Prometej u traganju za vatrom

Nada Marinković

PROMETEJ U TRAGANJU ZA VATROM

Impresum

Copyright © 1987 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Čitaocima

Ovo je povest o čoveku koji je od života načinio umetnost, a u svoju umetnost uneo najdublja i najtananija treperenja života. Lebdeći tako, na vrhovima prstiju, i čvrsto, stameno gazeći stazama koje su sa dna traganja kroz iskušenja života i umetnosti vodile do vrhunca saznanja i širokih vidika koje pruža iskustvo, sabrao je bogatstva, predajući ih sada drugima.

Na ovim stranicama svako može naći nešto za sebe: zanimljivu priču o ljudskim sudbinama, darove koje obilno nude uzbuđenja borbe i istrajavanja, porazi i pobede, svet u svim njegovim senkama i sjaju, najzad, mudrost koja stiže s umorom i svešću o ispunjenim dužnostima, sa zadovoljenim osećanjem odgovornosti.

To je priča o čoveku koji se nadahnjuje i hrani željama i nadama, nezajažljivom glađu za životom; priča u kojoj ljubav zauzima značajno mesto, ljubav uopšteno shvaćena, u svim njenim mogućim vidovima... Dakle, ovo je priča o životu, o umetnosti, lepoti, ljubavi, radu i dužnosti, priča o teskobama, usamljenosti i borbi; ovo je roman nadahnut životom baletskog umetnika i koreografa svetskog glasa, Milorada Miškovića.

1.

Godine 1956. Lion – po veličini treći francuski grad – punom snagom nadoknađivao je sve što mu je oteo Drugi svetski rat. Vremena još nisu bila mirna, tamne senke nespokojstva izletale su u jatima iz zbivanja kao što su Korejski rat, i onaj koji je buktao u Indokini, iz pobuna u Alžiru, ustanka u Budimpešti... Ipak, bilo je to sve na udaljenosti koja je dozvoljavala razmah snovima i željama: ljudski život je toliko kratak!

Lion, postojbina lepe i duhovite madam Rekamije, slavnih careva Klaudija, Karakale, Germanikusa, i tolikih drugih velikana mača, pera i kičice, čeznuo je za spokojstvom i svim radostima života... Grad je imao moć: poznate fabrike hemijskih proizvoda, mehanike i elektronike, posebno one tekstila – prelepe, raskošne lionske svile – radile su punim pogonima; novac je pristizao sa svih strana. Zauzvrat svemu što im je omogućilo uspon, lionski magnati otvorili su svoje kase umetnosti, muzama koje se javljaju kada topovi umuknu a ljudsko srce progovori željama. U grad su stizali slavni dirigenti i pevači, prvi predstavnici pop-arta koji je počeo da cveta u Americi i Engleskoj, gostovala su pozorišta s predstavama o kojima se u svetu govorilo...

Tako se jednoga dana na svim reklamnim tablama grada, na transparentima što su preletali ulice i multikolorno ukrašavali prilaze mestu – javilo ime jedne, kako se tvrdilo, izuzetne baletske trupe. Nosila je naziv upravo te godine, plodne, obećavajuće, pomalo nervozne: „BALET MILORADA MIŠKOVIĆA 1956 – ZVEZDE PARIZA". Dekorater u ovoj trupi bio je poznati umetnik Bernard Dajde, a koreografi, talentovani Valter Gor, Milko Šparemblek i, reformator u baletu, već proslavljeni Moris Bežar. Zvezde su bile: Mišković, Tesa Bomon, Veronika Mlakar, Kler Somber, Milko Šparemblek, Vasilije Sulić... Duša ove poletne i obdarene trupe bila je Irena Lidova, poznati teoretičar baleta i cenjeni kritičar u umetničkim revijama.

Prostrana grčko-rimska arena Lion-Šarbonijer bila je te večeri ispunjena do poslednjeg mesta: plemstvo po titulama i kapitalu, zaljubljenici u umetnost, snobovi, baletomani iz bliza i daleka, najzad, ona obična publika željna spektakla.

