. Jedva je nazirala te godine. Sve se mešalo u njoj gubeći smisao, sve te važne i manje važne vesti. Na kraju, šta se sve to nje sad tiče, ti prometejski snovi, filmske premijere, kupoprodaja nameštaja i prognoza vremena. Zapazi kako je rubrika, koja se odnosi na njen slučaj, prilično opširna, sa izvučenim naslovima i podnaslovima. Baci pogled na sredinu teksta:

„... Spasojevićeva je zapala u oči službenicima SUP-a krajem 1959. godine. Njen, dotle, skromni način života iz temelja se izmenio. Ranije tiha i odmerena osoba, sva okrenuta dužnostima, gotovo ne može da se prepozna. Troši novac, odeva se luksuzno, zanemaruje svoje obaveze. Vezujući se svakim danom sve više za besposličara i pijanicu Mihaila Leku, koji je, u ovoj lakovernoj i od sebe znatno starijoj ženi, pronašao bogat rudnik, Darinka gubi dostojanstvo i smisao za realno. Leko je inače poznat kao rasipnik i čovek koji je živeo od ženskih slabosti, međutim, nijedna njegova žrtva nije bila toliko tragična kao Darinka Spasojević. U prvom redu, zbog njene ranije biografije..."

Nije mogla dalje da čita, zgužvala je novine i odbacila ih od sebe. Islednik podiže glavu i pogleda je.

– Zašto toliko okrivljujete njega? – bila je to samo delimično njena misao. – Ako se zaista žele pravi razlozi, valja ih potražiti i na pravoj strani.

Islednik je nekoliko trenutaka posmatrao ovu ženu koja je uporno nastojala da svu krivicu svali na sebe, i mislio kako je ona, uprkos svemu, jak karakter. Znao je on takve slučajeve, ne baš toliko drastične, ali slične... Nije voleo ovu istragu, bila je isuviše složena po svom unutrašnjem sadržaju; paragrafi su uprošćavali stvari, ali ih istovremeno i otežavali. Međutim, ostavljajući psihologiju po strani, postoji nešto što je iznad svega: zajednica je oštećena zamašnom sumom i krivce treba kazniti. To je sve. Čemu komplikovati? Trebalo je živeti još dugo, i još dugo obavljati ovaj posao. Put pada Darinke Spasojević može biti zanimljiv i ukazivati na mnoge olakšavajuće okolnosti, ali šta se to njega tiče, on nije bio ni psihijatar, ni romansijer, već sudija.

– Zapalite! – Pružio je ženi kutiju s cigaretama. – Hteo bih da sredim ovo – pokazao je rasturene tabake – a onda ću morati da vam postavim još neka pitanja...

Daca je spazila burmu na islednikovoj ruci, i s čudnom nelagodnošću pomisli kako on, verovatno, svojoj ženi priča utiske o „njenom slučaju. To je zanimljivo za žene, naročito za one koje se dosađuju. Skoro joj se činilo kako čuje glas te nepoznate: „Nije smela koristiti državni novac... To nikako nije smela... Drugo su joj još mogli oprostiti. Nisu shvatili da to drugo nije bilo moguće bez krađe. Taj prokleti novac, i sve ono što se njime dobijalo, bio je cena da i ona dođe do svog dela gorke sreće. Trebalo je da se odrekne tih mračnih divljih radosti, ili da sedne tu, preko puta ovog čoveka. Kod nje je bilo baš tako. To je shvatila onda kad je već bilo kasno, kad se nije moglo natrag. Ovaj mladi, namršteni čovek što je saslušava nimalo ne podseća na muškarca zbog kojeg je sad prikovana za stub srama. Odavno joj je nešto jasno: ona nikad na svog ljubavnika nije htela da misli kritički. Pružao je on isuviše razloga za osudu, čak i za prezir. Danas je to više nego očigledno. Ali ona je bežala od takvih misli, zbog sebe, razume se, zbog svoga zadovoljstva, koje nije smelo biti pokvareno. Zatvarala je oči. Eto, u tome je njena slabost i klica čitavog zla. A ta istina je nasrtala na nju, nametala se na razne načine. Kad bi čitala neku knjigu, ili, što se događalo češće, kad je u bioskopu gledala film u kome se pojavljuje neka ništarija, kakav neodoljiv i beskarakteran tip, redovno bi pred nju iskrsavao Mikijev lik. Imperativna asocijacija. Njena podsvest je bila jača od njene svesti, priticala joj je u pomoć, slala signale, ali uzalud! Jer iz te iste podsvesti dolazili su i prohtevi pred čijom je stihijnošću bledelo sve ostalo. Tajanstveno podzemlje ljudskih strasti. Ambis u koji se leti s krikom sulude radosti. Sad je krv hladna, teče smireno, njen brodolom se sagledava jasno.

