Neobičan dar

Nada Marinković

NEOBIČAN DAR

pripovetke

Impresum

Copyright © 1973 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

POD NAŠIM NEBOM

Izlet

Kao što su znamenitost varošice bili spomenik pesniku rodoljubu i uspomena na njegovu razbarušenu mladost u ovom gradu, stari park s rekom koja ga je napajala, tako su i sestrice, na svoj način, bile njegova posebnost. Slične kao jaje jajetu, odevale su se na isti način: demodirani kaput i francuska kapa nabijena na podšišanu pepeljastu kosu. Obe su gledale malo preplašeno, plaho i radoznalo, da na najmanji znak pažnje toplo sinu, kao lampe obavijene finim pergamentom. Jedan duhovit čovek je rekao da ima ljudi koji stare kao papuče, i drugih koji stare kao katedrale. Sestrice su starile plemenito, predavale su se godinama s poverenjem koje su u sve unosile, i zato je pogled na njih bio prijatan kao na jesenje jablanove. Ujutro bi, držeći se ispod ruke, s očima smerno spuštenim preda se, odlazile put škole gde su u dva razreda predavale deci ono najosnovnije s čime počinje nauka života; u podne ili uveče, prema rasporedu časova, vraćale bi se u svoju kućicu uvučenu u baštu punu cveća nedaleko od glavne ulice. Tamo su živele tiho: slušale radio, čitale knjige i razgovarale o njima, strpljivo i unoseći se, vezle Vilerove goblene. Život im je tekao ustaljeno i one su bile zadovoljne njegovom sadržinom koju su same stvarale. Ponekad bi ih posećivali prijatelji, dalji rođaci (od najbližih više nikoga nisu imale), ili roditelji njihovih đaka. Dešavalo se da i one odlaze u posete, noseći ispred sebe buket cveća iz bašte, ili, ako je zima, bocu jabukovače koju su svake jeseni same spravljale. Inače, ravnodušni varošani, poštovali su ove dve usamljene žene, i njihova zajedljivost i sklonost ka sitnim pakostima mimoilazila je dve ostarele devojčice koje su s čistotom u očima i srcu, pune revnosti, odgajale njihovu decu i unučad. Po njihovim prolascima određivali su sate, a po odelima kalendarske početke godišnjih doba. „Već dva!, govorili bi, ili: „Znači, stigla je zima...

Leti, u doba najjačih vrućina, učiteljice su napuštale rodnu ravnicu i odlazile u jednu slovenačku banju skrivenu u šumovitim brdima. Tamo bi provele dvadesetak dana, šetajući, skupljajući biljke za herbarijum, i ljubazno se klanjajući prošlogodišnjim i novim znancima. Bile su srećne zbog svežeg planinskog vazduha koji su udisale sa istom predanošću s kojom su vezle goblene. Ponekad bi, sa setom u očima, gledale automobile koji su dolazili i odlazili preko bliske granice, zaustavljajući se katkad pred ogradom bašte u kojoj su ručavale. Pritom su mislile: „Ala to mora biti divno putovati po stranim zemljama!" Njihova rođaka Julkica, još kao devojka, bila je u nekom internatu u Gracu, leti kada bi dolazila roditeljima da provede raspust, pričala im je o divnom životu koji vodi: o elegantnim ženama, Kavaljeru s ružom u Operi, kavanama s kristalnim lusterima i livrejisanom poslugom, skverovima ukrašenim statuama i vodoskocima, bulevarima duž kojih se nižu luksuzne trgovine, i o svim ostalim neobičnim stvarima koje u sebi skrivaju veliki gradovi ponosni na svoju tradiciju. Spominjale su se toga i uzdisale bez pakosti, zagolicane tajnama i čarima nepoznatog i njima nedostupnog sveta. Očima vlažnim od čežnje gledale su ustalasane bregove kroz koje je vijugao drum prema plavim i tajanstvenim daljinama.

Onda je u banju, sasvim neočekivano, stigao crveni automobil, i u njemu mladi bračni par iz njihove varošice. On je bio lekar a supruga farmaceut u apoteci kraj koje su svakodnevno prolazile. Život sestrica u kome se nije dešavalo ništa što unapred nije bilo predviđeno, iz temelja se izmenio. Živahni i dobroćudni mladenci pozivali su sestrice da posle ručka zajedno popiju kafu, provozaju se do susedne varošice ili sela u brdu, da uveče, na hotelskoj terasi, pojedu sladoled. Ove kapi što su se rasprskavale sa srećnog vodoskoka dve pune i uslišene mladosti, za dve usamljene devojke bile su pravi čarobni napitak. „Ala uživamo, govorile su pune zahvalnosti, „ala je to lepo imati ovakve prijatelje!

