Slučaj

Nada Marinković

SLUČAJ

Saga o porodici koje više nema

Impresum

Copyright © 1993 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Uvod

„Nismo uvek u stanju da do dna zagledamo u sebe, sopstveni okviri su tesni, a i perspektiva je nedovoljna. Ali je zato uvek moguće projektovati sebe negde izvan i odande se zabaviti sobom kao bićem koje, ipak, od svih najbolje poznajemo. Tada, gledajući u svoje realne oči onim imaginarnim, zapitajmo se, s odsustvom rezervi i zaustavljeni u jednom času, u ovom: šta je u nama stvarno, a šta izmišljeno? Koliko istina i koliko iluzija čini naš svet, od koliko smo laži i istina mi sastavljeni?"

„Biti pošten prema sebi, znači biti pošten i prema drugima. To, takođe, izlazi na to da želeći sebi spokojstvo i radost često znači izgubiti mnoge koristi, previše skupe, preplaćene. To znači, uveriti se da istinski mir ne leži u složenosti života već u njegovoj jednostavnosti, u punom prisustvu u životu. Odvajanje od svoje prirode uvek komplikuje, zamara, čini nas odsutnim i odbačenim, a vernost njoj, saglasje s njom čini život spokojnim i nas u njemu veoma prisutnim."

Nada Marinković, Igra ogledala

PRVI DEO

Šta je slučaj, da li postoji slučaj?

Koliko je ljudi kroz stoleća, podstaknuto raznim povodima, postavljalo sebi ovo pitanje? Većina smatra da je slučaj nešto nepredviđeno, neuslovljeno ličnom voljom; u njemu mogu igrati ulogu nepažnja, ponekad čak i lakomislenost, majka mnogih nepredvidljivih dešavanja. Za mene, realistu, čoveka egzaktne struke, bila je to imenica isto toliko apstraktna kao, recimo, fantazija, sve do trenutka dok nisam doživeo sopstveni slučaj. Ali, ni tada nisam odustao; kroz duga razmišljanja dokučio sam da je svaki „slučaj tek fizička kategorija, odnosno, da se može materijalistički objasniti i da mu je, uprkos svim tajnovitim prividima, bit veoma realna. Ne rađa li se slučaj iz neke vrste nužnosti psiholoških potiskivanja, to jest, prikrivene želje? Čim ga raščlanimo – otkrivamo u njemu neku zakonitost ili pravilnost. Podsmešljivi Volter je to, s urođenom dozom cinizma, ovako objasnio: „Ono što zovemo slučajem nije i ne može biti ništa drugo do nepoznati uzrok poznate posledice. Kod mene je bilo obrnuto: poznati uzrok izrodio se u nepoznatu, neočekivanu posledicu.

No, okrenimo prvi list; obećavam da će svako ko se potrudi da me prati u mojoj ispovesti pronaći neku svoju istinu ili bar sličnost s njom.

Sve je započelo u Iraku, krajem sedamdesetih godina.

U Bagdad smo stigli ne prizivajući u sećanje – sebe tu izuzimam – ono što je ta zemlja nekad bila neopterećeni tuđim utiscima, što će učiniti da se sve vidi jasnije i utisne dublje. Spustili smo se na severoistok Arabijskog poluostrva u zemlju označenu kao kolevka civilizacije. Kada smo izašli iz aviona, na nebu je još svetlela poneka zvezda, kao krupna igračka od srebra, a u daljini, nalik na džinovske voštanice, crveno su izgarale vatre sa okolnih petrolejskih polja... Bilo je mnogo tih okruglih vatrenih ruža koje su došljake obaveštavale da je stigao na tlo u čijim slojevima leži vekovima nataložena energija minulih života. Drugi opsenjujući utisak bila je reka nad kojom su drhturile prve zrake sunca koje se rađalo: Tigris!

Dve moćne reke, Tigar i Eufrat – silazeći sa severnih planina, približavajući se i udaljujući – vekovima teku drevnim tlom nekadašnje Mesopotamije, da bi se u oblasti grada Basre spojile u Šat el Arab, koja će se nedaleko od Kuvajta uliti u Persijski zaliv. Osnovno obeležje zemlje i jesu njene reke i njihovi slivovi, potom ogromna prostranstva zlatnosmeđeg tla koje najmanja količina vode pretvara u bujne oaze: nepregledne šume snažnih, visokih palmi o kojima arapski pesnik kaže:

„Večna palmo, prvo drvo života, lepoto i radosti Mesopotamije! Videla si slavu Sumeraca i Akadejaca, koji su od tvog drveta pravili prestole i domove... U senci tvojoj rascvetala se mnoga ljubav, slatka kao urma kojom rađaš... Irak i palma to su jedno, nerazdvojni ste kao život i smrt."

