Britanska prevara

Marko Lopušina

BRITANSKA PREVARA

MI6 u Srbiji

Impresum

Copyright © 2011 Marko Lopušina

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. 069 4001965

info@teabooks.rs

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Prljava engleska igra

Tek pošto su u jesen 2010. godine u Ujedinjenim nacijama okončani nastupi Srbije i diskusije predstavnika članica, moskovski Glas Rusije je otkrio šta se dešavalo iza kulisa svetske organizacije u Njujorku. Britanski ambasador Filip Parem je neadekvatno reagovao na istupanje srpskog ministra inostranih poslova Vuka Jeremića, koji je rekao da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Parem je upozorio Jeremića da ne može biti nikakvog vraćanja na pregovore, ni o pitanju statusa Kosova, ni o pitanju njegovih postojećih granica. Britanski ambasador u UN je na poziv srpske strane na dijalog, zapretio konfrontacijom sa Srbijom svih zemljama koje su priznale Kosovo.

„Ovo je bio indikativan pokazatelj netrpeljive politike Velike Britanije prema Srbiji, na osnovu čega možemo da očekujemo nove ispade britanskog ambasadora u UN. Britanci će na Savetu bezbednosti, najverovatnije, odlučno da ometaju srpsku poziciju i samo glasanje članica za Rezoluciju o Kosmetu, jer je interes Londona da afirmiše islamski narod i njegovu nezavisnost u Srbiji. I da spreči jačanje i stabilizaciju Srbije", rekao mi je doktor Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD, koji smatra da je Velika Britanija krenula u otvoreni obračun sa zvaničnim Beogradom.

I podseća da je upravo Velika Britanija u poslednjih mesec dana izvršila strahovit pritisak na Srbiju i zadala nekoliko podmuklih političkih udaraca.

Odbijanjem da izruči Ejupa Ganića, bivšeg člana ratnog predsedništva BiH radi suđenja u Srbiji za počinjeni ratni zločin, Velika Britanija je Beogradu 2010. godine poslala poruku da Srbi ne mogu da računaju na razumevanje zvaničnog Londona. Sudija Timoti Vorkmen iz ekstradicionog suda u Vestminsteru je u obrazloženju odluke rekao da postoje dokazi da bi suđenje u Srbiji bilo politički motivisano. Što znači da je Srbija zemlja kojoj Velika Britanija ne veruje.

Ejup Ganić je potom izjavio da postoji mogućnost da tuži Srbiju i Englesku. Tako se može još i dogoditi da London ratnom zločincu, koji je ubijao Srbe, plati ležanje u engleskom pritvoru.

Nakon toga su engleski mediji objavili tajni plan britanske visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton o BiH, kojim se praktično ukida Republika Srpska. A na kraju je Čarls Kraford, bivši ambasador u Srbiji poručio predsedniku Borisu Tadiću da prestane „da vodi Miloševićevu politiku". Pritisak je nastavljen upozorenjima koje je izrekao britanski ambasador Stiven Vordsvort u Beogradu i zahtevom britanske vlade da Srbija momentalno povuče rezoluciju o nastavku dijaloga o Kosmetu tada predatu Generalnoj skupštini UN.

„Otvorena netrpeljivost Britanaca prema Srbiji tera nas da se zapitamo zašto se to događa? Moj odgovor je da Englezi nikada nisu trpeli Srbe i Srbiju, jer se mi ne uklapamo u njihove imperijalne i kolonijalne interese. Britanija danas kao verni sledbenik SAD sledi antisrpsku politiku Vašingtona. Ona je istureni američki igrač u Evropi i protivnik Srbije, koju još od kraja devetnaestog veka smatra za ’malu Rusiju’ na Balkanu. Zvanični London danas na Balkanu ima dva prioritetna interesa. Prvi je da izaziva krizu u Srbiji i time potresa Evropsku uniju, a drugi je da štiti muslimane na Balkanu, jer time što napada Srbiju zapravo pokušava da obuzda islamiste u Engleskoj", kaže Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD i upozorava na tradiciju britanske netrpeljivosti prema Srbima s početka XX veka.

To je Britanija otvoreno pokazala u svojoj diplomatskoj aktivnosti. Prilikom posete britanskog premijera Ankari krajem 2010. godine obećao je političku podršku turskom članstvu u EU, za koje Francuzi i Nemci ne žele ni da čuju. A kada su Francuzi predložili da Srbija uđe što pre u EU, Englezi su zatražili da Beograd „mora prvo da prizna Kosovo".