Grandiozna scena se osvetlila, talasi muzike preplavili su gledalište. Na sceni – beli i srebrni tonovi, svetlucanje celofana, pokret i treptaj... Publika je bez daha pratila legendu punu simbola: avanture Prometeja koji je želeo da zbunjenom i nespokojnom čoveku što luta kroz tamu, podari vatru; vatru koja je svetlost, toplina i radost, koja je život! Ukrašće vatru bogovima, i njihov bes uz pomoć zlih sila, nastojaće da ga kazni. Snaga volje i sila dobra pomoći će Prometeju da ostvari svoj cilj, što će ga odvesti u smrt, pošto će prethodno biti raspet.

Bila je to smela i maštovita koreografija Morisa Bežara, po scenariju Pjer Ralisa, predstava koja je čitava sadržavala sve što je ovaj mladi i obdareni čovek uneo u balet kao novo i osvežavajuće.

Nosilac uloge Prometeja, Milorad Mišković, očarao je sve prisutne. Mlad, plav i vitak, tumačeći epskog heroja, tragao je i to se videlo – za nekom svojom, sopstvenom vatrom, za suncem koje mu je bilo neophodno da bi mogao da živi. To čudno, nestvarno lepo biće, očiju nebesko plavih, na trenutke čelično tvrdih a potom mekih i nežnih, povezalo je sve gledaoce nevidljivim nitima i povuklo ih u jedan svet drukčiji od postojećeg. Bio je to svet dobrote o kojoj se sanja, punoće koja se želi, svet harmonije i ljubavi koju nikad ne ostvarimo do kraja.

Dok se ogromno gledalište prolamalo od aplauza i odobravanja, uzvika na raznim jezicima, kontesa Pastre, poznata po ukusu i izuzetnoj kulturi, iz porodice umetničkih mecena, posednik jednog od najlepših dvoraca u okolini Marselja, i porodičnog vlasništva fabrika Perno i Rikardi, oduševljavala se: – Taj Mišković je nešto izvanredno! Dosad nisam videla tako celovitog umetnika... On kao da nije ljudsko biće!

– Dođite, konteso, upoznaću vas s njim – pozvao je mladu ženu kritičar Žan Buržua.

Stojeći pred umetnikom, nekoliko trenutaka kasnije, još pod hipnozom njegovog zračenja koje se u neposrednom susretu pojačalo, kontesa je rekla:

– Vi ste tako savršeni, pitam se da li postoji nešto što vam ipak nedostaje!?

– O, da, madam, postoji! Nedostaje mi jedan moćan, prelepi glas kojim bih dovršio ono što igra nije u stanju da u potpunosti pruži.

– Znači li to da priznajete nadmoć muzike?

– Ne, gospođo, ljudski glas, ako je savršen, iznad je muzike, muzika je ponikla iz njega: glasovi prirode, glas čoveka, rodili su muziku... Posle mojih i najuspelijih predstava, uvek osećam da u meni postoji nešto neispoljeno, nešto što me guši. Kada bih mogao da uz igru pevam – moj krik bi, verujem, to dovršio, iskazao do kraja, oslobodio me potpuno.

– Niste samo veliki umetnik, zanimljivi ste i kao ličnost – reče kontesa zamišljeno ga gledajući. – Ja mislim da to, kako kažete „neispunjeno" u vama, nije drugo do izvor vaše večne gladi, zlatna žica vašeg stvaralaštva.

Osmehnuo se s mnogo čari, priznajući takvu mogućnost, istovremeno odajući poštovanje lucidnosti gospođe Pastre.

– Zadržasmo vas, toliki žele da vam stisnu ruku... Gledajte, tu je i gomila novinara, čuvajte ih se, tragaju za nevidljivim u umetničkom životu – pripretila je.

– Oh, znate, najzanimljivije je ono uočljivo, prisutno u goloj stvarnosti, bar što se mene tiče...

– Obećajte da ćete doći, želela bih da pričamo o umetnosti, o vama...

– A ja bih želeo bolje da upoznam vas, madam – rekao je ne bez opasnog prizvuka.

