Jasna Poljana

Nada Marinković

JASNA POLJANA

Impresum

Copyright © 1963 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

PRVI DEO

Pre čitanja

Ovi zapisi nemaju težnju da prikažu Tolstojev život ili njegov rad. To je lični doživljaj mesta na kome je živeo i stvarao Lav Nikolajevič Tolstoj. Isto tako, ovi redovi nisu napisani da bi u Jasnoj Poljani otkrili nešto novo, mada su izuzetna mesta, kao i izuzetna dela, uvek podjednako nova i stara; njihova je namera da budu verni odraz doživljenog i da ih pročitaju oni u kojima živi stvaralački nemir i ljubav prema radu i ljudima.

N. M.

Stih

„Bez svoje Jasne Poljane, ja teško mogu sebi predstaviti Rusiju i moj odnos prema njoj. Bez Jasne Poljane, ja bih, možebiti jasnije shvatio opšte zakone, neophodne za moju domovinu, ali je nikad ne bih tako pristrasno voleo."

(L. N. Tolstoj)

Između pisca i dela

Umetnik se obično doživljava u krajnjim rezultatima napora: u porukama njegovih dela. Okružen onim što je stvorio i divljenjem koje učinjeni zamah budi, on se poistovećuje sa svojom tvorevinom. Međutim, umetnik se ne mora uvek upoznati u delu koje ga reprezentuje. Da li zato što je on tu manje ono što jeste, a više ono što bi želeo da bude, ili zato što je njegova ličnost tu dovedena do sublimacije, a često i podeljena, izgubljena u kompleksnosti arhitekture i u lavirintu protivurečnih misli? U svakom slučaju, delo i pisac, gledani zajedno, samo su jedan vid istine, ili – delo bez pisca-čoveka i njegovog života nije čitava istina.

Upoznati život umetnika van dela ne znači radoznalost; to je mnogo više proveravanje verodostojnosti onoga što je rekao. Dok otkrivamo proces njegovog sazrevanja, faze njegovog rada, prateći ga po strmim i krivudavim puteljcima Traženja gde je posrtao i doživljavao klonuća, gde je odustajao i započinjao nanovo, gde je plaćao mnogo a dobijao malo ili nimalo – ukazuje se, u svojoj nedvoličnosti, i ona dimenzija njegove ličnosti koja će otkriti pravu vrednost njegovih reči i pravu težinu njegovog dela.

Može se reći: šta nas se sve to tiče? Zar je važno što je neko hrom, ako nam je tako uverljivo opisao koristi i lepote nepomičnog sedenja u mestu? Zaboravlja se pri tom da su mnoge, prvobitno prihvaćene istine, izgubile značaj kada su otkriveni uzroci koji su ih izazvali.

Moguće je praviti mnogo varijacija na ovu temu, ali jedno je osnovno: život pisca je komentar dela, ili obrnuto. Upoznati ta dva toka i moći ih uskladiti, nije ni nužda ni dužnost. To je zadovoljstvo koje pruža mnogo iznenađenja, a još više pouke; to je već poniranje u nešto što se naziva tajnom stvaranja, a tome nije lako odoleti.

* * * * *

Tolstoj je stvaralac čija me je ličnost, ona odvojena od njegovih dela, oduvek duboko privlačila. To interesovanje se budilo polako i raslo sve više. Nikolenjka Irtenjev, Olenjin, Nehljudov, Ljevin, Pjer Bezuhov – bili su prvi podstrekači da se okrenem intimnoj Tolstojevoj ličnosti. Onda su došli drugi: otac Sergije, Ivan Ilič, Ana Karenjina, Kaća Maslova... Isuviše je bilo očigledno da to nisu likovi mašte; to nisu mogli biti ni ljudi koji su se sretali i upoznavali usput. To je neko izvlačio iz sebe svoje najdublje tajne. Tako mi u samoći razmišljamo i sudimo, tako se grčimo ležeći na svom uzglavlju i brojeći otkucaje vremena što izmiče. Pa ipak, koliki dijapazon i kakva kompleksnost! Odakle je sve to izronilo, iz kakvih dubina? Kako je rastao taj Tolstoj, kako se razvijao? Da li je taj čovek Tolstoj dolazio u iskušenja i kako se s njima nosio, koliko su niski bili padovi u njegovom životu i kako su izgledala njegova uznošenja? Gde je ta Jasna Poljana, rečica Voronka, Zakaz sred koga je skrivena „paločka" sa zapisom o tajni ljudske sreće, i nebo kakvo je nad jasenovima i brezama u čijem je drhtavom hladu dečak Ljovočka plakao nad zloćom jednog mačka koji je proždirao nevine ptice? Kakva je ta Jasna Poljana u koju se sklanjao da bi pronašao spokojstvo i iz koje je, najzad, pobegao; taj delić ruske zemlje bez koga, po njegovim rečima, nikada ne bi bio to što jeste?

