Godišnja doba

Nada Marinković

GODIŠNJA DOBA

Impresum

Copyright © 1961 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2016 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Smisao i ljubav u stvaralaštvu Nade Marinković

Nada Marinković već od svoje prve pojave (na talasima radio-stanica, u listovima i časopisima, tek objavljenim knjigama, Smisao i ljubav i Kina), predstavila se srpskoj, odnosno, jugoslovenskoj književnosti, kao ličnost koja se retko susreće. Rođena u zemlji gde se, kada je u pitanju stvaralaštvo, žena teško afirmiše, i afirmisana, održava, ona je svojim delima, raznovrsnim po literarnom obliku, uspela da stvori određenu fizionomiju koja je jasna: fizionomiju pisca jake senzibilnosti i silne lirske topline, čemu treba dodati smisao za psihološku analizu i visoki stepen obrazovanja.

Nada Marinković od početka, svakim svojim literarnim delom, rođenim i rađenim bez žurbe, upozoravala je na sebe ozbiljnošću i zrelošću kakve traži i prihvata, zahteva svaka prava i čista umetnost. Danas, nakon tolikih stvaralačkih godina, nameće se misao da je Nada Marinković, suočena sa svojim smislom za umetnost i s vlastitom ljubavlju prema literaturi, neodoljivo pritisnuta i ovladana njima, neprestano tragala za još nečim što bi je kao pisca kompletiralo. Jer, duboko je osećala: književnost nije samo pisanje – lepo i dopadljivo, ono, po njoj, mora da ima svoje određene dimenzije – pre svega, dimenzije širine (prostora fizičkog i duhovnog), dubine (misli i osećanja) i visine (vremena), a iznad svega, u svemu: da služi čoveku! Otuda je posve jasno što je Nada Marinković, već prvim korakom u svet literature, pokazala svoje shvatanje književnosti; ona to shvatanje nije iznosila i nije kazivala deklarativno. Iz dubokog doživljaja literature i s dramatske snage susreta s piscima sveta, koji su joj otkrili još i ono nešto što je proisteklo iz onog traganja za nečim, ona je ispovedala i viđenje i spoznaju literature i umetnosti uopšte, koji se ne daju podrediti nikakvim kalupima niti pak pomodnostima, jer literatura i umetnost uopšte toliko su nešto prirodno što izvire nevidljivo, a neukrotivo s velikih, neravnih prostranstava kojima je ime život. Na tim prostranstvima koji nisu uvek pustinja, ali koja često znače pustoš, bivstvuje čovek, a umetnosti hoće, nastoje, idu za tim, da otkriju tajnu tog bivstvovanja, njegov smisao, koji se, ne retko, tako rezignantno negira i koji se, isto tako, bezumno brani i voli. Ljubav prema životu, čije vidove čovek sam stvara, osnova je svekolike umetnosti, bit je literature – to je kroz svoja traganja otkrila, shvatila i proverila Nada Marinković, baš kao što je shvatila, da je svaka velika umetnost jednostavna i prirodna. Pisati jednostavno i biti prirodan u umetnosti znači prihvatiti se najtežeg, najmučnijeg vida stvaralaštva.

Tragajući za čovekovim ponašanjem u životu, jer se samo preko toga – preko ponašanja koje podrazumeva odnose – u umetnosti određuje čovek i sagledava suština njegova postojanja – ovaj pisac stiže do željenog cilja. Konkretno viđenje tog ponašanja Nada Marinković je prikazala u njenim putopisnim esejima najnadahnutije pisanim u ovovremenoj srpskohrvatskoj književnosti i koji, takvi, znače u toj literaturi vrhunski domet, da bi ga posebno uobličila i višedimenzionalno fiksirala u romanima i pripovetki. Tim delima, prvenstveno imam na umu roman Ludi jahači i deo koji izrasta iz ove epopeje, roman Godišnja doba (Svirepe godine), Nada Marinković je pokazala šta hoće i koliko može: ponudila je umetnost inspirisanu životom i čovekom u životu, ispisanu toplo, lirski treperavo, psihološki iznijansirano, jednostavno i prirodno.

