Legenda o devojci Slobodi

Nada Marinković

LEGENDA O DEVOJCI SLOBODI

Impresum

Copyright ©1980 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Recenzenti

Milorad Gončin

Kosta Timotijević

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Napomena

Ovo je romansirana biografija Slobode Trajković, studentkinje hemije iz Beograda, verenice omladinskog tribuna, generalnog sekretara SKOJ-a, Ive Lole Ribara. Povest o Slobodi i Loli je deo herojske istorije revolucionarnog omladinskog pokreta u našoj zemlji, epopeje o generaciji mladih koji su izneli ono što je u vreme njihovog stasavanja bilo najpozitivnije; to je priča o jedinstveno lepoj ljubavi dva izuzetna, mlada stvorenja rođena za sunce i radost, a nestala u ognju i užasima rata kao zaloga za lepši život pokoljenja koja dolaze.

PRVI DEO

Rastureni dom

Sve se zbilo kao u ružnom snu: za samo jedan dan – do juče spokojan grad pretvorio se u buktinju i ruševine. Još juče su se ulicama talasale gomile vedrog, nasmejanog sveta; po uglovima se prodavali buketi proletnjeg cveća, kraj rastvorenih prozora, udišući aprilsko veče, deca su pisala školske zadatke... Onda je svanulo jutro, blistavo, prozračno, i u tom jutru stravično odjeknuše prve eksplozije a kroz mahnito zavijanje sirena rojevi crnih čeličnih ptičurina počeše da seju užas i smrt...

Za jedan jedini dan sve što je do tog trenutka postojalo, pretvorilo se u prošlost i san. Svuda uokrug razrovane ulice, srušene i prepolovljene kuće, krateri od bombi, leševi, miris na čađ... Onda su u taj grad-živu ranu umarširale legije osvajača... Njihova snaga nije nicala iz duhovne vatre, iz uzvišenih osećanja, iz samožrtvovanja rođenog u ubeđenju, već iz ograničenosti i kukavičluka, iz egoizma i gramzivosti; ležala je ona u moći tehnike koju su posedovali, u njihovoj nesposobnosti da se usprotive zlu. Stigli su puni ludačke samozaljubljenosti, naturenog i prihvaćenog osećanja potcenjivanja, tupi za poprište užasa sred kojeg su se našli a koje su izazvali, bez trunčice osećanja krivice. Ustremili su se na prepune radnje i magacine, na napuštene jevrejske domove i one u kojima su se kroz pokolenja taložile vrednosti: rukom tkani tepisi, umetničke slike, rezbareno srebro... Od prvog trenutka sejali su oko sebe stravu i smrt. Rat je za njih, očigledno, bio oslobađanje instinkata zveri, razuzdani pir. Odlazeći u smrtonosne svoje pohode, oni su sanjali o plenu, o otimačini koja će im pružiti ono što drukčije nikako ne bi mogli steći. To čitavo leto i jesen preli su svoju otrovnu mrežu pauci-fantomi, goneći ljude da se kao krtice skrivaju pod zemljom, da izmišljaju krila i da lete, premošćujući mrak, povezujući se verom rođenom iz očaja i pobune, iz izvesnosti da je izlaz jedino u udruženom otporu.

Bila je jaka i surova zima te devetsto četrdeset druge godine. Život u Beogradu odvijao se prigušeno, sputano; s prvim mrakom ljudi beže u kuće i iza zamračenih prozora sa zebnjom očekuju novi dan. Duge košmarne noći: sanjaju se močvare, zidovi koji se ne mogu preskočiti, mitske nemani i čudovišta. Zamandaljena okna guše neme jauke, crne senke upijaju se u ustreptala srca... Okupacija. To su siromaštvo i poniženje, bolna sećanja na minulu radost i spokojstvo; to su mali, veliki i panični strahovi koje kakav vrisak u noći, pucanj u blizini, bat koraka pod prozorom pretvara u užas; to su glad, bolesti bez leka, svakodnevno isto pitanje koje satire: hoće li se mili i dragi koji su jutros izišli u grad, do večeri vratiti kući? Ili će se na vratima pojaviti sablasne zelene prilike pod kacigama: GESTAPO JE DOŠAO PO VAS!

