Sećanja na Krležu

Nada Marinković

SEĆANJA NA KRLEŽU

Impresum

Copyright © 1987 Nada Marinković, © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

„... Na ovoj stijeni zaustavio se život tako jednostavan, kao što je jednostavna ova slika, a istodobno neshvatljiv u svojoj jednostavnosti, kao što su neshvatljive suze, kiša, mlijeko, otrov, oblaci, zvijezde... Kako je mogao znati i umjeti, da kostobolan, sipljiv, ojađen, ostavljen i osamljen, ozlojeđen i omalovažavan, jednim potezom svoje stvaralačke ruke stvori jednim zamahom ne samo Olimp, nego trideset hiljada Olimpa u takvom kolopletu, u takvoj grmljavini, da taj tutanj odjekuje još i danas od Gangesa do Arizone... Svi bogovi od Egipta do Jeruzalema i Rima, svi ti ogromni, mračni, mucavi, goli giganti u raljama crnog raspuknutog neba, nad ovim olujnim ponornicama prokletog podzemlja, sve je to duboko kao disanje okeana, kao udar talasa, fijuk vjetra, grmljavina, miris ruža, kucaj srca... Kako je mogao? Kako je smio? Kako je znao?"

(Krleža: Intermeco u Sikstini)

Neposlato pismo

Poštovani i dragi Marsele Fabere,

Sećate li se kad sam vas prvi put tako nazvala? Bilo je leto, georgine, lastavice, Novakova... Iznad terase – bašte, dva tornja katedrale u plavom kristalu, a u daljini, gotovo nepomičan, metalni svijutak Save... Mislila sam da ćete se naljutiti, ali vi ste se osmehnuli na neopisiv način, bilo je iznenađenja, tronutosti u vašem izrazu, prihvatili ste taj naziv kao tajnu šifru određenih raspoloženja: tišine, harmonije, opuštenosti, ćutanja... Taj tanani deo vas, to prikriveno, slojevito more patnje nataložene u vama, dopustili su da dotalasam do vas. Vi ste dozvolili da vam priđem, namamili ste me i prihvatili... Kako je davno sve to! Rekoh još onda, da gotovo sve što kazete – ja zabeležim. Šalila sam se: „Ja sam vaš Ekerman! „Mani se, brate, ćorava posla...! Piši bolje o sebi, o kome god da pišu, ljudi, najčešće, govore o sebi. „Vi ste znali tu granicu. „Nikad se nisam trudio, gajio sam mržnju, kao što drugi gaje cvijeće. „Bolje je da pričamo o cveću nego o mržnji i gorčini... Kada govorite o cveću i gledate u njega, vaše oči postaju meke, a crta gorčine oko usana gubi se. Voleli ste cveće u poljima i u vrtovima, čak i na slikarskom platnu, iako ste u njemu najviše uživali u maštovitim Belinim aranžmanima. „Bilo je dana kada smo jedva nešto pošteno pojeli, ali za cvijeće uvijek je moralo dostati novca... Jednom dok smo se divili buketu žutih ruža na stočiću ispred nas, vi ste rekli: „To je miris smrti... Sklopila sam oči i duboko udahnula gorko sladunjavi miris rascvalih cvetova. „Veoma razrijeđen, tanak miris lješine. Isti je sustav, ista kemijska formula... „Krleža, zašto sve moraš demistificirati, pobunila se Bela. „To je činjenica, raširili ste ruke kao da tu ništa ne može da se promeni, „zar sam ja kriv što čovjek i cvijet, mrtvi, vonjaju na isti način?! Još nešto ste rekli tada, otprilike: „U prirodi postoji jedan skriveni ritam, nešto kao tiha glazba koja obreduje pri građenju oblika cvijeća, drveća, ljudskih psiha, morskih valova, i čovjek bi morao naučiti da čuje tu glazbu i da joj se priklanja, jer to znači uskladiti se s ritmom prirode oko nas, očitujući ga u svojim dejstvovanjima, uklopiti se u prirodu svijesno, čvrsto se povezati s njom, što je mogućnost da ostvarimo vlastito biće u punom opsjegu.