Jednoga dana, mladi čovek predloži svojoj supruzi da sutra-prekosutra otputuju do Graca. Treba im samo sat-dva, biće to prijatan izlet u ovo doba godine. Uostalom, uskliknu svesrdno, hajdemo svi četvoro! Zašto da ne pođu i sestrice, mesta u automobilu ima a dozvola za jednodnevni boravak može se dobiti. On će to urediti. Kakvo ushićenje pomešano s panikom! Posle mnogo bučnog razgovora odlučiše se za četvrtak, krenuće odmah posle doručka. Dva dana do polaska na izlet bila su za sestrice puna prijatnih poslova i uzbuđenja. U banjskoj biblioteci nije bilo željenog Bedekera, ali im je ljubazna bibliotekarka ponudila svoj. Proučile su plan grada, zabeležile sve što u njemu vredi videti: dvorac na brdu podignut u šesnaestom veku, Landhaus i Muzej „Johaneum. Trebalo bi svakako videti sve spomenike gotike, baroka i lombardijske renesanse kojima je grad obilovao, nikako ne mimoići zgradu opere. Najzad su se dogovorile i šta treba obući za jednu tako izuzetnu i svečanu priliku. Posle grozničave poluprobdevene noći osvanuo je i urečeni četvrtak. Jutro je bilo vedro, vetar s bregova mirisao je na raskošno leto i nepoznate radosti koje ih očekuju. Polja i šume blistali su u rosi, put što se uvijao oko bregova, poklanjao je svaki čas drukčiji vidik: stari dvorac s puškarnicama, potok s mostićem spletenim od pruća, jezero s lokvanjima, sela s gizdavim kućama koje su isturale prozore zagušene cvećem... Približavali su se granici. Doktor im pokaza dve zastave na rastojanju, bele granične stubove, i naoružanog vojnika usred poljane. Gledale su zanemele i pune strahopoštovanja. „Sada smo u Austriji!, uzviknu doktor posle kratkih formalnosti. Mladenci se zvučno poljubiše a sestrice značajno stegnuše jedna drugoj ruku: u njihovim životima zbivalo se nešto sasvim izvanredno. Daleko u bačkoj ravnici ostao je njihov dom i bašta zasuta julskom prašinom, opustelo školsko dvorište i ljudi koji su bili deo njihova života. A one, njih dve, vinule su se visoko iznad sviju. Evo ih u sjajnom crvenom automobilu koji nečujno klizi glatkim drumom pored varošica nalik na slike iz filmova i ilustrovanih časopisa. Kuće sa zidovima u staklu iza kojih se nazirahu ukusno uređene dnevne sobe, terase sa šarenim suncobranima, bazeni plavo popločani, okruženi rundelama, patuljcima i crvenkapama, sve su to bili izvanredni i neviđeni prizori. Tako stigoše u Grac, na veliki trg koji su odmah prepoznale po fotografiji iz Bedekera. Sve je bilo novo, drukčije, naročito: nebo, miris vazduha, golubovi što su pitomo šetali ivicom pločnika.

Da ne zaborave razglednice, treba kupiti razglednice! Mnogo razglednica! U blizini je bio kiosk i one nakupovaše gomile šarenih karata.

– Samo da se javimo prijateljima – rekoše stidljivo, kao izvinjavajući se.

Razume se, mladi par je shvatao, želele su, sirote devojke, da svi znaju kako su i one, eto, prešle granicu i sada uživaju u „inostranstvu". Zadovoljstvo im ne bi bilo potpuno ako ga ne bi podelile s najbližima.

– Samo vi polako... ima vremena. Nas dvoje ćemo malo prošetati.

Kome da se jave? Odakle da počnu?

Bilo bi najbolje napraviti plan, inače će nekima pisati obe, a drugi neće dobiti pozdrav. Rastvoriše beležnicu. Najpre onima koji su im najbliži, a onda onima koji će se obradovati. Ne bi trebalo zaboraviti ni one koji će s čuđenjem izviti obrve kada vide stranu marku i njihove potpise, pa ni one koji će im zavideti, a bilo je i takvih.

Upravitelj škole i njegova supruga. Doktorka Desa i njena majka, zatim, majorova udovica. Ne, najpre sudija i njegova Daša! Onda bata-Poma i Jocika Lalicki. Pogledaše se krišom. Jocika je bio tajna nepriznata ljubav obeju. Ne ovu kartu nego onu. Zašto tu? Krojačicu Lenku treba ostaviti za posle, najpre Kaćanski. Šta nam sve šalju svakog disnotora...! Tako redom. Rasprava je ponekad bila žučna. Ovima treba, ovima ne treba. Mladenci su navraćali nekoliko puta, ali, sestrice ih nisu primećivale. Oni onda odoše u veliki magazin i zaneše se kupovinama. Kada ponovo stigoše do terase na velikom trgu, sestrice su jedva sastavile polovinu spiska a razglednice su još stajale ukraj stola, nedirnute, pokraj dve ugrejane usahle čaše piva. Pogledaše se i slegnuše ramenima.

