Crnogorski klan

Marko Lopušina

CRNOGORSKI KLAN

Impresum

Copyright © 2003 Marko Lopušina

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

UVOD

Prvog februara 2003. godine Filip Vujanović, budući predsednk Crne Gore rekao je da je „borba protiv organizovanog kriminala strateški cilj Crne Gore i da afera trgovine ljudima u ovoj republici „neće biti zataškana.

To je bilo njegovo predsedničko obećanje, koje je ispunio, jer je već u martu javni tužilac Zoran Piperović suspendovan s posla, zbog sumnji da je koristio usluge crnogorske mafije i posebno trgovaca belim robljem.

Bio je to, ujedno i dokaz, da Crna Gora ima mafiju, ma koliko se taj isti predsednik Filip Vujanović, dok je bio šef policije 1997. godine, trudio da javnosti objasni da crnogorske mafije nema. Bila je to, ujedno, treća velika državna afera koja je potresala Crnu Goru i koja je pokazivala da zaista, ko s đavolom tikve sadi, samo nevolje bere.

Crna Gora je devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka delila sudbinu Srbije, koja je danas glavom premijera platila svoje ćutanje pred srbijanskom mafijom. U tom miljeu, nažalost, našli su se mnogi Crnogorci, kojima državne granice Crne Gore i Srbije nisu predstavljale problem da se bave najbržom profesijom na svetu – kriminalom.

Ukupno šest generacija tvrdih momaka iz Crne Gore ostavilo je svoj trag u životu našeg glavnog grada. Kada su se prvi put pojavili u prestonici bili su ljudi čojstva i junaštva. Jedno od tumačenja takvog karaktera može se naći u verovanju da kod Crnogoraca nema sredine.

Ili su na vrhu društvene lestvice ili su na njenom dnu.

Italijani pokušavaju to da dokažu prozivanjem premijera Mila Đukanovića zbog navodne saradnje s ljudima iz podzemlja.

Danas se, nažalost, o mnogim Crnogorcima u Beogradu govori kao o ljudima s one strane zakona i rešetaka.

I prvi i drugi, plaćali su svojim ponašanjem cenu istorijskih i društvenih kretanja, pre svega, rata. Partizani i njihovi sinovi osvojili su Beograd, i u Titovo vreme pretvorili ga u političku metropolu sveta, dok su njihovi potomci, iza Miloševićevog rata, koji je život pretvorio u crnu berzu, grad na Savi i Dunavu učinili centrom balkanskog podzemlja.

Beograd je Crnogorcima bio prvo utočište, ali i kapija za svet, jer su iz njega krenuli u pohode Parizu, Milanu, Stokholmu, Frankfurtu, Londonu. Vraćali su mu se da bi preko njega otišli svojim kućama podno Lovćenu ili da bi u Beogradu večno ostali.

Uskrs, 2003. godine

UZBUNA U PRESTONICI

U jesen 2002. godine Beograd su potresla tri slučaja koja su ukazala na vrlo jako prisustvo tvrdih Crnogoraca u prestonici. Najpre je biciklista iz Budve Ivan Kontić, čije ime nikada nije zabeleženo ni u kakvim kriminalnim hronikama, nastradao od eksplozije bombe u automobilu. Njegova pogibija u samom centru Beograda tumačena je na dva načina. Prvo, kao pokušaj atentata na nepoznatog Beograđanina, a drugo, kao nesreća prilikom montiranja paklene mašine.

Zatim je, prema podacima vrha MUP Srbije, kao organizator terorističke grupe imenovan Željko Maksimović Maka, poreklom iz Bijelog Polja. Nakon toga, likvidacija Ivice Jovanovića iz Mojkovca, na Voždovcu, uverila je Beograđane da Crnogorci sve češće stradaju na beogradskom asfaltu i izazivaju pažnju srpske, ali i crnogorske javnosti.

To je na svojevrstan način potvrdio i ministar srpske policije Dušan Mihajlović kada je izjavio na Televiziji Studio B da mnogi „momci iz Crne Gore upadaju u Srbiju, čine razna nedela i vraćaju se natrag u Crnu Goru kao u sigurno utočište. I obratno."

U javnosti se čak govorilo i o sve većem animozitetu Srba i Crnogoraca:

„Srbi i Crnogorci su uvek imali pozitivna mišljenja jedni o drugima. Čak su Crnogorci imali povoljnije mišljenje o Srbima nego Srbi o sebi samima. Međutim, kako se kriza produbljivala, tako je dolazilo do sve lošijih ocena jednih o drugima. U tom kontekstu treba posmatrati i sadašnji odnos prema Crnogorcima. Ova politička kriza dovodi do stava tipa: ’Ma dosta mi je njih’, ali to nije nešto trajno, duboko ukorenjeno u svesti ljudi s ovih prostora", kaže mr Zoran Lutovac.

Na drugoj strani stvoren je i utisak da su Crnogorci počeli da se ubijaju po Beogradu i da donose smrt sa sobom. Momčilo Bulatović, advokat, branilac Andrije Draškovića, Crnogorac poreklom iz okoline Kolašina, tvrdi da u Beogradu Crnogorci čine krivična dela, ali u manjem broju nego što to rade „domaći" žestoki momci.