Izrastao iz složenog tkiva romana Ludi jahači, dubeći neodoljivom snagom sopstveno korito kojim će kao bujica prteći, roman Godišnja doba čini idejnu i sadržajnu celinu iako se atmosferom i ličnostima, vremenom zbivanja, vezuje za roman-maticu. Povest o zanemarenim gradskim ljudima, o mlađim intelektualcima, generaciji koja se dotad, uglavnom sagledavala kroz revoluciju i posleratnu izgradnju, mahom jednostrano, pisac smelo uzima za temu: intimu i sve složenosti, upravo te generacije. Prilazeći toj problematici najskrivenijim i najstrmijim putevima, Nada Marinković je u svom esnafskom svetu zamahnula „crvenom maramom". Unutarnji čovekov život, posmatran sa aspekta koga je izabrala, potisnut shvatanjima dobrog dela domaće književnosti u drugi i treći plan, neporecivo je onaj skriveni pokretač, kočnica ili regulator svih vidljivih ljudskih akcija. Sa osećanjem čoveka koji ima stav prema životu, sa sigurnošću pisca koji se odavno srodio s perom, Nada Marinković gradi svoju povest.

Roman Godišnja doba nije roman o ljubavi i nije roman o brakovima, tačnije, on je to onim svojim prvim lako dohvatljivim slojem; ovaj roman pruža previše tema za razmišljanje i mnogo poruka koje se kreću oko večito istih, a ipak uvek novih i drukčijih pitanja koja uznemiravaju najintimniji ali i onaj svakodnevni život čovekov. Pa i kada govori o misteriji fizičkih slaganja i neslaganja, kada dodiruje kratke i prolazne časove senzibilnih vrtoglavica, pisac uvek ostaje na distanci posmatrača koji se srodio sa istinom da je život satkan od bezbroj detalja i da mu se vidovi iz trenutka u trenutak menjaju, zavisno od mnogo činilaca, kao i da je najdragocenije posedovanje u tom životu – osećanje spokojstva, ravnoteža. Tri para: Katarina-Vladimir, Bert-Jelena, Ida-Branko, uglavnom vršnjaci, pripadaju generaciji oštećenoj ratom; to je šest različitih pogleda na ono u prvi mah nevidljivo biće čoveka, na njegov unutarnji lik, koji je uvek, uhvatljiv ili neuhvatljiv, odgovor na sve vidljivo. Roman o skrivenom ljudskom biću u našem dobu, roman o traženjima i nemirima čoveka, o svemu onome što su „tuđe ruke razasule" kroz njegov život, utiskujući to nametnuto u njegovo krvavo meso, oblikujući ga prisilama, noseći ga na svojim vetrovima kroz željene i neželjene pravce, roman Godišnja doba pripada svim uzrastima i svim vremenima.

Roman Godišnja doba valja čitati s olovkom u ruci; toliko je pasusa, poruka, koje treba sačuvati u trajnom sećanju, kao dragoceno saznanje ili opomenu.

Tema egoizma je na mnogo mesta suptilno obrađena: potreba za ljudima-osloncima, dok se ne savladaju prepreke i pređe uzbrdica, a kada se stigne do vrha ti neprijatni svedoci se beskrupulozno odbacuju. Kao što je usamljenost Katarine Nikolajević (kritičar Gavrilo Vučković piše: „jedan od najsolidnije građenih ženskih likova u novijoj jugoslovenskoj književnosti") posledica rušenja ličnih iluzija, tako je usamljenost njenog muža Vladimira izazvana razočaranjem u društvo koje je s mladenačkim oduševljenjem gradio; Bertova usamljenost ima kompleksne razloge, baš kao i usamljenost bračnog para Ida-Branko, ili omeđeni tragični svet malog Sneška. Jedna izuzetna ljubav obasjava svojim svetlostima čitavu priču: neočekivani spoj Katarine i Berta. Katarina će zaključiti, da nema velike ljubavi bez jakog karaktera i duhovne snage, bez harmonične ličnosti. Rasturen čovek nije u stanju da se punom merom preda ni da uzima, kompleksi nisu prijatelji ljubavi. Sukob ideala i stvarnosti, borba, odolevanje, rvanje sa zlim dusima vremena koji vuku u podzemlje i beznađe, pokušaj spajanja prekinutih niti života i uspostavljanje normalnog krvotoka koji vraća sigurnost i radost življenja samo su neke od tema koje niču na stranicama ove knjige – ispovesti jednog doba u traganju.

