Razna lica ljubavi

Nada Marinković

RAZNA LICA LJUBAVI

Impresum

Copyright © 1989 Nada Marinković, © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Slovo autora

Ljubav, ljubavna žudnja, eros – biva uzrok za radost i uzrok za bol, skriva se kao sastojak mnogih osećanja i pregnuća, gradi i ruši, oplemenjava i ogorčuje, protičući svetom odvajkada i zauvek, s njim nastala i s njim osuđena da traje. Pa iako toliko moćna, nevina i uporna kao drveće i zvezde, s krivicama koje nisu njene i preimućstvima koja nudi svakome ko ume da ih upotrebi, ko se potrudi, ta ljubav nije i ne sme biti cilj koji dominira životom. Etos, mera čovekove mudrosti to nalaže, a „priroda i mudrost govore uvek isto" – kaže Juvenal. Jer, čovek je borac i graditelj i ocena njegove vrednosti nisu njegova osećanja, već njegova dela. Ljubav će ostati krvotok koji ta dela hrani, ona je vezivno tkivo, ali, mislimo na ljubav uopšte, ljubav prema ljudima, prema svetu, prema svemu što u sebi nosi stvaralačku klicu života.

(N. M. U spomen Ovidiju)

Smisao i ljubav u delima Nade Marinković

Nada Marinković već trideset godina u srpskoj, odnosno u jugoslovenskoj literaturi predstavlja značajno ime koje se retko inače susreće; rođena u zemlji gde se, kad je u pitanju stvaralaštvo, žena teško afirmiše, i afirmisana, održava, ona je svojim delima, raznovrsnim po svom literarnom obliku, uspela da stvori određenu svoju fizionomiju koja je jasna: fizionomiju pisca jake senzibilnosti i silne lirske topline. Kada se svojevremeno kao pisac javljala Isidora Sekulić, malo je ko od kritičara, povodom Saputnika, verovao da je to pravo ime pisca: gotovo svi su mislili, čak i Matoš, da se pod tim imenom, ženskim, krije muškarac „rafinovane, ženske osjećajnosti". Možda bi se tako nešto bilo desilo i s Nadom Marinković kada je nastupila knjigom Smisao i ljubav da se nekolike njene prethodnice i savremenice nisu potvrdile snagom i lepotom svoje autentične umetnosti koja će ostati trajno, čvrsto tkivo književnosti jugoslovenskih naroda.

Kvalitet njene izuzetno tople, nadahnute proze, privukli su od prvog trenutka čitalačku publiku, koliko su osvojili i one koji književnost ocenjuju. Već od prve pojave Nadu Marinković su pozdravili i podržali Marijan Matković, Miroslav Krleža, dr Miloš Đurić, Slobodan Novak, dr Dušan Milačić, Milan Selaković, Svetlana Velmar-Janković, dr Dragiša Vitošević, Milovan Danojlić, Ivan V. Lalić i mnogi drugi.

Nada Marinković od početka, svakim svojim literarnim tekstom, rađenim i rađanim bez žurbe, upozoravala je na sebe svojom ozbiljnošću i zrelošću kakve prihvata i kakve traži, zahteva svaka i svekolika prava i čista umetnost. U jednom trenutku, danas, nakon tolikih stvaralačkih godina, nametne se misao da je Nada Marinković, suočena sa svojim smislom za umetnost i s vlastitom ljubavlju prema literaturi, neodoljivo pritisnuta i ovladana njima, neprestano tragala za još nečim što bi je kao pisca kompletiralo. Jer, znala je, književnost nije samo pisanje – lepo, lako i lepršavo; ono, po njoj mora da ima i svoje određene dimenzije – pre svega, dimenzije širine (prostora), dubine (misli i osećanja) i visine (vremena), a iznad svega, u svemu: čoveka.

Otuda je posve jasno što je Nada Marinković, svojim korakom u svet literature, pokazala svoje shvatanje književnosti; ona to svoje shvatanje nije iznosila i nije kazivala deklarativno. Iz dubokog doživljaja literature i s dramatske snage susreta s piscima sveta, koji su joj otkrili još i ono nešto što je proisteklo iz onog traganja za nečim, ona je ispovedala i viđenje i spoznaju literature i umetnosti uopšte, koji se ne daju podrediti nikakvim kalupima niti pak pomodnostima, jer literatura i umetnost uopšte toliko su nešto prirodno što izvire nevidljivo a neukrotivo s velikih, neravnih prostranstava kojima je ime život. Na tim prostranstvima, koja nisu uvek pustinja ali koja često znače pustoš, bivstvuje čovek, i umetnosti hoće, nastoje, idu za tim da otkriju tajnu tog bivstvovanja koje se, neretko, tako rezignantno negira i koje se, isto tako, bezumno brani i voli. Ljubav prema životu, čije vidove čovek sam stvara, osnova je svekolike umetnosti, bit je literature, i one sveta, koju stvaraju i ispisuju Kasu, Morijak, Moro, Sartr, Kami, Andrić, kao što je, jednako, osnovna preokupacija Nade Marinković koja preko ispovesti ovih stvaralaca i njihovih pogleda na umetnost, neodoljivošću vlastite začuđenosti i znatiželje nad problemima umetnosti, kazuje i svoje stavove koji ne odudaraju od tih drugih i koji sugerišu, neprestano sugerišu misao o jednostavnosti u umetnosti, o prirodnosti, jer pisati jednostavno i biti prirodan u umetnosti znači prihvatiti se najtežeg, najmučnijeg vida stvaralaštva.