„Kako Englezi rade samo ono što im njihov stariji partner SAD naredi, oni danas nameću temu podele Kosova, jer ih grize savest ’zbog neprincipijelnog stava oko kosovske nezavisnosti’. London shvata da je požurio s kosovskom nezavisnošću i da to neće rešiti problem stabilizacije Kosmeta kao američke kolonije i useljavanja muslimana u ovu pokrajinu i u Srbiju. Na Kosmetu, ma koliko bilo nezavisno, nema političke stabilnosti, nema vladavine prava, koja može da izvede legitimno useljavanja muslimana preko Prištine u Srbiju i na ceo Balkan", smatra doktor Miroslav Božinović.

Još je književnik Borislav Pekić u svojim Pismima iz tuđine pisao da je „prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica istorijske model-zablude, ali i nekih zabluda čije je poreklo novijeg datuma".

„Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba. Britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj imperiji i nesklonošću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put ka Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva. Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske, čime su, u borbama s njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost. Za Engleze Srbin je Bugarin na Dardanelima ili Rus na Moreuzima, što je za londonsku vladu istorijska mora", zapisao je Borislav Pekić.

Jedna izreka koja važi za Amerikance, može da se primeni i na Engleze: „Biti neprijatelj Britanaca je opasno, biti njihov saveznik je kobno!" To Srbi ponajbolje znaju i osećaju. Bivši ministar Vladislav Jovanović računajući na prevrtljivost Engleza i loš odnos Velike Britanije prema Srbiji smatra da Britanci neće Beogradu predati dokumenta o Draži Mihailoviću, samo da bi držali Srbiju podeljenu i posvađanu.

Kako Britanija na Srbe gleda s podozrenjem ona i danas kontroliše „beli šengen, jer je za London to prvi test na kojem će ona proveriti „doslednost postmiloševićevske Srbije. Englezi nemaju nameru da skidaju svoje vize Srbima, mada ih olako daju, ali najčešće mladima koji na Ostrvo odlaze da studiraju i tamo ostanu. Prosečan Britanac misli da su Srbi varvari, zatvorenici na uslovnoj slobodi, kojima treba dvadeset godina da bi se socijalizovali i evropeizovali. Srpski problem je u tome što su svi naši susedi male zemlje s moćnim zaštitnicima. Interes Velike Britanije je da podrži Bugarsku, BiH, Kosovo i Makedoniju, ali ne i Srbiju. I zato je zvanični London uvek protiv Srbije.

Uostalom, kao evropska država, Velika Britanija otvoreno pokazuje da ne želi ni politički, ali ni ekonomski da pomogne Srbiji. Prema podacima Ministarstva finansija, Srbija je u protekloj deceniji dobila 4,5 milijardi evra bespovratne pomoći. Među najvećim donatorima su Evropska unija sa 1,2 milijarde evra, Nemačka sa 840 miliona evra i Sjedinjene Američke Države sa 473 miliona dolara. Velika Britanija se na ovoj listi kotira jako nisko, jer drži deseto mesto iza Italije, Švedske, Norveške, Japana, Holandije i Poljske.

Ono što iznenađuje jeste da su pritisci Engleza sve otvoreniji i direktniji, kao što je, na primer, zahtev za povlačenje rezolucije. Iza toga možda usledi i britanski zahtev da se Srbija kazni, jer navodno nije konsultovala EU. Mada istovremeno, ta Velika Britanija ne priznaje EU već radi protiv nje, smatraju naši sagovornici.

Britanski Forin ofis je saopštio kako je razočaran, zato što je Srbija podnela rezoluciju UN i kako bi Generalna skupština trebalo da usvoji neutralnu rezoluciju kako bi se Srbija i Kosovo ohrabrili da počnu saradnju. Ne treba sutra da budemo iznenađeni ako zvanični London u toj srpsko-kosovskoj saradnji bude držao stranu Prištini, a ne Beogradu.