* * * * *

Milena Trajković, majka četvoro odrasle dece, uzbuđeno šeta po spavaćoj sobi. Već nekoliko dana živi u nespokojstvu i napetosti. Preteći plakati izvešani su po gradu. Spaljeno je nekoliko nemačkih kamiona, presečeni električni vodovi, ubijeni nemački stražari... Prošlu noć pitala je muža: „Misliš da je Miroslav bio s njima? Zna ona, iako se to od nje krije, da mladić noću često izostaje. „Spavaj..., odgovorio je muž i meko je dotakao rukom, osetila je da je i on uznemiren. Noćas je Sveta Trajković dežuran u apoteci, nema ko da je umiri. Srećom, Miroslav je spavao kod kuće. U mračnom jutru, ispod vrata njegove sobe vidi se svetlost, uvek nešto šuška nemirni nedokučivi njen dečak... Milena Trajković brižno razmišlja o svojoj deci. Najstarija kći, Milica, tu je u Beogradu; čini joj se da je ona od svih najsigurnija. Živi na drugom kraju grada, svila se oko tek rođenog deteta, nigde ne izlazi... Ali, Vera, Miroslav, naročito Sloboda...! Pre neki dan, kada je krenula da obiđe unuku, srela je na ulici jednog njihovog dobrog prijatelja. Pričali su o koječemu, ali ona je osećala da nešto želi da joj kaže, tražio je način, najzad se odlučio: „Sreo sam Miroslava letos, krajem juna, kada su ono po čitavom gradu palili štampu... Bežeći od policije, uleteo je u našu kapiju i ja sam ga uveo u stan... Čitav Beograd zna da su vam deca ’crvena’... Sklonite ih negde, ne igrajte se životom...!" Nije znala šta da kaže, srce joj je burno tuklo, krv se zapalila, a onda sledila. Čovek je žurno otišao niz ulicu, a ona se oslonila o zid jedne kuće čekajući da povrati dah, da se smiri.

Kako ih skloniti, gde ih skloniti? Sklonili su Slobodu, Lola je to tražio... Pre no što je otišao, želeo je da mu verenica bude bezbedna, na mestu do koga će moći da se probiju njegovi kuriri i odakle će joj put do njega biti sigurniji... Vrnjačka Banja, izvan puta i pruge, svijena kao gnezdo među brdima i šumama, bila je pogodno sklonište. Tamo je porodično imanje, a sestra Zora brinuće se o devojci... Seća se Milena Trajković godine devetsto osamnaeste, kada se devojčica rodila: „Ugledala si svet sa slobodom", rekao je otac zagledajući u majušno lice, „neka ta reč zauvek ostane znamenje tvog života: zvaćeš se SLOBODA!"

U kući je toplo, tišinu remeti Julkino kretanje po kuhinji. Vera piše pismo Bodi u Banju. Miroslav se pojavio iz svoje sobe, namršten, s novinama u rukama:

„U jednom danu rata nauči se više nego u godinu dana mira... Kada čovek ne može da umakne, ostaje mu da stvara, duhom ili fizičkim snagama... Ima u ovom užasu lepote koju bi u miru s teškom mukom otkrio."

Mislio je o trojici mladića koje su uhvatili kada su u vagon s transportom hrane za Nemačku ubacivali zapaljive bombice – i na licu mesta ih streljali, jer su, tobože, pružali otpor. Kao da bi ih inače poštedeli. Dečaci su svesno srljali u opasnost, bespoštedna borba bila je njihov izbor, kao što je i njegov, s jedinom željom da, ako se mora pasti, to bude u akciji!

* * * * *

Upravo tada, četrnaestog januara, oko osam časova – dok su kroz zadimljeno jutro prolaznici hitali pognutih glava – četiri gestapovca zaustaviše se pred vratima višespratnice preko puta zgrade Ratničkog doma, po okupaciji pretvorenoj u gestapovski glavni štab. Ulica u kojoj se nalazila polukružna kuća s kubetima, nosila je ime kneza Pavla, a iznad vrata na kojima je policija zvonila, stajao je broj 1. Prozori stana kome su se uputili, oni okrenuti prema Gestapou, bili su uvek s navučenim roletnama. „Da li zbog diskrecije, straha ili mržnje?, pitahu se radoznali nemački oficiri. Kada dobiše dostavu da u toj kući i u tom stanu živi ugledni apotekar Trajković, jedan od, možda, glavnih pomagača partizanskog pokreta, čija je kći Sloboda verenica istaknutog komunističkog vođe, a mlađa kći i sin Miroslav takođe pripadaju „komunističkom osinjaku – pod hitno su izdali nalog za hapšenje: „Pokupite ih i dovedite sve, stan zapečatite!"

Ulazna kapija od teškog kovanog gvožđa bila je uvek zaključana, stanari su imali svoje ključeve, ulaz za poslugu nalazio se s druge strane, takođe zabravljen. Ako bi otac koga slao iz apoteke, davao bi mu svoj ključ... Kada se zvono s neobičnom žestinom oglasilo, pomisliše da bi to mogao biti neko iz šire porodice – običavali su da navrate na jutarnju kafu – možda čak i neko s vestima iz Vrnjaca...

– Neko zvoni! – povika Vera.

– Julka, vidi ko je...

Julka je polako silazila širokim stepeništem presvučenim crvenom žanilom. Prilazeći vratima, uzdrhta: da li joj se čini, ili su pred ulazom Nemci? Nespretno uvuče ključ u bravu pokušavajući da obuzda nemir. Vrata se nečujno otvoriše.