Nema vas više fizički, nema vas; i iza vas je ostala ogromna praznina. Ne volim više da idem u Zagreb, kao da je taj grad izgubio svoju dušu, svoju svetlost. Toliko sam volela Zagreb, svaki dolazak na Gvozd bio je prečišćavanje i nadahnuće, svaki susret kroz minulih dvadeset pet godina. Sećam se kada sam vas prvi put uživo srela: bila je to godina 1949, stigla sam s Auto-puta bratstvo-jedinstvo, iz slavonskih šuma oko Okučana i Novske; s bučnom gomilom sam drugovala. Ostaju nezaboravni Ajša Hadzibegović iz Sandžaka, devojka koja je prvi put te godine sišla s planina i proslavila se kao udarnik u Prvoj zlatarskoj brigadi, Stana Slović iz Čajetine, Marica Ivić iz Slavonije i Vlado Kunić zvan Gorki... Izvukli su se iz mrtvih rukavaca i zaplovili malenim brzacima nabujalih želja, puni životne snage. Došla sam u Zagreb da posetim vas i Vladimira Nazora. S Nazorom sam uspela da uspostavim vezu ali s vama – ne! Podsmevali ste se: „Da li ste tucali kamen ili miješali cement...? Mora da će to biti jedinstven put!"

Nazor je bio bolan, posustao, sušta dobrota; vi ste bili žustri, varničavi, jedino je vaš glas odudarao od opšteg utiska zatvorenosti i tvrdoće, taj melodični meki tenor koji svoju jasnoću i tempa nije izgubio do poslednjeg trenutka... Znala sam: da bih vas sasvim otkrila u vama, trebalo je najpre dugo tragati po vašim delima... Ono najdublje u vama, inače nepristupačno, približiće i oživeće napor stvoren sintezom literarnih doživljaja.

* * * * *

Danas ste mi jasni – veliki, dragi, tragični čoveče! Niste me potkupili svojim razumevanjem, svojom plemenitom pristrasnošću, pomoći koje ste mi pružili u bitnim trenucima; vezali ste me neraskidivo svojim delom, tim rudnikom punim lavirinata u kome ste čitavi, bez ostataka... Rasuti kroz ličnosti, skriveni u tuđim sudbinama, optuženi, sudija i svedok, verni, strasno zaneti pratilac i tumač jednog doba, ideje koju ste prihvatili kao najhumaniju – srasli ste, razlili ste se kroz vaše delo i ostaćete tamo „trajniji od tuča"!

Vaš poštovalac i prijatelj, profesor Vilim Svečnjak, akademski slikar, marta 1982, u Parizu, na prvom spratu senžermenske kafane Flora, sećao se:

„Vratio sam se s lečenja u Švicarskoj 29. prosinca ujutro. Tu noć Krleža je umro, bila je to prva vijest koju su mi saopštili. Morao sam da ga vidim neizostavno. Zahvaljujući ljubaznosti profesora Padovana i profesora Sexa, bilo mi je omogućeno da ispunim želju.

Odveli su me u mrtvačnicu, otvorili željezna vrata hladnjače i izvukli metalni ležaj... Svaki kadar te slike, svaki pokret, duboko se urezao u mene... Bio je to Krleža, orijaš, idol moje mladosti. Ležao je lako zavaljene glave, a kako su mu pod bradu koja je, vjerojatno, pala, nešto podmetnuli – na usnama mu je lebdio čudan smiješak, poluironičan, polubespomoćan, smiješak koji kao da je govorio: ’La commedia è finita!’ Ispod koljena ležala je njegova omiljena francuska kapa, ali, ono što me je osupnulo bile su Krležine ruke na grudima čvrsto uvezane bijelom platnenom trakom...!"

Danima i noćima potom, mislila sam na te zavezane ruke – kao da ih je i posle smrti valjalo fizički zauzdati – na ruke koje su posredstvom genija stvorile sva ona silna dela, rastvorile vasionu. Videla sam pred sobom vaš sitni zbijeni rukopis, kao da se plašite da neće biti dovoljno hartije da iznedrite sve nakupljeno u Vama, taj živi, neprekidni proces koji se zbivao otkako postojite, izbijajući neprestano, šikljajući u svet snagom gejzira... Sada su ruke koje su sve to napisale, hladne i smirene, čak i vezane, čvrsto sputane. Kakva ironija, dostojna vaše mašte!