„Kriminal ne čine samo Crnogorci. I nije istina da oni, posle izvršenog dela utočište potraže u zavičaju. Ne ubijaju se Crnogorci samo u Beogradu. Ubijaju se i u Budvi i u Podgorici i u Nikšiću... Kada su ubijena ova poslednja dva momka u Beogradu, kalkulisalo se svakojakim pričama. Od one da su kriminalci, zatim pripadnici SDB Crne Gore, do toga da su u pitanju međusobni obračuni. A niko iz srpske policije nije zvanično i saopštio kako je jedan od njih odleteo u vazduh. Da li je, zaista sâm pogrešio i aktivirao eksploziv u svom automobilu, u šta sumnjam ili mu je to podmetnuto?"

Prema jednom istraživanju, od 1985. do 1990. godine Crnogorci su kao izvršioci učestvovali u 4,5 odsto svih ubistava u Srbiji. Od 1991. do 1993. taj procenat je pao na 2,5. Kao žrtve rasvetljenih ubistava statistički do 1990. Crnogorci su zastupljeni u 1,7 odsto, a do 1993 – 2,5. Zapanjujuće je, međutim, da u čak 28,6 odsto slučajeva ubistava Crnogoraca nisu rasvetljena.

„Iako se nama čini da su Crnogorci na razne načine povezani s mnogim ubistvima u Beogradu u poslednjih deset godina, radi se o takozvanom halo-efektu. O takvim slučajevima se mnogo govori i piše u štampi, ali procentualno su zastupljeni mnogo manje nego Srbi. To što su odmah iza Beograđana po broju ubistava je i logično jer su po veličini drugi narod u Jugoslaviji", tvrdi kriminolog Biljana Simeunović Patić.

Slučajevi Željka Maksimovića Make, Ivice Jovanovića i Ivana Kontića su, ne samo potkrepili teze o moćnim Crnogorcima u prestonici već i primorali srpske i crnogorske policajce da u Podgorici sednu i dogovore buduću zajedničku strategiju u borbi protiv delinkvencije i delinkvenata.

Likvidirani Ivica Jovanović, star trideset dve godine iz Mojkovca bio je te jeseni poslednja žrtva oružanih obračuna na beogradskim ulicama. Ubijen je na Voždovcu na gotovo istovetan način, kao što je izvedeno na desetine ranijih egzekucija. Ivica Jovanović imao je i nadimak Ico Crnogorac. Bio je iz Mojkovca, a prijavljen u Beogradu, u Ulici Ljermontovoj broj 4, kada je ubijen u četvrtak uveče, oko 21.54, u Ulici Jove Ilića kod broja 9. Jovanović je, s Uglješom Aranitovićem, starim četrdeset četiri godine, iz Šapca, Milanom Šćekićem iz Mojkovca, i nepoznatom devojkom, mercedesom (NS 100-980) krenuo u auto-servis na Voždovcu, da od majstora preuzme svoj porše (BG 517-969). Dok se Jovanović mercedesom parkirao ispred servisa, s njegove leve strane je prišao folksvagen bora, iz kojeg su, sa suvozačeve strane, nepoznati napadači ispalili nekoliko desetina hitaca.

Pogođen je u vrat i grudi. Jovanović je na mestu ostao mrtav. Njegovi saputnici su ostali neokrznuti.

Novinari i javnost su nagađali da je motiv ubistva, navodno, nerašćišćeni računi u poslovima s drogom i s kockarnicama. Pričalo se da je Jovanović imao kazina u Beogradu, Rumi, Sremskoj Mitrovici, Šapcu i Inđiji. Pa, da je bio kum Ivana Delića iz Budve, da je bio u dobrim odnosima s Ivanom Kontićem, koji je stradao 13. oktobra 2002. godine. Ivan Kontić iz Lastve Grbljanske nadomak Budve je, prema prvim informacijama, ranjen u strahovitoj eksploziji, ujutro, oko 2.15 sati, u Ulici Cara Lazara kod broja 19. Prema tim informacijama eksplozivna naprava bila je podmenuta ispod njegovog automobila, sivog audija A6 karavan, beogradske registracije (538-098).

Kontić (32) poreklom je bio iz Budve. Bio je u klubu Sova, koji je u neposrednoj blizini mesta eksplozije. Te kobne noći u klubu Sova bilo je dosta momaka iz Crne Gore. Pred lokalom je bilo mnogo luksuznih vozila, od kojih su neka bila s crnogorskim tablicama. Kontić je hitno prebačen u Urgentni centar. Lekari ove zdravstvene ustanove pokušali su da ga spasu, ali su rane bile smrtonosne. Mladi Budvanin je izdahnuo oko 6.00. Kod njega su pronađena lična dokumenta.

Ime ovog Budvanina nije bilo poznato beogradskoj policiji. Živeo je u Beogradu, gde je i studirao. Prema rečima Rajka Kuljače, načelnika CJB u Budvi, nastradali mladić nije bio poznat ni crnogorskoj policiji. Za Kontića u Budvi kažu da je bio fini mladić iz ugledne porodice.

Policija je tragala za napadačima na Kontića, odnosno za čovekom koji je podmetnuo eksplozivnu napravu. Potraga nije dala rezultate. Posle dva dana policija je saopštila da je Ivan Kontić iz Budve, najverovatnije pokušao da bombu postavi pod audi A6 (BG 538-098) i da je tada slučajno aktivirao – saopštio je SUP. Ostalo je nejasno i za čiji je račun Kontić postavljao eksploziv velike razorne moći ispod audija. Prema nezvaničnim informacijama, audi je pripadao Siniši Antoniću (26), rodom iz Bosne, koji se pre tri godine doselio na Voždovac.

