Portret umetnice čistog srca

Nada Marinković

PORTRET UMETNICE ČISTOG SRCA

Impresum

Copyright © 1989 Nada Marinković, © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Recezent

Milorad R. Blečić, književni kritičar

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

Ove stranice posvećujem slikarki naive iz Sombora, Ivanki Jovanović, umetnici čistog srca i izuzetnog dara.

N.M.

Stih

SEME UMETNOSTI NIČE IZ TAJNE ŽEĐI ŽIVOTA, PROBIJAJUĆI SE DO VIDELA KROZ OKOLNOSTI KAO BILJČICA KROZ ZEMLJU; CVETA ONAKO I ONOLIKO KOLIKO SE NEGOVALO.

Predgovor

U književnom opusu poznatog i priznatog pisca Nade Marinković, pored romana, pripovedaka, putopisa i eseja, značajno mesto zauzima biografski roman, odnosno, romansirana biografija. Jasna Poljana, život i delo Lava Tolstoja; Vukova Mina; Mir i nemir Isidore Sekulić; Zlato i srebro Epidaurusa, život i delo Vlaha Bukovca; Legenda o devojci Slobodi; La Pasionarija; Prometej u traganju za vatrom; Sećanja na Krležu – dosadašnja su dela u ovom rodu koja svedoče o nesvakidašnjem talentu ovog pisca. Kada se pojavila prva knjiga te vrste našeg autora, Jasna Poljana, kritičar dr Miloš J. Bandić, između ostalog je napisao da Nada Marinković poseduje izvanrednu intuiciju, smisao da prodre u dubine ljudskog i da sugestivno rekreira živote koje je uzela za temu. Mi bismo dodali da, negujući taj nimalo lak rod književnosti, dolaze do punog izraza svekoliki kvaliteti, razuđenost talenta Nade Marinković: dar opažanja i analize, snažno osećanje za lirsko, britkost misli i njihova slojevitost.

Rukopis koji sam dobio na recenziju, Portret umetnice čistog srca, nosi sve odlike književnih i moralnih vrednosti svog pisca. Podvlačim moralnih, jer je to kategorija koja daje izraziti pečat književnom delu; ona se ogleda u širini shvatanja i poimanja, u humanom pristupu temi, ličnostima i situacijama, u savesnom ocenjivanju.

Rukopis sam čitao s pažnjom i uzbuđenjem, nalazeći posebno zadovoljstvo u blistavom i fino iznijansiranom stilu autora, sažetoj rečenici, impresivnim opisima i evokaciji dramatičnih atmosfera. Kroz neobičan uvod, sjajno dočaranu atmosferu Pariza u jednom značajnom istorijskom trenutku, neočekivano se raspliće radnja koja nas odvodi na sever Bačke.

Roman je istorija života umetnice Ivanke Jovanović, koja je kao samouka počela da slika u pedesetoj godini života i za kratko vreme dobila najviše ocene najstrože stručne kritike. Za svega nekoliko godina, njena platna su dobila mesto u galerijama i muzejima Pariza, Londona, Minhena, Moskve, Rima, Berlina, Budimpešte, Milana... Težeći da otkrije, gde se taj umetnički nagon, taj izuzetan dar, skrivao pre erupcije stvaralaštva, pisac proučava Ivankin život, prateći ga od najranijih godina i potonje etape: kroz životnu borbu, iskušenja rata, njenu najdublju intimu. Scena na kojoj se ova povest zbiva, uglavnom je Bačka, grad Sombor i njegova okolina, ali isto toliko i neki drugi gradovi: Baja, Pečuj, Milano, Venecija, Pariz, Moskva, Minhen... Život će Ivanku odvesti u Srbiju, u Kragujevac i Gornji Milanovac, i sve što se tokom njene nemirne biografije zbivalo, sliće se kao mnoge pritoke u snažnu reku njenog stvaralaštva. Opisima drevnog Sombora i njegove istorije, okolnih salaša, Dunava i Batinske bitke, ratnog vihora i prvih posleratnih godina – kroz lirske slike i dramatične ratne sekvence – pisac ostvaruje dinamiku jake zvučnosti.

Ovaj biografski roman zanimljiv je za ljude visoke kulture, ali isto tako za običnog čitaoca skromnih intelektualnih kvaliteta, jer opseda zanimljivošću i živošću radnje, galerijom različitih tipova, situacijama, promenom sredina, i uzbudljivom životnom borbom junakinje. Prkoseći uslovima, uspravna u najvećim iskušenjima, Ivanka će uporno slediti svoj put nadahnjujući se malim usputnim radostima. I nikad, ni kada se domogne priznanja, neće se promeniti. Njena umetnost nije sredstvo kojim će se domoći materijalnih koristi, ne predstavlja za nju dokaz pobede koji laska sujeti, već je tihi duboki sadržaj, spokojstvo koje daruje postignuti cilj. Ona je našla sebe i otkrila smisao svog života!

Biografski roman Portret umetnice čistog srca govori i o postojanju umetničkog nagona u mnogim ljudima, otkriva načine njegove transformacije, kao i posledice njegova gušenja.

Jezik Nade Marinković govori da ona poštuje svoje čitaoce, to je jezik čitak, umiven, oslobođen svega suvišnog i veštačkog.

Svesrdno preporučujem za štampu rukopis Nade Marinković, Portret umetnice čistog srca, zbog sveukupnih njegovih prednosti: visokih etičkih vrednosti, zanimljivog sadržaja i besprekornih književnih kvaliteta.