Pogled, koji je apatično počivao na krilu prema novinama, zape za nešto. To što je privuklo njenu pažnju teško je budeći iz obamrlosti, delovalo je kao tresak na spavača. Pribirajući se, ona pročita naslov koji joj se nametnuo: „MATURANTI IZ 1940. GODINE"... i sve dalje, do kraja. Pređe zatim još jednom preko oglasa, s mračnom ravnodušnošću. Shvatila je, da je to njena generacija, njeni drugovi, da se to odnosilo i na nju, da se moglo odnositi na nju. Nekoliko likova iskrsnu u njenom sećanju, jedan grad, jedna ulica, gimnazija, jedan voz u junskom jutru... Mračna neprijatna sobica u kojoj je stanovala. Gazdarica s licem na koje je nezadovoljstvo životom utisnulo neprijatne tragove. Čula je njen glas, njene jadikovke, zajedljive primedbe. Videla je sebe kako korača kroz maglu, kroz sneg, vukući tešku torbu. Matura, gimnazija, detinjstvo. Pa ona je to uvek želela da zaboravi. Gužvala je kraj novina u ruci.

Odjednom oseti izgubljenost, ogromnu tugu nad zamršenošću i bespomoćnošću svoje sudbine. Islednikov glas je vrati u stvarnost.

– Neću vas dugo zamarati, samo još nekoliko informacija... Reč je o vašim kolegama i pretpostavljenima. Neke stvari mi nisu jasne, očekujem da mi pomognete.

Ona mu opet ponovi, tvrdoglavo i uporno, kako je ona za sve odgovorna, kako je tako vešto radila da je nije bilo lako uhvatiti, uživajući neograničeno poverenje; svi ti ljudi, oslanjajući se na njen ranije stečen moralni kapital, nisu sumnjali u nju. Bilo bi pogrešno teretiti ih, za sve je kriva jedino ona, spremna je da ispašta, da nadoknadi štetu, da plati životom, ako treba... Islednik se mrštio. Ova žena nikako neće da shvati da su ovde u pitanju druge stvari. Očigledno je nedostajala kontrola. Ravnodušnost i aljkavost uvukle su se duboko u ljude obuzete jedino sobom. Čitav proces ima dva pravca: jedan, na čijem su kraju direktni krivci, i drugi, principijelno važniji, koji optužuje mnogo njih, daleko više no što će ta optužnica obuhvatiti. Negodovao je zbog tog neshvatanja, te fanatične potrebe za ispaštanjem, koje je, neka se ne plaši, neće mimoići. – Vi ste pametna žena – rekao je glasom u kome se osećao zamor i negodovanje. – Kako ne shvatate činjenicu – ona vas ne opravdava – da se slučajevi slični vašem (tu je njegov pogled postao teži) prilično često javljaju. Nije u pitanju samo sklonost pojedinaca da na lak način dođu do željenog života već, znači, postoji mogućnost da oni, bez velikih teškoća, svoju nameru i ostvaruju. To pitanje kontrole nas zanima. Pokušajte da shvatite. – Glas mu je bio tvrd, rezak.