Ne dalje od života i ne dalje od čoveka! – to su možda aksiomi svake prave umetnosti, jer u čoveku, kojeg život prihvata i trpi, i u životu, kojeg čovek stvara i kojemu se nameće, nalazi se sve: tu je Alfa i Omega trajanja, tu je odgonetka ljudskog bivstvovanja. Nada Marinković ne traga samo za filozofskim smislom toga bivstvovanja – nijedno pravo delo filozofske okosnice ne može da izbegne – već, pored njega, ona traga za čovekovim ponašanjem u životu, jer se samo preko toga – preko ponašanja koje podrazumeva odnose u umetnosti određuje čovek i sagledava suština njegova postojanja. Konkretno viđenje toga ponašanja Nada Marinković, čiji su putopisni eseji (Kina, Jasna Poljana, Stanice u vremenu, Krug se zatvara) najnadahnutije pisani u ovovremenoj srpskohrvatskoj književnosti i koji, takvi, znače u toj literaturi vrhunski domet koji je svojevremeno označila Isidora Sekulić, uspela je da uobliči u nekolikim romanima i pripovetkama što nose metaforičke i izazovne naslove: Svirepe godine, Ludi jahači, Neobičan dar. Tim delima Nada Marinković je pokazala šta hoće i koliko može: ponudila je umetnost inspirisanu životom i čovekom u životu, ispisanu toplo, lirski treperavo, jednostavno i prirodno, pri čemu nisu izostali ni nadahnuti muzički tonovi koji su fon i prozračnost ove umetnosti, koji zabruje elegičnošću fuge što je nudi snažna orkestracija divinatorskih orgulja i koji retko kad poprimaju cilik sonatine. Da je zaobljeni, duboki i meki ton fuge prisutan u poetskoj prozi Nade Marinković posve je prirodno, jer sadržina njena upravo i traži, zahteva takvu orkestraciju koja može da prati, objasni i, ponekad, potencira snagu osećanja i raspoloženja ličnosti koje se na stranicama ovih knjiga kreću, živeći pune i kompleksne živote, određujući se prema vremenu i zbivanjima u njemu. Nada Marinković, naime, jednostavnošću lirskog izraza i, isto tako, jednostavnošću romanesknog oblika, koji ne pati ni od kakvih šablona i konstrukcija, prikazuje i ispoveda jednu određenu generaciju koja je procvala u predratnim godinama, ratom bila razvejana i poratom živela. Nijedan period života te generacije Nada Marinković ne potcenjuje, u svakom je našla određeni smisao i neuhvatljivu ljubav, koji su uvetovali duboke kompleksnosti i rodili nesporazumima koji, u kolopletima življenja, imaju svoj smisao što ranjava ljubav, koja je bila i koja ostaje najveći smisao čovekova života, postojanja, bitisanja. „Zašto neki ljudi", razmišlja jedna ličnost u Ludim jahačima, „smatraju da, kada imaju nešto više inteligencije, sposobnosti, te svoje darove moraju utrošiti na nešto izuzetno, pa svoj život, zbog ambicija, zbog napona njima prouzrokovanih, pretvaraju u mučilište? Kada bi taj svoj dar uočavanja i shvatanja, smisla za konstruktivno, utrošili na ličnu sreću, na one sebi najbliže, gradeći taj obični svakodnevni život – možda bi na kraju, osetili daleko veću sigurnost, daleko veće spokojstvo, no što im ikad može pružiti najveći rezultat neutoljive sujete i nezajažljive duhovne gladi!"

Radost i očaj – to su lavirinti kroz koje prolaze, koji opsedaju i muče ličnosti Svirepih godina i Ludih jahača, gde, doduše, živeti ne znači pakao, ali da mučninu znači to je neosporno. Otuda se raspoloženja u tim romanima unekoliko podudaraju, jer i u jednom i u drugom reč je o istoj generaciji, koja se, u prvom, posmatra uže i na osnovu specifičnije problematike, a u drugom šire, i s mnogo dramatske snage i psihološke produbljenosti, iznijansirane do paučinatosti, panorama su mladosti i zrenja ličnosti čiji su životi satkani od snova i želja, od ideala i, ujedno, od jedne stvarnosti koja u konkretizaciji svega, svemu daje jedan drugi oblik i posve drugu sadržinu. I upravo te metamorfoze bole ličnosti Nade Marinković i otuda ona mučnina u njima i oko njih, mučnina koja se ne pretvara u crnine i bezizlaze, jer neprimetno u njoj postoje pukotine kroz koje svetlucaju nade i lepote. Razdiranja, psihološki opravdana, čoveka proze Nade Marinković imaju svoj smisao koji je otelovljen u traganju za svetlostima koje su uvek bile inkarnacija ljubavi i lepote; jer, i lepota i ljubav, od parametara, samo su slutnja, a život ima svoj smisao i znači postignut smisao ako se ljubav i lepota samo jednom dotaknu i budu jednom jedan jedini dodir; sve ostalo su lutanja koja oplemenjuju nade. A u prostorima toga lutanja čovek treba da nađe sadržinu koja će biti bliska ljudstvu, koja ga neće odvesti na stranputice i u tragično nestajanje.

