Oprosti

Naslov izvornika:

UNNSKYLD

Ida Hegazi Høyer

Copyright © Tiden Norsk Forlag, Oslo, 2014

Copyright © za srpsko izdanje Sezam Book, 2017.

The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein.

Ida Hegazi Hejer

OPROSTI

S norveškog prevela

Marija Popin Ćorić

Na pločniku je bio krevet. Još od raskrsnice na kraju ulice moglo se videti da ispred našeg ulaza stoji krevet, neko se useljavao, neko se iseljavao, nešto je bilo na putu. Ali tek kad sam se sasvim približila, kad je trebalo da uđem, videla sam da je to bio naš krevet, naš jorgan, to su bili naši jastuci, videla sam da je sve to ličilo na neku instalaciju na ulici, iznenada, možda konačno, na pravom svetlu.

Bio je neradan dan, skoro leto, došla sam kući, a naš krevet je stajao napolju. Ti si ga namestio. Jorgan je bio lepo savijen, na jastucima nije bilo otisaka glava, a prekrivač, koji zapravo nikad nismo koristili, visio je preko uzglavlja. Zauvek zatvoren prekinut deo noći. Verovatno sam zastala, osetila: čekaj, stani, ne idi gore. A bilo je toplo, usred dana, gorelo je pod nebom.

Taj jedan sprat. Deset stepenika, dva koraka, a onda ostatak stepenica. Vrata nisi ostavio otvorena. Zaključao si. I to nikad neću zaboraviti – znao si da jedino ja imam ključ.

*

Pas je istrčao. Čim sam otključala i ušla, kuja je jurnula kraj mene. I videla sam. I shvatila. Tvoje slike, naše slike, nisu više visile na zidu. Neboderi su bili na podu, okrenuti naopako, dva bela rama.

Tako je izgledala ta soba: prozor je bio zatvoren, i zastori spušteni. Vrata ormana bila su zatvorena, lampe ugašene, a nasred poda, tamo gde je stajao krevet, ležala je kuhinjska stolica. Nije se čuo nikakav zvuk, nije bilo vazduha da se udahne. Bilo je podne.

Nisam ti prišla. Ali ušla sam u sobu.

Hodala sam oko tebe, duž zidova, do prozora, ka svetlu dana. Podigla sam roletne, otvorila prozor, i mogla sam skočiti; to bi dobro prošlo, pa tamo dole je bio naš krevet, upravo ispod mene, precizno smešten za pad. Ali nisam skočila, povratila sam, to je bilo sve što sam uspela, jedna sićušna kap žuči koja je završila kod podnožja našeg kreveta, zatim sam udahnula, snažno, jednom, pre nego što sam istrčala. Tada sam te videla poslednji put, protrčala sam pored tebe, nisi mirisao ni na šta, a kada sam sišla, kada sam izašla, ulica je bila neka druga, nebo se promenilo, a kuće su bile krive, i krovovi niz ulicu, i drveće je bilo u galopu, i automobili iz nekog drugog sveta, i ljudi, svi ljudi, niko od njih više nije bio nalik ljudima.

Nisam imala kuda da odem. Legla sam pod naš jorgan, ležala tako, dodirujući ono što je ostalo od tebe, i od nas. Legla sam pod naš jorgan, u krevet na ulici pod nebom koje me je izjedalo, i znala sam, već tada, da ću tu sobu uvek videti drugačije.

Druga soba: prozor je otvoren, noćno svetlo upaljeno. Sti

žem kući pola dana ranije. Dvanaest je sati noću. Ti ležiš i spavaš. Ili ležiš da bi spavao. Ili stojiš u kupatilu i pereš zube. Ili sediš u dnevnoj sobi i gledaš televiziju. Ili sanjaš. Topao si. Imaš neku toplinu. Ležiš i spavaš. Ležem uz tebe.

Prvi put kad sam te videla – sve sam skinula sa sebe. Bili smo pored mora, bilo je leto ili rano leto. To je bilo dve godine ranije i kasno posle podne, još je bilo svetlo. Ne sećam se s kim sam tamo bila, ali tada sam bila sama, koračala sam uz vodu, bili su tamo drugi ljudi, svet na pikniku, ljudi koji su pevali o rtu s galebovima, a ja sam koračala uz vodu, po pesku koji se gibao, sunce je bilo preda mnom, deset hiljada strelica u bleštavom moru. Kada sam tebe ugledala, sve je nestalo.

I ti si bio sam. Sedeo si dalje na obali, dalje od ruba vode. Nisam videla šta si radio, da li si čitao, da li si crtao, pisao, ali kasnije si mi ispričao da si razmišljao, da si to radio, da si pošao do mora kako bi filozofirao, a onda sam došla ja, i to je postala naša priča, jedini početak.