To je ono o čemu je Miki često govorio. „Šta te se tiče što uzimaš taj novac. Zaista si luda, svi ga uzimaju, treba samo biti pametan. Šta si dosad imala od poštenja, od svoje požrtvovanosti, da li ti je neko rekao hvala? Drugi putuju po svetu, provode se, kupuju automobile, ničeg se ne odriču, udešavaju život kako im odgovara. Šta misliš, čime – svojom platom? Znala je da nije baš tako, da nije uvek tako, da preteruje, ali joj je odgovaralo da to prihvati. Na svom ličnom primeru je videla da skliznuti nizbrdo nije tako teško. Potrebno je samo savladati prvo iskušenje. Odlučiti se, zakoračiti u zabranjen prostor, posle sve ide po inerciji. U početku je strepela, doživljavala krize savesti, patila od nesanice. Posle je videla da je stvarno niko ne nadzire, da je to nadziranje bilo samo formalno, ono poznato „brigo moja pređi na drugoga, da se oslanjalo na njene iskaze bez ikakve provere. Ljudi se nisu mnogo brinuli o imovini koja nije bila njihova. Poverenje je, u stvari, bilo nemar, želja da se bezbrižno živi. Ono što je dotle činila iz slabosti i s grižom savesti, dobilo je postepeno vid osvetoljubivog i perverznog zadovoljstva: pa ako vas nije briga, neka vam bude! Sad kad se u njoj, posle dugog sna, budila ona nekadašnja savesna i odgovorna Darinka, značaj uslova, uloga okolnosti u kojima se delo zbiva, dobili su svoj pravi smisao i pravo mesto.

* * * * *

Kad se posle jednog sata opet našla u samici, Darinka Spasojević je klonula na postelju, poslednjom snagom prebacujući preko sebe ćebe. Osećala je groznicu, glava je bolela, noga u kuku izgledala je sasvim zapaljena: kao da je neko komadom vrelog gvožđa prljio jedno određeno mesto. – Bedo! – reče sama sebi glasno. U grudima je gušilo, vazduh je s teškoćom prodirao u njena pluća. – A oni slave maturu... – Uzdahnu duboko, vazduh je konačno probio svoj put. Pokušavala je da se seti nekoga od tih lica, ali su sva izgledala kao izbrisana. Čak i Željkovo. Kroz petnaest dana biće svi na okupu, kako ono piše, Kod ludog jahača...! Gorko-ironični osmeh iskrivi njena usta. Ko zna gde je taj ćumez, nikad nije za njega čula! Ostali sigurno znaju, živeli su uvek drukčije od nje. Zato sad ona živi drukčije od svih, a bila je i sama žestoki ludi jahač. Njeni konji su se razbežali s divljim njiskom, pošto su je prethodno zbacili sa sebe, smoždili kopitama. Nije mogla da ne pomisli kako je oduvek sve branila: Mikija, druge ljude, čak i neprijatelje u ratu, ako je zato postojalo i najmanje ljudskih razloga; ali, svoje detinjstvo, njega je oduvek okrivljavala, još više, ona ga je mrzela, sve ono što je spadalo u taj pojam. Što je vreme više prolazilo, umesto da se događa obrnuto, u njoj je to ogorčenje raslo. Šta je to detinjstvo njoj pružilo? Kod roditelja, gde je bila suviše slabačko dete, „sposobno jedino za školu, u toj školi, gde su se svi ponašali kao da treba da bude počastvovana što joj se pružila prilika da tamo dođe; kod gazdarice, gde je stanovala, i gde je posle svakog obeda prala posuđe, lomeći nokte u masnoj vodi, čistila parkete i tuđe cipele? Učila je noću, uvijena u kaput, s jorganom preko nogu, nikad dovoljno sita, i uvek smrtno umorna. Jedino lepo u njenom životu bio je rat. Rat! Godine provedene u šumama i na bojnim linijama. Bilo je u