– Ko je, u stvari, taj divni mladi umetnik o kome se toliko govori, odakle dolazi? – pitala je gorljivo svog pratioca dok su koračali prema njenim kolima.

– Sloven je, a to se i vidi, zar ne...? Učenik je Preobraženske, Rolan Petija, Antona Dolina, Serža Lifara; partner Alisije Markove, Ivet Šovire. Nazivaju ga Le prince de la danse... To je ono koliko znam. Ostalo, potrudite se da vam ispriča, učinilo mi se da je raspoložen za to.

* * * * *

S nekoliko sažetih rečenica i s mnogo šarma, Milorad Mišković uspeo je da se probije kroz kordon obožavalaca. Njegov agent za štampu i svežanj fotografija, dovršiće ostalo. Međutim, u garderobi je sedeo mladić, gotovo dečak.

– Kako ste tu dospeli? – pitao je Mišković ljutito.

Čovek je skočio sa sedišta pun poštovanja i zbunjenosti.

– Novinar sam... Moram imati intervju s vama – mucao je pocrvenevši do samog korena kose. Pretpostavljalo se, da je – ukoliko ne izvrši zadatak propao.

– Kako to mislite „intervju"...? Ja nemam vremena, umoran sam, to se ne radi ovako na prepad.

– Ja imam magnetofon a imam i spremna pitanja, to je jedan već mnogo puta oprobani test, treba samo da spontano odgovarate. Videćete, biće bez problema...

Mladić je bio, shvatio je Milorad, jedan od mnogih piskarala početnika koji obleću oko zanimljivih ličnosti kao mušice oko svetlosti. Setio se sebe u jednom trenutku života, sažalio se.

– Onda brzo... Moramo završiti dok skidam šminku i presvlačim se...

Rukom je odstranio garderobera, pozvaće ga kasnije.

Lice pod kuždravom kosom, sinulo je. Mladić je otvorio poklopac kožne kutije smeštene na kraju stola, pritisnuo prstom taster; njegov pogled je pitao: – Mogu li?

– Hajde, krenite...

– Šta je za vas vrhunac bede?

Umetnik se malo iznenadio. Nije očekivao takvo pitanje. Ali, sabravši se, odgovorio je:

– Odreći se sebe, svoje prave ličnosti.

– Gde biste najviše voleli da živite?

– U Parizu – smatrao je da to treba da objasni. – To je grad uvek ispred svog vremena, s dubokim poštovanjem minulih vrednosti.

– Vaš ideal zemaljske sreće?

– Biti u harmoniji sa sobom i s drugima, koliko je to moguće.

– Za koje greške imate najviše razumevanja?

– Za one koje su iznad volje, odnosno, za one koje su proizvod nagona, strasti.

– Vaši heroji i heroine u stvarnosti?

– Oni koji boreći se za svoje ciljeve – ne gaze preko leševa.

– Muzičar koga pretpostavljate?

– Ako mislite na kompozitore – većina ruskih i francuskih.

– Vaša prva vrlina?

– Intuicija, potom u istom rangu: uvek sebe mogu da zamislim na mestu nekog drugog.

– Kakav biste želeli da budete?

– Trudim se da budem snažna monolitna ličnost na koju ne utiču unutrašnji sukobi i podvojenosti.

Dečak ga je pogledao široko se osmehujući. Umetnik je komadima vate nakvašenim u losion čistio lice.

– Glavna crta vašeg karaktera?

– Sposobnost brzog odlučivanja.

Još jedan pogled pun divljenja.

– Kvalitet koji pretpostavljate kod ljudi?

– Ići do kraja u onome što jesu.

– Šta najviše cenite kod vaših prijatelja?

– Vernost i istrajnost.

– Vaša osnovna greška?

– To što sam u stanju da istovremeno budem i vatra i voda.

Na mladićevom licu usekla se bora:

– To ne razumem sasvim.

– Filozof Jung ima ćerku, dr Bauman, a ona se osim ostalog bavi horoskopima, jogom, filozofijom. Naći ćete to u njenim spisima, dugo je da vam objašnjavam...

