Protekcija

činova

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

Predgovor

Godine 1887. napisao sam jednu političku pesmu i štampao je u tadašnjem Dnevnom listu. Pesma je nosila naslov „Dva raba", a sadržala je oštar prekor i kralju i svim nadležnim, što su odsustvovali s pogreba jednog vojnika, koji nam je spasao čast u bugarskom ratu (Katanića), a prisustvovali svi, pa i sâm kralj lično, dva dana ranije, pratnji jedne babe, čija je sva zasluga što je rodila dvorskog đenerala Franasovića, koji nikakvih naročitih zasluga za ovu zemlju nije imao. Pesma je ova neobično naljutila kralja Milana i policija me je odmah optužila za uvredu Njegovog veličanstva. Optuženi stav te pesme još i sada pamtim, jer je nebrojeno puta citiran u žalbi, odgovoru, žalbama, pa i na samom procesu. Taj optuženi stav glasio je:

„Srpska deco, što čitati znate,

Iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su takve:

Babe slave, preziru junake;

Stoga i vi ne muč’te se džabe:

Srpska deco, postanite babe."

Eto, za te reči, na koje bi danas jedva ko našao razloga da se namršti, osuđen sam ja na dve godine zatvora i odveden u požarevački kazneni zavod na izdržavanje. Ogrešio bih se ako ne bih odao čast tadašnjem predsedniku prvostepenog suda (K. Hristić), koji me je, ne osvrćući se na sve poruke iz Dvora, osudio samo na dva meseca zatvora, koju je kaznu tek Kasacija popela na dve godine.

Ovako drakonsku kaznu razumeo sam tek kada sam prilikom pomilovanja morao ići kralju Milanu da mu se zahvalim. Tada mi je rasrđeni kralj, između ostalog, rekao:

– I vi treba da znate da niste tako strogo osuđeni zato što bi takvu kaznu veličina uvrede zahtevala, već zato što vas je trebalo, odmah na početku vašeg rada, udariti po čelu. Zar vi tek juče izašli iz škole, tek prvi korak u život učinili, pa ne potegoste ni na pandura ni na ministra, već pravo na kralja! Zar ništa manje? Pa po kome ćete vi docnije u životu udarati, kad ste s kraljem počeli?!

I malo je bilo što sam tako mnogo osuđen, već sam u zatvoru bio i naročitom režimu podvrgnut. Sâm u sobi, uvek pod ključem, šetao sam s razbojnicima i kockarima po jedan sat prepodne i smeo sam da čitam samo knjige koje bi mi uprava dozvolila, a novine nikako. Pisma sam mogao pisati samo jednog utvrđenog dana u nedelji, i ta pisma su mogla biti ispraćena tek pošto bi upravnik na njih stavio svoje „video". Tako isto i pisma koja su mi dolazila morala su proći kroz ruke upravnikove i nositi njegov potpis. Prva tri meseca, osim Svetog pisma, nikakvu drugu knjigu nisam mogao dobiti, tako da sam se, na kraju trećeg meseca, potpuno osposobio da držim propovedi u crkvi. U crkvu su me takođe vodili kad bi mi došao red, jer je svake nedelje vođeno po dvadeset osuđenika, razume se, sa sprovodnicima, koji su ih puškama pratili. Išli smo obično u crkvu (crkva je u varoši) dva po dva, i sećam se i sad, moj drug sleva bio je neki Sava Devetaković, koji je u građanstvu bio saučesnik u nekom ubistvu, i upalio kmetu kuću, a na robiji važio kao vrlo dobar i odan drug i prijatelj.

Ja ne mogu tvrditi da je strogi režim prema meni upotrebljavan po nekoj naročitoj naredbi iz Beograda. Pre će biti da je to bila stvar samog upravnika zavoda, jer valja znati da je upravnik zavoda bio tada, po zlu poznati liberalski dotadašnji načelnik sreski, Ilija Vlah. Beli Memed, Ilija Vlah i još nekoliko načelnika sreskih bili su tada znamenite režimske zverke, od kojih je strepeo ceo srez koji bi im pao šaka i o kojima su bile redakcije opozicionih listova uvek preplavljene dopisima. Kako je požarevački kazneni zavod tada uvek bio pun opozicionara, poslat je naročito Ilija Vlah za upravnika, da im u zatvoru zagorča dane.