Ivan Kontić je rođen u Francuskoj, srednju školu je završio u Budvi. Bio je član bjelopoljskog kluba Jedinstvo, crnogorski šampion i reprezentativac u biciklizmu. Njegov trener Branko Hajduković, predsednik Biciklističkog saveza Jugoslavije je rekao:

„Bio je sjajan čovek i drug. Kad smo se poslednji put videli, pričali smo kako da organizujemo tradicionalnu međunarodnu biciklističku manifestaciju ’Putevima kralja Nikole’."

Kontić je sahranjen u selu Povija kod Nikšića.

A Ivan Jovanović je sahranjen u rodnom Mojkovcu, mestašcu na severu Crne Gore, gde su svi bili zgroženi njegovim tragičnim krajem. Jovanović je živeo s ocem Jagošem, majkom Bosom i četiri godine mlađim bratom Borkom. To je trgovačka porodica, imućna i ugledna. Otac Jagoš Jovanović je vlasnik restorana Tri lipe. Njegovog sina su svi zvali Ico. Ivica Jovanović je završio osnovnu školu i srednju mašinsku u Mojkovcu kao odličan učenik. Bavio se fudbalom i bodi-bildingom. Služio je vojni rok u Pančevu. U Beogradu je živeo deset godina zajedno s bratom, a potom se oženio i preselio u Novi Sad. Bavio se spoljnom trgovinom, putovao je u inostranstvo, najčešće u Italiju. Ni u mojkovačkoj, kao ni u beogradskoj policiji nema saznanja da se pokojni Jovanović bavio kriminalnim poslovima.

Ivicin otac Jagoš Jovanović kaže:

„Nije osuđivan ili nije imao nekakav policijski dosije. Ako nekome pada u oči to što je vozio dva dobra automobila mercedes i porše, i ako po beogradskim standardima to automatski znači da je kriminalac, barem ovde u Mojkovcu svi znaju ko je i šta bio moj Ivica."

To, međutim, nije bilo dovoljno, jer je uznemirena Srbija bila neverna prema momcima iz Crne Gore, što se pokazalo samo nekoliko nedelja kasnije.

Čovek zvani Maki

Beograd je 30. oktobra 2002. godine bio pod uzbunom. Srpska policija uhapsila je te nedelje 16 lica osumnjičenih za pripadnost terorističkoj grupi.

„Planirani atentati na vodeće ljude u Srbiji i Jugoslaviji su pokušaji destabilizacije vlasti i izazivanja haosa u zemlji", ocenio je Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova na konferenciji za štampu.

Na konferenciji je govorio i dr Andreja Savić, prvi direktor Bezbednosno-informativne agencije Srbije:

„Nakon ubistva generala Boška Buhe, 10. juna 2002. godine, u operativnoj istrazi koju je započeo Gradski sekretarijat unutrašnjih poslova u Beogradu, potvrđena su početna saznanja BIA o postojanju terorističke organizacije, koja je realizaciju svojih namera započela likvidacijom policijskog generala. Cilj ovih namera je destabilizacija vlasti i izazivanje haosa u zemlji kako bi se stvorila povoljna atmosfera za egzistiranje organizovanog kriminala", rekao je dr Andreja Savić, direktor BIA.

Ovo su bile generalne ocene vodećih ljudi zaduženih za bezbednost u Srbiji, Duška Mihajlovića i Andreje Savića, koji su koordinirali akcije javne i tajne policije da se od nedelje do utorka uhapsi 16 pripadnika terorističke grupe, koja je planirala likvidacije istaknutih ličnosti u Beogradu.

Načelnik beogradske policije Milan Obradović potvrdio je na konferenciji za novinare održanoj u prostorijama SUP-a Beograd, da je zbog ubistva general-majora Boška Buhe, uhapšen Nikola Maljković (30) iz Beograda i priveden istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu.

Operativci Resora državne bezbednosti i beogradskog SUP-a uhapsili su Maljkovića u nedelju 27. oktobra 2002. ujutru u mestu Krnješevci kod Pećinaca, zbog sumnje da je 10. juna 2002. godine ubio generala policije Boška Buhu. Maljković je uhapšen u spektakularnoj akciji policije koja je s nekoliko džipova opkolila nedovršenu kuću u romskom naselju, na putu ka Vojki, gde se krio osumnjičeni.

Džipovi su blokirali Vojačku ulicu a nekoliko desetina policajaca je zatim upalo u kuću i privelo Maljkovića. Vlasnik kuće u Vojačkoj ulici je pokojni Darko Ašanin, koji je ubijen krajem juna 1998. godine u svom restoranu na Dedinju. Maljković se u Beogradu pojavio nakon pet meseci, kako bi izvršio planirana ubistva srpskih političara.

Maljković je posedovao pasoše SRJ i BiH. Zajedno s njim istražnom sudiji privedeni su Bojan Miletić (29) i Vladimir Jakšić, obojica iz Beograda, koji su osumnjičeni da su neovlašćeno nabavljali, držali i nosili oružje. Takođe, istražnom sudiji je priveden i Dragan Ilić (47) iz Beograda. Međutim, njega je istražni sudija Petog opštinskog suda Zoran Zvonar posle saslušanja pustio na slobodu, a zatim je za njim raspisana poternica. Miletić i Ilić se direktno dovode u vezu s ubistvom generala Buhe, dok Jakšić, koji se u trenutku hapšenja nalazio u Ilićevom društvu, nije povezan s ubistvom, ali su kod njega pronađena dva pištolja bez dozvole.

„Nikola Maljković, ubica Boška Buhe, praktično je anonimus za beogradsku policiju. On nikada nije bio osumnjičen za neka veća krivična dela već je, kada je bio mlađi, protiv njega bila podnošena krivična prijava za krađe", rekao je načelnik Milan Obradović i dodao da ni Dragan Ilić, za kojim se traga, takođe, nije odranije poznat policiji. On je još rekao da niko od privedenih nije bio pripadnik bilo kojih vojnih, policijskih ili paravojnih formacija.