Smisao i ljubav ostaju tako neprestana preokupacija umetnika Nade Marinković i ona za njima traga, i ona ih nalazi svuda. U knjigama La Pasionarija i Legenda o devojci Slobodi, gde su date biografije Dolores Ibaruri i Slobode Trajković, smisao i ljubav su se iskristalisali u lepotu. Tragična sudbina, veličanstvena i velika, devojke Slobode ponajbolje govori o smislu ljubavi i o ljubavi smisla, o žrtvovanjima i lepoti žrtvovanja, o revoluciji i revolucionarima, o tragičnom u životu i o prevazilaženju tragičnog, o mladosti što se pregara i što, svojim pregaranjem, obistinjuje Slobodu. Lirski senzibilitet pisca, kada govori o najtragičnijem i najuzvišenijem u čovekovu životu, progovara u njenoj prozi pesmom i ta pesma ostaje osnovni fon i osnovna intonacija koja se pretapa u kantatu sna i u oratorijum življenja, koji, isprepleteni, stoje kao jedno i nerazdvojno. I kada piše biografiju, Nada Marinković stvara roman, i kada stvara roman – uopšte kada stvara prozno delo – Nada Marinković ispisuje nečiju biografiju, biografiju čoveka, čoveka aktivističkog čina koji pod zvezdama bezizlaza traži rešenja. I zato je posve prirodno što njen čovek, razdrt i razdiran tim težnjama, bremeni prozu Nade Marinković i lirskim i dramatskim, ljubavlju i mržnjom, bojom jarkosti i zvukom nemira, i ta se proza – i pripovetka, i roman, i putopis i esej – nudi i predstavlja raznolikošću i raznovrsnošću umetničkih iskaza, što nije čest slučaj u našim literaturama.

Posebnu pažnju zaslužuju vredne stranice ovog pisca iz oblasti esejistike – zbirke tekstova u knjizi O umetnosti i proširena verzija istih Igra ogledala. To su refleksivni tekstovi u kojima autor ponire do razloga i prauzroka pojava, odgonetavajući tajne umetničkih procesa, odjek umetnosti u čovekovoj duši, nadovezujući na specifična pitanja o bitnosti umetnosti i odnose čoveka sa svetom koji ga okružuje. Široka kultura, čvrst moralni stav, podvučena crta humanizma karakterišu ove tekstove za koje kritičar Đoko Stojičić kaže,[1] između ostalog:

„... Nisam očekivao da ću ove tekstove čitati tako pridobijen kao da se radi o romanesknoj prozi najzanimljivijeg sižea. Bacio sam pogled na iščitane stranice: mnoge rečenice su bile podvučene olovkom, što činim samo s onim mislima koje vredi zapamtiti, zapisati ili im se ponovo vratiti. Ako se knjizi može izreći istinska pohvala, neka to bude i ova koja nema u sebi neposrednu ali u krajnjoj konsekvenci i ima estetsku komponentu vrednovanja: to je knjiga koja na poslednjoj stranici zove na ponovno čitanje..."

Priče o ljubavi skupljene u ovoj zbirci pod naslovom Razna lica ljubavi i Ptica u srcu opisuju ljubav doživljenu s raznih stanovišta: ljubav kao samoj sebi cilj, kao pijanstvo tela i duše, ljubav koja se kao snažna emotivna energija pretvara u različita plemenita nastojanja čija su osnova rad i požrtvovanje. Tri duže proze, moglo bi se reći kraći romani, i tridesetak pripovedaka, prikazuju razna lica ljubavi, moguće vidove njene emanacije.

Dugo putovanje je snažna porodična drama koja počinje u predvečerje Drugog svetskog rata i okončava se u godinama posle oslobođenja. To je uzbudljiva životna istorija devojke iz osiromašene i okrnjene porodice koju nesrećna veza s mladim i bogatim Jevrejinom goni u teška stradanja ali je i nadahnjuje za borbu koja će iz temelja izmeniti njen život. Priča ima bizaran tok i završetak, shvatljiv i prihvatljiv u uslovima života glavnih junaka. Potku romana čini dramatično vreme u kome se radnja odvija, a istančani smisao pisca za psihološku analizu i sugestivnost njegovog pripovedanja, čine osnovne vrednosti dela.

Opisivati čoveka i njegovu sudbinu u sklopu uslova koji ga formiraju i prate, povinovanju tim uslovima ili borbi protivu njih, tema su druge proze Dugin luk. To je životna priča mladog inženjera koji rukovodi radovima velikog jugoslovenskog preduzeća na tlu Dalekog istoka. Potrebu za ljubavlju, razumljivu u njegovim godinama, ovaj mladi čovek zameniće borbom sa surovim podnebljem i klimom, umesto devojaka voleće hidrocentrale, puteve kojima se osvaja i predaje civilizaciji devičanska prašuma, bolnice i škole, da najzad – i pored vernosti sopstvenim načelima – sretne i zavoli ženu. Doživljaj ljubavi glavnog junaka je dubok i bolan, u ženi on uzalud traži sopstveni odraz; iskušenja će ga naučiti da je spokojstvo vrednije od strasti i da se najskuplje plaćaju najmanje potrebne stvari.