– Vaš san o sreći?

– Ne žaliti ni za čim, ne žaliti se ni na šta.

Mladić ga je pogledao, oči su mu bile tužne. Zatim, novo pitanje:

– Šta prezirete?

– Svesnu laž življenja i postojanja.

– Talenat koji biste želeli?

– Maločas sam to rekao jednoj dami: imati prekrasan i moćan glas koji bi fizički izrazio moje meditacije.

– Kako biste želeli da umrete?

– U saznanju da sam jedno poglavlje svog postojanja, u svojim svesnim mogućnostima, ispunio.

– Kao što pretpostavljate, gospodine Miškoviću, ovo je bio kraj našeg razgovora... Uz vaše odgovore, dodaću lične utiske. Vidite li, niste još ni skinuli šminku...

Mišković se okrenuo od ogledala, pogledao mladog novinara.

– Čujte, vi ste sjajni... Voleo bih da vas još koji put sretnem na mojim stazama.

– Potrudiću se, hvala vam.

Dečak je zatvorio magnetofon, bacio ga na rame i klanjajući se izašao, sudarajući se na vratima s garderoberom koji je donosio veliku čašu limunade.

* * * * *

Apartman u najlepšem lionskom hotelu ličio je na prodavnicu cveća: neobične kombinacije boja i mirisa, buketi dugovratih ruža, cvetni aranžmani koji bi na svakoj izložbi hortikulture dobili prve nagrade... Milorad Mišković, junak ove večeri, malopređašnji Prometej, direktor trupe s kojom je do maločas slavio izuzetan uspeh – ležao je u velikom krevetu, umoran, srećan, ali i pun osećanja nemira. Kakvo je poreklo tog nemira što godinama treperi u njemu kao večni plamen? Koliko je sličnih uspeha dosad imao, stekao je slavu, van svake sumnje! Da li je to ono što hoće, da li je to cilj? Srećom, mali novinar večeras nije postavio to pitanje. Šta je njegov cilj, u stvari? Šta?!

Zavalio se u jastuke i sklopio oči. Dugi, fini prsti nervozno su se poigravali svilenim prekrivačem. Zaronio je u prošlost tražeći tamo uzroke, tajnu svog nemira.

U časopisu Umetnost, izišlom uoči lionske premijere Prometeja, jedan pasus reportaže o glavnoj ličnosti ovog baleta, započinjao je:

„Domovina Milorada Miškovića, Jugoslavija, zemlja retke lepote i burne istorije, prostire se po ravnicama i brdovitim predelima Balkana, punim brzih reka i dubokih jezera, sa širokim izlazom na Jadransko more, najtoplije i najplavlje u Evropi..."

Mića, kako ga je majka zvala, odnosno Miška kako su ga u Francuskoj prozvali, rodio se krajem tridesetih godina u gradu Valjevu, izgubljenom u bregovima Srbije, obraslih šljivicima i šumama; gradu čuvenom po istorijskim događajima i ličnostima iz njih. Bilo je to vreme kada su se u svetu okončavale obesne „lude godine i nagoveštavao dolazak „velike svetske krize koja će, između ostalih, odneti i njegovog oca. U Rusiji je Staljin započeo svoje „čistke" a Trocki biva izgnan iz SSSR. Greta Garbo postaje zvezda u Holivudu, Volt Dizni je pustio u svet Mikija Mausa, u Pariskoj operi izveden je prvi put Bolero Morisa Ravela...

Na malom trgu kraj drvenog mosta, pod kojim bi u kišne dane šumela mutna voda nadošle reke Kolubare, Mićin otac Dušan imao je trgovinu – manufakturom... Bio je to plemenit, osećajan, pomalo bolešljiv čovek, strasno zaljubljen u svoju, izvanredno lepu ženu Živku, iz milošte nazvanu Belka. U vreme kada se Mića rodio, stariji brat Radomir imao je dve godine... Bilo je to vreme prvih stečaja u gradu i velikih političkih nemira. Tražeći pravdu i bolji život, ulicama su često, izvikujući parole i preteći pesnicama, trčali u gomilama radikalski nastrojeni studenti, mlade kalfe iz trgovačkih radnji, podržavani i rukovođeni radnicima iz ono nekoliko fabrika.