S pravom se može reći: To je sve poznato, zar ima ma šta što bi se još moglo doživeti kao novo? Sam Tolstoj učinio je sve moguće da osvetli svoj život, a veliki je broj onih koji su mu se u tome pridružili. Sem Geteovog, nijedan život umetnički nije tako s kraja na kraj osvetljen, tako delić po delić proanaliziran. Neko je duhovito primetio da bi se od sirovina utrošenih na proizvodnju hartije koja opisuje Tolstojev život i rad mogla zasaditi još jedna Jasna Poljana. Ali mi znamo staru mudrost o sopstvenom iskustvu i ono o zadovoljstvima ličnog traženja, baš kao i drugu istinu: sve je rečeno, a ništa dovoljno shvaćeno. Odakle to dolazi? Da li odatle što svako traži istinu koja je njemu potrebna?

* * * * *

Godine hiljadu devet stotina pedeset pete, posetila sam prvi put Jasnu Poljanu. To putovanje bilo je zbog svoje iznenadnosti, zbog neobičnosti dodira zamišljanih i stvarnih utisaka, suviše uzbudljivo da bi bilo korisno. Stvari su se primale bez reda, uvećane i pomerene. Nedostajala je neophodna prisebnost i logika doživljavanja. Jer, putovanja koja treba da donesu rezultate moraju se planirati i proučiti baš kao i bitke koje se žele dobiti. Emocije pružaju više zadovoljstva no razum, u to ne treba sumnjati, ali one zamagljuju istinu i zbog toga su često problematične.

Bio je početak juna a rusko proleće još je mirisalo na sneg. Nije se mogla imati prava distanca od stvari kada su svud okolo listale breze, a u drevnim crkvama mršavi ljudi s bradama klečali pred Hristom, koji je ovde, verovalo se, odavno bio svrgnut. „U ovoj zemlji Bog nikada nije postojao i na izvestan način uvek će postojati, rekao mi je tada jedan pisac čiji sam roman u francuskom prevodu videla na Bulevaru Sen-Žermen. Morala sam da se setim Maksima Gorkog: „...da Hristos dođe u neko rusko selo, mogle bi ga devojke ismejati.

Tolstoj je bio osnovna tema mojih interesovanja. Započela sam da ga tražim još u Moskvi.

Dom u Moskvi

Kuća broj 21 uvučena je u dvorište. Iznad visoke ograde nazire se samo krov potamneo od godina. Obilazimo dugo oko zatvorenih vrata i tražimo pukotinu kako bismo naslutili iza njih sakriven svet. Najzad je na dugo lajanje psa odgovorio jedan otegnut uzvik. Bilo je to nešto kao „eevoo! ili „ooodmaaah! Nečiji hitri koraci zaškripali su pošljunčenom stazom i reza je odskočila. Ispred nas je stajala devojčica s pletenicama a iza njene lutkaste glave prostiralo se dvorište, ozelenelo drveće oko gospodarskog doma i vrt u dnu. Devojčica je trčkarala ispred nas, sitno uzvikujući na psa i okrećući glavu ohrabrivala nas da je sledimo. Na klupici kraj trema, starica u širokoj odeći od cica plela je gledajući nas preko naočara. Bilo je dva časa, vreme kada se obeduje, a nas, na ručak, sigurno niko nije pozvao. Zato je babuška uznemireno treptala oslabelim očima i pitala se, bez sumnje, čime će nas ponuditi. Spustila je pletivo u krilo i izvijajući glavom pozivala nekog gore sa sprata. Glas joj je bio visok i otegnut, i u njemu prepoznasmo malopređašnji uzvik. „Galja, golubice, goste imate...!"