Istog dana izvršene su provere na tri lokacije u gradu jer je policija tražila saučesnike Nikole Maljkovića. Pripadnici GSUP-a i MUP-a Srbije upali su helikopterima, i u Belom Potoku ispod Avale, na imanju Dragana Ilića zvanog Limar, pronašli skriven arsenal oružja.

Prilikom hapšenja Nikole Maljkovića, Dragana Ilića i Bojana Miletića pronađena je veća količina savremenog oružja, municije i druge vojne opreme koja je dovoljna za opremanje jedne manje vojne jedinice.

Prilikom pretresa stanova Maljkovića, Ilića, Miletića i njihovih bliskih rođaka pronađena su dva puškomitraljeza, dva ručna raketna bacača, jedna automatska puška marke zastava M-70, poznatija kao kalašnjikov, jedan hekler und koh automat, četiri tromblonske mine, dve ručne bombe, četiri lovačke puške i karabin s optičkim nišanom, osam pištolja i revolvera, dva gasna i jedan vazdušni pištolj.

Uz ovaj pravi arsenal oružja pronađena je i veća količina municije za duge i kratke cevi, okviri za automatske puške i pištolje, kao i pribor za čišćenje. Takođe je pronađen i elektronski nišan, po jedan optički nišan, durbin, dvogled, ručna radio-stanica i prislušni aparat, mobilni telefoni, kao i tri noža i dva bajoneta.

U stanovima uhapšenih su pronađena i dva pancirna prsluka, dve perike, jedna fantomka, gumena maska, lisice i veštački brkovi s lepkom.

Pored više saobraćajnih dozvola, putnih isprava, oružanih listova, plovnih dozvola i blanko obrazaca, pronađena su i dva kanadska pasoša, kao i 68.500 dolara i 160.000 evra.

Tu su zatekli i jednog policajca državne bezbednosti Srbije.

Ilić je pušten, posle saslušanja kod istražnog sudije, što je izazvalo negodovanje policije i dela javnosti. Kako je, dok je odlazio kući, Dragan Ilić pretučen od nepoznatih napadača, prebačen je u Urgentni centar. A iz klinike je vraćen u pritvor u beogradski Centralni zatvor.

„Nisam ubio generala policije Boška Buhu, nisam povezan ni sa jednom terorističkom grupom niti znam za bilo kakav spisak ljudi za likvidaciju", rekao je Nikola Maljković na saslušanju pred istražnim sudijom u Centralnom zatvoru.

Dragan Plazinić, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, zakazao je za 14, 19. i 20. novembar saslušavanje svedoka u postupku protiv Nikole Maljkovića. Zaštićeni svedok, čija bi izjava trebalo da posluži kao jedan od ključnih dokaza protiv Maljkovića, nije na spisku onih čija su saslušanja planirana za ta tri dana. Ime ove osobe, nije bilo poznato čak ni istražnom sudiji. Advokat Borović navodi da se u dokumentaciji koju je policija dostavila tužilaštvu pominju samo inicijali tog svedoka, a ostaje da se vidi na koji će način biti pozvan da svedoči. Taj svedok čiji identitet još nije poznat treba da dâ izjavu o tome koje je brojeve mobilnog telefona koristio Maljković. Prema istom izvoru ta izjava trebalo bi da ukaže na Maljkovićevu vezu s ubistvom Buhe, kao i s odbeglim Željkom Maksimovićem koji je, kako se sumnja, organizovao ovaj zločin.

Nikola Maljković, star 30 godina, nalazio se posle hapšenja neko vreme u bolnici Okružnog zatvora zbog povreda koje mu je nanela policija i nije bio u stanju da dâ iskaz.

Njegov branilac Borivoje Borović je tvrdio da je Maljković u teškom zdravstvenom stanju i da ima veći broj preloma rebara i kostiju ruke, kao i da ima vidljive krvne podlive po telu. On je naveo da je njegov klijent uhapšen na osnovu izjava „nekih osoba koje su bile na informativnim razgovorima u policiji", a da u krivičnoj prijavi nema dokaza koji bi ga teretili.

Nikola Maljković je bio prijavljen na adresi Paunova 43 u beogradskom naselju Banjica. Pre dve godine navodno je kupio stan u dvanaestospratnom soliteru, međutim, komšije tvrde da ga ne poznaju. Iste večeri uhapšeni su i njegovi roditelji koji su ubrzo pušteni na slobodu.

„Poslednjih godinu dana Bezbednosno-informativna agencija raspolaže operativnim saznanjima o postojanju organizovane grupe koja planira i zagovara izvođenje ubistava predstavnika državnih i političkih organa i institucija, kao i istaknutih ličnosti iz javnog života. Zbog visokog stepena društvene opasnosti, dogovorena je koordinirana akcija Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova, Uprave za kriminalistiku MUP-a Republike Srbije, Bezbednosno-informativne agencije, nadležnih službi Vojske Jugoslavije i jednog broja stranih obaveštajnih i bezbednosnih službi", rekao je novinarima dr Andreja Savić.

Sinhronizovanim operativnim angažovanjem došlo je do razotkrivanja ove terorističke organizacije. U akciju su se u nedelju uveče uključili i operativci Trećeg odeljenja (zaduženog za rasvetljavanje zločina) beogradske policije.

