Kužiš, stari moj

Zvonimir Majdak

KUŽIŠ, STARI MOJ

Impresum

Copyright © 1970 Zvonimir Majdak

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 2012 Luka Klikovac

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

1.

Izmeđ fakinov iz našeg firtla najviše sam se družil s Glistom, jer je uvijek ispadalo da se nas dvojica nađemo na istoj strani. Isprva mi je bilo čudno. Poslije sam prokužio u čemu je štos. Ja se nisam dao vući za nos, niti si zapovijedati od pedera koji su htjeli biti glavni u klapi – a nisu mi ravni ni u kom pogledu – i da oni određuju kuda ćemo na čagu, kam piti, kam se pacati u ljetu, koje viceve slušati, i tak dalje, i tak dalje, dok je Glista opet furtim ostajao na klupi za rezerve kod neke frajerice, koja je otišla na spoj nekom drugom jeberu i bez milosti žrtvovala mu frenda Glistu, tako da bi se on poslije obaveznog polsatnog čekanja, za svaki slučaj, dovukao na ogradu parka te tu proveo veče pljuckajući, psujući i zijevajući. Nekad bi zatekao samo mene, ili još kojeg fakina bez love za kino, pa bismo tu zajedničkim snagama raspalili po nesolidnim mačkama koje uživaju da vas zaribaju. Tu smo se nekako našli, jer se i meni znalo dogoditi, iako daleko rjeđe nego njemu, da naletim na govno bez karaktera. Šta ćeš! Svagdje se takvog ološa nađe. Kažem, tu smo se našli i počeli plaziti van bez druge rulje. Mnogo fakina ne donosi sreću, u to sam se uvjerio. Osim toga, ne podnosim više ljudi nego što je potrebno. Glista se slagao sa mnom. Ja najviše sve volim raditi solo, što je i normalno, ne, ali Glista se pokazao kao drug koji nikad ne istrčava pred tebe niti ti mačku otima iz ruku. On je znao što je red, a to je najvažnije. Umjesto da idemo čoporativno i po običaju se vraćamo čoporativno, nas dvojica smo se stali dogovarati bez znanja ostalih i odlaziti na mjesta gdje smo sto posto bili sigurni da nećemo sresti poznatu facu koja bi nas zagnjavila. I to nam je dobro upalilo! Da vidiš samo, kakve smo gerle tih starih dobrih dana hapavali! Da ti pamet stane! Nekad ti pođe: tako je nama pošlo. Čisto smo se pokvarili. Tko će s nama?! Samo prima robu kupujemo i liferujemo. Je, bilo nam je famozno.

Kad se danas sjetim kak nam je bilo odlično, čist ne zavidim klincima koji će za nekoliko let, ili već jesu, vrag ga znal, sve se pošemerilo, koji će, dakle, postati čageri i frajeri ravni nama, jer njima, koliko se god silili i napuhavali, nikad neće biti gala kak je nama bilo budući da se neki bog promijenio. Nešta se promijenilo a sve je drukčije! Oni misle da im je genijalno i da su nas prešajbali, ali si to samo utvaraju. Nek si utvaraju, ja im ništa neću reći, to je njihova stvar, ali ne priznajem da su nam ravni i da se zajebavaju kao mi nekad. To jednostavno nema jedno s drugim veze i kvit posla!

Fino smo ja i Glista to izvodili. Bili smo šegrti. Tko nam je što mogao? Uveče vremena za izvoz. Radi što te volja. Idi u kino na kaubojski filmić, idi nedjeljom na tekmu, zezaj se u slastičarnici ili ispred kućice u kojoj stari Jumbi peče kostanje, švercaj se na treski, štosa radi, pronjuši po tržnici; drpi koju breskvu ili narandžu, ščipni za guz koju kumicu, visi u bircuzu ili mlječnjaku gdje frajerice i frizerke piju kavice, pogledaj koga ima na tramvajskoj stanici, tko igra rukoš ili nogoš na školskom igralištu, nasloni se na Namu i čekaj dok kiša prestane, kuži dobre pičke, pokušaj se ubaciti kod koje naivke, popuši jednu, dve pljuge u društvu kakvog platfusiste, do mile volje zijevaj i prostači – Isuse, možeš li zamisliti nešto više perfa?!