„Tajni plan Velike Britanije i SAD jeste da na rubnim granicama istoka Evrope stvore obruč malih ’evroatlantskih’ zemalja, koje se prostiru između Nemačke i Rusije. Time se sprečava stvaranje savezništva dve jake države, Nemačke i Rusije. I slabi snaga Evrope, jer se uvlačenjem mnoštva malih država u NATO i EU zapravo stvara apsolutna glasačka većina u evropskim institucijama protiv francusko-nemačkog centra. Englezi i Amerikanci sponzorišu te male države, daju im političku i vojnu podršku, ali u njima podstiču sepatarizam, da bi ih preko krize držali pod kontrolom. U Pentagonu je napravljena karta te Nove Evrope, na kojoj je prostor Srbije i BiH obeležen kao ’siva zona u kojoj London i Vašington tek treba da intervenišu i da ih pocepaju na male državice’. Otuda se može očekivati zahtev Sandžaka za nezavisnost i otcepljenje od Srbije. Takva separatistička sudbina čeka i Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju, Rumuniju, Slovačku, Bugarsku, Makedoniju, pa čak i Grčku i Tursku", upozorava doktor Miroslav Božinović.

Londonske agenture

Svetu su danas poznate najviše samo dve londonske agenture – Secret Service (SS) i Secret Intelligence Service (SIS). Ovo su britanska unutrašnja i britanska spoljna tajna služba, koje nose oznake MI5 i MI6. Nastale su tokom Drugog svetskog rata kao odgovor zvaničnog Londona na agresivnost nemačke agenture na Ostrvu. Nemačka je prosto primorala Britance da 1910. formiraju i „spoljnu" agenturu.

Britanske civilne tajne službe imaju veliku istoriju i kao većina svetskih agentura rođene su u krilu armije. Preteča je bila Glavna obaveštajna služba (MO5), koju je u Londonu formirala britanska vlada 23. septembra 1909. godine. Zvanično, u ovoj „unutrašnjoj" tajnoj službi za kontrašpijunažu, bio je zaposlen samo jedan oficir koji je u Ministarstvu rata na Vajtholu dobio kancelariju. Prvi obaveštajac Velike Britanije bio je Verton Kel, kapetan pukovnije Južnog Stafordšira, lingvista i iskusni špijun. Službovao je u Rusiji, Kini i Nemačkoj i sjajno vladao ruskim, kineskim i nemačkim jezikom. Čak je neko vreme proveo kao agent u nemačkom odeljenju Ministarstva rata Velike Britanije, tako da je jako dobro poznavao situaciju u Rajhu.

Predlažući ga za posao prvog britanskog obaveštajca, pukovnik Džejms Edmonds mu je rekao: „Posao će biti tajan, moraćete da napustite službu u vojsci. Ne očekujte javna priznanja, ali budite sigurni, vaš posao je od sudbonosne važnosti za Britaniju!"

Kapetan Verton Kel je imao sreću i dobio podršku generala Evarta, tada načelnika Vojne obaveštajne službe, a potom i rukovodioca Skotland jarda, tako da je uspostavio odličnu špijunsku i policijsku saradnju unutar same Britanije. Tako je u Kelovoj kancelariji počeo da raste broj saradnika. Među njima su bili kapetani Frederik Klark i Ričard Drejk, inspektor Džon Menvil i advokat Volter Morezbi. Za svog zamenika kapetan Kel je kasnije imenovao Erika Holt-Vilsona. Oni su zajedno ukrštali tajne informacije dobijene iz mornarice, pešadije, policije i vlastitim istragama. Njihov prvi otkriveni i uhapšeni strani špijun bio je Sigfrid Helm, aktivni poručnik nemačke vojske, zatečen kako skicira odbrambene sisteme luke Portsmut.

Tek kada su Britanci 1989. godine u Londonu priredili izložbu „Tajni rat", o istoriji britanskih tajnih službi od 1909. tamošnja javnost je prvi put saznala za postojanje špijunskih organizacija MI5 i MI6. Time je i zvanično 1909. priznata kao godina rođenja modernih tajnih službi na prostorima Velike Britanije.

„Istoričari su, međutim, skloni da pojavu špijunaže lociraju mnogo vekova ranije, još 1515. godine, u doba Henrija VII, koji je nemilice, svojim dvorskim agentima, progonio Ričarda III. Tek Henri VIII je uz pomoć kardinala Volzija i ministra Tomasa Kromvela uzdigao špijunažu u državni posao. Kromvelom najodaniji i najbolji agent bio je Džon Tarlo, pravnik iz Eseksa, koji je postao šef tajne službe, ali i direktor Poštanske službe Engleske", tvrde poznavaoci stranih agentura Radomir Vukičević i Milan Petković iz Beograda.