Nije nikakvo čudo što je baš Miroslav Krleža, neosporni mag književne reči, preporučio rukopis Godišnja doba Ivanu Dončeviću koji ga je objavio u kući kojoj je stajao na čelu – Zori, i što je roman doživeo izuzetan uspeh. Ovo drugo izdanje, koje će biti objavljeno u Beogradu, nesumnjivo će potvrditi očigledne vrednosti ove povesti o ljudima na prekretnici dva doba. Panorama jedne mladosti stasale u kataklizmi Drugog svetskog rata, sazrele posle njega u buđenju, očekivanjima i krhotinama iluzija. Upravo te metamorfoze bole ličnosti Nade Marinković i otuda ona mučnina u njima i oko njih, mučnina koja se, uprkos svemu, ne pretvara u crnine i bezizlaze, jer neprimetno u njoj postoje pukotine kroz koje svetlucaju nade i lepota: Obećanje neophodnog Smisla i Ljubavi. Razdiranja, psihološki opravdana, čoveka proze Nade Marinković, imaju svoj smisao koji je otelovljen u traganju za svetlostima koje su uvek bile inkarnacija uzvišene i spasonosne ljubavi.

Najdublje i najskrivenije istine života pokloniće čitaocu ova divna knjiga pisana bolno i zanosno, u kojoj sa zaglušujućom snagom kuca čovekovo srce.

Dr Tode Čolak

* * * * *

Doktor Tode Čolak, prerano preminuli, jedan od najaktivnijih književnih kritičara i esejista savremene jugoslovenske književnosti, napisao je ovaj predgovor za beogradsko izdanje Godišnjih doba (Svirepih godina). Sticajem okolnosti, zbog slobodnog izbora autora, roman je objavljen u nastavcima u časopisu Žena. Tako je ovaj predgovor sačekao današnji čas za objavljivanje. U vreme kada je nastao ovaj tekst, dr Tode Čolak bio je upravnik Odseka za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, glavni i odgovorni urednik časopisa Venac i Zapisi.

PRVI DEO

Leto

Najzad je i to ležalo iza njega; nategnuta i u osnovi sumorna proslava maturske večeri, očekivana sa zebnjom, jer je trebala da bude oživljavanje davne i istinite svečanosti izgubljene u krhotinama ratnih godina o kojima deca danas s dosadom uče u školama pod neodređenim nazivom: Drugi svetski rat. Da bi se oživelo to mutno daleko veče, što je i bio nepromišljeni cilj sastanka, trebalo je proći kroz sve ono što se na ovaj ili onaj način prebolelo i vratiti se s puteva koje sami nisu izabrali već na koje su, uglavnom, bili bačeni. Bojao se neiskusnosti, bolje reći svireposti tog suočavanja s prošlošću a pokazalo se da njegov strah nije bio izmišljen. Svi prisutni, svako na svoj način, bili su svesni toga; iznenadio ga je samo dirljivi i spontani napor da se izazvana osećanja skriju.

Razišli su se jedva čekajući da se nađu svaki u svojoj pravoj klimi, oslobođeni maske koju kao da je bilo neizbežno navući u času kada su se sreli. Zaista, svi kao da su igrali uloge svojih nekadašnjih ličnosti, i to mu je najviše smetalo. Bar sada su mogli biti oni, od kojih su još i onda bežali, mogli su se razotkriti: ovako je sve ispalo dvostruko pretvaranje. Bilo je u tome nečeg niže vrednog, a u isti mah, kao da je time trebalo zataškati, čak i sakriti neke osećaje, među kojima su najjači bili osećaji prevarenosti i neutoljenih gladi.

