Stari dečki

Zvonimir Majdak

STARI DEČKI

Impresum

Copyright © 1975 Zvonimir Majdak

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 2012 Luka Klikovac

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Napomena autora

Svi karakteri i događaji u ovom romanu djelo su piščeve imaginacije. Svaka sličnost sa živim ili mrtvim osobama posve je slučajna.

Prolog

Čovjek je prav zaprav čista životinja!

Tu u prvom redu mislim na sebe, starog Glistinog prijatelja koji ga je ispratio na groblje a onda se ko svinja nažveglao i na kraju zakantao. Je, bila je to tužna i cmizdrava popevka, ali me to ništa ne opravdava i zato mislim da sam nula, fašist, lump, izdajica proleterske klase i opće...

A Glista je v zemljici fino trulil i crveki su se šuljali prema njegovom zmrcvarenom telu, u punoj bojnoj spremi, praznih creva i zato meni lično još odvratniji, jer nikaj ne mrzim kak gladuše kojima non-stop kruli u trbuhu a iz njupalice se širi prirodni dezodorans za štakorska muda. To s crvima me najviše živcira! Dobro, možeš vrisnuti, možeš stvar zajebati i odapeti prije nego si se sa sudbinom dogovorio, ali ne bi trebali crvi pod hitno na tebe navaliti. Uz svu onu nekvalitetnu grobljansku ilovaču kaj je na tebe shiću to je užas na kvadrat.

То nije fer, s koje god strane uzeo. A ja uvijek volim s one strane gdje ima malo više sala, jer tu je i toplije, garantirano!

Čovjek bi mislio da će se neki bog na svijetu promijeniti ako ti prijatelj umre. Da će se nekakvi znak pojaviti na nebu ili zemlji, svejedno, i gore i dolje isto sranje, u to sam bar siguran. Misliš da će biti više zraka jer je jedno mjesto prazno, a kad tamo, tramvaji su kutije sardina kao obično, rulja se ceri ko šašava, frajeri foliraju mačkama koje ni u tunguziji niko ne bi štel, uopće, živi se dalje ko da se ništ ni dogodilo, kao da smo svi na broju i spremamo se na tekmu, jer prognoza je dobra, neće biti kiše. Ništa od toga po čemu bi prokužio da jednog gala kita više nema med nama i da ga, ро svoj prilici, više neće ni biti. Osim ako ne vjeruješ u uskrsnuće. Tu onda tek nastaju komplikacije! Uskrsnuću se vesele bogomolje i rulja kaj nije grešila. Onda oni budu došli na svoje, kreteni jedni, kaj za života nisu uživali i ritali se ko mi dečki. Zato mene uskrsnuće ne uzbuđuje. Ja navek velim: živjeti se mora a dalje nije moja briga. To s Glistinom smrću mi je dobra pouka! Svega ima, ili pak nema, ko i prije. Ništ nisam profitirao, ako to smijem tako reći. Glista bi me shvatio, ne bi se raspigao. Kladim se da bi i on isto tako kao i ja razmišljao.

Čovjek je čista životinja, to je za mene svršena stvar, tu se ništ ne da prošvercati, nikakva nova fasada ne pomaže!

Do daske razočaran u ovaj svet i glođući samoga sebe, osjećajući se blesavo da šugavije ne more biti, ništa mi pametnije ni palo na pamet nego se otići obricati kod Franceka u Vugrovečkoj ulici.

Frajer je nalepil tapete po zidovima one svoje fajhtne rupe od brijačnice i mrtav hladan ju je prekrstil u „frizerski salon za moderne muškarce". A to kaj ni vodovoda tu još nema, to njega nije svrbilo. Kakav je to moderan svijet bez vodovoda?

Kaj možeš, to valjda spada u te nove promjene kaj o njima škrabaju po novinama.