Starci su mi kojiput znali prirediti predstavu. Stari mi još i dan-danas dela na ciglani. Bolje reći rinta. Molim te, u što se tu mogu ugledati, ali mi on ipak tupi da se ugledam u njega, jer on još nije bio gladan a da ću ja biti. Po njegovom trebao sam otići u klesare (njegov šulkolega – no to je za popišati se! – pošten je majstor i ima radionicu gore kraj Mirogoja) a ne kaj gubim vrijeme s elektrikom. Po njegovom ljudski rod će uskoro zamrziti elektriku i izmisliti nešto drugo a onda sam ostao bez posla. Nitko me neće zvati da popravim kuršlus, da pogledam štekere ili da ugradim novu šuko-dozu. Kladim se da to nema veze. Ali me on ipak tupi i tupi kaj sam prezreo klesariju i njegovog šulkolegu! Ni ne pada mi na pamet da ga preodgojim jer mu je ciglena prašina zaštopala mozak. Ne propušća moderne stvari. Ne ide mu u glavu kaj sam mrtav hladan što se budućnosti tiče. Stara mu u tom ne kontrira, slažu se kako se nikad nisu slagali od prve bračne noći. Valjda! Da ne služim na ugled i čast familiji. Da sam najgori i najnezahvalniji od jedinaca kaj ih je svijet vidio! Moram priznati da mi puca prsluk jer ne vidim u čem je ta naša familija ikad bila ugledna i časna?! Stari od mog staroga bio je rob, bolje reći sluga na poljoprivrednom dobru nekog Švabe koji je osim toga imao i svoju pilanu i šumsku željezničku prugu. To je da ti pamet stane! Stari dedek je, dabome, svršavao kad bi razvezao o tim danima, fijakerima, lipicanerima, volima težim od tone, krmačama koje su prasile trideset tri pajceka... uglavnom taj sistem. I sad tu meni moj starac dolazi s ugledom i čašću koju ne čuvam zato što hoću biti elektroinstalater a ne grobar. Jer za mene nema razlike između onog kaj kopa jamu i onog kaj je pokriva s debelo plaćenim kamenom, ne? Kažem, tu se nismo slagali, ali pametniji popušća. U društvu dečkih sve bih zaboravio. Mladost je haj doba. Niš te ne boli, niš te ne žiga, većinom si sit. Profači u školi digli su ruke. Na praktičnom radu sve šijem od reda i to nije bez koristi. Inače bih odvisio. Iz hrvatskog imam non-stop kolac koji pri kraju godine nategnu na dvojku. Onda su se Glista i njegov Tatek odselili nekam bogu za leđima, jer su im kućicu srušili da će graditi drugu traku autoputa, ali je još nisu ni počeli pa tu već nekoliko godina igramo viktoriju. Tako sam mog frenda skoro zaboravio jer se rijetko vraćao u stari kraj. Bilo je dosta drugih fakina s kojima sam se zezao ali mi je on ipak falio. Srel bi ga kojiput u tramvaju ili u društvu Tateka kak mu pomaže gurati njegova kolica za skupljanje starog željeza i vrijednih otpadaka. Tada bi se malo ispominjali i svaki na svoju stranu. Takav je život. Uglavnom svako ide kad-tad na svoju stranu i tu se ništ bolje ne može izmisliti.

Glista je htio postati automehaničar i imao je dosta šansi, ali si ih je sam zabrljao. Uglavnom, izletio je iz servisa u Lopašićevoj gdje je već kopao praktični rad. Tko zna s kim se nije slagao i kaj im je priredio? Kladim se da je nekaj stravično zbrčkao kad su ga znogirali. No njega to nije pogodilo. Kladim se da je oduvijek o poslu svog starog, Tateka, mislio kao o rezervi, zlatnoj rezervi kojoj se može vrnuti ako sve lađe potonu. Bilo mu je blesavo ići u šegrtsku školu, kad te s posla mogu tako lako šupirati, pa je na kraju sve napustio. Čini mi se da je neko vrijeme rikal duge pred Kozarom, ali bez većeg uspjeha. Fakini su ga zduvali jer im je kvario posao. Uvijek ga je hvatala trta da će mu mnogo dugih ostati neprodanih, pa bi najavio rasprodaju daleko prije početka predstave. Zna se da to pravi preprodavač ne radi. On rađe bude potrgal karte nego ih prodal po istoj cijeni. To je ko onaj štos s kavom kaj je hiću u more. Dabome da su drugi pošteni frajeri, koji ne pune gaće sam tak, opazili kako im Glista konkurentski spušća. Osim toga, bio je novi. A takav seronja. Tu ni bilo kaj za razmišljati. Dokaza je bilo i previše. Zšutirali su ga na brzac.

Sreo sam ga na streljani iza tržnice gdje se sada rulja skupljala. Kočio se s flasterima kojih mu je na faci bilo više nego kaj je potrebno. Izgledao je strašno. Kao da se s nekim mrganom borio za titulu prvaka. Nije mu to smetalo da se šepiri i prodaje folove. Stalno se gledal u ogledalce da vidi kak mu flasteri stoje. Osjećao se da je glavni u očima klinaca koji su se okolo natjeravali i moljakali kintu da mogu gađati. Sigurno je mislio da drugi vjeruju da je onaj koji je njemu promijenio lični opis već na Mirogoju. Pametan kit se ne bi pojavljival dok mu šljive ne nestanu. Ali on je superpametan, kit jedan, i flegma je kај se tiče tuđeg mišljenja.