Preteruje li možda, ne uopštava li svoja raspoloženja?

Vladimir Nikolajević tumarao je kroz tu noć mamuran od svojih utisaka. Prelazio je u sećanju lica nekadašnjih drugova: izveštačeno vesela, s manje ili više vidljivim tragovima umora, loše skrivenim naporom da se oslobode sadašnjosti i još većim naporom da se pretvore u nekadašnje sebe. Odigravao se smešan fenomen: oni koji su u školskim klupama bili podređeni i nesigurni, a u međuvremenu stekli autoritet i sigurnost, pretvorili su se, tokom noći, opet u podređene i nesigurne, grizući se u sebi zbog te glupe metamorfoze i uzalud joj se opirući. Eva je to primetila u isti mah kad i on. Hm, Eva, to čudno stvorenje. „Ali ja nisam nosio masku, pomisli. „Kao i nekad, uspeo sam da ne budem izmišljena ličnost i da im prkosim. Uostalom, možda je to bila moja maska, jer u meni nema nikakve snage da istrajem u svojoj izuzetnosti.

Pade mu na pamet kako već pola sata sedi nad skicama i razmišlja o stvarima koje s njegovim poslom nemaju nikakve veze. Ta bežanja su mu već prešla u naviku. Danas su mu misli intenzivnije i nevezanije no obično, one ga naprežu i zamaraju. Osećao je kako mu tištanje iz potiljka klizi prema temenu i tamo polako kljuca pretvarajući se u bol. Zamišljao je Munju kako sedi u njegovoj „biblioteci, iznad pijačne kafane, i istrajava u veri koju je morao svaki dan izmišljati. „Kosor nije poznavao Slavoniju, čuo je njegov glas, „Matoš je to prvi video kako treba. Kako se samo srodio s knjigama, a sam bog zna koliko je malo nekada za njih mario! „Šolohov, Drajzer, Zola, to su pisci. Kakav Valeri, kakav Prust! Nekada je Munja voleo prirodne nauke, gitaru, devojke i laku atletiku; imao je hitre žilave noge, a apetit mu je bio zastrašujući. Sinoć je bio proziran i lelujav, bez volje za jelo i piće, i Vladimir Nikolajević nikako nije mogao da se oslobodi škripanja one njegove veštačke noge, dok su u svitanje silazili Balkanskom ulicom.

Činilo mu se da su mu protekla noć, nekadašnji drugovi sagledani u svetlosti njihovih nekadašnjih iluzija otkrili nepobitnu stvarnost njegovog stanja. Izvesnost nije uvek olakšanje, neki put je ona i gubljenje nade, a Matej, sve to, uopšte ne shvata. On je danas bio strahovito površan. Dobar i površan, to kao da je išlo zajedno. Matejeva dobrota, otkrivalo mu se, nije uvek proizvod pameti, što je veoma važno, već samilosnih namera, filozofskog stava, koji je Vladimir u ovom trenutku gledao kao vid časne izolacije i neku vrstu metafizičke ravnodušnosti. Svi oni stoje negde nasuprot njemu, čak i Katarina, iako oseća da udaljenost ove poslednje proističe iz neke njegove nepravde.

Međutim, on bi trebao da radi. Obećao je sebi da će danas sigurno raditi. Kada bi samo mogao da radi kao lane, kao preklane, opet bi sve bilo dobro. Onda je ponovo iskrsla Eva. Spustila je neočekivano ruku na njegovu i upitala:

– Sećaš li se, treća klupa s desne strane, pored prozora...? – Morao je da se napregne. Devojčica s nemogućom kosom i zamazanim noktima. Sada je ispijala ko zna koji konjak. Neko je negde rekao, da su ljudi posle izvesnog broja godina odgovorni za svoje lice.