Mnogo kasnije, kada smo već uveliko bili prisutni u ovoj zemlji, hodajući alejama tih beskonačnih palminih šuma, nailazili smo na proplanke nasred kojih se dizalo maleno groblje porodice kojoj šuma ili plantaža pripadaju: nekoliko jednostavnih mogila s napisima u kojima se sjedinjuju život i smrt, a svuda okolo – orgijali su ptičji glasovi, šumile vode u kanalima za navodnjavanje i opijao nas teški opojni dah divljeg cveća.

* * * * *

U Irak sam došao kao predstavnik poznate beogradske firme koja je izvodila nekoliko objekata u bližoj i daljoj okolini grada. Sedište mi je bilo u Bagdadu, gde je trebalo da sarađujem s investitorima, ministarstvima, zastupnicima preduzeća koja će isporučivati neophodni materijal. Ujedno ću rukovoditi radovima, što će me svakodnevno vezivati s terenom.

Smestili smo se u nekoj vrsti samačkog hotela, usred grada. Prve nedelje su prošle u sređivanju, upoznavanju s poslom i terenom, prilagođavanju na klimu i sredinu.

Našu ekipu sačinjavala je grupa od šestorice inženjera, desetak viših tehničara i kvalifikovanih radnika – poslovođa. Glavnu radnu snagu činili su domoroci – felasi. Nepoznavanje jezika, običaji drugačiji od naših sprečavali su nas da se u novoj zemlji prijatno osećamo. To će se dogoditi kasnije, ali tih prvih meseci živeli smo sasvim izolovano, ne odvajajući se jedan od drugog, krećući se po gradu u grupama, kao što to čine vojnici u novom, nepoznatom mestu.

Samo silni umor sprečavao nas je da u noćnim časovima ne čujemo bučne sirene vozila i kakofoniju glasova ljudi koje je svežina noći izmamila iz vrelih kuća. Neki iz moje grupe, koje je porodični život u zemlji pomalo zamorio, iz temelja su izmenili shvatanja. Ja sam voleo svoj dom i svoju ženu i utoliko mi je bilo teže. Svoju čežnju za kućom utapao sam u sumanutom radu; posle obaveznih direktorskih poslova iscrpljivao sam se na terenu... Posle izvesnog vremena, sam sebi sam se činio kao figura od terakote, presvučen crvenim blatom od glave do pete, nalik na one male statue od aržila što se viđaju po muzejima sveta...

Pisao sam Nataši svake večeri, uz zvuke muzike s kasetofona – bio je to misaoni, poetski most do nje – sastavljajući neku vrstu dnevnika verujući da ću ga jednom sa zadovoljstvom, a možda i setom čitati!

Iz dana u dan, Bagdad se rastvarao kao album pun neočekivanih sadržaja i slika. Brzo sam otkrio da u ovom gradu treba uživati noću, a to je meni bilo moguće jedino na uštrb odmora i sna... Bagdad se noću kupa u svetlosti, vidi se sve što ga krasi, a skriva sve što mu ne priliči. Tada, sedam mostova preko Tigrisa liči na sedam ogrlica od dragulja. Duž obala reka, ispod svetiljki, u podnožju spomenika, po mnogim parkovima i skverovima – sede studenti, izdvojeni ili u grupi, i uče... Poneki, s knjigom u ruci, šeta u krugu svetiljke i klimajući glavom ponavlja pročitano... Kuće su im gusto naseljene, u njima se teško mogu izolovati; ovako u noći, pod svetiljkama, nalaze željeni mir. Negde tih prvi meseci, šetajući noću, otkrio sam neobičnu skulpturu, spomenik podignut u slavu služavke slavnog Ali-babe: kamena figura mlade graciozne žene, a oko nje u raznim nivoima – ćupovi, u kojima je, prema legendi, sakrila četrdeset hajduka...

Ne može se reći da i pod dnevnom svetlošću ovaj grad nije imao svojih čari. Osim visokih palmi što drhture gustim zelenim krošnjama, bilo je mnoštvo drugog drveća i žbunova, cveća svih vrsta: ruža i karanfila, zevalica, starinskog divljeg sleza koji cveta po dvorištima naših palanki. Čak je i ekskluzivni hotel Bagdad, u centru, okružen vangogovskom čarolijom zažarenih glavica suncokreta. Čitav grad miriše na ruže, začine urme, na prašinu s mnogih gradilišta koja leluja vazduhom kao velovi protkani zlatom. Svuda su, nalik nekoj nadrealističkoj izložbi, razbacani krampovi, skele, dizalice... Oni što su koju godinu ranije boravili u ovom gradu rekoše nam da ga jedva prepoznaju: srušene su stare četvrti i podignute nove, usečeni široki bulevari; palate od metala i stakla, sivi blokovi mnogospratnica zamenili su oronule ulice iz prošlih vremena.