„Ustanovljeno je da se planira atentat na predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića i otmica članova njegove porodice, kao i likvidacije Miroljuba Labusa, potpredsednika Vlade SRJ, Čedomira Jovanovića, šefa Poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Republike Srbije, dr Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, Jovice Stanišića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije i praćenje nekih članova Vlade Republike Srbije i pojedinih istaknutih poslovnih ljudi", izjavio je Dušan Mihajlović.

Posle ovog hapšenja nastala je policijska trka za Željkom Maksimovićem Makom. U kaznenoj evidenciji MUP Srbije upisano je, čak, osam Željka Maksimovića. Svi oni su do sada privođeni u policiju zbog počinjenih raznih krivičnih dela. Željko Maksimović (39), zvani Maka, koga je Vojislav Šešelj, lider radikala na konferenciji za štampu osumnjičio da je ubio pomoćnika načelnika RJB Boška Buhu, usmrtio je 1995. godine policajca Gorana Radulovića (29), u Ulici Svetozara Markovića u Beogradu. Maksimović za to delo nikada nije bio osuđen, zbog toga što je, navodno, ubistvo počinio u nužnoj odbrani. Maksimović je prvi put privođen kao šesnaestogodišnjak, a potom je još dva puta hapšen. Maksimović je obezbeđivao diskoteku Amadeus, čiji je jedan od vlasnika bio Arkan. Željka Maksimovića, prema nezvaničnim saznanjima, u Službu državne bezbednosti Srbije devedesetih godina uvodi Milan Đorđević Bombona, kum Željka Ražnatovića Arkana.

Željko Maksimović je bio na mnogim ratištima, a od 1995. nalazio se u Crnoj Gori.

Vojislav Šešelj, predsednik SRS na konferenciji za novinare još u leto 2002. naveo je da „Željko Maksimović Maka pripada mafijaškom klanu Stanka Subotića Caneta, ali nemam dokaza da je Cane naručio Buhino ubistvo".

Tada je Šešelj izjavio:

„Reč je o sprezi kriminalaca s političarima. I to iz tri klana, koji vode Cane, Žabac i Maka, a koji imaju uporište, više u Crnoj Gori, nego u Srbiji!"

Grupu je formirao Željko Maksimović Maka. Grupa osumnjičena za likvidacije imala je prema saznanjima policije desetak članova, pobegla je u Crnu Goru posle ubistva generala policije Boška Buhe, a vratila se u Beograd u petak s novim nalozima za likvidacije.

General Boško Buha, pomoćnik načelnika RJB, smrtno je ranjen 10. juna oko 2.40 sati na parkingu hotela Jugoslavija dok je otključavao džip BG 288-305. Napadači su u njegovom pravcu ispalili nekoliko hitaca iz kalašnjikova a zatim pobegli u pravcu kineske ambasade. Sprovedene su racije po gradu, kontrolisani su sumnjivi kafići, na informativnom razgovoru saslušano je više od 1.000 osoba ali izvršioci zločina kao i motiv, dugo nisu bili poznati.

Maksimović se teretio za ubistvo generala Radovana Stojčića Badže, i organizovanje ubistva Zorana Todorovića Kundaka.

Iste večeri saslušavan je u beogradskoj policiji i slikar Dragan Malešević Tapi, koji je tom prilikom preminuo:

„Tapi je umro od visokog krvnog pritiska, rekao je Milan Obradović, šef beogradske policije. „Policija je u ponedeljak privela na informativni razgovor slikara Dragana Maleševića Tapija zbog toga jer je poznavao Maksimovića i jer je raspolagao još nekim informacijama, izjavio je pukovnik Obradović na konferenciji za novinare u zgradi GSUP-a.

Beogradski mediji su međutim javljali da je popularni Tapi saslušavan zbog sumnje da je kao šef masonske lože „Veliki orijent" jedan od organizatora višečlane grupe profesionalnih ubica. Prilikom saslušanja kod inspektora, oko 23 časa, Maleševiću je iznenada pozlilo i preminuo je od posledica srčanog udara.

Željko Maksimović Maka je u međuvremenu pobegao, navodno, iz Crne Gore privatnim avionom prešao u Španiju, a prema drugoj verziji, odvezao se hidrogliserom. Promenio je identitet i nalazi se u španskom letovalištu Marbelja s još nekoliko članova terorističke grupe. Potom je uhapšena i njegova sestra Gordana Maksimović, koja je bila glavni Makin čovek za vezu u Beogradu, a radi kao službenik JAT-a.

Vojislav Šešelj je, govoreći o Željku Maksimoviću Maki, kojeg je prvi, još pre nekoliko meseci, javno prozvao dovodeći ga u vezu s kriminalom, rekao: „Maka se nalazi u Crnoj Gori i pod zaštitom je crnogorskog režima. To je poslednje što sam o njemu čuo."

Maka je sin nekadašnjeg visokog funkcionera KOS-a, prvi put se sukobio sa zakonom još kao maloletnik. Tada je noću ulazio u mrtvačnicu Medicinskog fakulteta i iz očevog pištolja vežbao gađanje pucajući u tela pripremljena za seciranje. Posle ovakvih vežbi podzemlje ga je kao klinca koji obećava angažovalo za pojedine poslove. Od dvadesete godine počeo je da radi kao izbacivač u klubu Amadeus, gde upoznaje Dragana Maleševića Tapija, Željka Ražnatovića Arkana i izvesnog Žiku Živca. Maksimović jedno vreme provodi u inostranstvu, a tvrdi se da je bio član takozvane grupe 12 žigosanih. Dugo se za njega nije čulo, sve dok 1995. godine nije, kako je sud utvrdio, u nužnoj odbrani ubio beogradskog policajca Gorana Radulovića.

