Krvavo zeleno

Ujaku, Zoltanu

KRVAVO ZELENO

Ivan Bačić

Copyright © 2019 Ivan Bačić

Sva prava zadržana. Nijedan deo ovog dela ne sme biti reprodukovan, ili podeljen u bilo kom obliku ili na bilo koji način, bez prethodnog pismenog odobrenja autora.

Za više informacija posetite sajt autora www.ivanbacic.com

Predgovor

Pre svega, želeo bih javno da se izvinim svima koji su dobili na poklon ili još gore kupili štampano izdanje romana Krvavo zeleno koji je objavljen avgusta 2015. godine od strane izdavačke kuće Nova Poetika & Argus Books and Magazines iz Beograda. Osoba, koju sada ne bih želeo da imenujem, oni koji već imaju štampano izdanje moći će sami da dođu do te informacije, potpisala se kao lektor mog romana i iza sebe ostavila više od 300 leksičkih grešaka. Pretpostavljam da je čitanje takvog romana bio pravi teror za iole normalnog čoveka. Ne želim da krivicu svalim isključivo na lektora; kriv sam koliko i dotična osoba. Takođe, ne želim da se pravdam zbog svojih grešaka, ali svi vrlo dobro znamo koliko smo nesposobni da primetimo greške na sopstvenim tekstovima koje smo pročitali nekoliko desetina puta i baš zato angažujemo lektore i platimo ih adekvatno za posao koji oni urade ili, u mom slučaju, ne urade.

Digitalno izdanje romana Krvavo zeleno očišćeno je od leksičkih grešaka i taj mukotrpan posao pripao je mojoj supruzi Aleksandri, kojoj se ovom prilikom javno zahvaljujem za svoj trud.

Ukoliko se ovoga puta provukla ijedna greška, krivica je iskljčivo moja jer postoji verovatnoća da sam napravio nove greške uklanjajući stare ili sam pak neke slučajno izostavio.

Za gramatičke, stilske i sve druge greške koje se nalaze u ovom romanu snosim apsolutno svu odgovornost i slobodno me saspite trulim paradajzima kada me sretnete na ulici ukoliko pronađete bilo šta što vam je paralo uši i zdrav razum. 

Pre nego što vas prepustim samom romanu, želeo bih još da napomenem da povlačim zahvalnicu Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu i informisanje AP Vojvodine, koju ste mogli da pročitate u štampanom izdanju, jer nisam dobio finansijsku podršku prilikom štampanja ovog romana koja mi je tom prilikom bila obećana. Umesto toga, zahvaljujem se Ljubinki Pašćan, Dušanu Ćiriću, Draganu Novakovu i Miloradu Laziću jer su pomogli štampanje romana Krvavo zeleno.

Ivan Bačić

INTROITUS - REQUIEM AETERNAM

Zvao sam se Radovan Jung; ubio sam se u 49. godini, neposredno nakon što sam završio pisanje Krvavo zelenog.

Rođen sam u Srbiji, gde sam završio školu i gde sam proveo veći deo radnog veka. Radio sam kao policajac, inspektor, oficir specijalne jedinice, inspektor u mađarskoj policiji i na kraju kao zapisničar istražnog sudije, ali nikada nisam ni pomislio da ću napisati roman.

Radeći kao zapisničar, sastavljao sam dosije jednog neuobičajenog slučaja. Već pri prvom preslušavanju audio zapisa, pomislio sam: „Bože, ovo ne sme biti zagubljeno u policijskim arhivima; mora biti ispričano." Bilo je nemoguće izneti dokumente i predati ih nekom iskusnom književniku. Shvatio sam da knjigu moram lično da načinim, iako u tome nemam nikakvog iskustva.

Poslednju godinu proveo sam putujući, intervjuišući svedoke, njihovu rodbinu, prijatelje, poznanike. Napustio sam i mesto službenika, ne bih li se u potpunosti posvetio priči, i bio sam prinuđen da živim od ušteđevine i pomoći roditelja. Izučavao sam slikarstvo, muziku, događaje iz poslednjih ratova, predele, gradove, ljude i dosta toga još.