– Postoje okolnosti u kojima je volja bespomoćna – govorila mu je. – Nismo u stanju da posredujemo, da se protivimo. Mi smo se formirali u ratu i tragovi su ostali u nama. Mislim, da nismo krivi, što smo takvi kakvi jesmo. Trebalo je da biramo između cinizma i lakoverja. Šta si ti izabrao?

Misli su nadirale, opsedale ga. Vladimir Nikolajević nije uspevao da se pribere, uprkos svim naporima volje. Čas ga je privlačilo zujanje pčela u lipama, što su cvetale pod prozorom, onda bi ga sveg zaokupila igra sunčevih zraka umnoženih oknima.

Sve što se u poslednje vreme zbiva s njim, razmišljao je, sve je to čista malodušnost i muškarca nedostojno stanje: arhitekta Nikolajević, poznato ime u svom pozivu, sve intenzivnije je osećao kako mu živci iz dana u dan popuštaju, i kako se duboko u njemu zbivaju stvari naizgled nejasne. Da li ga je sve to o čemu je Eva govorila, i što ga je dosad mimoilazilo, najzad stiglo? Jer, to u njemu, siguran je, nije obična kriza volje izazvana premorenošću ili nečim sličnim. Ni govora. To je nešto što postoji odranije, nešto o čemu nikad nije pošteno razmišljao svodeći neke zaključke, zanemarujući to kao beznačajnu komponentu svoje psihe i zanoseći se radom. Taj zanos je smatrao nečim istinitim, višim, karakterističnim za svoju ličnost: otkako zna za sebe, još od gimnazijskih i studentskih dana, on je maštao o nekom izuzetnom stvaralaštvu, o dinamičnim vertikalama ličnog napora i uspeha, o pokretanju svoje okoline do zanosa vlastitih stvaralačkih inspiracija, dela smelih po obliku i ideji, pri čijem ostvarenju sve mora biti podvrgnuto ličnoj volji i aktivnosti, i što je najvažnije, do izvesne tačke, uspevao je u tome. A sada nije u stanju da ukroti sebe i svoje živce već se prepušta ovoj razornoj plimi, koja polako, ali sigurno ruši sve što je gradio godinama i što predstavlja njegov životni smisao.

Nemiri prirode, što su se pretvarali u mahnitanje, produbljivali su u njemu osećanje neusklađenosti s okolnim svetom. Kao mušice zaslepljene svetlošću njegove su misli bežale od razdražujuće beline hartije, neprestano se vraćajući na nju, i, udarajući o nevidljive zapreke, malaksavale. Ranije je bila dovoljna najmanja koncentracija i već se prilagođavao; sve je moglo da bude podsticaj za pokret volje i buđenje ideja. Gledajući hartiju on je video ono što će zašiljena olovka na njoj ostvariti, kao što na praznom platnu ili u gomili vlažne gline umetnik vidi oblik života već zrelog u njemu. A sada se sve rasejava i gubi... Ona moć da u sebi dočara završene oblike, nestala je. Veza između razuma i mašte, ta ljubavnička nit, što uslovljava stvaranje, kao da se kidala u njemu, ako već nije bila prekinuta; debeo taman zastor sprečavao je njihove dodire.

S pedesetom cigaretom u zubima, s nikotiniranim prstima, pun nepodnošljive mrzovolje prišao je kauču i pružio se – manje, što je bio umoran od kancelarijskog posla, a više, što nije znao šta bi započeo sa sobom. Mučio se da jedno mutno, pomalo samoopravdavajuće osećanje, pretvori u logičnu misao: „Mora da je ova moja kriza prešla dopustivu granicu, kada sam ja, uvek zatvoren u sebe, osetio potrebu da i druge uvučem u nju. Jedna druga misao tinjala je pod ovom: „A nisam li ja uvek, kad god mi kočnice popuste, nastojao da nekog povučem uza se. Vladimir i ovog puta pređe preko te žaoke, potisnu misao negde u podsvest tražeći opravdanje za onu prethodnu: „Treba mi sigurno tuđe svetlosti, nepristrasnog rasuđivanja. To je sve."