U Kromvelovo vreme, dvor je za špijunažu odvajao sedamdeset hiljada funti godišnje. Već 1588. kraljica Elizabeta je vešto špijunirajući Špance, pobedom u velikoj pomorskoj bici, pokazala da bez otkrivanja tajni protivnika ne možeš spasti vlastitu zemlju. Da je taj rat Engleska izgubila od Španije, istorija bi sasvim drugačije izgledala, priznaju sami Englezi.

Tvorac tog spasonosnog pohoda kraljice Elizabete bio je Frencis Volšingem, državni sekretar i šef Kraljevske tajne službe, koji je na ovu dužnost imenovan 1573. godine. On je, na primer, 1583. sačinio „Plan za špijuniranje Španije", iz kog se vidi, da je ser Volšingem u Đenovi, Veneciji, Kopenhagenu i Krakovu formirao špijunske centre za sakupljanje podataka o kretanju evropskih brodova, ali i o njihovom naoružavanju. U Ruanu je postojao informativni centar koji je pokrivao Avr, Nant i Dijenu, a u samom Madridu engleske diplomate imale su zadatak da špijuniraju španske luke, admirale i lađare. Tako je jedan konzul, sasvim slučajno, od trgovca drvenom građom iz Malage, 1583. godine saznao da španski Admiralitet planira da sagradi stotinak novih ratnih brodova. Tajni agent Ričard Čibs obišao je potom španske luke i izbrojao sto šezdeset drvenih krstarica i topovnjača. Zakjučak je bio jasan: Španija se sprema za rat protiv Engleske.

„Sigurno, najsmeliju akciju obmane ili što bi se danas reklo dezinformacija, izveo je alhemičar Džon Dija, koji je po Španiji pričao da će zemlju i more uskoro zahvatiti velika oluja. I kada je kralj Filip na obalama Škotske, Irske i Engleske izgubio bitku protiv kraljice Elizabete, pravdao se pred ministrima i vlastelom: ’Poslao sam svoje mornare i oficire da se tuku s Englezima, a ne s morem, talasima i olujom!’", pišu Radomir Vukičević i Milan Petković iz Beograda.

Smrt ser Francisa Volšingema 1590. bila je tužna vest za Englesku, ali radosna za Španiju. Mesto prvog engleskog špijuna tada je zauzeo ser Henri Voton, ambasador u Veneciji, koji je smatrao da je korisno tajno pratiti i zbivanja u Italiji.

Puna dva veka Engleska se borila s unutrašnjim problemima koje su joj stvarali jakobinci, što je usporavalo razvoj „spoljne, a jačalo snagu „unutrašnje tajne policije. Tek 1740. pojavom Vilijama Pita, dolazi do reorganizacije i konsolidacije britanske tajne službe. Pit je špijunažu vezao za diplomatiju i engleska poslanstva po svetu, pa je tako stvorio obaveštajnu mrežu koja je pokrivala četiri kontinenta. Ovaj iskusni obaveštajac, kao i svaki hvalisavac, imao je običaj da kaže: „Ako se negde u svetu ispali ijedan metak, britanska vlada mora da sazna zašto se to dogodilo!"

Ratovi s Napoleonom primorali su Britance da naglo unapređuju svoju mornaričku agenturu, u kojoj je najbolji špijun bio Džon Baret. On se dosetio da Napoleonu poturi doušnika, u liku prelepe i vrckaste madam Fores. Drugu mrežu oko Napoleona pleo je vojvoda od Velingtona sa svojim agentima, majorima Kolgunom Grantom i Džejmsom Robertsonom. U vreme bitke kod Vaterloa britansku tajnu službu predvodio je pukovnik Harding, koji je imao svoj špijunski centar u Briselu. On je uspeo preko svojih doušnika iz Pariza da sazna vreme dolaska cara u Avens, i strukturu i moć Napoleonove vojske.

Još od rata sa Špancima mornarica je imala u Admiralitetu svoj Obaveštajni centar za inostranstvo, kojim je neko vreme rukovodio admiral Džordž Trajon, a potom admiral Džek Bemont. Njegov kolega admiral Frensis Befort bio je tvorac nove tajne šifre za održavanje veza u Ratnoj mornarici. Burski rat na jugu Afrike, u britanskoj koloniji, dao je razloga da general-major Argard u Ministarstvu rata stvori Obaveštajni odsek, kao začetak agenture u britanskoj pešadiji i čitavoj armiji. Njihovi najuspešniji agenti u svetu bili su, krajem XIX i početkom XX veka, Džordž Aston, lord Kičener i general Robert Baden-Pauel.