Predamnom se nalazi veliki izazov; da oblikujem ovu priču onako kako svojom veličinom i zaslužuje. Neophodno je da sve od sebe dam kako je ne bih izneverio, baš kao i Vas koji ćete se za nju zainteresovati.

R. J.

KYRIE

I

Crna vrata su se otvorila.

„Gospodine Vukiću," reče mlada, vitka žena, ušavši u polumračnu prostoriju.

Doktorka Vasić,"  reče Strahinja Vukić, pročitavši prezime sa njenog belog mantila.

„Trebalo je još juče da se sretnemo, ali si pobegao pre nego što sam stigla u ordinaciju. Ja sam doktor Ines Vasić, dobro si zapazio. Radim na odeljenju za sudsku psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine. Da li znaš gde se nalaziš?"

„Znam, doktorka Vasić. Prostorija za ispitivanje okružnog zatvora u Novom Sadu. „Bio sam ranije ovde, samo nisam bio ovako svezan."

Na sebi je imao košulju namenjenu psihijatrijskim bolesnicima rizičnog ponašanja.

„Upravo tako. Nemoj mi zameriti, rado bih te odvezala, ali moramo da poštujemo protokol."

Doktorka je izvadila diktafon iz svog džepa, prinela ga bliže ustima i izdiktirala: „sreda, 11. april 2012. godine". Postavila je uređaj na limeni sto, potom je sela i izvadila gomilu papira iz fascikle. Stražar je stojao pokraj stola.

„Strahinja, da li znaš zašto si ovde?"

„Znam."

„Da li bi želeo da razgovaramo o tome?" reče listajući papire.

„Nema tu šta da se kaže, doktorka."

„Strahinja, ja nisam inspektor, već psihijatar. Moj zadatak je da pronađem motiv za zločin koji si počinio; ili možda nisi? ćutao je. „Neophodno je da saznam sve o tebi, da te upoznam. Moja procena ti može u mnogome doprineti na sudu.

„Zar ne piše sve na toj gomili hartije koju uporno prevrćete?"

Bilo joj je nelagodno. Strahinja je bio njen prvi slučaj.

„Pričaj mi za početak o svojim roditeljima." 

„Malo šta znam o njima. Odrastao sam sa dedom."

„Pričaj mi ono što znaš. Pričaj mi o dedi."

***

Leto, 14.8.1990. godine, Kula, Autonomna Pokrajina Vojvodina, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija

Na samom ulasku u Kulu, sasvim običan nadvožnjak od opeke, prelazi preko magistralnog puta koji spaja ovu varoš sa Crvenkom. Kuljanima je od izuzetnog značaja; izdvaja njihov dom iz uniformnosti vojvođanskih naselja. Nadvožnjak je nekada nosio prugu koja se nasipom penjala uz Telečku visoravan. Tokom Drugog svetskog rata uništen je železnički most na Velikom bačkom kanalu, pružni pravac Odžaci – Subotica postao je potpuno neupotrebljiv. Most nikada nije obnovljen. O postojanju železničke linije svedoči još samo nadvožnjak koji se poput starice nadvija nad putem i miluje korene varoši.

Istočno od magistralnog puta, prolaznici svedoče svečanom činu rađanja Telečke visoravni. Dostojanstveno, poput venerinog brega, ona se uzdiže iz monotone vojvođanske ravnice. Statični valovi visoravni trepere dok se žuti krug neprimetno uvija pod horizont i boji vidik svojim bakarnim akvarelom. Nebeski indigo prelazi u tamu i sve je svečano na popularnom izletištu Planinarski dom, na obodima Kule.

Strahinja Vukić, svojom četkicom povlači današnji poslednji potez. Ono što je nekada bilo belo i beznačajno platno, sada je još jedna slika četvorogodišnjeg vunderkinda. Dečakov neverovatan talenat otkrio je njegov deda, Vujadin Vukić. Bio je učitelj i poznavao je metode kojima bi talentovano dete upoznao novim tehnikama i medijima. Put od žvrljanja po betonskoj stazici porodične kuće Vukić do slikanja uljanim bojama na platnu, Strahinja je prešao za svega tri godine.