Pregršt pripovedaka koje slede, predstavljaju fino izrezbarene medaljone u kojima jasno kuca ljudsko srce. To su čestice i fragmenti života uhvaćeni u karakterističnom trenutku emotivnog uspona ili pada, u tački vrenja. Ta samoispitivanja, male i velike katarze, trenuci kada unutarnji čovekov svet gusne i značajem obeležava određenu etapu, darujući osim poetskog doživljaja i poruku koja se pamti.

Nada Marinković crpi svoju poeziju iz strasnog prisustva u svetu, iz sagorevanja na njegovim vatrama, dajući se čitava i potpuno. Sazrevajući, Nada Marinković ne gubi svoju veru u smisao života i neophodnost stvaralačke, više ljubavi. Život je polje na kome ore i žanje, i u ime tog života, sve joj se čini prihvatljivim.

Kao i dosadašnje knjige ovog pisca, novo delo što se rađa u srcu i javlja iz srca, osvojiće čitalačku publiku i zadržati je.

Dr Tode Čolak

Dugo putovanje

Prvi deo

Rano jutro. Mala umivena stanica. Crveno lakirane klupe, lijanderi s cvetovima kao od porcelana, snežnobela posteljina na prozoru prvog sprata... Na fasadi stanične zgrade piše SUSEDGRAD, meštani, inače, svoj gradić zovu Podsused; obrušena tvrđava na bregu dala je ime davnom naselju i obeležila njegovu istoriju. Nedaleko šumori Sava, prozračna, s proplancima sprudova i koritom u kome blešte srebrni obluci. Padine gorja obrasle šumom i vinogradima kroz koje mahnita jesen, miris borovine i gljiva, vazduh protkan zlatnim žicama sunca, paperje lastavica i golubova...

Lokalni voz što okolna mesta spaja sa Zagrebom, zadihano je uleteo u stanicu. Putnici uskaču u vagone, domahuju jedni drugima, dovikuju se, zapitkuju u prolazu... Đaci s torbama i u novinsku hartiju uvijenim geometrijskim telima, studenti, činovnici i poneki putnik kome to nije svakodnevna linija već izuzetan, praznični pohod gradu.

Lepa plava žena dugo je unosila svoj prtljag neuobičajen za vicinalni voz: nekoliko kofera, poveću vreću od grubog platna, kutiju sa šeširima... S njom su dečak i starija gospa vidno uzbuđena, na glavi joj je šeširić od crne slame. Dugo se i nežno opraštaju. Dečak je nestrpljiv, već je na stepenicama vagona:

– Mama...! Bako, požurite...!

Lokomotiva je pisnula, mlada žena je hitro uskočila. Voz se zatresao i polako krenuo.

– Morate to skloniti. – Čovek je gurkao nogom veliki kofer na prolazu. Pokušavala je da dozove sina.

Čela priljubljenog uz okno dečak se sav uneo u posmatranje perona koji je nestajao. Sitna i uplakana, uvijena u preširok mantil, stajala je tamo žena u crnom šeširiću. Podigla je ruku da mahne, i ruka joj ostade ispružena u vazduhu. „Ne vide me, kao da je govorio njen gest, „oni su već daleko...

– Baka... – dečak je glavom pokazivao na peron, njegovoj majci se zamagliše oči. Prozor nikako nije mogao da se spusti.

– Pozdravljamo se već nedelju dana – pokušavao je dečak da uteši majku. Bio je lepo razvijen, otvorena pogleda i pravilnih crta. – Bolje da je ostala kod kuće... – Rastanak s bakom opterećivao je njegovu savest i kvario mu radost putovanja.

Putnik koji je sa susednog sedišta priskočio da pomogne u podizanju teškog kofera, očigledno poznanik, pomilova dečaka po kuždravoj kosi:

– Tako, Milivoje... ti ćeš daleko... Čuo sam da odlazite zauvek? – obratio se majci.

Slegla je glavom nasmešena u sebi i pomalo nespokojna. „Videćemo, značio je njen gest, „možda... šta čovek zna...! Okrenula se ka prozoru kako bi izbegla dalji razgovor zagledana u pejzaž koji je promicao. Drveće i brežuljci umorni od letnjih vrelina. Čupavi srebrni oblak, kao lađa koja se otiskuje ka pučini plovio je sedefastim nebom.

Bila je sva ispunjena osećanjima i mislima; sve što se dešavalo u poslednje vreme bilo je na ivici jave i sna.

– Zašto strepiš, Ivana? – govorila joj je odana prijateljica Ida. – Pokidane niti života povezala si ponovo, i to je sve! Predaj se sva tom novom životu u kome će ti dan biti bogat kao sedmica, a mesec kao godina... Nadoknadićeš sve što si izgubila, dete moje!

Idina kuća ostala je na bregu iza nje. – Ne volim ispraćaje, ali ću vas sve troje s radošću dočekivati...!