Kada je posle južnoafričkog rata 1902. godine, ipak stvoren Odbor za odbranu imperije, načinjen je prvi korak ka stvaranju britanske kontrašpijunaže. Tada je u Ministarstvu rata predloženo da se zvanično oformi Obaveštajni odsek pešadije, i ujedini s Mornaričkim obaveštajnim centrom.

„Istovremeno, vojvoda od Velingtona je bio prvi Britanac koji je predlagao Vladi da se civilna tajna služba uzdigne na nivo političke policije i državne institucije. Ovu ideju je 1829. godine podržao ser Robert Pil, planer formiranja policije u Velikoj Britaniji. Kada je Čarls Roven imenovan za prvog policajca, deo britanskog establišmenta se digao protiv vojvode od Velingtona i ser Roberta Pila, jer, navodno ’spremaju urotu protiv krune’", kažu publicisti Radomir Vukičević i Milan Petković.

I pojava ruskih anarhista i revolucionara na britanskom tlu, kao i seoba ruskih Jevreja prema Zapadu, doprineli su na svoj način porođaju prve prave tajne službe u Londonu. Tome je najviše doprineo čovek s dvostrukim imenom Sigmund Georgijevič Rozenblum, poznatiji kao Sidni Rejli. On je u britanskoj obaveštajnoj službi bio od 1895. godine. Učestvovao je u gušenju revolucije na Ostrvu. Rođen je 24. oktobra 1874. godine na jugu Rusije, u porodici Ruskinje poljskog porekla i pukovnika ruske vojske i oficira na carskom dvoru.

Tek s devetnaest godina je shvatio da je njegov otac majčin ljubavnik, jevrejski lekar iz Beča. Razočaran pobegao je u svet, i upao u društvo engleskih špijuna, koji su mu predložili da radi za njih kao dupli igrač. Vraćen je u Rusiju 1897. gde je službovao pet godina. Povratak u London bio je ovenčan srećom, oženio se, promenio ime i upoznao ser Hjuma Hozijera, kasnije tasta premijera Vinstona Čerčila. Svojim obaveštajnim radom Rejli je dokazao da se Britanija može braniti, ali ne na svojoj teritoriji već na tuđoj, posebno u trenutku kada su se pojavile prve informacije o pripremama carske Nemačke za osvajanje Evrope.

Sve su to bile okolnosti zbog kojih je, i pored velike skepse u Londonu, britanska vlada 23. septembra 1909. donela odluku da osnuje civilnu Glavnu obaveštajnu službu – MO5.

Razbijanje nemačke mreže

Naredne 1910. godine kapetan Verton Kel je sa saradnikom iz podzemlja Patrikom Kvinijem došao do saznanja da izvesni Gustav Stajhauer, nemački trgovac prečesto posećuje London i engleske luke i redovno svraća kod berberina Karla Gustava Ernsta na Kaledonskom putu. Kel je posumnjao da se radi o nemačkim obaveštajcima, o kojima u Engleskoj tada nije ozbiljno brinula ni armija, a ni policija, jer špijunaža nije bila opasno krivično delo. Zato je Kel odlučio da prati Stajhauera i Ernsta, da tajno otvara i čita njihova pisma, što mu je omogućilo da razotkrije čitavu mrežu nemačkih doušnika. Da bi saznao ko je zapravo Gustav Stajhauer, kapetan Kel je pozvao u pomoć mornaričkog kapetana Mansfilda Kaminga, koji je u armiji bio zadužen za rad tajne službe u inostranstvu. On je javio Kelu da je nemački agent u Berlinu registrovan kao oficir Gustav Rejmers.

Agresivnost nemačke agenture na Ostrvu primorala je Britance da 1910. formiraju i „spoljnu" Obaveštajnu službu – MI1C, kasnije poznatu kao MI6 zaduženu za špijunažu u inostranstvu, koju je vodio mornarički kapetan Mansfild Kaming. On je preko Sidnija Rejlija u samoj Nemačkoj počeo da širi britansku mrežu agenata.