tome poražavajuće tuge, kao u priželjkivanjima njene majke, dok je ležala u bolnici gde su joj operisali žuč. „Samo da me ovde ostave što duže... Lepo mi je, odmaram se, živim kao čovek... Da, život, kolač koji ponekad mesiš sâm, i to je sreća; uglavnom ga dobiješ već umešen, i grizeš takav kakav su ti tutnuli u ruku. Rat su njeni puni časovi života. Svaki dan sa sadržajem i perspektivom, odricanja na koja je navikla, ali i radosti na koje nije navikla. Svi su je tražili, voleli, oslanjali se na nju; bila je prvi put u sredini koja je nije potcenjivala, koja je uviđala sve njene vrednosti. „Bubalica!, zvali su je u školi. „Štreber! „Deco, Darinka ne zna šta je to koloratura! Jesi li bila kad u operi?" Ne, ona nijednom nije bila u operi, čak ni u pravom pozorištu. Oni je uopšte nisu gledali, mršavu, uvučenu u sebe, s klot-frket čarapama i keceljom skoro do peta. Ona čak nije odlazila ni u bioskop, na kolače kod Pelivana, iako je kroz prozor strasno priželjkivala ogromne crno-bele indijanere i šampite... Ništa od svega toga, iako joj je bilo četrnaest, šesnaest, osamnaest godina... Ona je jedino dobar đak, odlikaš, s peticom do petice. Ali ni tu joj nije dopuštena radost, nema za nju priznanja. „Bubalica!", prezrivo puće usne drugarice, a ona to čuje. Nastavnica nemačkog gleda je sažaljivo i kaže: „Tvoja memorija je stravična, samo, bojim se, koliko si ti to sve stvarno shvatila...? Ona skuplja usta i podvlači ono „stvarno. Zbog čega tako govori? Šta joj je učinila? Kako da nije shvatila! Šta tu ima uopšte da se shvati? Obična Lesingova basna ili stihovi iz „Egmonta". Zbog čega ta uvreda? Noću sanja kako šamara nastavnicu nemačkog, sanja kako je ona, Daca, neka velika silna ličnost, a nastavnica nemačkog kleči pred njom i moli je za milost. Jednom je imala krajnike, gorela je sva u temperaturi, ali je bilo bolje otići u školu nego ostati kod kuće i raditi prljave domaće poslove. Ali to popodne, kada je članica Francuske komedije, u fiskulturnoj sali, recitovala stihove parnasovaca i simbolista, nije mogla doći, jer joj se grlo bilo skoro sasvim zatvorilo. Gazdarica joj je kroz papirnatu tubicu dunula na upaljene žlezde istucani nišador, i ujutru je opet bilo bolje, došla je u školu. Tad joj je uspijena i nadmena nastavnica francuskog, njišući bokovima između klupa, rekla: „Ti, Spasojević, nisi bila juče... Naravno, nije za gusku seno! Daca nije mogla ništa da odgovori, odjednom utonuvši u krajnju nemoć, koja je oko nje gradila opasni zid apatije. Sedela je nepomično, pokušavajući da zamisli ivicu zelene šume na kraju svog sela... Činila je to uvek kad je želela da pobegne od nečega. Srce joj je udaralo brzo i sitno, sve brže i brže. U tom trenutku čula je muški glas, taman, obojen negodovanjem. „Niste u pravu, gospođo... za Darinku se to ne može reći. Ona zna čitavog Verlena napamet. Da li sanja? Ko je to rekao? Bila je odjednom tu, u razredu, okrenula se. Lepo Munjino lice se zajapurilo. On je nju branio, on, najpametniji i najsnažniji mladić u gimnaziji. Tad je prvi put poklekla, popustila pred svima. Ne zbog uvreda, od njih je samo tvrdnula, ali Munjine su reči srušile njen zid apatije: spustila je glavu na klupu, na ruke ispucale od domaćeg rada, i zajecala. Od tronutosti, od zahvalnosti.

