Kad zatvorim oči

Edni Silvestre

KAD ZATVORIM OČI

S portugalskog prevela

Vesna Stamenković

Impresum

Copyright © 2009 Edney Silvestre

Translation copyright © 2011 Vesna Stamenković

Copyright for Serbian edition © 2015 Agencija TEA BOOKS

Translation rights arranged by Villas-Boas & Moss Literary Agency & Consultancy, Brasil

All rights reserved.

Naslov originala

Edney Silvestre

Se eu fechar os olhos agora

Objavljivanje knjige pomogli su Ministarstvo inostranih poslova Brazila i Ambasada Brazila u Beogradu

Publicado com apoio do Ministério das Relações Exteriores do Brasile da Embaixada do Brasil em Belgrado

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Lektura

Agencija Tekstogradnja

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Borivoje Jovanović

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

„Mrtvi ne ostaju tamo gde su pokopani."

Džon Berdžer, Tu se srećemo

Uvod

I danas, kad zatvorim oči, osećam njenu zgrušanu krv na prstima. Tako je i bilo: zgrušavala mi se na prstima, kao što se već zgrušala u njenoj plavoj kosi, na visokom čelu, na izvijenim obrvama i crnim trepavicama, na kapcima, na licu, na vratu i rukama, na pocepanoj beloj bluzi i dugmadi koja nije otkinuta, na pokidanom grudnjaku, na desnoj dojci, na vrhu bradavice desne dojke.

Nikada ranije nisam osetio taj miris truleži, miris koji će mi zauvek ostati pomešan s mirisom drugih žena koje sam intimno upoznao; koji će se uvlačiti u njihov miris i uvek me vraćati njoj. Ta mešavina slatkog parfema, isečenog mesa, znoja, krvi i – do danas nemam bolje poređenje za to – soli. Kao onaj miris koji se oseti u blizini mora. Kao kad se zalepi za kožu. Ne krupna zrna soli, već onaj nevidljivi prah koji miriše na so kad je vlažan dan.

Ali u to vreme nisam ni znao za more, nikad ga nisam video i nisam mu osetio miris, i onda taj miris tela u blatu, nagog, nikad nisam video nagu ženu niti sam osetio miris nage žene tako blizu, hoću reći, nije da je bila sasvim naga, ali njena dojka, s onom velikom bradavicom i... Noge su joj bile raširene, suknja podignuta, i video sam crne dlake tamo gore, na vrhu, tamo gde su se spajale duge noge, i odatle je dopirao, ne; ne odatle, već iz celog njenog tela, taj miris ženskog tela pomešan s krvlju, i mislim da su joj se ispraznila creva, i bešika, kao što danas znam da se dešava svima nama u trenutku kad nam život napušta telo i ono se sasvim opusti, sfinkteri se otvore i... I to je bila reč koju nikad nisam čuo. Niti pročitao. Sfinkter. Imao sam dvanaest godina i takve se reči nisu govorile u mojoj kući. Mi nismo znali takve reči.

Ona, tamo, mrtva. Naga. Gotovo naga.

Znao sam da je bila mrtva. Obojica smo to znali. Koža joj je bila hladna, koža na ruci, gde smo je prvo dotakli. A lice, tako... bledo. Je li bilo tako, bila je bleda? Jeste. Bila je. Otvorenih usta. Poluotvorenih. Kao da je htela da se nasmeši. Veliki zubi, beli kao sneg, samo su se neki videli, sjaktali su između punih usana... Nateklih? Jesu li je tukli? Da li je na licu bilo drugih povreda? Jeste. Ali na usnama je krv... Mislim da sam joj dotakao usne. Ne znam. Znam: jesam. Meke. Crvene. Od krvi. Od krvi ili od ruža? Od krvi i od ruža. I od blata. Sigurno se otimala, pa je pala. Ili je udarila glavom o nešto, u svoj toj travi i blatu? Potpetica joj je zapela u blato i polomila se, i ona je poletela na vlažnu travu i blatnjavo tlo, i to joj je bio poslednji let, punoj straha i tuge, je li tako bilo? Let. Tih. Beskrajan. Tad joj je možda postalo jasno da je s bežanjem gotovo. A onda je možda, dok se borila ili se prepuštala, poslednji put ugledala plavo nebo i osetila hladan, jesenji vetar, čula cvrkut ptice u letu i osetila dah svog ubice, dok joj se nož zabijao i zabijao u telo.