Dvojica načelnika novih tajnih službi, Kel i Kaming, brzo su se dogovorili da nemačke agente u Britaniji ne treba odmah hapsiti. Treba ih pustiti da i dalje nesmetano rade, jer je procenjeno da će i armija i vlada imati više koristi od njihovih tajnih poruka, pošto preko tajne prepiske zvanični London može da plasira svoje informacije. U međuvremenu, na pritisak ove dvojice šefova tajnih službi i samog ministra unutrašnjih poslova Vinstona Čerčila promenjen je Krivični zakon Velike Britanije pa je špijunaža postala težak zločin, koji se strogo kažnjavao.

Za svaki slučaj, kako MI5 i MI6 nisu imali ovlašćenja za hapšenje stranih špijuna, u Skotland jardu je formiran Specijalni odsek za borbu protiv agenata, kojim je komandovao agilni Bazil Tomson. Zahvaljujući razumevanju nemačke opasnosti i podršci Vinstona Čerčila, koji je prešao u Admiralitet, sva trojica kontraobaveštajaca, Kel, Kaming i Tomson, uspeli su da 1911. spremni dočekaju agresivne Nemce.

Iz Prvog svetskog rata prvi (kontra)obaveštajci izašli su kao slavljenici. Kel i Tomson su se proslavili hvatanjem dvojice Holanđana, agenata Abvera, koji su od Iraca naručili likvidaciju feldmaršala ser Henrija Vilsona 1912. godine ispred njegove kuće usred Londona. Atentat su izvršili kao kaznu za osvetu zbog feldmaršalove „izdaje".

Verton Kel i Mansfild Kaming, međutim, bili su suočeni s novim iskušenjima, koja su stizala iz revolucionarne Rusije. Boljševizam i komunizam bili su nova opasnost po Veliku Britaniju. Sidni Rejli i njegov prijatelj Džordž Hil dvadesetih godina krenuli su u Rusiju da se na licu mesta suoče s tom opasnošću.

„U to vreme MI5 je već imao šest hiljada ljudi, koji su se na britanskom tlu sudarali s problemima izbeglica i poturenih emigranata-špijuna iz razorene Nemačke i uznemirene Rusije. Služba MI6 je imala dve hiljade agenata širom sveta, među kojima se posebno isticao Huan Marč, čovek za vezu kod Španaca. On je prvi, zajedno s Duškom Popovim, obavestio London da je nemački admiral Vilhelm Kanaris počeo da sumnja u svoje naciste. Najjači britanski špijun u samoj Nemačkoj bio je Pol Duks", kažu Radomir Vukičević i Milan Petković.

Na Bliskom i Srednjem istoku za MI6 radila je Gertruda Bel, profesor savremene istorije s Oksforda, ekspert za Orijent, koju su sami Britanci zvali „Kraljica pustinje, a Arapi „Majka Iraka i Sirije. Zvaničnu funkciju u MI6 dobila je 1921. godine kada ju je njen mentor ser Persi Koks imenovao za rezidenta u Bagdadu. Tada je dobila nadimak „Gertruda od Arabije, mnogo pre nego što je Tomas E. Lorens, njen špijunski saradnik postao istorijska ličnost kao „Lorens od Arabije. Živela je burnih pedeset osam godina. Gertruda Bel je umrla 1926. godine. Tada je već bila specijalni savetnik Vinstona Čerčila.

Kada su sredinom dvadesetih dvojica šefova „spoljne" i „unutrašnje tajne službe otišli u penziju, Mansfild Kaming je dobio titulu viteza, a Verton Kel je postao ser. Nezvanično, ovaj drugi je radio za MI5 sve do 1940. godine. Tek tada je i njegova žena Džuli saznala da je Veron Kel tri decenije bio prvi kontraobaveštajac Velike Britanije.