Da 17. marta 1995. godine, u popodnevnim satima, nije došlo do kobnog susreta Maksimovića i dvojice policajaca u civilu, o Maki se ništa ne bi znalo. On je tog dana u Ulici Svetozara Markovića, u blizini zgrade u kojoj je stanovao, prijatelju pokazivao pištolj koji je nabavio, najnoviji model berete. U tom trenutku su naišli policajci Goran Radulović (1966) i Dejan Stanimirović (1966). Videvši oružje u sumnjivim rukama, Radulović kreće prema Maksimoviću, ovaj poteže pištolj i pogađa s četiri metka mladog policajca koji je kasnije podlegao povredama u Urgentnom centru.

Kako je štampa tada pisala, Maksimović se posle pucnjave sklonio u stan svog prijatelja Brane Šaranovića, odakle je pozvao policiju. Predao se bez otpora, mada ima i onih koji tvrde da je Maksimović telefonom obavestio neke svoje uticajne prijatelje koji su „posredovali" prilikom njegovog hapšenja. Pred istražnim sudijom branio se ćutanjem, posle angažovanja advokata, na kraju procesa je oslobođen jer je sud procenio da je upotrebio pištolj u granicama nužne odbrane i da nije znao da je Radulović, koji mu je prišao s pištoljem u ruci, u stvari, policajac.

Zanimljivo je da beogradska policija koja je pritvorila Maksimovića nije objavila fotografiju ubice svog kolege, mada je to uobičajeno za prevarante, provalnike i ulične pljačkaše. Maka je dugo za javnost bio čovek bez lica.

Maksimoviću je, posle hapšenja, određen pritvor od šezdeset dana, da bi u junu bio pušten, a 17. oktobra tužilaštvo je bez obrazloženja odustalo od gonjenja. Maksimović je to proslavio velikom žurkom u Tašu.

Iz psihijatrijskog nalaza veštaka, koji je obavljen po Maksimovićevom pritvaranju 1995. godine, vidi se da je ovaj ocenjen kao „emotivno nezrela, „frustraciono netolerantna, „agresivna i „psihopatski strukturisana ličnost, koja ima problem s očuvanjem kontrole, posebno u provokativnim i životno ugrožavajućim situacijama.

Ne boluje ni od kakvog privremenog ili trajnog duševnog oboljenja ili duševne poremećenosti, a intelektualne sposobnosti su mu na nivou gornjeg proseka. Dobro i odmah uspostavlja verbalni kontakt. Maka je slabo obrazovan, završio je srednju upravnu skolu u Beogradu. Kao dete bio je odličan učenik. Vojsku je odslužio na vreme i dva puta je nagrađivan odsustvom. Nikad nije uzimao drogu, nije pio, niti pušio. Sebe je definisao kao „poslovno uspešnog čoveka".

Jedan beogradski sudija mi je rekao da je Maka momak, visok dva metra, da je bio specijalac KOS-a i da je učestvovao u poslednjem ratu.

U štampi su se pojavili izvodi iz njegovog dosijea u kome je stajalo da je protiv njega još 1987. godine podneta prekršajna prijava zbog tuče, kao i dve krivične prijave. Prva je podneta 26. oktobra 1988. godine zbog nanošenja lakih telesnih povreda, a druga 4. oktobra 1990. godine zbog pokušaja ubistva. Međutim, Maksimović u to vreme nije bio proglašen krivim za krivična dela koja su mu pripisivana.

Učestvovao je u bosanskom ratu devet meseci kao dobrovoljac od novembra 1992. do jula 1993. godine, posle čega je, kako je sam izjavio u zapisniku sa saslušanja, „odlikovan" s dva lokala u beogradskom tržnom centru Siti pasaž. Maksimović je zaista imao dva lokala, kako je utvrdila istraga, koje je izdavao.

Priznao je, takođe, da je zaljubljenik u pištolje i da je redovno vežbao gađanje u raznim streljanama, ispaljujući, prosečno, 300-400 metaka nedeljno. Bio je član streljačkog kluba Partizan. Trenirao je borilačke veštine, boks, dizao tegove. Komšije su ga opisale kao „komšiju koji vozi dobra kola". Viđan je u maskirnoj uniformi. Po nekim informacijama bio je pripadnik Vojske Republike Srpske.

Atentat na Đinđića

U Crnoj Gori je imao pokrovitelje – biznismene i policajce. Priča se da se u poslednje vreme zbližio i s vrhom MUP Crne Gore. Sumnja se da je Maksimović lično i preko svojih vojnika učestvovao u likvidaciji najmanje trideset ljudi. Maka je, pisala je beogradska štampa početkom novembra 2002. godine, posle saznanja da je u Beogradu uhapšen ubica generala Boška Buhe i njegovi saučesnici, članovima svoje grupe izdao naređenje – likvidirati Ružicu Đinđić, suprugu srpskog premijera, ili njihovu ćerku.

Vladimir Jakšić je pružao, tvrdila je policija, logističku podršku ubici Boška Buhe. On je bio glavna veza sa Željkom Maksimovićem Makom. U poslednje vreme – sve do hapšenja – pratio je kretanje Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića. Jakšić je beležio kakvo im je obezbeđenje, na koja mesta najčešće idu, ko im dolazi u posete i sve ostale detalje vezane za Đinđićev i Jovanovićev život.

„Organizator ubistva Boška Buhe je Željko Maksimović Maka, stari poznanik policije, koji je pre nekoliko godina bio oslobođen optužbe za ubistvo policajca s obrazloženjem nužne odbrane. Trenutno se ne zna gde se on nalazi, a policija je raspisala potemicu za njim", rekao je načelnik beogradske policije Milan Obradović.