* * * * *

Većina naših ljudi po povratku s gradilišta, iscrpena vrućinom i izjedena prašinom, posle valjanog kupanja – povlačila se na spavanje. Oni otporniji igrali su šah ili se kartali, a neki su, kao odrasli dečaci, nalazili razonodu u raznim društvenim igrama, među kojima je bila najzanimljivija neka vrsta testa o znanju. Teme su iz raznih oblasti: pronalasci, astronautika, istorija, književnost, film... Glavni pokretač tih zabava bio je Zvonko Logar, otresit i svestran Slovenac, čiji je glavni hobi – arheologija. Ovamo je došao jer se nadao da će na tlu bajoslovnog Vavilona i surove Asirije pronaći uspomene na sjaj abasidskog kalifata. Čujem ga kako mekim baritonom, pomalo podsmešljivo, sumnjajući u pravilan odgovor, pita: „Ko je bio Tantal? Šta znate o Tantalu? Šta je to ’Pandorina kutija’ i za kojeg legendarnog heroja se vezuje?" Ne dobijajući, najčešće, tačne odgovore – osim ako nisu bile posredi baš veoma poznate legende kao što su one o Sizifu, Prometeju ili Odiseju – on bi im naširoko pričao mitove o Ifigeniji, Heraklu ili Tezeju, o junaku Ilijade Hektoru... Zvonku je oštro konkurisao Feliks, sitan kuždravi Jevrejin sa Dorćola, koji je istoriju filma imao u „malom prstu. Kada ga na tom planu nikako nisu mogli potući, odlučiše da ga poraze u igri munjevitih odgovora; trebalo je, za jedan minut da nabroji trideset imena u svetu poznatih režisera. Tražio je šezdeset sekundi za koncentraciju, a onda je kao sa gramofonske ploče zaverglao: „Ajnštajn, Tarakovski, Makavejev, Roselini, De Sika, Bertoluči, Kajat i, na izmaku roka, zadihano dovršio: „Aleksandar Petrović, Rene Kler, Kurosava..."

Svi su se previjali od smeha, zabavljali se kao deca: to ih je oslobađalo umora i davalo im novu snagu.

* * * * *

Za to vreme, osluškujući njihove glasove, odlomke razgovora, odmarao sam se u svojoj sobi. Plan zadataka za sutrašnji dan sačinjen je, završio sam pismo Nataši; za noćnu šetnju bio sam previše umoran. S rukama pod glavom ležao sam i zamišljao šta radi. Prošlo je šest meseci kako smo razdvojeni. Treba da prođe bar još triput toliko pre no sto se vratim kući! Kada bi barem ona češće dolazila. Nedavno, kada je skoknula na tri dana, molila me je da ne insistiram na češćim dolascima. Teško joj pada, jer i sama želi da budemo zajedno. No, situacija u njenom preduzeću je takva da ne može duže odsustvovati; ostvarenje mnogih projekata zavisi od njenog prisustva. Nataša je daroviti arhitekta, posebno cenjena zbog savesnosti i upornosti na poslu, odan, meni dragocen drug. Večeras mi nepodnošljivo nedostaje. Sećao sam se našeg doma, kome je dala atmosferu topline i udobnosti, sanjario o trenucima ispunjenim nežnošću i razumevanjem.

Sutra će se ponoviti današnji dan, isti kao jučerašnji, sve će biti kao prošle i prethodne nedelje: dizaće se ogromno žuto sunce točeći smolastu vrelinu, najavljujući još jedno iskušenje sazdano od jare, crvene prašine i borbe za ispunjenje dnevnog plana...

* * * * *

Te večeri kada se dogodilo ono zbog čega je nastala priča koja sledi, poželeli smo da posle odlične riblje večere popijemo malo rashlađenog belog vina. Naime, dešavalo se da, kad padne mrak, a sa reke zaleprša osvežavajući dah što miriše na mulj i začine iz okolnih bazara, pođemo u šetnju obalom i u nekom usputnom restoranu – uz limunadu, sorbet[1] ili leben[2] – večeramo masguf, ukusnu domaću ribu ispunjenu mirisnim travama, pečenu na roštilju; pred nama su je vadili iz reke, uvijali u novinsku hartiju i tako pekli. U ovim uličnim restoranima, koje drže muslimanske gazde, ne služe alkoholna pića, izuzev neke vrste likera s ukusom na anis, spremljenog na bazi urmi, grožđa i sasvim malo alkohola. Međutim, nama se baš pilo vino. Nekome pade na pamet da je nedaleko Međunarodni klub, gde se okupljaju stranci na radu u Bagdadu; tamo ćemo sigurno dobiti vino.