„Hajdemo kući, Strahinja! reče Maja, Strahinjina majka.  Kasno je. Pada mrak.

„Samo još malo," reče Strahinja uvrćući palac desne šake u donji rub svoje mornarske majice.

„Ne, ne može! reče Igor, Strahinjin otac. „Idemo kući. zatim ublaži ton.  Deda je rekao da dođemo pre devet. Spremiće griz za večeru. Spakuj polako svoj pribor, pa idemo!"

Saznavši da ga kod kuće čeka omiljena poslastica, Strahinja je skinuo sliku sa svog štafelaja i pružio je majci. Zatim je sklopio štafelaj, koji je bezmalo bio veći od njega i pružio ga ocu.

„Polako, rekao sam. Kud žuriš tako? Vrlo lako ćeš u žurbi nešto zaboraviti.  Šta smo rekli? Polako se..."

„... daleko stiže,"  dopunio je dečak.

„Hajde, veži svoje četkice gumicom i ponesi ih zajedno sa paletom."

Jurnuo je dečak niz blagu strminu obronka visoravni. Njegovi zlatni uvojci su poskakivali. Majka je posmatrala kako se udaljava nespretnim trkom.

„Pazi da ne zapneš!"  reče majka.

„Neće mu ništa biti čak i da padne," reče Igor.

„Znam, samo se plašim da — ne daj bože — polomi ruku. Već je dovoljno hendikepiran," reče Maja.

„Ma daj, rekao sam da za njega daltonizam nije hendikep."

Uzeo je sliku iz Majine ruke, postavio je na štafelaj i rekao:

„Evo, pogledaj ovu sliku! Pogledaj ovaj zalazak! Savršen je! Da ga on nije ovako naslikao, nikada ne bih znao da postoji ovoliko nijansi žutih. Ne zaboravi da on ima svega četiri godine."

Maja  je pažljivo posmatrala boje pejzaža. Desetine nijansi žute, slivale su se jedna niz drugu, ulivajući se u podjednako bogat spektrum plave. Kontrast je bio parališuć.

„Nema narandžaste,  govorio je Igor. „On je ne vidi, ali pogledaj šta sve njegovo oko može da spazi, pokazivao je prstom, ali pazeći da ne dodirne svežu boju.  Jednog dana naučiće da koristi i boje koje mi vidimo. Naučiće koje su stvari zelene, koje su crvene, i sve one nijanse između, ali mi nikada nećemo biti u mogućnosti da svet vidimo njegovim očima. Zato moramo da ga pustimo da slobodno prikaže svet onako kako ga vidi, bez ičijeg uplitanja."

„Naravno! Danas sam i sama primetila da narandžasta boja nestane ako se malo duže zagledaš u Sunce. Strahinja ga je naslikao baš onakvim kakvo jeste."

„Eto, vidiš!  reče Igor, stavi ruku preko ženinog ramena i poljubi je u čelo. „Hajdemo sada, Strahinja je već dole."

I krenuše ka u crvenoj Zastavi 128 koja je nalazila pokraj puta, stotinjak metara nizbrdo.

Bili su zadovoljni i ponosni roditelji neobičnog plavokosog dečaka koji je svet video potpuno drugim očima.

„U ostalom, i Van Gog je bio daltonista," reče Igor.

Maja prevrne očima.

„Kako ti tako nešto uopšte pada na pamet?"

„Krajnje jednostavno: ako oduzmeš crveni i zeleni spektar, koji daltonisti ne vide, ostaje ti samo žuto-plavi, baš kako ga je Van Gog predstavljao u većini svojih slika."

„To su gluposti, Igore, čiste gluposti! velike plave oči su sevale gnevom. „Kako je uopšte moguće da tako nešto znaš? Nikada, niko, neće biti u stanju da vidi svet na način na koji Strahinja vidi. Zapamti to dobro! Čak ni kroz njegove slike. To je jednostavno nemoguće!