Mića je bezazleno gledao u svet, ogromnim plavim očima, istim kao u majke, i ljuljuškao se u kolevci, dok je u Berlinu Brehtova opera s autorom na čelu doživljavala burne ovacije, a u Parizu Žan Kokto sticao slavu. Marlen Ditrih je snimala film Plavi anđeo, a Le Korbizije je u arhitekturi postao pojam; u izlozima svetskih knjižara čitalačka publika sretala se s prvim delima Skota Ficdžeralda i Vilijama Foknera...

I mali grad Valjevo imao je svoj život, svoja tempa i interesovanja... Stečajeve, bankrotstva, političke tuče, brakolomstva, gostovanja poznatih kapela... Silazeći sa okolnih brda, seljaci su sredom a naročito petkom, donosili u grad sir i kajmak savršenog kvaliteta, kao dukat žutu rakiju prepečenu po dva-tri puta i čuvanu potom u dudovim buradima; pršutu i režnjeve slanine sušene na dimu iznad ognjišta... nigde nije bilo frižidera. Poneka imućnija kuća, a i njegova bila je takva, imala je male hladnjače – ormariće obložene nerđajućim plehom i ispunjene ledom na koji se polagala hrana i flaše s pićem. Inače, sve se čuvalo u „komarnicima" obešenim o tavanicu ostave. Behu to poveći drveni ramovi obloženi žičanom, gusto pletenom mrežom u koje bi domaćice ostavljale kajmak, sir i ostalu hranu.

Kasnije, kada je poodrastao, mali Mića se igrao s decom klikera i klisa, „jure, skrivaljki; istini za volju, više je gledao druge kako se igraju no što je on sam učestvovao... Iz tih najranijih dana ostala su mu u sećanju prozračna jutra puna rose i ptičjeg cvrkuta s uzbudljivim vidicima na okolna brda obrasla mladim borovima. Nedeljom bi otac njega i brata vodio na „Pećinu, veliko šetalište iznad grada, gde su se vozili u čamcu zelenom rečicom nad kojom su se mrsile bujne vrbe, jurili po ledini i vrteli se na ringišpilu... Uveče bi s roditeljima išli u baštu pivare, jeli mirišljave ćevapčiće; roditelji bi pili zlatnu gorkastu tečnost, mama iz male čaše, a otac iz ogromne, nalik na burence, a njih bi dvojica kroz slamke srkutali malinovac, crven i sladak...

Bio je to neobičan grad, podeljen rekom u dva dela. Na jednoj obali nalazila se donekle savremena, moderna varoš, a na drugoj – koju su činile dve stare četvrti: Gradac i Tešnjar – gotovo turska kasaba, s kućama na doksate, kaldrmisanim sokacima i dvorištima, radnjama voskara, tkača, bojara vune i njihovim predionicama, ćevabdžinicama i buregdžinicama.

Prava senzacija je nastala kada je u grad, sa svojim orkestrom, stigla slavna pevačica Ciganka Sofka i iz večeri u veče oduševljavala goste u hotelu Sekulić. Pričalo se da je u Parizu snimila gramofonske ploče i proslavila se divnim glasom i neobičnim pesmama; da su iz njenih cipela šeici i prinčevi pili šampanjac, a nju zasipali zlatnicima... Dušan i Živka pođoše jedne večeri da čuju „zvezdu" i, kako nisu imali kome da ostave decu, povedoše i dva mališana. Za Miću je to bio prvi snažan, sasvim izuzetan doživljaj koji će zauvek ostati urezan u njegovo sećanje.