– Navratićemo kasnije – rekoše u nedoumici.

Sestrice se zbuniše. Gde su one bile? Upravo u dvorištu penzionisanog sreskog načelnika Teodora plemenitog Benkovića, i raspravljale su o problemu, jesu li one žute ruže u bašti dobile od njega ili od protinice Zore? To je bilo važno zbog karte, jer je lepšu trebalo poslati onome ko je ruže poklonio. Tako je vreme prolazilo. Mladi par se više nije ni pojavljivao. Prešli su na drugu obalu Mure, posetili dvorac na brdu i prošetali Zemaljskim muzejom. Čak su stigli i da ručaju u nekoj kafanici, gde je orkestar od tri člana svirao romantične melodije. Pokušavali su da ne misle na sestrice, ali to je bilo teško.

– Kupićemo im sendviče – rekla je mlada žena. Njen pogled je pitao: „Možeš li da ih shvatiš?"

Mladi čovek je pogladio ženu po ruci, a njegov pogled je odgovorio: „Pokušajmo da ih shvatimo..."

Kada se vratiše na terasu usred glavnog trga, karte su sve bile ispisane, pravilnim sitnim rukopisom, i sestrice su upravo lepile poslednje marke. Kakva je to pozamašna gomila bila!

– Gotovo? – upitaše mladenci.

– Gotovo! – ushićeno odgovoriše sestrice. Bile su zajapurene, a oči su im sjale.

– Onda ćemo popiti belu kafu, naravno s „kuglofom" – reče mladi čovek.

Dnevna jara se stišavala. Sunce se klonilo zapadu, iz uglova grada, kao skriveni orkestar, počela se javljati rasuta neodređena muzika večeri. Sa tornja drevne katedrale veliko zvono izbi šest puta, pod kupolom sivo-ružičastog neba bronzani zvuci njihali su se kao ogromne tamne ptice.

– Morali bismo polako... – primeti mladi čovek.

– Da najpre bacimo karte.

Čvrsto se držeći ispod ruke, sestrice oteturaše do velikog poštanskog sandučeta, pričvršćenog za ugao kuće preko puta. Pažljivo su ubacile karte, a onda su očarane pogledale oko sebe.

Najzad je crveni automobil krenuo ulicama ka izlazu iz grada. Senke večeri umekšavale su obrise starih fasada.

– Kakav divan dan! – gotovo uglas izustiše sestrice. Držale su se za ruke a oči su im bile vlažne i ispunjene zahvalnošću.

Fatamorgana

Obična krčma na uglu s nekoliko rasturenih stolova. Na fenjeru od mlečnog stakla okovanog gvožđem što visi iznad ulaznih vrata naziru se gotovo izbrisana slova: BIFE. Baš ničeg što bi mamilo, a čudo je ipak tu... Ta, na prvi pogled štura odaja, ukrašena teglama s kiselim krastavcima, slikama iz kalendara i jeftinih reklama, bila je za mnoge azil, čarobni kristal. Ovde je, ponekad, uspevalo da se dočara nedoživljeno, ispuni prazno, prelije prepunjeno. Konobar Brka to zna i šeretski se osmehuje na izglancane čaše, a onda pojačava radio. Da bi se ušlo u kafanicu, što se zgrbila na uglu kao očekujući udarac, trebalo je preći tri strma stepenika. Pri dolasku, bila je to cena za radost, pri odlasku – plata za greh. Tako je bar mislio penzionisani profesor Trajan, dok se, uz pomoć štapa, uspinjao u vrt zaborava. U kafanici je bilo toplo kao u paklu. Trajan je pretpostavljao ovo poređenje, jer nije voleo raj, bolje reći, nije verovao u njega. Sem toga, u paklu bi čovek mogao da doživi i zanimljive stvari, uzbuđenja koja dosadna vrlina nije u stanju da pruži. U uglu je buktala „kraljica-peć, a sa šanka je iz punih prsa grmeo radio: „O-tvo-ri mi belo Lenče vraaaata...!

Najzad, uobičajeno piće bilo je pred njim, i on se opustio. Baš fino! Drago mu je što je stigao ranije. Da se malo poveže, skupi u gomilu. Po čitav dan ništa, muvaš se i klatiš, a ipak, svi se ti končići u tebi razvuku i iskidaju. Voleo je ovu tišinu zagrejane krčme, ovaj miris neobaveze i plandovanja; za nekoliko svojih novčića ovde je gospodar i bog, tiranin ako zaželi. Mihailo Gavrilović, nekadašnji profesor istorije,