Draga Ida, bila je u pravu. Predaće se čitava i zauvek svakom trenutku života. Godinama je živela u melanholičnoj atmosferi Idinih i majčinih uspomena na lepe, nepovratne dane, tome je valjalo dodati i vrtoglavi isečak sopstvene lude mladosti. To bilo je i to prošlo je izazivalo je pobunu u njoj, nije joj se činilo zdravim, logičnim. Čovek bi morao da uvek iz početka vodi bitku ne obazirući se na minule poraze; male pobede zbrisaće veliki poraz. Položiti oružje, izgubiti samopouzdanje znači – otkazati poverenje životu, zaboraviti da život uzvraća onima koji mu daju. Započinjati iz početka s uvek istom verom, zakon je života, jedina tajna uspeha. Od danas postoji samo sadašnjost, „danas kao temelj sutrašnjeg dana, i tako će biti sve do kraja! Nije li to predosećala još onda kada je, paleći u sebi „zelena svetla, prelomila sve i krenula na sudbonosni put!

– Idemo kod tate... – Milivojev glas zvučao je važno, gotovo svečano. – On je inženjer u velikoj fabrici...

Otvorio je neseser, očev dar, pokazujući rokovnike, mape, penkala što mu je otac poslao. Postao je pričljiv njen sin u poslednje vreme, nekako razdragan. Potpuno se izmenio otkako se vratila iz Engleske saopštavajući da ih otac poziva sebi zauvek. Ispunio se nečim svetlim, poletnim. To nije bilo zbog putovanja u Englesku – shvatala je – u strani svet gde će morati da se prilagođava, pohađa školu na jeziku koji nedovoljno poznaje; radost je dolazila od saznanja da će konačno biti kraj oca, da ima oca kao i svi ostali dečaci s kojima se družio.

Još kratki oproštaj s prijateljima u Zagrebu i prelaz u direktni voz.

Setila se nedavnog rastanka s drugovima iz preduzeća. Deo kluba bio je svečano uređen: cveće, sendviči, blesak čaša... Nema sumnje, nisu je samo cenili već i voleli. Svako je hteo nešto da joj kaže, poželi ili je opomene, kao da su svi prisutni gledali u njoj neko svoje ispunjenje, neku svoju uspostavljenu ravnotežu. Posebno su se žene isticale u srdačnosti, kao da su bile očarane što se u stvarnosti zbilo nešto što su verovale da se dešava samo u romanima. Ipak, poneke ženske oči kao da su pitale: „Šta li se tu sve skriva? Kakvu tajnu ova tiha ženica nosi u sebi? Bila je previše lepa i pametna da ne bi budila i surevnjiva osećanja kod onih koji su je smatrali suparnicom, mada to ona po svojim nastojanjima nikome nije bila. Iako je kod žena preovlađivalo romantično raspoloženje, muškarci su bili čvrsto na zemlji. I u očima ponekog od njih naziralo se pitanje: „Kome ti to, mala, ideš tamo u svet? Njen direktor koji je znao deo istine, i koji je svoju saradnicu izuzetno cenio, rekao je: „Nameravamo da u Londonu otvorimo predstavništvo... Vaša pomoć biće uvek dobrodošla. Ne odbacujte tu mogućnost, Ivana!" Da, svakako, lepo je što je imaju u vidu. To je nešto čvrsto za šta se može uhvatiti u slučaju potrebe, mogućnost da se ne oseti usamljenom, iščupanom. Kao da je svako od njih tridesetak, nastojao da svojim željama i iskustvom, svojim dobrim namerama ubeleži poene u listu njene zahvalnosti... Stajala je tako zbunjena, ošamućena, u centru pažnje, sa osećanjem da je u vlasti nečeg natprirodnog što upravlja njome po nekoj volji jačoj od njene. Gde je to sve bilo dosad – pitala se. Kada nešto krene, činilo joj se, bilo po dobru ili po zlu – više se ne zaustavlja. Kod nje je sada, bar u ovom razdoblju života, sve krenulo po dobru. Stegla je palčeve, kao nekad kad je bila dete, neka se ništa ne poremeti! Bila je nestrpljiva, željna da se jednom sve to završi, da nestane taj međuprostor u kome su je nosila i povijala protivurečna raspoloženja; da se oslobodi straha i neizvesnosti, nemira koji je kao jaka struja potresao otkako se odlučila za korenitu promenu života.

* * * * *

Na ležištu iznad njenog, premoren utiscima i svim što je prethodilo putovanju, izgubljen u pokrivačima, dečak je spokojno disao uljuljkivan ujednačenim ritmom voza. Koliko puta je samo pitao, hoće li otac sigurno čekati u Parizu, da li je proverila na koju će stanicu stići voz, da li je to ona prava?! Bilo bi dobro kada bi i ona mogla da zaspi tako spokojno kao dete. Da zaspi dubokim okrepljujućim snom i da se probudi tek na cilju; da u tom snu, kao u ognju, sagore sve njene mučne stranice života! Osećala je da to ne treba; sve te njene minule patnje, bile su plaćanja, cena za život kome je hrlila u susret, uslov za njega, njegova neophodna, čvrsta konstrukcija. Bila je uverena u to.