Francek je stara kurva, zna kaj je posel i kak privući mušterije. Otkud je samo spuknul onog svog pomoćnika, žutog ko žumanjac? Taj neprestano zvecka škarama i jedva čeka da se baci na tvoju kosu. Obavezno svakog pita da li želi pranje glave i masažu. Dečki se obično zbune, pocrvene, jer misle da im je tjeme posračkano ko Trg Republike i samo nešto promumljaju. Onda, kad je sve finito, izmeđ sebe skupljaju kintu, jer je u salonu tarifa za u nesvest pasti!

Jasno, ja nisam došel da si dam glavu prati!

– Fazoniraj me – naredio sam Franceku koji je čitao Politiku, jer da je to jedini cajtung koji se nikom ne uvlači u dupe, ne ide niz dlaku, ne mijenja frizuru... Da ga prekinem, ja dreknem da sam nepismen, da sam slijep kod zdravih očiju i još nekoliko takvih štikleca iz četrdeset pete. On se zamisli i ponosan ko stari jelen prišapne mi da je u lepoj našoj domovini još najmanje trideset posto drugova i gospode nepismeno i da prema tome nisam bogzna kakva rijetka iznimka, da se nemam čime pofaliti.

On isto spada u one marljive radnike brijače kaj misle da nisu svoju kintu pošteno zaradili ako te ne podšišaju tak da izgledaš ko golovrata kokoš. Posebno je to krasno ljeti, kad ti je šija crna a samo jedan uski trag se beli ko mesečina na Havajima. Kad vidim tak podšišanog frajera, navek pomislim da je iscuril ravno iz zatvora, ne znam zašto. Bele i crne pruge me podsećaju na gajbu, tu si nemrem pomoći!

Ščapil sam Franceka za ruku, baš kad su mu škare bile u zraku iza moga uha spremne za napad na moju tri godinice dugu kosu:

– Kud si navalio ko sivonja!

– Pardon, ja se razmem u svoj posel!

– Rekao sam samo fazoniranje. Si gluh?

Tako sam ga malo primirio i on je zveckao krakovima škara razočaran što mu je izmakao bogat plijen.

Takvi su ti naši ljudi. Vole šljakati a ne misliti. Zato to pametniji delaju umjesto njih. I sve štima! Ja mislim da sam jedan od tih pametnijih, kužiš?

Da udobrovoljim Franceka, ja pohvalim prima uređenje njegovog salona, farbe tapeta, osvjetljenje, čistoću i higijenu, pod, oštrinu škara... sve čega sam se setil.

Cval je ko tulipan.

– Velika je to investicija – na kraju se ipak smrknuo i napravio mučeničku facu, ko da sam ja poreznik pred kojim se neumjereno fali, umjesto da cvili kak mu loše ide, kak su troškovi nebu pod oblake, da su ljudi zavidni, da svašta pričaju a on jedini zna da je zarada bogečka. Da je zaprav na gubitku, što bi značilo da me on podšišava i još mi uz to u džep tura lovu!

Ne, našim ljudima, nikad nije dobro, čak i kad su nepismeni!

– A kaj ima novoga u našem kraju? – prekinul sam ga i tako spasio, da ne mora dalje zmišljati laži.

– Kaj ima novoga? – ponovi on kao da se upravo probudio a mozak mu ne radi, jer je oksidirao.

– Da, kaj ima novoga. Kaj se priča?

– Svašta se priča, ali to nije ništa novo – jako će mudro Francek. Vidio sam mu facu u ogledalu. Siguran sam da još ni prežalio kaj me ne može podšišati оnаk po svome, do kože.

– Vidim da vi ne živite u Zagrebu – spuštam mu, da ga bocnem. – Kak može biti da se baš ništ ne događa? Francek, čitaš pogrešne lanjske novine! A ja sam se došel k tebi malo informirati... Frizerski salon bez najnovijih vijesti s fronte i pozadine nije frizerski salon nego mrtvačnica!

Znao sam da će ga to pogoditi!

– А kај ја znam kај tebe interesira?

– Bogme ne politika!