„Kao što sam ti već rekao – logično je! Uostalom, to je naučna činjenica."

„Naučna činjenica da je Van Gog bio daltonista? Prvi put u životu čujem to."

„Znaš ti vrlo dobro da govorim o vidljivom spektru boja kod daltonista. Medicina je dokazala..."

„A ti bi, kao lekar, vrlo dobro trebalo da znaš koliko je kroz istoriju medicina grešila i koliko su te, takozvane, naučne činjenice zapravo pouzdane."

„Objasni mi onda zašto je kod Van Goga dominirao žuto-plavi spektar!"

„Sada mi još reci da je Pikaso video svet u kockama! Gluposti! Umislio si, Igore. Strahinja ima talenat, to je neosporno, ali bilo bi krajnje neodgovorno od nas da ga ubedimo, već sada, da je Van Gog. Možemo učiniti da prestane da razvija svoj talenat. Upašće u OK plato, u svojoj četvrtoj godini!"

Igor se osećao poraženim.

„Hajdemo! Čeka nas dete kraj kola. Ne želim da čujem kako se raspravljamo oko gluposti," reče Maja.

„Hajdemo!"

Igor je nastavio da veruje da je Vinsent Van, kako ga je on iz milja nazivao, bio daltonista, baš kao i njegov sin. Zagrlio je ponovo svoju suprugu i poljubio je u znak izmirenja. Ona se osmehnula.

Strahinja je nestrpljivo čekao svoje roditelje kraj automobila.

„A što ste stali tamo gore? Da li vam se dopada slika? Jesam li nešto pogrešio? A šta ste radili?" upitao je dečak.

„Nisi ništa pogrešio, čedo moje, reče Maja. „Tata mi je pokazao neke detalje koje nisam mogla sama da vidim. Mnogo nam se dopala slika! Odlična je! Sreća te smo uspeli da je spasimo od pljuska, zar ne?

„Kiša je tako malo padala, ali mogla je da je uništi. A jesu li boje bile dobre?"

„Savršene! Hajdemo sada, deda nas čeka," reče majka.

Velika želja učitelja Vujadina bila je da obučava vunderkinda i ispunila se rođenjem Strahinje. Dok su roditelji bili okupirani poslom, deda Vujadin je pazio svoje unuče i poučavao ga svemu, najviše slikanju. Dečak je svakodnevno napredovao i bio je dedin Mocart sa četkicom.

Strahinjin daltonizam otkriven je vrlo rano. Učeći ga da imenuje boje, Vujadin je primetio da je crvena čas bila crvena čas zelena i obrnuto. Njegov spektar boja sastojao se od žutih i plavih; crvena i zelena su bile vidljive kao žuta ili plava. Njemu su to bile sve boje na svetu.

Svi su bili zabrinuti. Smatrali su da bi bila velika šteta da jedan takav talenat propadne. Bez poteškoća, Strahinja je prenosio oblike i prostor koristeći ma koju tehniku slikarskog ili crtačkog medija, ali boje su nekada bile čudne; zelene senke na žutim predmetima, ili zeleno osvetljenje na crvenim predmetima. Ipak, slike tog četvorogodišnjaka bile su zapanjujuće. 

Objašnjeno mu je da on boje vidi drugačije i da ga to čini posebnim, da će vremenom naučiti da ih raspoznaje poput svih ostalih i da će ga to činiti jedinstvenim; umeće da vidi svet na dva načina, dok će obični ljudi to moći samo na jedan.

Tročlana porodica Vukić ušla je u automobil. Strahinja je sedeo na zadnjem sedištu. Svojim radoznalim očima posmatrao je krajolik. Čas ispred, čas levo, čas desno. Vožnja ka kući, odvijala se u tišini.