Pevačica je imala glas sjajan i mek kao svila, glas koji se lako penjao pod svodove prostrane kafane dupke pune gostiju i duvanskog dima. Gledao je kako ljudi, zajapureni, zažareni od ushićenja, mahnito udaraju dlanovima, lupaju čaše, grizu staklo i puštaju divlje krikove, no to jedva da je u njemu izazvalo neki utisak... Došunjao se uz binu, tik do pevačice, koja je tanka i uspravna, u haljini boje vatre, crnih očiju koje su gorele i kosa što su joj u sjajnim talasima prekrivale ramena, pevala pesme jednu za drugom... Činilo se kao da ne peva nikome tamo u sali koja je divljala i zamirala naizmenično već nekome skrivenom u plavičastim oblacima dima što su se skupljali i plovili; činila se uzvišena, neprisutna. Posle je primetila malenog plavog dečaka kako stoji priljubljen uz podijum.

– Kako je lep mališa! – uskliknula je. – Kakve divne oči i zlatni uvojci...

Nasmešila se i pozvala ga:

– Hodi, slobodno dođi... Gledajte ovo anđelče – pokaza ga svojim muzičarima.

Jedan, koji je svirao violinu, dogura stolicu i pomože mu da se popne do njih. Tako je presedeo čitavo veče, usred orkestra, opčinjen zvucima muzike i kadifenim glasom Sofke koji dugo potom, i nikad do kraja, nije uspeo da zaboravi... Možda je već tada, u svojoj četvrtoj godini, zavoleo muziku, osetio moć koju poseduje, snagu kojom gospodari ljudima i potčinjava ih. Ili je ta muzika živela u njemu, s njim rođena i te večeri se probudila, progledala, da bi ga iz godine u godinu sve više usmeravala, povlačila svojim strujama. Ko zna!?

Iako dečkić, mali Mića je osećao u punoj meri sve prednosti i nedostatke sveta. Stakleni kliker kojim su se njegovi vršnjaci igrali, privlačio ga je zbog čarobnog spektra boja koje su se u njemu prelamale. Tražio je srodnosti između leptirova i cveća, i na čudan način osećao, da njegova lepa mama divnih dugih nogu i krupnih plavih očiju nije srećna! Ponekad bi čuo kako kaže ocu:

– Ova palanka me guši... Mrzim sitničav život. Svako o svakom razmišlja zanemarujući sebe. Zašto da puzim ako mogu da letim?! Hajdemo odavde, Duško, pre no što se razbolim... Hajdemo u neki veliki grad... Vidiš li, naša deca rastu i njima je potrebno da se razmahnu... Palanka će ih ukalupiti, slomiti.

– Prodaćemo sve i preći u Beograd – odgovorio je otac.

Dobro je čuo njegov mek, pomalo drhtav glas.

– Učiniću sve što želiš, Belkice, samo nemoj tugovati... Volim kada se smeješ...

Tih dana mati je pokazivala svom živahnom radoznalom sinu razglednice stigle iz Beograda.

– Vidiš, Mićo, tamo će tata da nas vodi... To ti je Beograd...

Bio je to velegrad s fontanom na trgu okruženom palatama. Na drugoj slici, te palate okićene svetlećim reklamama, gorele su kao novogodišnje jelke. Bujan park nad rekama i na tim rekama široke bele lađe koje odlaze nekud daleko... Grad pun tajni i iznenađenja, s gomilama ljudi na ulicama, tramvaji i autobusi, grad privlačan, zamaman...

Tako su se jednog dana – sećao se, padala je kiša – našli pred stanicom s kolima punim stvari. Majka je trčkarala brojeći pakete i sanduke, a otac se brinuo hoće li im biti hladno, spuštala se noć... Novi život počeo je drugog jutra, u buci velikog grada, kiša je još uvek padala, sitna kao magla. Neki krupan bradati nosač gomilao je na kolica njihove zavežljaje i sanduke i smešio se na njega i Radeta, ružnim žutim zubima.

– Stojte pored ovih kofera i ne mičite se – rekla je mama. – Moramo nekoga naći da nas prebaci do stana.