Ni on ni ja kasnije nismo mogli da kažemo koliko je uboda bilo. Koža, rasečena na toliko mesta, podsećala me je na rane na telu Hrista u centralnom brodu katedrale, ruku raširenih na krstu kao što su i njene bile u blatu, pod vedrim nebom tog aprilskog jutra.

Čak i danas, ovde, čak i u ovom tuđem gradu u kojem povremeno živim, čak i danas, ponekad, kad sam rasejan, kad izađem iz metroa ili skrenem za ugao između istovetnih zgrada, kraj kojih svet izgleda tako sređeno i logično, ili kad izađem iz kafića u kom sam kupio cigare, nesvesno gurajući kusur u džep sakoa i tražeći šibice, osetim na licu onaj isti hladni vetar koji je iznenada dunuo tog aprilskog dana, ponekad, ne uvek, ali ponekad, isti onaj hladni vetar koji se podigao tog prijatnog dana, njišući, lagano, nežno, s jedne na drugu stranu, visoku travu koja je rasla oko jezera na koje smo pobegli tog jutra, daleko od odraslih, kao što smo radili celog leta.

Kad stignemo, s vrha brega, njegov nepravilni oblik jedva se nazirao tamo dole, okružen visokim bambusima, u kojima su desetine bučnih papagaja svile svoja gnezda. Papagaji i bambusi kojih će se kasnije toliko puta prisećati u dugim, nostalgičnim pismima koja mi je pisao.

Ne znam kakvo je jezero zaista bilo. Posle tog aprila, nikad se nisam vratio tamo. Imam samo sliku u svom sećanju. A na njoj je ovakvo: sasvim prozračno, plavo da plavlje ne može biti, bleskalo se odbijajući zrake sunca koje, u ono vreme, kao da je stalno sijalo.

Bio je utorak. Mislim da je bio utorak. Mogao bih da pogledam u kalendar da budem siguran. Ne želim. Više volim da verujem svom sećanju, koje mi kaže da je bio utorak.

Utorak, 12. april 1961.

Rano ujutru, na radiju, spiker je javio: čovek je otišao u svemir. Prvi čovek u svemiru. Rus.

Zvao se Jurij Gagarin.

Rekao je da je zemlja plava i ja sam pomislio, obojica smo pomislili, i on i ja, usput smo razgovarali o tome, lagano okrećući pedale na biciklima, bežeći iz škole da nas ne bi kaznili pošto su nas uhvatili kako listamo erotski časopis na času, razgovarali smo kao što uvek razgovaramo o svemu: znači, i to bismo mogli da budemo jednog dana, mogli bismo da budemo oni ljudi koji putuju svemirom.

S dvanaest godina, kad svaka maštarija ima smisla, let majora Jurija Aleksejeviča Gagarina u letilici Vostok, metalnoj sferi prečnika dva i po metra, s prozorima nešto većim od knjige, bukvalno nam je otvorio nebesa.

Astronaut: još jedna reč koju još nisam znao.

I astronaut. Mogao sam da postanem i astronaut. Sve je bilo moguće za nekog ko se još lomio da li da postane inženjer ili kauboj, fudbaler ili šumar, avijatičar, probni pilot, trgovac, ronilac, arheolog ili Tarzan.

Tarzan mi je do tog trenutka bio najomiljenija ličnost, bio sam odličan u igrama s lijanom, ali i afrička džungla lorda Grejstoka, i Oklahoma, gde sam mislio da se nalazi Divlji zapad derana i probisveta, počeli su da gube čar, mada nisam znao zašto. Sviđala mi se i zamisao da postanem briljantni naučnik i otkrivam lekove koji bi mogli da izleče i najgore bolesti, možda neku vakcinu koja bi bila tako moćna da bi jednom za svagda iskorenila sve bolesti. Ili je on hteo da bude naučnik. Jedan od nas dvojice mislio je da bi mogao postati predsednik Brazila i stati u kraj suši i gladi na Severozapadu. Mislim da je to bio on. Obojica smo, među tolikim drugim ambicijama koje su nam delovale savršeno ostvarivo, imali i želju da jednog dana živimo u Rio de Žaneiru. Brazilija je postala prestonica manje od godinu dana pre toga, ali onaj od nas dvojice koji bi postao predsednik ponovo bi je vratio u Rio. Imali smo dvanaest godina. Bila je to neka druga zemlja. Bio je to jedan drugi svet.

1.

Visoke planine i područja u senci

Napokon, jezero.