Videla sam te i sa sebe sve skinula. Videla sam te, i treba reći, prvo sam ja tebe ugledala. Dugo sam te gledala. Stajala sam u vodi do pola potkolenice, bilo je hladno, a ti si izgledao kao neki topliji svet. Ne zbog toga što si bio vanzemaljski lep, ili preteći miran, ili uznemiravajuće zavodljiv, uopšte nisi bio takav. Ali usudio si se da budeš prisutan a da ni s kim drugim nemaš ništa. Bio si tako sam, bio si nešto najlepše što sam videla. A kada si me pogledao, kada si me ugledao, mora biti da si me video i kao prokletu i kao božansku, i kao da si to upio i odbacio u jednom istom trenutku. Između nas su bili svi ti ljudi. Između nas su bili vika i pesak i kamenje i glasovi. A ja nisam razmišljala, u glavi nije bilo ni jedne jedine misli, nisam videla sve te oči pred sobom, samo sam se skinula. Za tebe. Istrgla sam gumicu za kosu, strgla odeću, i stala, direktno naspram tebe, naspram ovog sveta bez gospodara između nas, a ti si ustao, krenuo ka meni, iz talasa je dopirao aplauz.

Prilazio si mi, a ja sam stajala u vodi, ti nisi skretao pogled, ni ja nisam skretala pogled, i ti si bio visok i mršav a ja sam bila niska i naga, i ti si imao dvadeset pet a ja dvadeset godina, i ti si se spustio do vode i gazio po mojoj odeći i sagnuo si se i podigao jedan kamen a ja sam stajala posve mirno u bleštavoj svetlosti. Nikada više nisam tako nešto videla.

Podigao si najveći kamen koji si mogao da pronađeš. Bio je upola zaronjen u vodu, baš pored mojih stopala, morao je biti težak koliko i poluodrastao muškarac. Ali ti si ga podigao, čak do prsa, iako su ti ruke podrhtavale, i gledao si me dok si prolazio pored mene, prelazio pogledom preko mene, i bio si tako blizu, mogla sam osetiti miris soli na tebi, osetiti da je dolazio od nečeg čistog. Mirisao si upravo kako treba i imao si na sebi farmerke, i izlazio si iz vode, polako s tim velikim kamenom, dok se voda sve više povlačila, podizala, probijala. S kopna nisu dopirali nikakvi zvuci. Sad je bilo tiho u masi. A ti si zastao kada ti je voda doprla do kukova, stajao si tako u moru do struka i čekao me, a kada sam prišla, ruke su ti bile crvene. Stajali smo u moru. Stajali smo na svetlu. Ti si bio visok i mršav, ja sam bila niska i naga, a ti si bacio najveći kamen na svetu. Za mene. Nije stigao daleko, ali nije u tome bila stvar.

Kasnije smo sedeli na travi i smrzavali se, nismo mnogo pričali. Obodom vode plutalo je đubre, većina ljudi je otišla, a ti si me jednom rukom zagrlio i rekao, ja sam realista, smešeći se, a ja nisam imala šta da kažem na to. Ja radim u dečjem vrtiću, rekla sam, a onda smo se vratili tišini. Igrao si se najlonom za pecanje, ja sam se pretvarala da to ne pratim. Kako su ti bile velike šake. Kako si imao dugačke trepavice. Kako su ti se usta svaki put otvarala kada bi pogledao preko mora, kao da si čeznuo za nečim, kao da si nešto smišljao. Sedeli smo sasvim jedno uz drugo. I koža ima jezik.

Kada smo ušli u poslednji autobus, bili smo par. Kada smo izašli iz autobusa, dao si mi prsten. Sad više ne postojimo ti i ja, rekao si, a ja sam bila sasvim sigurna da sam razumela na šta si mislio. Upleo si najlon za pecanje u mali krug koji si mi navukao na prst. Levi domali prst, vena amoris, odavde ide pravo u srce, šapnuo si mi. Bio je to prsten od providnog najlona za pecanje, čvrsto upleten i oštar po ivicama, i kada si mi ga stavio na prst, zategao si ga i napravio čvor. Najlon za pecanje je nešto najjače što postoji, rekao si, i odgrizao višak najlona iznad čvora. Cela moja šaka bila ti je u ustima. Sunce je nestajalo, a so na koži je počela da svrbi. Odmah sam osetila da je to bio neprijatan prsten, prsten koji će nagrizati, ali ti si rekao da je jak, jači od zlata, jači od krvi, i da više nema onog ti ili ja. Ovaj prsten nikad neće pući, bile su tvoje reči, i bio si u pravu. Tako smo se verili, najlonom za pecanje. I ja se sećam tog dana. Kako smo jedno drugo učinili većim. Kako smo insistirali da ne budemo slučajnost. Sećam se prve noći. Prvih reči posle toga. Sećam se kako se ništa više nije činilo slučajnim.