Milorad R. Blečić

(Izvod iz recenzije)

Prolog – Slika u izlogu

Pariz, osamdeset prve. Pad jednog sistema i ustoličenje novog... Stanje obamrlosti koje je tolike godine pritiskalo Francusku, sputavajući volju i polet pred pretnjama i strahom – odjednom je nestalo, razvejalo se kao dim. Dugo željeni, pa ipak neočekivani preokret, probudio je uspavanu svest i zapalio je novim žarom. Časopisi su puni stihova koji veličaju pobedu socijalizma; stid i revolt koji su pratili potčinjavanje volji jednog „bezobzirnog dotrajalog društva", izgoreli su, istopili se u ognju radosti. Neposustali, večno mladi Žan Kasu, isturao je ideje koje simboliše Panteon, taj sveti hram velikana misli i dela: njihov san će se ostvariti i nastaviti! Budućnost je pružala željne dlanove, valja ih ispuniti...

Zemlja razumnih dekartovaca, sumnjičavi narod Voltera, ulazila je u proleće puna nedoumica: šta će se izmeniti, šta će se zbiti? Pomalo preterujući i podsmešljivo, skeptici su se pitali: hoće li Kartije povući kolekcije nakita iz mnogih izloga između Sene i Trga Opere, da li će Ulica Fobur Sent Onore i dalje uzbuđivati i izazivati maštovitošću i raskošju svojih eksponata? Može li svet svima na isti način otvoriti svoje vratnice izobilja, da li je to uopšte pravda? Hoće li ljudi ikada shvatiti, da isto dobijati znači i punim snagama isto davati, vredeti isto, da se jednakost ne sastoji u jednakom posedovanju već u istim mogućnostima da se željene pozicije osvoje. Šta će na sve to odgovoriti, ne vek koji nastupa, već godine koje slede, kakve će lekcije dati?

Proleće.

Smenjuju se vetar i kiša, ponekad zasija sunce kao veliki zlatni disk što ljudima i stvarima daje topao, gotovo svečani vid. Uprkos svim promenama Sena teče na večan način ispod večno privlačnih mostova. Nekadašnju blagost i romantiku – njihov dobar deo odnele su naše prohujale godine – smenila su nova raspoloženja nikla iz nespokojstva i pobune: nepoverenje i strah, alarmni uređaji, nezajažljivost, agresija je postala i preventiva i osveta. Masovna neuroza ugrozila je opštu atmosferu. Oni koji se bave behaviorizmom smatraju, poput Kamija, da ljudima nedostaje zajednička volja za zajednički smisao: rešenje problema mira i organizacije sveta od čega zavisi sudbina čovečanstva. Ipak, Trg Vandom, klasično čist, opsenjujući, na isti način budi duh i poverenje u čoveka, a neopisiva Ulica Muftar – za one koji hoće da je čuju – šapuće još uvek drage stare priče...

Krivudamo ulicama iza pozorišta Odeon, koje, na svoj način, stvarno i apstraktno, simbolično, odražavaju život u toku. Ovaj grad što taloži u sebi riznice ljudskih znanja, prošlu kulturu vrste, grad dalekosežne, slojevite memorije, omamljuje svojim zračenjima. Pariz je grad koji kao kakav ogromni akumulator, za svačiji tip, za svačiju potrebu, pruža neophodnu energiju, gorivo koje je stvara.

Terasa kafanice kao dlan isturena u ulicu...

Puštamo da nas natapa škrto sunce. Visoko iznad krovova nebo kao proplanak, cvetaju čuperci oblaka obrubljeni suncem. Na balkonu preko puta bokori ružičastih i plavih hortenzija, očigledno, bujali su i cvetali u sobi koju upravo napuštaju; svijena nad njima žena čupka uvele listiće i kao da svojim dahom uliva nove snage cveću ugroženom kamenim bićem i nemogućim ritmom grada. Ljubav koja odražava, koja spasava.

Možda je jedino moguće istina, jedino vredan napor, da svet kakav želimo izgradimo bar u najmanjem kutu sebe. Ne možemo svi raditi ono što volimo ni imati ono što želimo, ali možemo naučiti da volimo i želimo ono što imamo...

U bezobličnu potku sanjarenja upliće se tanka melodija usne harmonike, ona kao koncem povlači pogled ka neobičnom paru. Njega smo primetili još maločas, običan klošar koji moli prolaznike za koji santim ili bar dim cigarete, obrastao bradom i kosom protkanim žućkastim srebrom. Žena je mršava, ptičjeg lica, zamršenih izbledelih čuperaka, u sivom vunenom kaputu što seže do kolena.

Miluju se snebivljivo i dirljivo, potpuno odsutni, uzneti iznad celog ovog meteža.

Slobodnom rukom – u drugoj drži harmoniku – čovek blago prelazi preko njene kose, čela, sitnog oštrog profila, zadržavajući se na usnama. Ona prihvata njegovu ruku i prislanja je uz obraz. Tada se odmiče i počinje da igra, isključivo za sebe i njega, to je jasno! Najpre sve biva nekako nedolično, ali ubrzo čudno osećanje potiskuje sva ostala. Naslućuje se da je ženi ta igra nekada bila poziv, da je to jezik kojim se spretno služi. Njene krhke nožice, ruke što u vazduhu opisuju meke crteže – čine da se stidimo što su oni bedni i odbačeni. Možda oni inače sviraju i igraju za novac – jadni ulični klovnovi – ali ovoga puta oni to čine za sebe, nesvesni pogleda koje privlači, opijeni ostacima želja i škrtim prolećnim suncem. Dvoje brodolomnika izgubljenih nada, zašli u godine i već dugo, verni podanici čaše koja im daruje zaborav.

Idemo dalje, bežimo od stranputica, naličja i opomena, tražeći u talasima novih