Sa asfaltiranog puta sišli su na vijugavu stazicu od zemlje i šljunka. Prestali su da okreću pedale. Uz glasnu škripu, bicikli su se klizali do ograde od bodljikave žice udno brda, a onda su sjahali. Izvadili su knjige i sveske iz korpe na guvernalu i sakrili ih u žbunje. Jedan pa drugi, podigli su žicu i pridržali je da onaj drugi može da se provuče ispod nje.

Bicikl tamnoputog dečaka, sav zarđao i izubijan, imao je samo prednji blatobran. Pripadao je njegovom ocu, dok je još bio radio u fabrici tekstila, i bratu, pre nego što je dobio novi. Na biciklu drugog dečaka, nabijenog, svetle puti i mišićavijeg, engleska marka još je stajala ispisana na središnjoj osovini, dvanaest godina pošto je prešao Atlantik, uvezen zajedno s hiljadama drugih evropskih proizvoda po povoljnoj ceni za posleratno brazilsko tržište.

Gurajući bicikle, prošli su kroz plantažu manga, a gume su ostavljale tragove u zemlji vlažnoj od kiše koja je prethodne noći pala. Da ih ne bi umazao blatom, mišićavi dečak zavrnuo je do kolena plave pantalone od ameriken-platna. Crnomanjasti se nije trudio. Ionako to niko neće primetiti. Amblem državne škole visio je, odšiven, sa džepa musave košulje. Obojica su skinula crnu kravatu s lažnim čvorom, koju je oko vrata držao lastiš, deo uniforme koji su obojica prezirali. Ali samo je krupniji dečak svoju pažljivo presavio pre nego što ju je stavio u džep pantalona.

Prošli su uzanom stazicom između bambusa, dok su papagaji kreštali i leteli iznad njihovih glava.

Razgovarali su o stvarima o kojima su obično razgovarali dečaci od dvanaest godina u ono vreme: o strašno važnim temama koje su se ticale njih samih i sveta, koji još nisu razumeli ali su bili sigurni u tačnost svojih pretpostavki o njemu, koje će ubrzo zaboraviti jer će im na pamet pasti neke nove, fantastične, poput snova koji su ih pokretali. Činilo im se da je zrelost tako daleka, prijatna i svetla, ni nalik onom surovom svetu u koji će tog jutra biti bačeni.

Na obali jezera spustili su bicikle na travu, jedan pažljivo, drugi nehajno, pustivši ga da padne.

Dečak tamnije kože je u nekoliko pokreta skinuo odeću sa sebe, bacio je na bicikl, šutnuo cipele u stranu, dok je svetliji dečak raskopčao košulju, skinuo je, otkopčao pojas i pažljivo svukao pantalone. Svaki komad odeće je slagao. Čak je i čarape smotao i taman ih je zavlačio u cipele kad je njegov drugar u gaćama potrčao u vodu, spretno, čikajući ga da ga stigne i vičući mu da je sporać, hajde, sporać, ovamo, sporać, a zatim je skočio u jezero, nimalo graciozno, ali razdragano.

Svetliji dečak je prišao žbunju u koje su sakrili unutrašnju gumu automobila koju su koristili kao šlauf. Stisnuo ju je. Još je bila puna. Donese je do obale i baci je u vodu. Skupi ruke, sagnu glavu i uskoči, gotovo nečujno.

Neko vreme su plivali u vodi, prijatnoj kao što je bio i dan.

Zatim je mišićaviji dečak legao na gumu, raširio noge i ruke i prepustio se plutanju. Čuo je kako njegov drug zaranja, izranja, ponovo zaranja, izlazi na površinu, pliva još malo pa ponovo zaranja i ponovo izlazi, brzo, svaki put mu nešto govoreći iz sveg glasa, izvikujući rečenice ili postavljajući pitanja na koja je on u početku odgovarao. Kasnije, kad ga je uljuljkala topla voda, zaokupile su ga sopstvene misli i izgubio se u njima. Spoljašnji glasovi i zvuci polako su gasnuli.

Nestali su.

Plutao je u tišini.

Sve što je video bilo je plavetnilo iznad glave.

Ali zar nije ruski astronaut rekao upravo obrnuto?

„Vidim zemlju. Veličanstvena je. Plava."