Drugi deo

Počelo je sve uoči rata. Živela je s roditeljima u vrhu Tkalčićeve ulice, u zapuštenoj ružnoj kućerini s mnogo stanara. Kao kakav instrument u raspadanju kuća je škripala, škrgutala i jecala vonjajući na znoj i plesan. Kuća je bila odraz svojih stanara, ljudi koji su noseći se sa sobom i okolnostima, u grču živeli svoj život. Majka je po porudžbini vezla devojačku spremu i povremeno pomagala kod imućnih zagrebačkih porodica. Otac je posedovao kamion i radio kao prevoznik. Bile su to Ivanine najranije godine. Oca se sećala kao stasitog, izrazito lepog čoveka, majka je uvek dodavala, „nažalost, karakter mu je loš. Po svemu, bilo je tako. „Podrugljivi siledžija rekla je jednom majka u afektu, i ona je to zapamtila. Radovale bi se kada je odsustvovao, a to se, srećom, dešavalo često. Tada bi u stanu s ogromnim ormarima, masivnim krevetima i mračnim uglovima, vladao mir. Postavljale bi sto svečano, kao da je praznik: stolnjak opervažen čipkama, porcelanske tanjire sa zlatnim rubom i poneki cvet... Majka je bila iz „gazdinske porodice, otac njen imao je ciglanu, cenili su ih kilometrima uokrug, a ona je bila „devojka s budućnošću... Na nesreću, zaljubila se u prevrtljivog lepotana koji je svojim kamionom dolazio kod oca po građu... Pokušali su da je odgovore milom i silom, uzalud! Najzad, dali su joj samo njenu spremu i novac koji joj je pripadao, a koji je „princ iz bajke veoma brzo spiskao, da bi još brže – zaboravio na nju... Majčini roditelji imali su još dve kćeri kojima nije trebao – kako su govorili – tako loš primer! Zauvek su odbacili samovoljnu, neposlušnu kćer. Kada bi otac dolazio namršten, grub i, uglavnom drogiran alkoholom – prestajale bi da dišu, da postoje... Novac nikada nije donosio, iako ga je morao u velikim količinama zarađivati, ali ga je zato uvek tražio od majke, duboko uveren, da ona mora da plaća njegove izmišljene vrednosti. Kada je već bila dovoljno odrasla i mogla da shvata, Ivana bi govorila: „Zašto ga ne ostaviš, mama? „Samo se čestit čovek može napustiti, odgovarala je majka, „rđa ili sama odlazi ili te uništi! Kada je srećom i konačno sâm otišao, grubo zahtevajući razvod, i prešao kod neke žene koja je bila, koliko izdašna, toliko i neoprezna da se za njega veže – odahnule su. Najzad se moglo živeti bez stresova, spavati spokojno... Bar je Ivana taj raskid doživela kao spasenje. Majka ju je uveravala da je i ona najzad stekla mir, ipak, ponekad noću, činilo joj se da čuje njene prigušene jecaje.

– Želela bih da završiš školu, postaneš neko... – maštala je majka, snevajući da njena kćer, pred porodicom koja ju je tako surovo odbacila – povrati izgubljeni ugled. – Žena bez poziva je žena bez sigurnosti – uveravala je majka. – Postoji samo dok predstavlja zadovoljstvo, ukras, ono što je privuklo nestalnom muškarcu... Ako se naiđe na dobrog čoveka i uspostavi sklad – sve je u redu. Dom je divno mesto za pravu ženu: deca, vođenje kuće, hiljadu malih i velikih poslova... Ali, koliko je danas valjanih ljudi koji ostaju onakvi kakve smo ih upoznale i zavolele, kakve smo ih odabrale...? Tvoj otac se činio najboljim na svetu, mislila sam: Biće pesma živeti s njim! „Zvezde ću ti skidati s neba, govorio je dok je obletao oko mene, a ja sam mu verovala. Njegove privrženost i dobrota trajale su dok i njegovo zanimanje za mene... Možda je verovao da će se moji prelomiti, zasuti nas novcem... Možda je s tim računao. Veoma brzo, rođeni dom postao mu je tesan, dosadan, a ja krivac za sve njegove neuspehe... Pokušavala sam da shvatim. Ostajao je sve kraće vreme u kući, na sve moguće načine stavljao mi je do znanja da zavisim od njega, da sam mu teret, jednom mi je u besu doviknuo: „Stojiš mi kao kost u grlu! Prala sam ga, peglala i krpila, dočekivala smerno, kuća nam je bila uredna a ti najdivnije dete. Uzalud! Sve više me je prezirao i ponižavao. Ni najcrnjem neprijatelju ne želim te moje patnje... Teško mi je da se svega sećam. U zao čas setila sam se da znam da vezem, naterala sam sebe da potražim posao van kuće. Ti si rasla, trebalo je sve više a on je jedva još navraćao. Imala sam sreću, naišla sam na Idu kojoj je upravo trebala radna snaga kakva sam ja bila. Od prvog trenutka primila me je kao sebi ravnu, poštovala me je. „To što vi radite je umetnost", govorila je. Život mi se izmenio, vratilo mi se samopouzdanje, iako nije nekadašnja radost, ni ranije zdravlje. Ima nešto u duši žene, dete moje, što može da ispuni ili da uništi samo muškarac, nešto izvan kruga koji zahvataju deca, posao, društvo... Tu svetiljku u meni taj čovek je razbio. Ostala je svetlost kojom zračiš ti, Ivana... Ali, volela bih da shvatiš: ne gradi sebe u drugome, koliko to može da se pokaže kobnim! Htela bih da budeš jaka i puna, da postaneš svoj čovek, nezavisna, uvek sposobna da podneseš samoću, ako ti se nametne. Onda ću znati da ja nisam uzalud plaćala.