– Ovde stanuje porodica Trajković?

Žena potvrdi stegnuta srca.

– Vi ste iz porodice?

– Ne... Posluga...

Nemac pokaza glavom prema stepeništu: „Vodite nas", značio je njegov gest.

Vrata stana behu ostala pritvorena.

– Ko je to? – začu se majčin glas, ali kako ne dobi odgovor, a bučni dolazak gestapovaca odjeknu do nje, ona pohita prema ulazu. Na vratima trpezarije zastade, Vera i Miroslav stvoriše se kraj nje.

– Šta želite? – upita Miroslav mirnim glasom.

– Gestapo. Nalog za hapšenje... Spremite se svi i pođite s nama.

Okrenuo se Julki:

– Gde je apotekar Trajković?

– U apoteci... Noćas je bio dežuran.

– Molim, samo brzo...

Julka je dodavala kapute, šalove, pomagala majci da se obuče.

Nemac je ušao u trpezariju, preleteo očima po masivnom nameštaju i srebru na kome se ogledao mutan dan; provirio je s praga u polukružni turski salon, a onda se nestrpljivo okrenuo:

– Gotovo...? Vi takođe idete s nama! – to se odnosilo na Julku. – Molim ključeve od stana.

„Kao u kakvoj drami, u nekom filmu ili romanu, razmišljao je Miroslav. „Da li je sve to zbilja, ili još traju noć i san?

– Bekice, nemoj da se plašiš – šapnu Vera majci. – Sve će se srediti. To je neki nesporazum, brzo ćemo se vratiti.

Milena Trajković nije mogla drugačije ni misliti nego da je ta nevaspitana osionost nesporazum zbog kojeg će se morati izviniti. No ipak, u dnu srca svrdlala je sumnja: „Ako ima nešto što ona ne zna o svojim rođenim ukućanima... Nešto krupno, nepopravljivo...? Ali odmah odbaci takvu pomisao. Njena su deca časna i poslušna. Doduše, kažu njeni da je Lola nešto veliko, tamo „u šumi, Sloboda ga voli, ali zar ljubav može biti greh?

Miroslav uhvati majku podruku, ona se svom snagom osloni o njega. Tako siđoše stepeništem, lagano, korak po korak, kao da idu na neku veliku svečanost, i iziđoše u mrazno jutro.

Snežni smetovi pravili su tunele oko zgrade Gestapoa. Vera se sećala kako je još prošle godine tu dolazila na igranke, kako je velika kuća radosno bleštala odzvanjajući u tami kao ogromni harmonijum. Sada je to bila tvrđava mučenja i smrti, strah i trepet za grad. „Spustite roletne i ne gledajte na tu stranu", rekao je otac. Ne diskrecija i ne strah, mržnja je zazidala prozore njihovog stana okrenute kući strave.

Povedoše ih mramornim stepeništem negde na sprat. Prođoše kroz nekoliko kancelarija punih uniformisanih Nemaca. Ispred jednih vrata rekoše Julki:

– Vi ćete ovde sačekati dok ne dovedemo apotekara Trajkovića...

Nije prošlo ni pola časa kada se, praćen sivim šlemovima, pojavi i Sveta Trajković... Gazio je polako i čvrsto, visok i tanak, s prosedim brčićima, uredan, s uobičajenom leptir-mašnom... Julka ga pogleda izbezumljeno, on se bledo nasmeši. Njegove oči su pitale: „Gde su oni?" Njene pokazaše prema vratima koja Nemac u tom trenutku otvori.

Posle izvesnog vremena, jedan gestapovac se pojavi, priđe joj i reče:

– Sada možete ići svojoj kući... Pazite: pravo svojoj kući. Ne izlazite dvadeset četiri sata, i, najvažnije – nikome ni reči!

* * * * *

Julka iziđe napolje zanoseći se, pred očima joj se mutilo. Zastade pred zgradom, duboko udahnu. Sa užasom pogleda u prozore stana koji je do maločas bio gotovo i njena kuća. Šta li će biti, šta će se dogoditi? Sve se moglo pretpostaviti, sve očekivati u ovakva vremena. Ali, sve da ih odvedu, sve. Majku, koja je sušta bezazlenost i koja se u politiku razume baš kao i ona, Julka. Jeste da mrzi Švabe, ko ih ne bi mrzeo, ali to ne piše na čelu. Apotekar Sveta, primer dobrote i pravičnosti, retkog poštenja... Ono dvoje, Sloboda? Tu je zastala zbunjena, ne znajući šta da misli, prestravljena od zle slutnje koja je u njoj nadolazila... Videla je u sećanju Miroslava kako se ujutru, kaljav, premoren i pregladneo, uvlači u kuću, Veru