Devojčica se osvrnula, što je značilo „samo časak, sačekajte, i iskočivši iz papuča, bosonoga, iščezla u tami hodnika. Predvorje se sijalo od čistoće i mirisalo na jorgovan što se plavio u vazama od keramike. U rastvorenoj knjizi na stolu, neka Alis je napisala: „Svečani trenuci moga života... Slova su duga kao tornjići gotske katedrale. Odjednom, u senci, kraj trpezarijskih vrata, opazih starca duge brade i nasmešenih očiju. Nisam primetila odakle je došao i mora da se zabavljao zabunom koju je izazvao... Ostavio nas je neko vreme tako u nedoumici i onda rekao: „Došli ste da se sretnete sa mnom, u stvari sa svojim ličnostima, jer mi uvek i svuda tražimo sebe."

„To je jedna od poslednjih fotografija Lava Nikolajeviča..."

Pre nego što se okrenuh glasu koji se, ravan kao čelo, razlio predvorjem plavim od jorgovana, videh još starca kako saučesnički zatrepta očima koje se smračiše i izgubiše u spletu sitnih bora.

Žena je na glavi nosila zlatni ukras kose i oko vrata beli devojački ovratnik. Lice između kose i ovratnika je kao skica: ispod spuštenih kapaka sjaj sivih bisera, blede obrve, laka linija usana i zaustavljenost izraza kao na fotografijama.

Mesta na kojima su ljudi bivali srećni manje privlače od onih koja su vezana za njihova stradanja. Ima u nesreći nešto što produbljuje i nadahnjuje; sreća je sama sebi dovoljna. U ovom domu, s dolaskom u Moskvu, kada prilikom popisa stanovništva, u kome učestvuje, otkriva stvarnost i sve razmere bede koja ga okružuje, kod Lava Tolstoja započinje period teške duševne krize. „Moja delatnost", pisao je, „ma koliko izgledala korisna nekim ljudima, gubi najveći deo svoje vrednosti, jer moj život nije u potpunom skladu s onim što propovedam." Tako su počela mučenja i razarajuće sumnje. Kaže se da je svako ispaštanje dar sudbine čoveku koji proučava i tumači život, koji ga stvara.

Soba u koju stupamo sva je u senkama, i sat koji ravnomerno otkucava sa zida čini je naseljenom. Razvučeni sto postavljen je za petnaest osoba, kraj svakog tanjira je ubrus, čaša za vodu. Čaše su rasparene. Kraj jednog tanjira je minijaturni pribor za jelo i ubrus sa izvezenim leptirima. Čini mi se da ih sve vidim:

Dečaci se vrpolje na stolicama i radoznali nosići uzalud pokušavaju da naslute tajnu zaklopljenih činija. Sergej, Aljoša, Mihail, Andrej, Ljova, Iljuška... Sofija Andrejevna sedi na starom mestu, u dnu stola, a očev tanjir je baš tu, ispod mog pogleda, treći od začelja. Na ubrusu prebačenom preko ivice tanjira jasno se vidi kruna grofova Tolstoj.

„Tanja... Maša?", pitaju nestrpljivi glasovi i one stižu. Tatjana voli svečane dolaske, a Mašenjka, po običaju, štedi vreme.

„Mašenjka, mila, ti opet imaš mrlje mastila na prstima..."

Časovnik je odbio dva udarca, i Sidorkov unosi tanjir s brdom zlatnih piroga. Na koga je danas red da čita molitvu? Sofija Andrejevna kruži pogledom. Razgovore ćemo ostaviti za posle... Maša je danas sasvim bleda...

„Mašenjka, ti si sigurno prepisivala čitavu noć?" Očev glas je pun prekora.

„Jesam, papaša. Imaš gotove tri glave Vaskrsenja... Nisam mogla da se odvojim..."

* * * * *

Neposredno pre svoje ženidbe, Tolstoj piše: „Možda bih već onda dospeo do očajanja u koje ću pasti petnaest godina kasnije, da za mene nije postojala nepoznata strana života, koja mi je obećavala spasenje: porodični život."