Tako je govorila ta divna napaćena majka. Iznenada, razbolela se. U to vreme Ivana je s najboljim uspehom pohađala školu. Učila je lako, knjige su bile kao neki most, kao mnogo mostova kojima je odlazila u svetove lepše od onog u kome je živela; knjige su bile azil, trenuci zaborava i uznošenja. Majci je svaki dan bivalo sve gore: nešto se dogodilo s njenim nogama, izdale su je gotovo preko noći. Lekari rekoše da je to na nervnoj bazi, previše se uzrujavala i premarala poslednjih godina. Morala je da ostane u postelji, neizvesno dokle. Kratkotrajna svetlost ponovo se ugasila. Ivana je morala da napusti školu i preuzme majčin posao u salonu gospođe Ide: vezla je monograme na bluzama i haljinama, pravila porubčiće i dovršavala ono što bi vlasnica salona započela. To nije bilo nezanimljivo, naprotiv! Ida je bila žena plemenita i puna razumevanja, baš kao i njima, nesreća je i njoj izmenila život. Kada joj je prerano umro muž, ugledni sudija, latila se zanata kojim se dotle bavila kao razonodom: trebalo je iškolovati dva odrasla sina. Ivana se pokazala kao spretna, darovita, poverljiva i veoma prijatna osoba. – Imam utisak da ti možeš sve što hoćeš – rekla joj je jednom prilikom Ida. – Ti stvari nalaziš pre no što ih tražiš, od dobrog si materijala, devojčice...

Veoma brzo i Ida je iskreno zavolela mladu devojku, devojčica je bila mlađa od njenih sinova. Uvek je toliko želela da ima kćer, eto, na neki način je i stekla. Poklonila je maloj svoje puno poverenje. Često su obedovale zajedno, ponekad, ako bi se previše zadržala s poslom, Ivana bi spavala kod svoje poslodavke. Ležala bi u velikom starinskom krevetu koji je nekad pripadao sudiji i slušala, dugo u noć, Idine uspomene iz minulog života: opise raznih događaja, posebno putovanja u Beč i Salcburg, pevušila bi joj arije iz Mocartovih i Štrausovih dela, izdvajajući onu iz Kavaljera s ružom, opisivala haljine, krzna i nakit koje je nosila, izdavala drage tajne jednog braka bez senki, „uzbudljivog kao čaša šampanjca, kako je govorila... Idini sinovi postali su joj kao braća: peglala im je košulje, vezivala kravate, a oni su je potezali za čuperke i donosili joj knjige koje je s čuđenjem čitala... Bio je to neki novi svet o kome su oni maštali. „Otac je za to kriv, govorila je Ida, „svet će uvek moći nešto malo da se pomeri, ali poluge njegove ostaće duboko uglavljene. Ne treba menjati društva i sisteme, treba menjati ljude, jednog po jednog..." Ona ništa od svega toga nije shvatala, znala je da mora da radi najbolje što može, i svesrdno je tako činila.

– Ivana – rekao je jednom mlađi sin, Ivo, pred majkom: – Znaš li zašto Oskar svaki čas dolazi kod nas? – Obešenjački se kikotao. – Zaljubio se u tebe. Pitao me: „Gde li je samo našla onakve oči? „Uzabrala ih je na Cmroku, rekao sam mu.

– Fakini, ostavite Ivanu na miru... Zagreb je pun cura kakve su vama potrebne – ljutila se Ida.

Imala je tada sedamnaest godina, a Oskar Verner – dvadeset tri. Vernerovi su bili poznati varoški gavani: fabrika i veletrgovine, vile u Tuškancu i na moru, nekoliko kuća za iznajmljivanje, automobili... Imali su dva sina, stariji je završio elektrotehniku, mlađi je bio na istom fakultetu.

Ivana nije zaboravila reči Idinog sina: „Gde je našla te oči?", šaputala ih je u sebi. Lepog mladića setnog pogleda više nije sretala spokojno kao nekad; pocrvenela bi, usplahirila se.

Jedne večeri kada je krenula kući skraćujući put prečicom kroz obližnji park, iza jednog žbuna pojavio se Oskar. – Čekao sam vas, Ivana – rekao je – mogu li da vas ispratim...? – Dočekao je i sutra i prekosutra. Bio je pristojan i zanimljiv, uglađen, drukčiji od svih mladića koje je usput upoznavala. Uskoro nisu mogli jedno bez drugog. – Ti si najlepša devojka koju poznajem – govorio je. – Imaš divne oči i stas. – Izvodio je po malim restoranima i baštama gde su čavrljali i večeravali uz muziku. Donosio joj je cveće, knjige stihova, ešarpe od naslikane svile, skupoceni parfem, bombonjere od somota ukrašene atlasnim vrpcama... Jednom je čak doneo zlatnu narukvicu ali ona nije htela da je primi. – To nikako ne! Zaustavimo se na cveću – rekla je blago ali odrešito, gurajući kutiju s nakitom od sebe. – Molim te – gledala ga je uverljivo duboko u oči. Njihova ljubav činila joj se vrednijom bez skupocenih darova.