Ipak, morao je priznati: „to sve" je pomalo ličilo na kapitulaciju. Znao je on to vrlo dobro, iako bi radije da ne zna.

Umorna pauza bez misli i osećanja. Rezignirani uzdah. Zatim se sve ponavlja: maturska večera, samoprekori, Jovičino ime u spisku poginulih, Palata turizma, Eva, pčele u krošnjama lipa... Sunce u oknima. Sledeća cigareta. Dimovi.

* * * * *

– Ima prilično vremena otkako se osećam bezvoljno – potužio se danas Mateju, kada su po završenom poslu svratili da na terasi Bezistana popiju nešto pre ručka. „Trebalo je, pomislio je, „da sam to izgovorio s grižom savesti, a ja govorim o sopstvenim slabostima ravnodušno, kao da pričam o nekom ko me se savršeno ništa ne tiče! To je baš ono što je najžalosnije u čitavoj stvari. Otkud taj osećaj? O tome ipak ništa nije rekao Mateju. Bilo ga je stid? Ili, nikome nije dozvoljavao da do kraja zaviri u nj? Možda i jedno i drugo? Ni sam nije znao, niti je pokušavao naći odgovor. Bilo je prijatnije opustiti se i ništa ne razmišljati: i tako će sve đavo odneti jednog dana!

– Pa to je razumljivo – odgovorio je Matej sa uobičajenim filozofskim mirom – premoren si, mali moj. Hoćeš nemoguće, a zaboravljaš pritom neke sitnice: da si i ti, na primer, samo jedan običan smrtnik kao i mi ostali, i da tvoje uvaženo telo podleže istim zakonima kao i naše... Odahni malo, iziđi iz sebe – gnjavio je očinski srdačno, uvek uravnoteženi, uvek tako prokleto logični Matej, kome se, valjda, još nikada nije dogodilo da se nađe u situaciji kojoj ne bi dorasla njegova razložnost.

Matej je bio njegov jedini prijatelj. Tu njihovu spregu sam je, jedanput, ovako okarakterisao: „Pročitah kod onog podlaca Bejkona, da na svetu ima malo prijateljstava, a najmanje među jednakima. Ona koja postoje, kaže taj šaljivčina, susreću se između jačeg i slabijeg. Valjda sam i ja neki bršljan kome je potreban hrast..."

Ono što je sada Matej govorio, pričinjavalo se Vladimiru, nesumnjivo, zbog njegove subjektivne bezizglednosti, gotovo blisko ravnodušnosti. Znao je on već odavno, kako je teško, gotovo nemoguće, uzdići ljude oko sebe do linije sopstvenih raspoloženja pa se savlada i nastavi malo odsutno slušati Mateja, pitajući se bi li mu šta odgovorio ili ne?

Matej je skicirao neke svoje ideje: da bi čovek bio zadovoljan, nije potrebno mnogo, rezonovao je. Treba znati zadovoljiti se malim, ne biti gord, umeti slušati. Najvažnije je – ne imati suviše ličnih uverenja, u protivnom, to je magnet za nesporazume: smetaš, plaše te se, u neskladu si s čitavim svetom i sa samim sobom.

Beograd se baškario oko njih, razdragan i samozadovoljan. Sa svakog okna, rasprskavajući se, sjalo je po jedno sunce. Prolaznici i drvoredi mešali su se trepereći, kao slike u kaleidoskopu.

Iako je znao da je potpuno uzaludan napor, i da se sve to u njemu malo koga tiče, da jedino on sam sebi može pomoći, Vladimir ipak produži govoriti isključivo po liniji neke inercije:

– Ništa me ne zanima. Prema svemu sam manje-više ravnodušan. A sigurno je da nisam blaziran. Odakle sve to dolazi, pitam se? Da li je to vid zrelosti, faza preterane kritičnosti, ili me je nešto odjednom ispraznilo?