Kako to, plava, zapitao se mišićavi dečak. Zemlja, a ne nebo? Zbog okeana? Mora? Kontinenti nisu plavi. Planine su crne, šume su zelene, pustinje su bele, zar ne? Tako ih mi vidimo ovde dole. I na kartama. Na svim kartama. Kako je astronaut mogao da vidi plavu planetu ako su betonske zgrade, mostovi, putevi, ako je sve to sivo? A putevi od crvene zemlje, i od one smeđe? A oni asfaltirani? Ali on je sve to video odozgo. Železničke pruge, luke, avenije, piste, gradove, Amazoniju, Sibir, Severni pol, Australiju, Mongoliju, Himalaje i Saharu, sve. Sve je video. Rus, astronaut, video je sve to ovde dole, jutros, kao nijedan drugi čovek pre njega. I rekao je: plavo. Zemlja je plava. Znači, sve ono što smo dosad učili na časovima geografije bilo je pogrešno. Kao što su bile pogrešne Kolumbove mape. U to vreme se mislilo da je Zemlja ravna i da se završava provalijom, zar ne? Šta još danas učimo zbog čega će nam se za petsto godina smejati? Sve planete i nama poznata mesta delovaće beznačajno, kao što se već dogodilo kad je Pedro Alvares Kabral stigao u Brazil? On je koristio karte feničanskih moreplovaca koji su ovamo došli mnogo pre 1500. godine. A ako postoje tajne koje naučnici znaju, a mi ne možemo ni da ih naslutimo? Tajne koje vlade kriju od nas, kao one mape koje su portugalski moreplovci skrivali od neprijatelja? Možda Rusi imaju prave mape neba. A Amerikanci? Da nemaju možda Amerikanci prave mape neba?

„Jasno vidim visoke planine

i područja u senci..."

Ako je ruski astronaut obišao Zemlju za sat i četrdeset osam minuta, kao što su rekli na radiju, zaključio je dečak, sigurno je video i dan i noć, sve odjednom.

„... džungle, ostrva i obale.

Vidim sunce, oblake..."

Ako je Japan dvadeset četiri sata ispred nas, s druge strane Zemlje, i tamo je već sutra, onda je Rus prošao kroz budućnost i vratio se u prošlost. Ali to nije moguće. Nije mogao. Ili je mogao. Kako je mogao? Ako bih otišao u budućnost, da li bih mogao da sretnem sebe ovakvog kakav sam danas, pitao se dečak svetle puti. Ili kakav sam bio danas? Ja današnji, sadašnji, ovakav kakav sam u ovom trenutku, da li bih mogao da vidim kakav ću da budem? Šta ću da budem?

„... i senke koje svetlost baca

na moju daleku i voljenu Zemlju."

Kaže Rus. Ruski astronaut. Major Jurij Gagarin, star dvadeset šest godina. Na radiju su rekli da je to rekao. Možda lažu. Rusi lažu da bi osvojili ceo svet, tako bar stalno tvrdi otac Tomas, na svakom času latinskog nas upozorava: komunisti lažu. Ali nastavnik Lamarka kaže da su Amerikanci ti koji lažu, priseti se dečak. Zato što žele da se domognu bogatstva našeg tla, našeg zlata, naše nafte, našeg monazitskog peska...

U tom trenutku Paulo je zaronio, najtiše što je mogao, približio se Eduardu, čije je telo sada video odozdo, i izveo štos za koji je znao da ga njegov drugar prezire: prevrnuo je gumu i svukao mu gaće do kolena.

Eduardo je upao u vodu, progutao malo vode i kašljucajući izronio.

Paulo je zaplivao prema obali, brzo, smejući se i ispuštajući zvuke nalik na one kakvima su Indijanci slavili pobedu nad bledolikim napadačima u filmovima o Divljem zapadu koje su nedeljom na matine-projekcijama gledali u bioskopu Teatro universo, a Eduardo se malo oporavio, nešto progunđao i zaplivao, velikim zamasima, pokušavajući da ga stigne.

Paulo izađe iz vode, i dalje se smejući, pretrča nekoliko metara i stade.

Čekao je.

Besni drug mu se približavao.

Sad je već bio blizu.

Paulo se ponovo veselo nasmeja. To mu je bila omiljena igra. Znao je da je brži i spretniji od Eduarda, umeo je bolje da se izmiče i krivuda, čak mu je i to što je bio niži išlo naruku, kad bi naglo skrenuo desno ili levo, ili se sagnuo i prošao ispod Eduardovih raširenih ruku, kao sad.

Iznerviran, u stanju jedino da se kreće pravolinijski, Eduardo je nastavio da ga juri, bosonog, katkad bi se okliznuo o blato ili vlažnu travu, dok je njegov drugar jurio ni trenutka ne gubeći ravnotežu.