Kada su se konačno smestili, u velikoj kući u samom centru, Mića je razočarano gledao u gole betonske zidove oko sebe. Kiša je danima lila, bilo je hladno, plakalo mu se. Bolno je čeznuo za drvenim mostom i rekom pod njim, za zelenim bregovima okićenim drvećem, za škripom seljačkih kola što tandrču kaldrmom svake srede i svakog petka... Noću mu se činilo da iz roditeljske sobe čuje povišene glasove. Eto, došli su u Beograd, a opet nešto nije u redu. Rade brzo zaspi, brat uvek dobro spava, Mićin san je kao paukova nit. Dugo razmišlja, gleda svakojake slike pred očima, a sada ga muči i saznanje da mama plače. Zašto plače?!

Tiho se šunja do vrata i prisluškuje.

– Dobro, de, odlučio sam... – čuje očev smireni glas. – Ovaj novac što smo zaštedeli, i ovaj od prodate radnje, treba uložiti u nešto pametno što će se višestruko isplatiti... Već sam preduzeo korake, razgovarao s ljudima upućenim u prave poslove.

Danima se pričalo u kući o očevim velikim planovima. Dolazili su neki ljudi, ispijali kafe i rakiju, potom odlazili i ponovo se vraćali.

– Najbolje su mogućnosti u zemljama Bliskog istoka, a zatim u Severnoj Africi, u Alžiru, Maroku... – čuo je odlomke razgovora.

Jedne večeri bila je svečanost u kući. Sto je bio postavljen kao za velike praznike, mama udešena, a tata ih je grlio i obećavao bogate poklone kada se vrati.

– Tata sutra putuje – obavestila ih je mama. – Nabaviće mnogo dragocene robe i kada prodamo, bićemo opet bogati! Ponovo ćemo otvoriti radnju, veću i lepšu nego u Valjevu, a vas dvojica ćete se školovati u Parizu...

Tako je otac otputovao da bi se, posle dugog odsustvovanja vratio – bez prebijene pare! Sve je propalo, sve je izgubio!

Mića nikad tačno nije saznao kako se sve to zbilo, oca nije mogao da pita, a majka nije umela da mu objasni. Ljutito je odmahivala rukom s prezrivim izrazom na licu. Trgovina će za njega uvek ostati reskir i neizvesnost, baš kao što će i otac za njega biti tragična figura, crni kralj u šahovskoj igri života.

Otada, sve je pošlo nizbrdo! Tata je bivao često bolestan, a mama je ćutala, odsutno odgovarajući na njihova pitanja, očiju bez izraza i sjaja.

Otac je dosta putovao i zato njegova duga odsutnost deci nije izgledala neobična. Ali jednom, kada se previše dugo nije vraćao, Mića je upitao majku:

– Gde je naš tata? Kada će se vratiti?

– Tata više neće biti s nama – saopštila je mama neshvatljivu vest. – Da li ti, Mićo, voliš tatu mnogo?

Da, on je veoma voleo oca, njegovu ruku na svom zatiljku, topao zagrljaj, priče o neobičnim događajima u kojima su zli uvek bivali kažnjeni, opise dalekih i neobičnih zemalja, naročito je voleo tatine blage oči koje su ga gledale s neopisivom nežnošću:

– Mališa moj, lepo moje, kudravo plavo mače... – tepao mu je.

– Kada tata uredi drugu kuću, ti ćeš onda otići kod njega. Meni je teško da se brinem o vama obojici. Mislila sam da to bude Rade, ali eto, ti si odlučio! – reče mu mati.

Tu noć nije mogao da zaspi. Istina, on je voleo oca, ali je još više, još strastvenije voleo majku. Kako ga ona tako lako „poklanja"?!

Nekoliko dana kasnije došao je otac. U dve torbe potrpali su dečakove stvari i krenuli u „drugu kuću". Tamo ih je dočekala neka žena koja će ubuduće s njim razgovarati i smejati se samo kada je tata prisutan, čim bi se on udaljio iz kuće – prestala bi da primećuje dečaka.

Ponekad bi ga otac vodio majci. Tada su svi troje plakali... Tim susretima se radovao – koliko je i strepeo od njih.

Jednom, kada su se vraćali od