Žuti bicikl

„...U čekaonici u Palmotićevoj sudaram se sa Spomenkom. Iscmakale smo se, a zatim je krenula priča, počevši od onog leta u Čanju... Nisam znala da je i ona u međuvremenu postala narkos, da je osuđivana i da se leči, baš kao i ja. Bilo je zaista neverovatno što se nikad dosad nismo srele. Kao i nekad, tvrdoglavo je terala po svome.
– Bože moj! Zašto ne bismo, ponekad, samo mudro! Malo šita ili po pet crta. Nikako da se opet navučemo! Pametne nikad ne provaljuju – bila je uporna.
– Ih, otkud to može?
– Zašto da ne? Da mi šizne keva, znam neke matorce. Novinari, glumci, slikari, ljudi nisu budale, bodu se godinama, niko ne zna, a uvek su na pet, šest crta najviše.
– A kad to prestane da bude dovoljno?
– Onda se napiju. Ma šta ti je, ne prestane. Pametni mudro postupaju. Ko je nama kriv što smo nezajažljive?
– Ne sviraj, Spomenka, za male pare! Meni je lakše da prestanem, jednom zauvek. Nisam jak karakter, da mogu pomalo, pametno da se fiksam. To su budalaštine. Ko ti je napunio glavu tim glupostima? Zašto dolaziš na lečenje, ako već nisi odlučila da se spustiš?“