Onog dana kad je, najzad, dobila svedočanstvo o zrelosti (bilo je puno, raspevano leto, uz glasove ljudi i ptica s treperenjima koja se ni u jednom drugom dobu ne čuju), možda je prvi put i sama bila opijena slutnjom nečeg što je penušalo oko nje. Škola je završena! Dole s dosadnim časovima latinskog, hemijskim formulama i matematičkim teoremama, koje će se zaboraviti već do drugog leta! Jedan život, po sopstvenom izboru, otvara se pred svima. I pred Darinkom! Spakovala je svoje kartonsko koferče, na čijoj je površini stajala diploma ispita zrelosti s podacima da je učenica oslobođena usmenog dela ispita, i pojurila na stanicu.

Čime su ložili tu lokomotivu kad je tako milela? Roditelji će biti zadovoljni, naročito otac. Eto, on, Ostoja kolar, ima kćer odlikašicu, oslobođenu konačnih ispita, koja će sad na studije. Jer ona ide na studije. Biće profesor, ali drukčiji nego svi oni koje je poznavala. Neće se pristojno i ljudski ponašati samo prema gradskoj deci već će se truditi da im svima pronikne u dušu, koja će biti važnija od njihovog znanja, od petica i tatinog položaja. A ona, dosad, nije primetila da je iko hteo da prodre u njenu dušu. „Bubalica, tako su je zvali, „seljanka. Najzad se voz zaustavio na njenoj stanici. Tamo je trebalo da je čeka otac, malo pogrbljen u ramenima, velikih brkova, žmirkavih kratkovidih očiju. Kad mu kaže kako su, najzad, „stigli do kraja, te oči će biti kao i obično suzne, samo će ona znati da to nije od sunca. „Neka si živa i zdrava, kazaće otac, „a ja ću se danas opiti, nije šala! Međutim, oca nigde nije bilo; ni na peronu, ni u bifeu, ni oko stanice. Niko nije video ni njega, ni njegova kola. Trebalo je, znači, pešice do sela, skoro dvanaest kilometara... Bilo je podne, i u zraku je treperila jara pomešana s mirisom uvelih biljaka. Po krivudavom drumu, što se provlačio kroz žitna polja iskićena bulkama i žbunovima divljih ruža, polegla je debela zlatasta prašina. Volela je taj dah leta u polju, miris zemlje i trava izmešan s mirisom prašine i balege. Bio je to dah njenog detinjstva. Išla je tako i slušala kako bumbari i pčele zuje, kako obesno zvižduću kosovi i povremeni povetarac pročešlja, fijučući, žbunje divljih ruža i kupina. Nije osećala vrućinu, ni teret svog skromnog prtljaga, ni dužinu puta što je pred njom zavijao za breg, na čijem se vrhu belasala oronula crkva. Da nema kofera, ispela bi se gore: odande se vidi reka i vrbaci po obalama, a tamo iza njih se unedogled plave bregovi obrasli vinogradima. Uostalom, ima pred sobom čitavo leto. Važno je da se otresla svega što je iza nje. Kakva olakšica! Sad će već nekako ići. Ako otac ne bude mogao da je izdržava, radiće, pa na to je već svikla, izdržavaće se sama. Uzeće najmanju sobu negde na poslednjem spratu, ili na periferiji, a jesti se može jedanput dnevno, zar je to važno! Kad jednom „postane čovek, onda će putovati, mnogo, ići će u pozorišta, kupovaće dobre knjige i slušati pravu muziku. Sve će ona nadoknaditi. Čula je škripu kolskih točkova i bat konja koji je usporeno kasao. Okrete se i u oblaku prašine primeti kako je sustižu i pred njom se zaustavljaju kola čiča-Jakova, njihovog prvog komšije.

– Darinka, dete, jesi li ti to? – više po slutnji no po uverenju starac je prepoznade. Pričali su njeni da je čekaju. Ona, eto, završila školu, gospođica. – Penji se, gde da gacaš tu prašinu! – Sela je kraj njega, iako joj je bilo žao setnog i sanjarskog krivudanja peške seoskim drumom, na kraju školovanja... Starac je huktao spominjući svoje sinove, govorio kako će ga „živog sahraniti" politiziranjem, i bičem pokazivao na polja: – Ne sluti na dobro, vidiš kako su ponela. – Nikad nije valjalo, ni kad rode, ni kad ne rode. Daca oseti kako joj je drago i blisko ovo večito seljačko nezadovoljstvo.

Kad su stigli pred kuću, ona odškrinu kapiju i vide kako otac zakiva letve na ambaru, a majka kraj bunara ispira rublje. Bili su oboje zaneti svojim poslom, oboje već spečeni od sunca, s kožom što se, rano naborana, upila u kosti. Kada ju je osetila, majka je izvukla ruke iz korita i, brišući ih o kecelju, osmehnula se:

– Ostoja, gle ko nam je došao...! – Ne mičući se s mesta, pričekala je da kćer spusti koferče u „gank" i da joj priđe. Otac je zakucao još preostala dva eksera, proverio da li je letva dobro pričvršćena, pa se tek onda okrenuo.

– Nisam stigao da te sačekam – doviknuo joj umesto pozdrava. – Ne znam kud ću od posla...

Majka, koja je u polukrugu pljusnula sapunjavu vodu, zapita:

– Jel’ gotova škola, kako s’ prošla?

– Gotova je – reče Darinka, osećajući kako joj je grlo suvo i kako malopređašnja radost iščezava. – Položila sam... Oslobođena sam mature.