Razume se da je takav čovek, čim je iz akta video da sam osuđen za uvredu Njegovog veličanstva, što je on smatrao najvećim zločinom koji se uopšte da zamisliti – morao iz sopstvene inicijative primeniti na mene svu strogost zatvora.

Ne mogući da pišem, nemajući šta da čitam, nemajući ni s kim da progovorim, provodio sam tada dosta teške dane i skraćivao sam sebi vreme time što sam po ceo dan mleo kafu, kuvao je i pio; što sam pravio cigarete i krpio jedan svoj stari kaput, koji sam, bez potrebe, potkratio, samo da bih imao šta da šijem.

I tako je trajalo sve do 22. februara 1888. godine, kada se kralj Milan, posle izglasanog ustava, zahvali na prestolu i poveri sastav vlade đeneralu Savi Grujiću s radikalima i liberalnim namesništvom.

Ilija Vlah bio je samo za trenutak zbunjen ovim istorijskim činom, pa kad je video da tom prilikom iz Beograda nije stiglo nikakvo pomilovanje za radikale, on je došao do zaključka da ostavkom kralja Milana red stvari i red odnosa u državi nije nimalo poremećen, utoliko pre što je kraljevska vlast u rukama „gospodin-Jovinim". Prema tome, ni on u zavodu, kojim je upravljao, nije smatrao da treba da izmeni red stvari i red odnosa. Ipak je bio nešto malo blaži. Kada sam mu, računajući na promenu prilika posle abdikacije, izašao jednoga dana na raport i ponovo ga zamolio da mi dozvoli pisanje, on se nije, kao prvi put kada sam to pokušao, izdirao na mene, već me je blago i roditeljski savetovao:

– Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen, ti bi danas bio valjan i čestit čovek i ugledan građanin može biti, a ovako se kao kockar vučeš po apsanama.

– Pa i gospodin Jova Ristić je pismen – usudih se ja da primetim.

Ilija Vlah, na pomen Ristićevog imena, ripnu sa stolice kao da si ga ozdo iglom ubo.

– Gospodin Ristić je drugo, a drugo si ti, razumeš li?

I time je bio završen moj ponovni pokušaj da mi se dozvoli pisanje. Međutim, što je vreme više odmicalo, meni je sve teže i nesnosnije bilo u zatvoru. U početku mi je samoća bila donekle zanimljiva. Zanimali su me i oni mali i sitni poslovi koje sam sam vršio: čišćenje sobe, nameštanje kreveta, mlevenje kafe, pravljenje cigareta. Ali mi je, na kraju krajeva, sve to postalo obična stvar i poče me savlađivati dosada.

Nije mi ostalo ništa drugo, do da pribegnem jednom lukavstvu, koje mi je zbilja i pomoglo. U kabinetu đenerala Save Grujića bio je ministar pravde pokojni Giga Geršić. Pokojni Geršić, kao što je poznato, bio je oženjen gospođom Marinom, koju je on uzeo kao udovicu. Gospođa Marina bila je ranije žena nekog mog ujaka i – na osnovu toga – ja pronađem da je meni Giga Geršić ujak. To jest, ja to nisam pronašao, ali kako je Giga Geršić ministar pravde, dakle neposredni i vrhovni starešina upravnika kaznenog zavoda, to mi pade na pamet da Geršića proglasim ujkom i tako izvojujem sebi malo bolji položaj, a što je najglavnije, možda i slobodu pisanja. I odista, čim je došao dan kada smo smeli pisati svojim porodicama, ja sednem i napišem ovakvo pismo:

„Dragi ujače,

Imali biste pravo da se ljutite na mene što Vam se dosad nisam javio, ali nisam hteo da Vas uznemiravam. Znam da Vas interesuje kako se osećam ovde, u ovoj neobičnoj kući. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod svoje kuće, ali ne mogu ni da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi bilo dozvoljeno da mogu pisati, verujte, strpljivo bih sačekao dve duge godine moga tamnovanja. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari.

Molim Vas, kad dođe moja majka kod Vas, pozdravite je i recite