Sonju Bers, svoju potonju ženu, Tolstoj upoznaje u maju 1856. godine, na jednom proputovanju kroz Moskvu. Bilo je to posle burne i razvratne zime u Petrogradu. Ta zima je trebalo da bude puna sadržine: Turgenjev mu je pružio gostoprimstvo i prijateljstvo; ovenčan sevastopoljskom slavom i uspehom Detinjstva, Tolstoj je bio ličnost na koju se gledalo sa simpatijama i nadom. Međutim, njemu je bilo mrsko čitavo to društvo. A „to društvo, pored ostalih, bili su Ostrovski, Gončarov, Družinjin, Grigorovič, Njekrasov. Nije naodmet znati uzroke te netrpeljivosti. U mladom piscu svi osećaju talent neobičnih razmera i svi oni, sa pijedestala svojih ostvarenih dela, govore o tim njegovim potencijalnim mogućnostima. Tolstoj, oduvek mučki sujetan, samouveren i silan u željama, sluti u sebi snagu koja prevazilazi blagonaklonu okolinu. Međutim, dok oni sede po svojim kabinetima i međusobno čitaju dela nad kojima se duboko u noć kidaju, on baca karte i pravi nove dugove, grli nedostojne žene i sanja o onim dostojnim, dangubi u kajanjima što dangubi, i troši energiju u raspravljanju o smislu života koji vodi i koji prezire. On šeta obalom Neve, govoreći glasno sam sa sobom, i leži s glavom zagnjurenom u sneg kako bi do srži osetio zimu koja je „čovek, biće kao i on. Od rođenja još, on je panteist. Od onda kada je plakao gledajući mesečinu razlivenu nad jasnopoljanskim jezerom, i slušajući glas slavuja koji se svake noći javlja u isti čas, pesmom uvek drukčijom. Njegova veoma istančana čula pomažu mu da živi životom životinja i bilja. On miriše gljive i kada ih više nema, on sluti ljubičice dok još debeli snegovi leže nad njihovim klicama. U toj odvratnoj petrogradskoj zimi, on je sam sebi mnogo puta bio odvratan. Zar nije putovao u Orel, gde je dobri, dragi brat Mićenka umirao od tuberkuloze, i zar nije jedva čekao da se odande vrati u svoj lepi apartman, na prospekt, u klubove i salone gde su ga pozdravljali rečima: „Jedva čekamo vašu novu knjigu, Lave Nikolajeviču."

A Mićenka je te zime dugo umirao u Orelu, kuda se sklonio kako bi umakao zgražanjima zbog svoje ljubavi prema Maši, devojci iz javne kuće koja ga je iskreno volela i predano negovala. A kada ga je zamolio da dođe, nekoliko nedelja kasnije, kako bi užas smrti bio ublažen prisustvom bića koje je uvek sve razumevalo, Lav nije mogao da mu usliši želju jer su postojale obaveze koje nije želeo da odgodi. Sada je išao put Jasne Poljane, u njeno čisto i spokojno proleće koje skida najokorelije taloge. U Moskvi želi da sretne zanos svog detinjstva, nekadašnju Ljubov Islenijevu, koja je sada poznata moskovska dama u čije salone zalazi viđen svet. Bio je to, zapisuje on u svom dnevniku, nezaboravan ručak. Naročito je dražesna bila mala Sonja, devojčica od jedanaest godina. Ta Sofija, šest godina kasnije, postaće žena Lava Tolstoja, upravo u času kada on bude navršio trideset četiri godine. Tolstoj je, to je poznato, veoma patio zbog svoje ružnoće, s kojom je preterivao. Jer, šta znači fizički izgled za čoveka njegova duha?! Nije li princeza Ljvov rekla: „Kad se Lav Nikolajevič pojavi i kada progovori nekoliko rečenica, svi pariski idoli lepote i šika smanjuju se i nestaju. To osećanje određene inferiornosti kod njega se pojavilo veoma rano i gonilo ga je da razvije što je više moguće sve ostale prednosti. Usavršavao je svoj duh i sistematski negovao zdravlje. Do duboko u starost, do poslednjih svojih dana, bavio se gimnastikom, hranio se vegetarijanski i nije podnosio društva koja ga zamaraju. Dakle, taj Ljovočka, tamo negde u ranom detinjstvu, za vreme neke porodične svečanosti, sreće ljupku devojčicu, nešto stariju od sebe, Ljubov Islenijevu. Bilo je u njoj nečeg strasnog i istovremeno nežnog što je uznemirilo njegovu maštu. Ali Ljubov je bila hladna prema njegovoj želji da joj se približi. Pretpostavila je nekog dečaka zlatnih uvojaka u odelu od plavog somota. Prolazeći kraj dece koja su nešto čavrljala, Ljovočka je surovo, u divljem nastupu ljubomore, udario nezahvalnicu po nozi. Kažu da je dugo vremena Ljubov nosila posledice ovog ispada mladog Tolstoja i da je Lavov otac nespokojno izjavio pred porodicom: „Bojim se, Lav će nerazumno voleti žene. Sada, na putu za Jasnu Poljanu, Tolstoj odlazi u posetu gospođi Bers, nekadašnjoj Ljubov Islenijev, i šest godina kasnije ženi se njenom ćerkom. U to vreme, ljudima nije bio potreban Frojd, i taj njegov čin bio je prokomentarisan jedino željom još mladog ali već umornog čoveka, da kraj sebe ima nešto čisto i nedirnuto porokom.