– Kaj ti imaš protiv politike? Politika je za pametne ljude...

– Pametni navek najviše nahrdaju!

– Tak mlad a brez ideala. Ja ne razmem kaj tu decu uče u školama?! Gdi bi to završilo?

– Netko na Mirogoju, a velika većina na Miroševcu, tam još ima placa.

Nije mi se sviđala ova špreha. Smrt me je dost nagnjavila, pred njom sam i zbrisao u Francekovu brijačnicu a sad opet počinjem o njoj tupiti. Glista mi ga je stručno metnuo! Sigurno se ceri ko lud kak ja nemam mira. Podšišavam se umjesto da na neki bistriji način gubim vrijeme.

– Kvragu, valjda se susedi žene, svađaju, podmeću noge, razbijaju prozore i ostalo, kaj ide u dobre medsusedske odnose. Nisu valjda svi pod hitno pošli pravim putem i renovirali si karaktere?! Kaj ja onda imam tu tražiti, ja zacementirani grešnik? Kај?!

Francek mi je s dva prsta umočena u tanjurić balavio oko uha i po vratu spremajući se da britvom oguli dlake. Naježil sam se, kak da mi balavi puž plazi po koži. Ostrugao je temeljito kao da mi se osvećuje što mu nisam dopustio da se naslađuje na mojoj genijalnoj dugačkoj frizuri. Onda se iskreveljio, kao što se može iskreveljiti brijač koji svoju pezdionu krsti salonom:

– Niš se nisi promenil, fakin jedan! Samo na jedno misliš.

– A kaj to?

– Ni teško pogoditi. Na kurvanje i zafrkavanje!

Nema šta, Francek je bio dobro informiran o mojoj biografiji. Mislio sam da me trpa u isti koš s drugim dečkima kaj su pod njegovim škarama odrasli. Sigurno ima u meni nešto specijalno ро čemu se raspoznajem od bezvezne rulje. To si moram zapamtiti i setiti se kad se nađem u kakvim teškim govnima. Glavu gore, makar ti po njoj i kenjali. Sve se da oprati, čak i ljudske ruke.

– No, a kakvo je stanje na tom terenu? – tobož svejedno, zijevajući, upitao sam Franceka, kao da mi je sve to navrh kara.

– Znaš one dvije sestre Grabovčeve? S broja deset. Izgleda da više nisu jumferice. Kaj možeš, same su doma...

– Ti boga! – pravio sam se strašno iznenađen, kao da se skidanje jumfa događa svakih sto godina.

A bilo mi je ravno do mora što su tu nekakve dvije balavice, čije starce bolje poznam nego njih, jer su se narodile one godine kad је Zagreb imao tri kluba u prvoj ligi, a to je bilo davno, kao i vrijeme kad sam zavodio onu gluhonijemu mačku iz bara Dubrovnik. To što su sestrice Grabovac pale ko zrele kruške, moglo me je samo oneraspoložiti. Značilo je to da vrijeme ide bez zastoja i u socijalizmu kао i u kapitalizmu i da sam u neku ruku stari konj. Biti stari konj, kom kljovi otpadaju ili se žute ko lažno zlato, nije nešto s čim bih mogel paradirati, s koje god strane uzeo. Tu se treba zamisliti! Zravnati sa samim sobom račune i krenuti dalje.

Samo kam?!

– Izgleda da su im nevinost oduzeli dvojica poslovnih ljudi. Jedan mlađi, visok. Drugi bi im mogao biti otac! Tako izgleda. Svako veče ih dovezu taksijem i onda raspali. Grupni seks! Hoćeš da ti namočim lasi?

– Ne! – dreknul sam uplašeno, ni sam ne znam zašto.

– Kako hoćeš – razočarano me je počeo odmotavati Francek. Nisam mu priuštil ni najobičnije močenje kose!

– Ovdje se dosadno živi – namještal sam si frizuru pred ogledalom – novosti su ispod svake kritike. A vidiš kaj Tateka s kolicima? Da se ni oženil iz žalosti za sinom?