Još jednu, tipično vašu scenu, naveo je u svojim sećanjima profesor Svečnjak:

„Kada su iz kapele na Mirogoju iznosili kovčeg s Krležinim tijelom, još nisu ni izišli na vrata spuštajući se ka lafetu – nekakva revna čistačica je, velikom novom metlom, započela žustro izbacivati prema stepenicama lišće i cvijeće otpalo s venaca. Činila je to naglim, nestrpljivim, skoro grotesknim pokretima, i ja sam zamišljao Krležu u kovčegu koji to sve vidi i kaže, na onaj njegov tipični način:

’No, dakle, konačno ste me se riješili!’

Vidoviti starac, predviđao je da će njegova smrt osloboditi straha mnoge ’viteške rapire’ koji čekaju da se, kada bude bio bezopasan, zabodu u njegovo nemoćno tijelo!"

* * * * *

Onoga zimskog dana kada su se opraštali od vas, nad Zagrebom je sijalo sunce. Bilo je mnogo prigodnih reči, ali još više onih koje su, dolazeći iz srca, pokušale da vam kažu „zbogom i da vam kažu „hvala...!

Bila sam daleko, na severu Bačke, pred televizorom, stojeći u stavu mirno, sa suzama koje su se slivale bez snage da ih obuzdam. Ne stidim se toga. Oplakivala sam velikog čoveka i nenadmašnog umetnika, usamljenog vuka koji je trnovitom stazom, punom zaseda, stigao do bezbedne tačke, do večnosti gde ga je neukaljan i nedohvatljiv bilo kome čekao njegov tron, mesto koje je izborio životom i delom.

Za ovo kratko vreme, koliko li je hartije ispisano na temu vaše ličnosti i vašeg dela! Vi ste to predviđali:

„Kuha se žuč za tintu i oštre se pera, čim sklopim oči – vidjećete...!"

Spavajte mirno. Vaša odbrana leži u grču svih ispisanih rečenica, u plamenu vaše ljubavi i vaših pobuna, u šaputanjima vaših jesenjih i proletnjih nokturna; za vas govore Petrica Kerempuh, Kamilo Emerički, Filip Latinović, čitava plejada onih koji uzalud pokušavaju da urazume svet „na rubu pameti", svet koji jedino logika može da spase.

ODMARAJTE SE SPOKOJNO, MARSELE FABERE!

Umesto predgovora

Pisati o čoveku koji je sam o sebi, posredno i neposredno, gotovo sve rekao, o kome su mnogi pisali s raznih stanovišta, čini se suvišnim. No, govoriti o nečemu neprekidno znači priznavati delotvornu snagu nametnutog objekta. O grčkoj i renesansnoj umetnosti, o Mikelanđelu i Danteu, muzici Betovena, o Goji i Šekspiru, actečkim piramidama, hramu Borobuduru – pisalo se stotinama godina unatrag i pisaće se još toliko... To samo otkriva da im je delovanje uvek novo i sveže i da nadahnuća iz tih dela, bogateći um i srce, pokreću zahvalnost čovekovu.

Što se Krleže tiče, on je neotkriven; iz riznica koje je do vrha napunio, ni pola nije izvučeno. Više ga ljudi poznaju kao ličnost, a manje njegovo delo; poznatija im je prašina koja se dizala oko njega, no zlato nataloženo u plodovima njegova uma. Bilo je čak i takvih, što je neizrecivo smešno, koji su pokušavali da ga omalovaže ukazujući na nedostatak oficijelnog školovanja!

Kada bismo ostavili po strani operam omnia tog čoveka superiornog uma i znanja, sve one legende i simfonije, drame i pripovetke, romane i putopise, tomove esejistike i strasnih polemika, svojevrsno remek-delo Petricu Kerempuha – kada bi sve to bilo nešto uzgred – što to zaista nikako nije – oreol oko Krleže blistao bi samo zbog značenja Enciklopedije koju je, uz pomoć svojih saradnika, poklonio jugoslovenskim narodima i opštoj kulturi, zbog one grandiozne izložbe srednjovekovne umetnosti održane u Parizu, koja je, preko noći, skinula zastore mraka nad dramatičnom scenom naših naroda čije su umetničke i kulturne vrednosti, iako tamo dotle nepoznate, bile isto toliko velike i zapanjujuće kao i njihova stradanja kroz vekove.