– Ponekad se to dešava, kada je sve previše uravnoteženo – Matej je nastojao da na njega prenese svoj mir. I mada bi se moglo pričiniti, u njegovim rečima nije bilo nimalo zlobe. – Čovek je, ne ljuti se, često nezahvalan; nije mu jasno šta hoće. Ja imam utisak, da ti trenutno ne znaš šta hoćeš, da ti ništa nije dovoljno dobro. A kada bih te zapitao kako izgleda ona tvoja imaginarna, dovoljno dobra lepota, uveren sam, da ne bi znao da je opišeš. Eto, pokušaj... Posebnih materijalnih briga nemaš – razvijao je svoju misao dalje iskreno se trudeći da uspokoji prijatelja – u svetu kome pripadaš, zapažen si i imaš sigurno mesto. Nezadovoljstvo koje osećaš, moglo bi biti i deo tvoje prirode, vrsta duhovne gladi, koja bi morala ležati u biti svakog intelektualca.

Samo delimično slušajući Mateja, Vladimir je razmišljao: Kada se posmatra izdvojeno, ništa od svega što čini njegov život ne bi predstavljalo dovoljan razlog. Pa ipak! Odjednom se našao negde izvan toka. Kao da se u njegovom organizmu, u tom spletu ćelija, živaca i žlezda, zbiva nešto na račun životnog elana, na račun njegovog dostojanstva. Kakvo bapsko cmizdrenje sav taj razgovor! Pokajao se što ga je započeo, mrzeo je sebe što nije uspevao da pobedi svoju slabost. A bilo je sve tako i nikako drukčije, njihao se negde u vazduhu gubeći oslonce. Najzad, ima stvari, koje se ne mogu objasniti formalnom logikom. Kako bi skromni i dobroćudni Matej, ta bubica od čoveka, za koga je čitanje filozofskih tekstova u slobodnim časovima najveće uživanje, mogao shvatiti njega koji je plivao u sasvim drukčijim vodama i koji je za njega predstavljao oličenje uspeha.

Konobar je doneo dva konjaka. Prijatelji nazdraviše jedan drugome i otpiše po gutljaj. Matejeve plave oči blago su ga gledale ispod debelih stakala. Bilo je u tom pogledu iskrene želje da mu olakša. On je nepravedan sa svojim sumnjičenjima: Matejeva pokornost životu nije perfidnost, to je pre svest o ograničenim mogućnostima. Dirnu ga pažljivo zakrpljen rukav na onoj ruci u kojoj je držao čašu. Matej nikada nije imao dovoljno novca, sigurno mu je štošta nedostajalo, a bio je zadovoljan. Matej je umeo da se zadovolji malim, nije bio gord, a što se tiče ličnih uverenja prisvajao je samo ona koja su izdržala zamke vremena. Kada je neko deveto dete u porodici, kao što je bio Matej, a sam ima troje dece, zar se to sme uzeti kao greh?

– Možeš li da popiješ još jedan? – zapita prijatelja i odmah pozva konobara.

Ćutali su. Primećivao je kako se, ipak, oseća lakše. Kraj Mateja je uvek bivalo tako. Prenosio je svoj mir na okolinu. Pred njim su svi, koliko je moguće, bili dobri i vedri, istresali iz sebe i onu najmanju, štedljivo sabranu zalihu radosti; govorili su o deci, o lepim planovima, nadahnuti i podstaknuti nečim što je bila sušta blagorodnost.

Svet je pristizao. Bilo je mnogo žena u lakim haljinama, obnaženih nogu, sa zlatnim zracima u kosi.

– Ima još nešto – reče iznenada Matej, lutajući pogledom po terasi – nismo više tako mladi, upravo smo na onoj tački kada se to spoznaje. Da li si razmišljao o tome?

Vladimir je gledao ženu koja je sedela za susednim stolom. Podigla je ruku i zagladila kosu što je slobodno padala pokrivajući ramena. Kao hipnotisan, on pođe za tom rukom do krila na koje se nemarno spustila. Bila je to uska, bleda i jako duga ruka s crvenim zašiljenim noktima, ruka koja je s licem činila savršen sklad.

– Nikada nisam primetio da gledaš žene – reče Matej, malo podigavši obrve.