Odmah smo počeli zajedno da živimo, unajmili smo dvosoban stan usred grada, pored jednog parka. Ti gotovo ništa nisi znao o meni. Ja gotovo ništa nisam znala o tebi. Ali ne mislim da smo razmišljali o tome da smo zapravo neznanci. Jutrima smo odugovlačili ono što je ostajalo od noći. Večerima smo se uvlačili pod budućnost. Hteli smo da putujemo oko sveta, kako mladi ljudi sanjaju, bićemo posebni, ali u međuvremenu sam ja morala da idem na posao, ti na fakultet, i ja sam nosila tvoj prsten, iako me je bolelo, spavala sam s njim, tuširala se s njim, radila s njim, radila uprkos njemu, nikad ga nisam skidala. Sva deca u jaslicama imala su otiske od tvog najlona za pecanje. Svakog dana sam menjala pelene i izduvavala noseve, dok si ti sedeo u čitaonici i spremao se za filozofa. Kada bih došla kući, mogao si da osetiš miris dece na meni. Hoću decu, govorio si tada.

Bio je to lep stan. U centru. Bio je jeftin. Imali smo pločice u kupatilu i praktičan pod od laminata. Uz to je išla ogromna sofa. I gomila dodatnih bonusa. Na primer, autobus je prolazio upravo ispred zgrade, išli smo njime svakog jutra, svako svojim putem. I na primer, baš u ulici je bio pab s operom uživo svakog utorka i četvrtka. Tamo nismo nikad otišli, ali nam se sviđalo što je bio tu.

Sviđale su mi se tvoje stvari. Sviđalo mi se što ih nisi imao mnogo.

Sviđale su mi se tvoje misli. Ti si mi dao svet koji me je okruživao, život odraslog.

Tako je bilo. Ti si bio moje najsrećnije doba, i još od samog početka prema tebi sam crtala mape. Nemoguće mape. Zago

netne mape. Na unutrašnjoj strani desne butine imao si mladež u obliku srca, šestougaoni ožiljak tik iznad pupka, i jednu malu kvrgu na potiljku, posebnu malu zemaljsku kuglu. Inače si bio bez belega, bio si ravnomerno gladak. Gotovo da nisam mogla da verujem, koliko čist i mek i gladak i lep si bio. Pa onda te tvoje šake. Nikada nisam bila s muškarcem s tako razi

granim prstima. Nikada me nije držao momak tako velikih šaka. Nikada ti nije bilo dosta. Ništa ti nije bilo dovoljno. Gutao si, bio si glad, glad u gladi.

Išli smo u Pariz. Išli smo u Ikeu. Gde god da smo bili, pronalazili smo ono lepo. Nikome nije kao nama, govorili smo, a mogli smo biti u parku ili šumi, u koži ili u glavi ili u srcu. Uselili smo se jedno kod drugog. Iselili smo se od drugih. Ne postoji neko ti i neko ja, govorio si, gotovo svakog dana. Kao za kletvu. Kao reklamni film. Spremao si jelo i otvarao vinske flaše, i učinio si da se osećam pametnom, i da koristim nove reči, velike reči, kao na primer egzistencijalistički ili srazmerno.

Pre toga nikada nisam upoznala nekog filozofa. Nisam naročito razmišljala o tome da postoji toliko toga za razmišljanje. Ali ti, ti si imao toliko teza, toliko lavirinata misli. Ulazila sam u tebe, izlazila u tebe. Ti si bio iz drugog grada. A hoćeš li da ti ispričam jednu priču, uvek bi tako govorio, da ispričam. Da ti ispričam. Da ti ispričam o...

Počeli smo da se igramo. I to je deo tog jedinog početka. Počeli smo da igramo tavlu. Bilo je to jednog subotnjeg prepodneva, padala je kiša, nismo imali ništa pametnije da radimo. Između rundi igre vodili smo ljubav, a dok smo igrali, ti si govorio o teorijama i o junacima. Pričao si mi o Hauardu Ruarku, beskompromisnom arhitekti, kompozitoru kamena, nepopustljivom muškarcu u masi muškaraca, i ti si rekao da si protiv Jantezakona¹, da većina nije uvek u pravu, da čovek mora sasvim u sebe da veruje, govorio si, i imao si taj osmeh, ja sam kao Hauard, i tako, onda si pobedio u igri, pa si pobedio u razgovoru, ja nisam imala pojma o tome ko je taj Hauard, niti sam išta znala o arhitekturi, ni o drugim vrstama konstrukcija.