– Videli su te s mladim Vernerom – saopštila je jednog dana Ida. – Mi smo mali grad, sve se vidi i zna.

– Pa šta onda? – pitala je devojka. – Kakvo zlo je u tome?

– Moram te upozoriti. – Ida se unela u njene oči: – Oni nisu tvoj svet, Ivana... U životu se ne zbivaju bajke... Ne igraj se vatrom, devojčice! – Nešto o tome je znala, naslućivala, ali kako je mogla da se odrekne te iznenadne, vrtoglave sreće, zanosa koji je obuzeo?!

– Ko ti je dao to skupoceno cveće? – uznemiravala se majka. – Odakle te bombonjere, znaš li koliko to košta? – Jedne noći joj je rekla očiju punih suza: – Stižeš sve kasnije, više nisi moja dobra devojčica...

Ne, nije smela da obmanjuje. Poverila je majci sve, uvek su bile jedno. Ispričala joj je sve od početka do kraja, od one Ivine primedbe o očima, do poslednjeg trenutka njene ljubavi s najmlađim Vernerovim sinom.

Majka se sneveselila, zabrinula: – To ne vodi dobru, dete moje... Unesrećićeš nas. Gledaću te kako plačeš... Plakaćemo obe. Lepa si i dobra, Ivana, ali nisi dovoljno pametna.

Natrag se nije moglo, ona nije htela, nije želela. Život joj se činio kao luda svečanost, lebdela je između zvezda i šarenih lampiona, uši joj behu zaglušene muzikom uzavrele krvi. Čitavim bićem osećala je svoju mladost, svoju lepotu, svoje prisustvo u svetu. Bila je negde u samom srcu života, ljudi i stvari okretali su se oko nje... Osećala je pobunu protivu svega što su joj nametali kao prepreke. Bili su oboje mladi, lepi i zdravi, pametni. Voleli su se. Šta tu nije bilo u redu, pokušavala je bez uspeha da shvati. To je bilo jedino istinsko bogatstvo, sve ostalo – bilo je pesak na vetru. Duboko je u to verovala. Jednom se poverila Ivici, mlađem Idinom sinu, koji je znao za njenu ljubav s Oskarom. – Obe majke su protiv mene – rekla mu je. – Smatraju da je to bez budućnosti, neprilično.

– Da li se volite? – pitao je Ivo. – To je jedino ispravno merilo, sve ostalo je malograđanština!

Jedne večeri, Oskar je rekao: – Roditelji su u Ženevi, brat je na planinarenju, posluga je na odmoru... Mnogo bih želeo da večeramo kod nas... U mojoj kući, hoćeš li?

Uzeo je taksi i on ih je odvezao serpentinama do Gvozda. Otključao je kapiju, uspeli su se stepenicama u trku. Iz unutrašnjosti kuće čula se tiha muzika, prigušeno su goreli abažuri. Nevaljalko, bio je siguran da će prihvatiti poziv, sve je već pripremio. – Da nisam prihvatila, da nisam došla?

– To ne bi bilo moguće, voliš me koliko i ja tebe – rekao je samouvereno.

Prošli su kroz hol i salon pun žutih ruža. Gledala je umetničke slike po zidovima, skulpture po uglovima odaje, vitrine pune starog porcelana, figura od žada i slonovače... U trpezariji, na stolu, kraj srebrnih čiraka u kojima je užegao sveće, stajala je dugovrata flaša i dve vitke kristalne čaše.

– Nikad nisam pila šampanjac! – Setila se Ide i njenog braka „uzbudljivog i penušavog" kao ovo plemenito vino.

– U Austriji već dugo proganjaju Jevreje – rekao je uzgred. – Možda će i do nas doći rat, ali ja ne verujem...! Roditelji su se uspaničili... Otputovali su u Švajcarsku kod ujaka koji tamo živi... Porodično savetovanje.

Zapušač je s praskom izleteo iz flaše, a pena se preko ruba čaše prelila po njenoj ruci koja je zadrhtala od reči koje je izgovorio.

Te noći joj je rekao:

– Sada si sasvim moja... Neizmerno te volim, Ivana... Nikada, nikada, nikoga neću voleti kao tebe!

Više bi volela da je rekao: „osim tebe". Osetila je ubod iglom u srce, ali, svejedno, voleo je, zar se moglo voleti više.

Disao je ravnomerno i zadovoljno, ona je ležala u iskričavoj tami osluškujući letnju noć: kolorature slavuja s borova u bašti, retke zvuke automobilskih sirena, lavež ponekog uznemirenog psa. Lupanje svog srca.

„Majci je sve jasno", razmišljala je. Izlazeći iz kuće jutros, kao da je predosećala šta će se zbiti, kazala je da će večeras doći kasnije. – Nemoj da brineš, s Oskarom sam... Biće mi lepo...

– Jednom se nećeš vratiti – odgovorila je majka – ali, ne zauvek, samo na neku noć, ili nedelju možda... Moja greška ničemu te nije naučila, a ni knjige koje danonoćno čitaš... Želiš sopstveno iskustvo, imaćeš ga, bojim se, po skupu