No preda mnom je brzo kapitulirao i priznao istinu. Sad mi ga je bilo žal. Ipak, frend mi je, ti boga! Moram ga žaliti iako mu nemrem pomoći. Tješio sam ga kako sam najbolje znao. „Kaj tu delaš, pitao sam ga, „da nisi i ti u cirkusu? „Ma kakvi, ni govora! Žolfa mi je šapnul da su kite kaj poslužuju mušterije dobri komadi... Mogli bi im zafolirati?" Već je bio u formi! Pogled na dobru mačku njemu tek daje snage. Zbilja, mačke su bile odlične. Počeli smo naveliko gađati i sipati štosove iz rukava. Na početku nas nisu ni slušale, ali kako je vrijeme prolazilo, srca su im se smekšala. Baš kad je crv proradio i one postale radoznale tko smo i što smo (Glista se od prve prodao kao boksač) lijeno smo se pokupili ne rekavši ni čao. Tu sam taktiku odavno proradio. U gostionici smo popili svaki po konjak, možda dva, prolunjali po Nami a onda se uputili k streljani. Već je bila noć, mušterija slabo, što je nama išlo naruku. Škicnuo sam mačke i vidio da sam bio u pravu. Bilо im je drago kaj smo se vrnuli! To mora paliti, pazi što ti govorim. Gazda, nekakav Srbijanac od Leskovac, sjedio je sa svojom babom u nekakvom razmrdanom autobusu. Nisu na nas obraćali pažnju. Tako smo se mogli slobodno dogovoriti s mačkama, kоје su isto bile od Leskovac, za spoj kad zatvore streljanu. Pristale su od šuba!

Čekali smo ih na mostu preko grabe i žderali šljive koje su visile preko plota i nije bio kumst dofatiti ih. Pao јe dogovor da se brzo raziđemo, svako na svoju stranu.

Ali one se nisu dale rastaviti kao da su skeljene. Možeš ih drpati do mile volje, ali da je jedna drugoj na vidiku. Kао, u stranom su gradu, neiskusne, tko zna, možda smo mi nekakve barabe, možemo im ovo, možemo im ono. Nije bilo druge nego stvar izvesti kao da me se niš ne tiče što čujem kako Glistina odabranica stenje, uzdiše i škrguće zubima: – Mangupe jedan, kad dodeš u Leskovac raniću te ovakvim čevapčićima! Kud to švercuješ jezik, vidi ga, ne sluša me. More, što si navalio ko besan bik?! Ode mi čarapa, silniče moj. Ama čekaj, bre, strgat ćeš mi gaćiće! E, jesi kurviš, jesi!

S druge strane moja meni isto tako sipa koješta. Pala u sevdah. Premda mrkli mrak, mjesečine nema. – Hajdučino moja, kabadahijo moj! Bože moj! Što te volim, mmmm! Voliš li ti svoju Cajku, a, hajde, reci joj da čuje. – Pola je ne razumijem, ali nema veze. Radim ko сrnас. Ona sve vrijeme ne prestaje nadijevati mi nemoguća imena. Poslije mi se koljena tresu i klecaju, ti boga, stojećke je zbiljam forpas. Naćulio sam uho i čujem gdje Glista zapeo iz petnih žila, ali frajerica mu dala ultimatum: ili će joj odmah, na licu mjesta, dati pet glava za nove čarape, kaj ih je on svojim pandžama poderal, ili ona neće noge raširiti ni centimetar. Cerim se u sebi ko lud! Onda nastupi tišina. Zamišljam kako Glista odbrojava pet stotki. A mačka uživa jer se vjerojatno i rodila u poderanim čarapama. Samo Glista nije toliko bistar da nanjuši u čem je zajeb. Onda opet tepanje i maženje, Glista se sladi jer mu mačka dâ da radi s nogarima kaj ga volja, budući da je inkasirala pet stotki: pristojna amaterska tarifa.

Poslije, kad smo ih otpratili do autobusa i tu se još izdrpali kakti za rastanak, Glista me moli da mu posudim nešto kinte, jer mu je Brabonjak dužan tri soma što ih je dobio anjcajući s njim. Spomenem mu što sam čuo. On se zaklinje i tri časne riječi daje da mački nije dao ni pare. Dekintiran je sasvim slučajno. Dva puta po šest mjeseci godišnje.

Tako smo opet postali nerazdruživi. Ili je on dolazio k meni, ili ja k njemu. Češće on k meni, jer ga je moja stara imala rad i bog te pitaj koliko je puta kod nas hasal. Pravio se vrijedan pa bi donio vode s hidranta. Dabome, po ugljen u podrum sam morao ja ići jer se ukenjal pred štakorima.

Ne znam koliko je profitiral družeći se sa mnom, ali znam da je sve to uništio onaj antikrist, ona ljudska nakaza Krumpiraš. Znam da sve skup ne valja i