Redovi koji slede nisu ni monografija ni hvalospev, u njima se ne skriva nikakvo posebno otkriće. Ovo je skroman, predmeta jedva dostojan pokušaj da se još nekom saopšte uspomene koje se čine dragocenim, uza sve što su pokrenule i povukle za sobom putevima asocijacija. Možda će još nekom, osim dosadašnjem vlasniku, pružiti vredan doživljaj u časovima samoće, u trenucima nesporazuma sa sobom ili sa svetom, jer je čitava ličnost inspiratora ovih redova bila prožeta borbom, otporom i istrajnošću, zagledanošću u viziju dostojanstvenog ljudskog života, viziju u koju je verovao do poslednjeg daha.

Miroslav Krleža je umro čiste savesti ali ne i srećan; otišao je „na put s onim osećanjem koje imaju roditelji strasno vezani za ravnodušnu, nezahvalnu decu. Nije se tešio saznanjem da će „ta deca to isto doživeti od svojih naslednika jer nije bio zlurad. Ogorčavalo ga je tvrđenje da se „istorija ponavlja", što je smatrao dokazom lakoumnosti i gluposti; ako je čovek jedanput udario glavom o zid, ne bi trebalo to deset puta da čini. Želeo je pokolenje koje će ići dalje polazeći od iskustva i mudrosti a ne bandoglavo i samouvereno započinjati iz početka, rušeći uz dotrajalo i loše sagrađeno i ono što su bile poruke ljubavi i mudrosti.

Neki bi ljudi morali da budu večni, da fizički traju, jednostavno zato da bi imao neko da kaže glasno i jasno ono što misle mnogi pošteni i pametni ali mucavi, okovani obzirima, kukavičlukom, konformizmom, „bašmebriga filozofijom. Koliko je samo puta rekao i napisao: „Mi smo tradicionalno inertni, letargični, i to je u ličnom kao i u opštem životu naša kob!

Ovi redovi su i poslednje zbogom živoj, ustreptaloj uspomeni na jednu čvrstu i plodnu zajednicu koja je, bez obzira na kom se mestu nalazila: u podstanarskoj sobici Milice Mihičić, u Dugoj Rijeci, u Kavurićevoj ulici ili na Gvozdu – bila žiža zračenja, meta otrovnih strela ali i najiskrenijeg divljenja, zajednica nikla i procvetala u klimi odane ljubavi i saradnje, u prkosnom odolevanju, u poštovanju lepote i sklada, u traganju za njima.

„Snaga i otpor bila im je jedina deviza, sve do trenutka kada je s nosila Bela kazala svom Krleži: „Zbogom! Onda je započela lagana, ljudski shvatljiva izdaja i snage i otpora. Tako je delo ostalo jače od čoveka, iznad njega, iznad njegovih snaga. Delo koje je duh i ideja!

Prvi deo

I

„Kad nešto hoćeš da ispričaš, kad nešto hoćeš da pišeš, moraš znati šta je ono suštinsko što želiš da kažeš, onda započni od te tačke, od uzroka misli, od srca teme, ponekad čak i od posledica." Ovaj Krležin savet izrečen povodom jednog rukopisa primenjujem pišući ova sećanja.

Četrdeset deveta, kraj studija, kulturna redakcija Politike, kontakti s Književnim novinama i Čedom Minderovićem... Život u usponu, hvatanje zaleta, traganje za pravcem i pravim sadržinama.

„Idem na Auto-put, kažem Minderoviću, „napisala bih nešto za vaš list.

„Napiši, slaže se on, „ako stigneš do Zagreba možda bi mogla sresti Vladimira Nazora, Krležu...

„Nazor je tada bio mit, sa svojim cvrčcima i sunčanim strunama u kosi, uokviren epopejom tek utihnulog rata, sav u snovima i uvek tako prisutan, detinjast i mudar, dvojnik Golemog Pana što brodi toplim plavim morima, letuje po velebitskom i istarskom gorju, a proleća dočekuje verući se