U tom trenutku, Paulo pade, saplevši se o nešto.

Bilo je to telo.

Žena, plavuša, raširenih ruku i nogu, umazana krvlju i blatom.

Leva dojka bila joj je odsečena.

* * * * *

Pukotina u kamenu i crni mravi koji su odatle izlazili bilo je sve što je Eduardo mogao da vidi, okrenut prema hrapavom zidu uz koji su ga policajci gurnuli. Kolona je stupala prema rešetki, daleko iznad njegove glave, kroz koju su dopirali poslepodnevna vrelina i prigušeni, neobični zvuci ulice: točkovi zaprege i topot kopita mule po kaldrmi, glasovi dve žene koje su prolazile drugom stranom ulice, otegnut, nejasan jecaj, možda nekog uplakanog deteta, ili nekog zatvorenika iz podruma stanice.

Tri policajca su ih ispitivala. Preznojio se. Želeo je da veruje da to nije bilo od straha.

– Ja sam prvi video – ponovio je.

– Ali ja sam se sapleo o telo – objasnio je Paulo još jednom.

Bili su leđima okrenuti jedan drugom, i Paulo je stajao licem okrenut prema zidu sa suprotne strane. Policajci su na smenu postavljali jedna te ista pitanja.

– Zašto ste bili s njom?

– Kako je stigla tamo s vama?

– Ko ju je pozvao?

– Već sam vam rekao da je ne poznajemo!

– Gospodine, ni Paulo ni ja ne znamo ko je ona.

– Naravno da znate.

– Čiji je perorez?

– Koliko ste je puta uboli?

– Kako ste je odveli tamo?

Jedan od policajaca se nasmejao. Eduardu se učinilo da se došaptavaju.

– Već sam vam rekao, i Eduardo vam je rekao, mi je ne poznajemo.

– Nismo je znali. Nikad je nisam video. Nismo je videli.

– Nikad.

– Koliko udaraca?

– Kako to mislite, ne poznajete je?

– Koliko si je puta ubo svojim perorezom?

– Perorez nije Eduardov, nego moj.

– Koliko puta?

– Perorez je moj, ali nismo joj ništa uradili, mi i ne znamo ko je ona, nismo je u životu videli.

– Svi znaju ko je ona, derište.

– Nisam ja derište!

– Umukni! Odgovaraj samo kad te neko nešto pita, derište!

– Nisam derište! I ne moram uopšte ništa da odgovaram!

– Tražiš batine, derište?

– Polako, gospodine! Smiri se, Paulo. Otišli smo na jezero da malo plivamo, to je sve, gospodine.

– Koliko puta? Reci, derište!

– Ne znam. Nismo hteli da gledamo.

– Nismo brojali. Ni ja ni Paulo nismo brojali.

– Perorez ne pravi takve rane. To je bio nož.

– Otkud znaš, derište? Već si nekoga izbo nožem?

– Nisam derište! Nisam ništa uradio. Samo sam se sapleo o mrtvu ženu.

– Otkud ste znali da je mrtva?

– Vi ste je ubili.

– Zašto ste je toliko puta proboli?

– Kad sam se sapleo o nju već je bila mrtva!

– Nismo je ni pipnuli, gospodine. Našli smo je i ja sam rekao Paulu da bi najbolje bilo da dođemo u policiju i kažemo vam da smo našli leš.

– A ja sam ti rekao da je bolje da se ne petljamo s policijom!

– Vratili smo se tamo s vama, zar nismo? Da vam pokažemo gde je. Mi smo je samo našli. To je sve.

– Rekao sam ti da nam policija neće verovati, Eduardo!

– Ne verujemo jer nije istina. Šta ste joj uradili?

– Ništa! Već je bila hladna kad sam se sapleo o nju.

– Lažeš, derište.

– Paulo i ja smo otišli na jezero jer nas je nastavnik geografije izbacio sa časa.

– Poslao nas je da razgovaramo s direktorom.

– Ko joj je zadigao suknju?

– Ti ili ti?

Gladan sam, primetio je Paulo. Gladan sam, žedan sam, piški mi se, još nisam ručao, ništa nisam jeo, samo ono parče hleba za doručak, zašto su strpali mene i Eduarda u ovu zagušljivu sobu, zašto nas sve vreme ispituju i misle da smo ubili tu ženu, zašto, čemu? Zar ne vide da mi nismo nikako mogli