Tada se otac ponovo okrenu, s novom letvom u rukama:

– E, svašta ti nama možeš pričati: prva, poslednja... Ko to zna, a i ko pita? Nek si se samo skinula s vrata. Sad da se uposliš, pa onda, ako oš, guraj sama. Ja, vala, ne mogu, više...

Daca se okrete na slamarici i pridiže na lakat. Napolju kao da je ponovo počela kiša, sve se jasnije čulo poznato šumorenje, i sve se intenzivnije osećao miris ovlažene zemlje. Glava je prestala da je boli, samo su probadi u kuku postajali češći. Pomerila je lagano nogu levo-desno. Skoro je jauknula. Rekli su joj da će taj bol ostati i da će se javljati povremeno, uz ostale uspomene. Bože moj, da je tada poginula, danas bi bila heroj! Polako i s naporom okrete se na leđa i, zabačene glave, široko otvorenih očiju, zagleda se u plafon. Ona je i bila junak. Bacila se u rat, kao što se neko usred leta baca u morske talase. Čiča-Jakovljev sin, koji je i doveo u partizane, čudio se: „Ne bih to verovao... Kajao sam se što sam te poveo... mislio: natovario bedu na leđa... A ti – osvetla obraz! Brzo je naučila da se nosi s oružjem, da sluša, da izdaje zapovesti. Umela je da se neopažena prišunja do samog neprijatelja, odglumi čobanicu koja traži zalutalu ovcu... Bila je bolničarka, vrsni sekretar, primeran drug. Kada je god bilo moguće, čitala je naglas drugovima stihove Majakovskog, Puškina, Makarenka, Gorkog... Pevala je i smejala se glasno, iz punih grudi, začuđeno slušajući svoj smeh. Drugovi su govorili: „Daca je hrabra kao sam đavo, pametna za tri muškarca, a detinjasta kao tri devojčice. U ratu se zaljubila prvi put. O ljubavi nisu govorili, on je poginuo jedne noći prelazeći drum na mesečini. Ovu svoju prvu ljubav nosila je dugo u sebi, onako kako se već ona predavala stvarima. Njena „stravična memorija" joj se i tu pokazala neprijateljem. Pamtila je svaku reč koju joj je rekao u tom jedva postojećem drugovanju, svetlucanje njegovih očiju i blesak zuba, mesta kojima su zajedno prošli, čak i mirise, boje dana koji su im bili zajednički, nekoliko čednih zagrljaja. Ta smrt je bila veći potres od smrti njenih roditelja, koji su, oboje, u porti one crkve na bregu, streljani kao taoci, kada je neki nemački kamion bačen u vazduh na ulazu u selo.

Ali, i ratne su godine morale imati svoj kraj, baš kao i onaj prethodni period okončan maturom. Mnoge stvari, izišle iz starih okvira, kao da su se ponovo vratile u njih. U ratu je zaboravila na to da je sama, da nije lepa, i da među ljudima postoji izvesna raslojenost. Rat je jednim zamahom podelio ljude u samo dve grupe, u poštene i nepoštene, u hrabre i kukavice, u prijatelje i neprijatelje, bez obzira na to da li su bili u borbi ili ne. Ali, mir je, istom brzinom, podelio te iste ljude u veoma mnogo grupica i grupa. Šta je bilo istinito, ili, šta je bilo lažno, ono onda ili ovo sad? Pokušavala je da odgonetne. Njeni ratni drugovi su bili zauzeti nastavljanjem prekinutih života, i, kao da su želeli da nadoknade sve izgubljeno, ponekad mahnitali u toj težnji. Što se žena tiče, zanimale su ih one za koje je rat bio, uglavnom, uzbudljiva priča. Te doterane, nežne i rascvrkutane devojke bile su daleko privlačnije društvo od izmučene Dace, koja je pomalo vukla nogu i najradije govorila o uspomenama. Ponekad bi je koji od njih posećivao, posedeo malo, popio kafu ili je pozvao u bioskop, a onda je opet nedeljama ostajala sama. Sama sa izveštajima, predlozima za sastanke, s glavom punom reformi i novih zakonskih formula. Što je vreme više prolazilo, samoća se produbljivala. To nije bila samodopadljiva usamljenost, „sjajna izolacija" – koja