U bračni život Tolstoj se bacio sa strašću koju je unosio u sve svoje poduhvate. Uticaj njegove žene bio je dragocen i plodan. U toj devojčici, koja se zgražala čitajući njegov dnevnik, razbuktala se neočekivano snažna ljubav. Uza sve svoje osobine Sonja je bila redak drug i savršena majka. I sama darovita (napisala je nekoliko sasvim dobrih pripovedaka), bila mu je u radu idealni saradnik. Rat i mir je, kažu, prepisivala osam puta. Zahvaljujući tom vrlo harmoničnom odnosu Tolstoj je gotovo čitavih petnaest godina uživao potpuno spokojstvo i bio je u stanju da pun poleta i vere ostvari remek-dela: romane Rat i mir i Anu Karenjinu. Tada je, odjednom, izgubio mir i životni elan. On sam o tome piše u svom Dnevniku:

„Nisam imao još ni pedeset godina, voleo sam i bio voljen, imao sam krasnu decu, velik posed, slavu, zdravlje; bio sam telesno i duhovno krepak; mogao sam da kosim kao svaki seljak; radio sam besprekidno deset sati ne zamarajući se. Iznenada, život mi je stao. Mogao sam da dišem, jedem, pijem, spavam. Ali to još nije značilo živeti. Nisam imao više želja. Znao sam da ničeg više nema da se poželi... Porodica i umetnost nisu me više zadovoljavale. Porodica, to su bili nesrećnici kao i ja. Umetnost je ogledalo života. Kad život nema više smisla ne može više ni igra ogledala da pruži zabave. A što je od svega najgore, nisam mogao da se mirim sa sudbinom. Bio sam kao čovek koji juri na sve strane i ne može da se zaustavi, mada zna da se svakim korakom gubi sve više i više..."

Pre ženidbe, bio je nesrećan jer nije našao sadržaj i smirenje, a bio je gladan i sadržaja i smirenja. Onespokojavao se, tragao, očajavao. Od svih onih žena koje su prošle kroz njegov život, a bilo ih je mnogo, od Zinaide Molostvov, preko Valerije Arsenjeve do princeza Šerbatov i Ljvov, zadržala se u njemu, kao najjači utisak, Aleksandra Tolstoj, kći brata njegovog dede. U ovoj tridesetdevetogodišnjoj ženi on je otkrio sve što je želeo da sretne kod one koja bi ga zauvek vezala: nežnost, kulturu ophođenja, živu inteligenciju i čulnost. Nije mogao zaboraviti njihove šetnje, u barci, švajcarskim jezerima, kada mu je ona pevala toplim i setnim glasom, njihova čavrljanja u sutonima što su klizili niz glečere, ni one dane u Drezdenu kada je lepotu njenih očiju poredio s očima Sikstinske madone. Ali Aleksandra je bila starija od njega, govorila je u šali da bi mu mogla biti „babuška, i nije želela vezu u kojoj bi došao do punog izraza njen „ionako postojeći kompleks manje vrednosti. On se oženio „devojčicom Sonjom", izrodili su mnogo dece i ona mu je bila odani drug. Pa ipak, posle petnaest godina skoro idealnog braka, nešto se u njemu zaustavilo i nije moglo dalje. Bio je slavan, pisma su stizala iz svih krajeva sveta, novaca je bilo kao pleve. Mogao je da popravi staru kuću, da izmeni nameštaj i kupi sve knjige za kojima je nekad čeznuo. Deca su mogla da dobiju prvoklasno vaspitanje, a Sofija Andrejevna najlepša krzna. Pa ipak, on je sav zamrznut. Zasićenost, obumiranje čula, strah. Strah od čega?

Trpezarijski prozor uokviruje prolećni vrt. Baka, što još uvek plete, sada se vidi u profilu;