– Joj – odalamil se Francek dlanom po čelu – pa to sam ti zaboravil reći! Tateku je pala sekira u med! Da ga samo vidiš!

– Šta, željezničari su mu poklonili sve stare parne lokomotive a on ih sad lifra željezarama?!

– Kaj noriš – veli mi Francek – nema više kolica, šlus je sa starim železom! Tatek je gospon čovek! Pričekaj samo da ga vidiš. Na dupe ćeš pasti!

1.

Svašta sam već doživio, svašta sam progutao, i knedli i finih telečih šniclov, tako da još ima zbilja malo vijesti dana koje me mogu zdrmati. Uvijek treba računati s najgorim. Ako ispadne dobro, onda je to čisti dobitak! I treba biti flegma! Jebeš uzbuđivanje i svirku na tanke žice. Samo polagano. U trku si pregrizneš jezik i šta ti onda vrijede sve slasti i masti ako nemaš čime poliznuti.

Velim, svijet je za mene poznat kak moj džep, i to na kaputu, jer na hlačama ne dam da ih šivaju. Volim izgledati šlang, onak ko pantera. Srce mi još dela najfamozniji tika-taka, pa sam s te strane miran. Možda ispadne i koja prekovremena godinica?! To nemreš znati, kit božji, ali nije za odbaciti, ako baš tebe zapadne taj višak.

Ako kužite o čemu spikam, onda će vam biti jasno da sam morao vidjeti nešto bajno, nešto apsolutno nemoguće kad sam se skoro sel na rit. Ja, stara kegla koju ne ruši kugla svakog platfusiste.

Nisam sel, ali sam se čist defektno zaljuljal!

Vidjeti Tateka bez kolica i starog železa, bez barem jednog hrđavog čavla u džepu, to ja nisam mogao zamisliti da sam sebi skočim pod kalpak i počnem kak stekli ро mozgu skakati da iz njega propiški nekaj takvoga. Siguran sam da Tatek ima u svojoj oporuci naređenje da ga na groblje otpeljaju na njegovim vlastitim kolicima a ne na službenim, s gumenim kotačima koji se uopće ne čuju po šljunku pa se sve čini još tužnije.

Tišina me kojiput zbilja tjera u blesavilo. Bar za života nek bude veselo, nek škrguću zubi, hrska hrskavica, škrebeću škrebetaljke, i tak. A ne tu fino, u rukavicama i hop!, već si metar i pol pod zemljom.

Ako nije bio krvno vezan uz kolica, Tatek se onda barem nalazio u njihovoj blizini, imao ih na oku, jer su mu bila važnija od nogu, a o drugim nekorisnim dijelovima tijela da i ne govorimo. Kad bi zavrnul v birtiju, parkiral bi ih pred vratima, ili tako da se može svaki čas naluknuti kroz prozor i uvjeriti se da ih nitko ne rastavlja, tu pod njegovim nosom. Jer jednom su mu skinuli kotač i teško je našao drugi istog promjera. Znam da je radio tjedan dana s nekakvim puno manjim, kao od tačkih, pa mu je roba curila dolje, kak je to poznati slučaj kad nešto ide nahero a ti ne znaš grif koji pomaže s nahero stvarima. Ja ga znam, ali ga ne upotrebljavam, osim kad natprosječno prigusti.

Ne, nije to bila propaganda, nikakvo foliranje da rad čovjeka oslobađa i omogućuje mu život na dva stolca, gospockom i radničkom.

Tatek se španciral bez kolica!

Slobodan, k tome još i živ, iako bez dva stolca.

Sudaril sam se z njim na tramvajskoj stanici, negdi оkо osam naveče, ili možda koju vuru ranije, ne znam. Kužiš, tih dana sam se osjećao prilično ukenjano, jer nisam imao pojma kaj da delam sa sobom.

Uredno je slagao nogu pred nogu i mirno kao