Tako je Beograđanin, Željko Maksimović, rođen 1963. godine, zvani Maka postao najtraženiji begunac u Srbiji i Crnoj Gori. Za njim je raspisana centralna poternica zbog osnovane sumnje da je organizator grupe koju policija tereti za ubistvo generala Boška Buhe i pripremu likvidacija niza političara.

Policija je 1. novembra 2002. uhapsila još desetak ljudi za koje se veruje da su povezani s grupom osumnjičenom za ubistvo policijskog generala Boška Buhe. Neki od uhapšenih su, prema nezvaničnim informacijama, pripadnici policije koji su bili „krtice" grupe koju je predvodio Željko Maksimović Maka.

Oni su navodno bili zaduženi da Maki dostavljaju informacije o aktivnostima policije a pojedini su, čak, bili u ekipama MUP-a za borbu protiv organizovanog kriminala.

Premijer Srbije dr Zoran Đinđić upozorio je da u ovoj akciji srpske policije nisu identifikovani pravi naredbodavci i da se deo ovih ljudi ne nalazi u Srbiji već u regionalnim centrima u okruženju – Sarajevu, Banja Luci, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Đinđić je novinarima u Vladi Srbije rekao da su pripreme za atentate na pojedine visoke funkcionere u Srbiji daleko otišle i da je u jednom trenutku postojala dilema da li treba pustiti stvari kako bi se utvrdilo ko stoji iza njih ili preseći taj lanac. „Pošto je rizik bio veliki, policija je donela odluku da interveniše i jedan deo kriminalaca je ostao prikriven", objasnio je Đinđić, dodajući da bi za pravdu bilo bolje da je policija sačekala s akcijom, ali za njega ne, jer je on bio glavna meta kriminalaca.

Premijer je istakao da su operativne pripreme za atentate vršene samo za dva slučaja – premijera Vlade Srbije i jedno lice iz MUP-a Srbije, koje nije političar. On je ukazao da je akcija policije trajala šest meseci i da je prekidana nekoliko puta, jer su mnogi kriminalci upozoravani da su praćeni. „Akcija je bila veoma teška jer javnost nije trebalo pre vremena da sazna detalje. Međutim, mreža je bila velika da bi bila prikrivena", rekao je republički premijer.

U međuvremenu, početkom novembra 2002. godine, inspektori SUP uhapsili su još dvojicu oružara grupe Željka Maksimovića Make (39), begunca osumnjičenog za organizovanje ubistva general-majora Boška Buhe, pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti MUP Srbije. Iza brave su završili osumnjičeni – Dejan Kovačević (34) i Miodrag Zafirović (48), a kod njih je pronađeno 18 automatskih pušaka marke ero-kroacija, proizvedenih u Hrvatskoj, nekoliko pištolja i lovačkih pušaka. Kupac oružja je, pošto je video uzorak automata, s Kovačevićem ugovorio kupovinu 18 cevi eroa. Za svaki komad trebalo je da plati 850 evra, a Kovačević je pušku uzorak doneo u mercedesu Miodraga Zafirovića. Prilikom prvog susreta dogovorili su se da oružje bude isporučeno na parkingu DHL-a u Ulici omladinskih brigada, preko puta Mercedesovog servisa na Novom Beogradu. Na ovom parkingu, prema rečima Kovačevića, rođenog u Varaždinu, i ranije je bilo isporuka oružja. Kovačević i Zafirović uhapšeni su u trenutku kupoprodaje oružja. U prtljažniku mercedesa pronađeno je 18 pušaka ero sa 74 prazna okvira. U Zafirovićevom stanu pronađeno je i nekoliko pištolja i lovačkih pušaka za koje je on izjavio da su mu dati na popravku, jer se bavi oružarstvom. U akciji hapšenja dvojice Makinih oružara učestvovali su operativci Kriminalističke uprave SUP Beograd i OUP Voždovac. Do informacije o Kovačeviću i Zafiroviću policija je došla tokom istrage o grupi Željka Maksimovića, jer je jedan od saslušanih rekao da u Beogradu postoji osoba od koje je moguće naručiti veću količinu automata i pištolja. Očekivalo se da će policija uskoro utvrditi u kakvoj su sve vezi dvojica osumnjičenih bila s Makom.

Kiparska ambasada u Beogradu demantovala je vest da je Željko Maksimović Maka, za kojim je MUP Srbije izdao poternicu, iz Crne Gore pobegao na ovo ostrvo, kako je to Radiju B92 izjavio jedan izvor iz MUP Srbije.

Pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore Duško Marković demantovao je tvrdnje nekih beogradskih medija da je Željko Maksimović, osumnjičen za ubistvo generala policije Srbije Boška Buhe, pobegao u inostranstvo s teritorije Crne Gore.

„Najodlučnije demantujem ovakve tvrdnje, izjavio je Marković. „Crnogorska Služba državne bezbednosti ne raspolaže konkretnim operativnim saznanjima da je Maksimović u ranijem periodu boravio u Crnoj Gori.

Za to vreme operativci SUP Beograd, Kriminalističke policije MUP Srbije, Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) i Bezbednosno-informativne agencije (BIA) danonoćno pokušavaju da sklope sve kockice krvavog mozaika iza kojeg stoji Maksimovićeva grupa.