„Krajem tridesetih, pred izbijanje Drugog svetskog rata u Londonu je započeo ozbiljan rad na reorganizaciji ovih tajnih službi. Prvo su dobile zvanična imena MI5 i MI6, odnosno Secret Service – SS i Secret Intelligence Service – SIS. U to vreme postojala je Vojna obaveštajna služba – MIS, zatim Mornarički obaveštajni odsek – NID, a po nalogu Vinstona Čerčila stvorena je 1939. i Uprava za specijalne operacije, poznatija po svojoj skraćenici – SOE. Njen osnivač i prvi šef bio je doktor Hjug Dalotn, koga je 1940. godine nasledio Frenk Nelson, profesionalni brigadir, poslanik, konzul i dobrovoljac RAF-a. Uprava za specijalne operacije je razvijala ofanzivna špijunsko-diverzantska dejstva na prostorima zemalja Zapadne Evrope, pomažući lokalne pokrete otpora. Prvi operativci SOE bili su pukovnik Kolin Gabins, stručnjak za sabotaže i radio-veze i Džordž Hil, obaveštajac koji je špijunirao NKVD usred Moskve. Najpoznatiji deo ove uprave bio je Odsek za razaranje SOE, u kome su 1940. počeli da rade Kim Filbi i Gaj Bardžis. Rat je, međutim, tražio velike žrtve, pa je Nelsona nasledio Čarls Hambro, a ovog general-major Kolin Gabins", pišu u feljtonu Radomir Vukičević i Milan Petković.

Iz SOE je potekao i jedan Lorens od Arabije, veliki britanski špijun. On je bio savetnik arapskih pobunjenika protiv turske okupacije tokom Prvog svetskog rata, koji je uticao na formiranje probritanskih država Jordana, Iraka, Sirije i Palestinske teritorije. Iz redova SOE potiče i najveći britanski špijun na Balkanu, general Ficroj Maklejn, koji je umro 15. juna 1996. godine.

Tasa i Vera

Još u Kraljevini Jugoslaviji, a posebno tokom Drugog svetskog rata britanska obaveštajna služba razgranala je svoju špijunsku mrežu. Na Balkanu su delovale tri londonske obaveštajne službe: Uprava za specijalne operacije – SOE, Vojna obaveštajna služba – MI6 i Tajna služba Forin ofisa. Glavni predstavnici Obaveštajne službe u Beogradu bili su Masterson, Hanau i Bejli.

„Njihov, međutim, najjači saradnik u Beogradu bio je Tanasije Tasa Dinić lično, ministar policije u Nedićevoj vladi. Svoju agenturnu vezu s Britancima ministar Dinić je otkrio tek 1945. kada je prebegao u Salcburg pod engleske skute. Kako je Čerčil obećao Titu da će mu vratiti sve pripadnike nacionalnih snaga, tako se i ministar Tanasije Dinić našao u Ozninim rukama", otkrili su Radomir Vukičević i Milan Petković.

Kada je 11. jula 1941. izvršena rekonstrukcija Saveta komesara ministarstava, komesar Ministarstva unutrašnjih poslova bio je Milan Aćimović, a prvi zamenik Tanasije Dinić i drugi zamenik Đorđe Perić. Desetog novembra 1942. izvršene su nove promene u vladi i predsednik Ministarskog saveta je bio Milan Nedić, a ministar unutrašnjih poslova Tanasije Dinić.

Njegov saradnik bila je Vera Pešić. Sigurno jedna od najkorisnijih, ako ne i najkorisnija žena u komunističkom pokretu bila je Vera Pešić, član CK KPJ, svemoćna Gestapovka, ličnost veoma uticajna na srpsku vladu, rušilac Ravnogorskog pokreta, tajni agent.

Vera Pešić je rodom iz Sijerinske Banje. U Leskovcu završava osnovnu školu i pohađa gimnaziju. Bila je udata za Nemca od koga se kasnije razvela. U Komunističku partiju ulazi 1938. godine. Žena manjeg rasta, mršava, vitke linije. Lepe spoljašnosti, sanjalačkih očiju iz kojih ne izbija zlo koje je u njoj sakriveno. Veoma vesele prirode. Načitana i inteligentna. Volela je mnogo da priča. Političke probleme poznavala je odlično. Ideološki izgrađena komunistkinja. Imala je tu sposobnost da svakog može da prevede „žednog preko vode".

Iskusni kontraobaveštajac Generalštaba vojske major Slavko Radović ju je upoznao i stekao utisak da je „rođena" za obaveštajca: jako inteligentna i lepa. Primljena je da radi u kontraobaveštajnom odeljenju i stručno školovana. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu je prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent pretežno radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Da bi se prikrio njen tajni rad i da je podmetnuta, otpuštena je iz službe Generalštaba ali je zadržana na vezi.

Zbog špijunaže uhapšena je od beogradske policije. Na intervenciju vlade Nemačke, namesnik knez Pavle Karađorđević naredio je da je puste. Pošto je u zatvoru tučena, odlazi na lečenje u Beč gde završava stručni