Vladimir je mislio na Evu. Odmaralo ga je sećanje na njen lik. Kako je uspela da bude mlađa i privlačnija no onda, kad je imala samo osamnaest godina? Ni ona, Eva, nije nosila masku; nije se trudila da sakrije svoju odsutnost ni svoje prave misli. U školi, nekad, nije je primećivao; bila je bezizražajna i suviše jednostavna, jedno od onih bića, koje se vidi čitavo najedanput.

Tada Matej zapita, prenuvši ga:

– Ne pričaš ništa... Zar niste sinoć slavili matursko veče? Jeste li podetinjili?

– Ovoga trenutka baš o tome mislim – nasmejao se Vladimir. – Poneki ljudi ne treba da se sećaju prošlosti, pogotovu generacije koje su poremećene, koje su se osule... – Zapalio je cigaretu, povukao nekoliko dimova. – Veruješ li, zaista – vraćao se na malopređašnju temu – da čovek koji se primiče četrdesetim nije više mlad?

– Mislio sam na onu mladost – odgovori polako Matej – kada još ima puno vremena i toliko neispunjenih stvari, kada se život sastoji od nada i iščekivanja. Sada, tako mi se bar čini, ono glavno je ispunjeno. Izabrali smo poziv i zagazili u njega, stekli svoj dom. Ostalo je da istrajemo u preostalom vremenu i borimo se za stečene pozicije. A borba da se nešto sačuva, drukčija je od one da bi se nešto steklo. Drukčiji su ulozi i drukčija pravila...

Vladimir je uočavao razliku između njih dvojice. Ta razlika je davala nejednaki vid stvarima. Uprkos poštenom odnosu prema radu, za Mateja je on, uglavnom, bio sredstvo održanja, nužno zlo, dok je za Vladimira taj rad bio nešto mnogo više, gotovo sve. Pa ipak, bilo je neke istine u onome što je govorio.

Grupa mladih ljudi bučno se smeštala za susedni sto. Pogađali su se međusobno ko će od njih poručiti nešto, kako bi ostali mogli da im se pridruže kao društvo.

„Ako siromaštvo ima ikakvih dobrih strana, mislio je, gledajući ih, „onda je to nebrojena mogućnost nada, koje izazivaju želje i radosti, koju daruju najsitnija ostvarenja. Šta tek da kažemo za onu nepreglednu pučinu vremena koja dopušta putovanja u svim pravcima, za tu neocenjivu dragocenost mladosti sažetu u rečenici: Čitav je svet bio preda mnom!

– Da... – složio se s prijateljem. – Treba istrajati. Kakva odvratna reč.

* * * * *

Sada, ležeći na kauču, otrovan ogromnom količinom nikotina, Vladimir se sećao pre podnevnog razgovora. Hteo je da mu odmeri težinu, ispita vrednost. Bilo je, možda, baš tako kako je Matej govorio i protiv čega se on duboko bunio: trebalo je trajati, održavati se na površini. A to je bilo nepodnošljivo. U krugu koji zahvata pogled nije video nikakvih iznenađenja, u smislu onih uzbudljivih nada što budućnost boje prijatnim, malo nervoznim iščekivanjem. Umesto toga, svuda obaveze skopčane s naporima i samoodricanjima, ponižavajućim prilagođivanjima i pritajenom pobunom.

Želeo je da dokuči da li zaista postoji išta na svetu, što bi u ovom času hteo?

Možda neko neobično, zanimljivo putovanje?

Setio se jednog grada kojim je prošao noću. Bilo je to negde na jugu, i veliko crno brdo dizalo se iznad stepenaste varoši koja je blistala u električnoj svetlosti. Gore, na poslednjoj terasi, stajala je usamljena kuća s dva osvetljena prozora što su gledala u daljinu. Eto, možda bi tamo mogao da ode... Zatim je video zaton, potkovicu srebrnastog peska u koju je udaralo more. Nekoliko seoskih kuća ležalo je priljubljeno uz stenje. Iza su se