Ali ti si shvatio da ja nisam uvek shvatala o čemu govoriš, da nisam pročitala ono što si ti pročitao, videla to što si ti video, ili razmišljala o onome o čemu si ti razmišljao, a kad bi shvatio da ja ne shvatam, obično bi umesto toga govorio o nečem drugom, bio si fin, odjednom bi rekao nešto o drveću, nešto o oblacima, nešto o nekoj filmskoj legendi, na primer o Džonu Vejnu, nešto poluapsurdno i poluzabavno. A ja sam volela tvoj smeh, volela sve kod tebe, pa bih se i ja smejala, iako nisam čula ni za Džona Vejna, pa imala sam samo dvadeset godina. Šta ćeš da radiš kada budeš svršeni filozof, pitala sam, a ti si me tada pogledao kao da nisi mogao da shvatiš da ja to ne znam. Onda ću smisliti sopstvenu filozofiju, rekao si, a potom smo odigrali još jednu rundu, a zatim počeli da se kladimo.

Prva opklada bila je jednostavna. Onaj ko izgubi u igri tavle izaći će samo u donjem vešu, otići do pekara i kupiti hleb. Bili smo dvoje presrećnih mladih ljudi koje još nije pogodila ona nazadna normalnost u svemu. Stajala sam i posmatrala te kroz prozor, svog novog momka koji u boksericama hoda ulicom, kako si bio zabavan, kako si mi mahao, tvoj osmeh, nikada nisam znala da li je spontan ili proračunat. Toliko nisam mogla znati. Ono što je nešto značilo, ono jedino što je nešto značilo, bilo je da si mi pružio osećanje da je sve što si radio poticalo od ove zadivljujuće, sasvim jedinstvene ljubavi, samo za mene. I to je postala naša stvar. Tavla svake subote, pet rundi. Najbolja od pet, najgora od pet, to je bilo važno, svake subote nova opklada. Rekao si da si prijemčiv za većinu stvari, uprkos svemu ti si realista na humanističkom fakultetu, šta god da je to podrazumevalo, i ja sam bila spremna, i složili smo se da ćemo napredovati. Da bi to imalo neko značenje, to što smo radili, to što smo ležali u krevetu i bacali kockice, nešto se moralo stavljati na kocku, nešto se moralo meriti ili odmeravati. A naredne subote opet si izgubio, ovog puta je bilo gore, ali si ti zadatak izvršio nadmoćno. Ponovo si bio na putu ka pekari, ponovo sam ja stajala kod prozora i posmatrala te, svog momka, muškarca u svom životu, niz ulicu si hodao u ženskom donjem vešu, mom vešu, po jednu čarapu si držao u svakoj šolji, a na licu ti se video trijumf. Videla sam da si tamo dole dobio aplauz, i bila sam ponosna, i bila sam radosna. Preterano radosna. Znala sam da ću sa tobom živeti zauvek, da nikad neću naći nekog boljeg, ili nekog ko mi više odgovara. Ti si govorio prave stvari. Radio si samo prave stvari. Već si me poznavao do dubine duše, znala sam da me želiš, i iskušavala sam te na svim ulazima, otvorima, onako kako to dvadesetogodišnjaci rade, kao sveže zaljubljena mala nimfa.

Rekao si da se nalazim usred svoje seksualne revolucije. Ti si imao reči za sve moguće.

Prijateljice, one su te, naravno, primetile, tvoj šarm i žargon, tu očitu prilagodljivost. One same su imale nezrele momke, bubuljičave mladiće koji su ili bili u vojsci ili sedeli za kasom u Rimiju² ili ponavljali predmete iz kojih su pali u srednjoj školi, ili je to bio slučaj ili nisu imale momke, neke čak još nisu ni seks imale i bile su netaknute, uspaljene očajne devojke koje su mahnito tragale za onim pravim, kako bi okončale to devičanstvo, koje polako postaje nešto čega se stide. Videla sam kako te posmatraju, šta misle, šta osećaju, i nikada nisam bila ponosnija, niti više osećala da imam sreću. Tu si bio ti sa svojim znanjima, jezikom, svojim pogledom, načinom na koji si otvarao flašu vina. I bio si moj. I mi smo živeli u stanu. A kada su prijateljice dolazile u posetu, neke od njih su još stanovale kod kuće, onda bi sedele na našoj sofi i puštale te da im dosipaš piće dok ne prelije rub čaše. Sećam se njihovih zalutalih očiju koje su sevale,