Klub je zauzimao čitav sprat dostojanstvenog starog zdanja: nekoliko manjih salona i glavna prostorija u čijem se dnu snalazio odlično snabdeven bar. Dobro se sećam da je, dok smo ulazili, Rej Čarls pevao jednu od svojih najpoznatijih melodija, mislim baš „Moniju", i da je ispod ogromnih ventilatora bila okrepljujuća svežina.

Centralna prostorija je bila puna i mi se smestismo u mali salon po strani; nas petorica, zbliženih, kako to obično biva, po ukusima i naravima. Zvonko je krenuo da poruči vino da ne bismo čekali arapsku poslugu; zamolih da donese čašu „stolovaču", ne volim da pijem iz većih... Tada Branko, šireći nozdrve, primeti:

– Osećam fini ženski parfem!

Zaista, za stolom nasuprot našeg sedela je žena okrenuta leđima. Iako nisam nikakav ženskaroš, bio sam uveren da je sudeći po lepim sitnim ramenima i bujnoj smeđoj kosi, mlada i poželeo sam da se okrene kako bih joj video lice. Međutim, sedela je malo povijena napred, udubljena u neki časopis rastvoren pred njom. S desne strane stajala je ispijena čaša.

Feliks, koji je sa svog mesta mogao da vidi ženin profil, prignu se i tiho saopšti:

– Znam je. Nemica. Radi za Simens, odlično govori engleski.

– Idi i pozovi je, vidiš da se dosađuje – terao ga je Branko.

– Šta imaš od toga?! – umešao sam se. – Moraćemo da izigravamo kavaljere, a baš smo se lepo opustili.

– Volim žensko, pa makar je samo gledao. Zar je to greh? Malo da naparim i obradujem oči.

Feliks bespomoćno raširi ruke.

– Kako da odoliš ovakvom objašnjenju! – potom se diže i laganim korakom priđe Nemici.

– Vidi samo kako se klanja, stara škola... Fino mamino dete – smejuljio se naš statičar, simpatičan momak iz Sitarica kraj Valjeva. Svi smo ga voleli zbog duhovitosti i retke dobrote.

Žena je pokazala Feliksu stolicu i on je seo. Nešto je govorio mahnuvši glavom u našem pravcu; po svoj prilici nas je predstavljao... Konačno se okrenula: lice kao u deteta, velike tamne oči. Osmehnula se plaho, čak stidljivo. Onda je sklopila časopis uzela sa stolice tašnu i digla se. Lepo građena, srednjeg rasta, odevena u jednostavnu haljinu od bele tkanine.

Svi smo ustali.

– Ja sam Hanelore. Zovu me Lora... Večeras sam prvi put došla u ovaj klub – reče prijatnim glasom. Obratila nam se na engleskom.

– I ja sam ovde prvi put – rekoh spontano.

Zaustavila je pogled na meni. Gledala me je dugo.

– Poznajem vas, zato vas gledam, oprostite...

– Poznajete me? – začudio sam se. – Ne sećam se da smo se sreli. – Ne bi bilo moguće da je ne zapazim.

– Nismo se nikada sreli. Vi ste dvojnik nekoga koga sam davno upoznala, savršen dvojnik!

– E, to se mora zaliti! – zagraja moje društvo.

Feliks je doneo čašu sa stola gde je Nemica maločas sedela.

– Treba se kucnuti za ponovni susret. – Podigosmo čaše.

Samo jedna žena u društvu i atmosfera se potpuno izmenila.

Mlada žena me je i dalje netremice posmatrala, bilo je gotovo neprijatno. Nešto je tiho upitala Feliksa i on je odgovarao, bacajući tu i tamo pogled na mene. Bio sam tema, nesumnjivo, kitio me je kao božićnu jelku.

Iznoseći utiske o Mosulu, gradu u kome je nedavno boravio zbog naših poslova, Zvonko je uneo živost i prirodnost u razgovor.

– Znate li da je to postojbina muslina, lepršave svile koju vi žene toliko cenite?

– Razume se da znam. Ja sam ovde starosedelac... A