Okružno javno tužilaštvo podnelo je 10. novembra 2002. posle podnošenja krivične prijave MUP-a Srbije, zahtev za sprovođenje istrage protiv Željka Maksimovića Make (39), Nikole Maljkovića (30), Dragana Ilića Dacule (46), Vladimira Jakšića Karlosa, Bojana Miletića (29) i Slobodana Kostovskog, zbog sumnje da su počinili krivično delo ubistva, terorizma i udruživanja radi neprijateljske delatnosti.

U zahtevu za sprovođenje istrage navodi se da je Maksimović organizovao bandu radi krađe skupocenih automobila u koju je uključio Maljkovića, Ilića, Jakšića, Miletića, Kostovskog, pokojnog Milana Đorđevića, Acu Maričića i još neke osobe.

„S tom grupom Maksimović je sredinom 2000. godine počeo da planira ubistva visokih državnih funkcionera i važnih političkih ličnosti kako bi stvorio atmosferu sveopšte nesigurnosti i utiska o nadmoći podzemlja nad državom, što je osumnjičenima i njihovim podstrekačima trebalo da omogući nesmetano bavljenje poslovima", pisalo je u saopštenju OJT.

Poternica za Željkom Maksimovićem Makom objavljena je 11. novembra 2002. na sajtu Generalnog sekretarijata Interpola u kojoj se on tereti za organizovani kriminal i terorizam.

Kada je, međutim, 12. marta 2003. godine u Beogradu iz zasede iz snajpera ubijen srpski premijer Zoran Đinđić, za šta je okrivljen Zemunski klan, slučaj Maka je, kako to biva u Srbiji i Crnoj Gori, gde se događaji brzo smenjuju, u trenu pada u zaborav.

Na pitanje novinara šta se dešava u toj istrazi, Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije je, sredinom marta 2003. godine, na televiziji rekao:

„Istraga protiv Makine grupe teče normalno, ali trenutno nije prioritetna!"

KRVAVA ISTORIJA

U dvadeset prvi vek Crna Gora je ušla pod optužbom da je zemlja mafije i kriminala. Tu ocenu izrekli su, ne samo italijanski parlamentarci već i bivši podgorički zvaničnici, kakav je, na primer, Ratko Knežević. Istorija pokazuje da je naličje života u Crnoj Gori uvek bilo prisutno, u blažoj ili grubljoj formi, i da se nekako uklapalo u surovost ove brdovite zemlje.

Taj surov život u Crnoj Gori i borba za opstanak uslovljavali su da se čojštvo i junaštvo često poistovećivalo s pravom na oduzimanje imovine ili života. Kriminal je ponekad zato kod Crnogoraca bio jednak normalnom stanju. Javnost van Crne Gore je o tome u drugoj polovini dvadesetog veka slušala najviše preko medija koji su izveštavali, na primer, o zagonetnom ubistvu u Sutomoru, o ubistvu koje je počinio glumac Žarko Laušević ili o likvidacijama poznatih momaka u Budvi.

Jedan zločin, koji je podsećao na masakr koji je pre trideset godina počinila Sefka Hodžić, posebno je uzbudio Crnogorce. Vest o njemu je bila kratka, ali dovoljna da odslika svu surovost krvoprolića u Crnoj Gori:

„U Višem sudu 3. marta 2003. godine nastavljen je sudski proces protiv Izete Ličine (38) iz sela Ličina na Koritskoj visoravni, koja je, prema optužnici, na svirep i podmukao način, 28. novembra 2001. godine oko dva sata posle ponoći ubila supruga Sadika (39). Ona je Sadika, dok je spavao, sekirom s drvljanika udarila više puta u vrat, a da bi prikrila zločin, sekirom je odvajala delove tela i zakopavala ih u štali. Posle toga, prijavila je muževljev nestanak, da bi njegovo telo, koje je bilo umotano u jedno staro ćebe, gde je bilo prosuto seno i postavljeno jedno bure, pronašao njegov brat Sefko. Sadikovo telo bilo je izmasakrirano, s odsečenom glavom, odsečenim rukama i nogama i izvađenom iznutricom, koja nije ni pronađena, kao ni jedna butna kost. Optužena je u celosti priznala zločin, negirajući samo vreme kada je to uradila." Mićo Orlandić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore, izjavio je 21. marta 2003. godine da su u ovoj republici za proteklih deset godina ostala nerasvetljena 22 krivična dela ubistva, ali je uprkos tome izrekao velike pohvale na račun rada crnogorske policije i svrstao je među najbolje u svetu, potkrepljujući to argumentom da je od 162 ubistva za proteklih šest godina rešeno 147.

Tako do danas nisu rasvetljena ubistva trojice podgoričkih taksista, Milike Dujovića, Mihaila Ivanovića i Vukašina Popovića. Sva trojica su stradala u svojim vozilima, a Popoviću se ni do danas ne zna grob. Posebnu nepoznanicu ipak predstavljaju ubistva Gorana Žugića, prvog i najpoverljivijeg saradnika i savetnika za nacionalnu bezbednost tadašnjeg crnogorskog predsednika, Mila Đukanovića, i Darka Belog Raspopovića, visokog funkcionera u MUP-u Crne Gore koji je likvidiran u najstrožem i najprometnijem mestu u gradu. Tridesetak metara od Trga Ivana Milutinovića na kome je ubijen Raspopović, malo potom jednim metkom u potiljak likvidiran je i podgorički biznismen Miško Krstović, baš kao i Milan Radulović pod čiji je automobil nedaleko odatle dve godine ranije postavljena mina. Priču za sebe ipak predstavljaju dva nedavna ubistva u Podgorici. Još nema odgovora ko je snajperskim hicem pre dvadesetak dana usmrtio tridesetsedmogodišnjeg