***

Na mestu gde glavna ulica u Kuli, Maršala Tita, ispravlja svoju krivinu, pri samom izlasku iz varoši, Z.K.(26), nesmotreni vozač, zelenog golfa dvojke, pritisnuo je papučicu gasa i udario u crvenu zastavu 128, koja se uključivala sa sporednog puta, iza stuba nadvožnjaka. Crvenom zastavom upravljao je I.V.(30), a u vozilu su se nalazili još njegova supruga M.V. (30) i njihov sin S.V.(4) Supružnici su ostali na mestu mrtvi, kao i Z.K. dok je četvorogodišnji dečak prošao sa lakšim telesnim povredama i pušten je iz bolnice. 

***

Pisao je najtiražniji dnevni list, u uglu crne hronike.

II

Doktorka Vasić gledala je hartiju.

„Ovde piše da su ti... – ne ljutiš se što sam sa tobom na ti?" reče doktorka Vasić.

„Ne, nikako. Samo nastavite."

„Nakon udesa ti je postavljena dijagnoza autizma?"

„Tačno."

„Da li se sećaš perioda neposredno nakon udesa?"

***

23.9.1990. godine, Kula

Veliki bački kanal – smaragdno sečivo koje polovi varoš na Gornji i Donji grad –  pruža se pravcem severo-zapad – jugo-istok. Donji grad čini sedam ulica paralelnih sa kanalom i znatno veći broj poprečnih. Paralelne ulice poznatije su po svojim rednim brojevima nego po imenima. Na mestu gde kanal pravi blagu krivinu ka zapadu onemogućen je dalji tok prve ulice, Ivo Lole Ribar, te se ona uliva u drugu ulicu, Petra Drapšina.

Porodična kuća Vukića, nalazi se na levoj strane druge ulice, pod rednim brojem 179 i gleda pravo na ušće prve u drugu. Modernizovana vojvođanska nabijača, sagrađena od blata i pleve; dva pendžera sa ulice, biber crep umesto trščanog krova, nekadašnji gonk poslužio je za proširivanje prostorija i pravljenje kupatila. Iza kuće nalazi se šupa, nekadašnja staja za konje, a iza šupe je bašta. Kapija je crvena i svojim oblikom podseća na cirkusku šatru. Ukrašena je sa dve uspravne linije i tri kružna ornamenta od kojih je centralni krug veći i sadrži ćirilične inicijale Vujadinovog oca – VB.

Na međi dvorišta i bašte, na dan Strahinjinog rođenja, baš kao u pesmi Đorđa Balaševića, posađen je orah.

23. septembra, dvorište je mirisalo četinarima, cvećem i dimom. Tog prepodneva održavao se četrdesetodnevni parastos Igoru i Maji Vukić. Okupilo se raznog sveta: Vujadinove kolege iz škole; Igorove i Majine kolege iz doma zdravlja u Kuli; komšije i dalja rodbina.

„Na samom ulazu u dvorište poveo se razgovor:

„Jesi li bio na sahrani?" reče nastavnik istorije.

„Jesam, nastavniče,"  reče Dušan Kovačević.

„Bila je velika sahrana."

„Bila je."

Veličina čoveka merila se brojem ljudi koji su ga pratili na počinak. „Jesi vid'o kol'ka je  sa'rana bila? Zdra'o mnogo sveta je došlo na sa'ranu!" bile su samo neke od fraza koje su kružile gradom, nakon svake sahrane.

„Vas dvojica ste uvek sedeli zajedno u klupi, reče nastavnik.  Bili ste dobra deca. A jesi li bio dežuran za vreme nesreće?

„Nadao se doktor Kovačević da će izbeći to pitanje kao i sva koja slede iza njega. Pred očima su počele da mu se ukazuju slike automobila zgužvanih prednjica; motor golfa, izleteo je iz automobila i ležao dvadesetak metara niže; beživotno telo Z. K. koje je padalo preko upravljača; Z. K.-ova krvava i deformisana glava; beživotna tela Igora i Maje, prekrivna srčom, ležala su jedno preko drugog na prednjim sedištima. Ponovo je mogao da oseti miris usijanih kočnica; čuo je jezivo pucketanje srče pod nogama i glasan cvokot zuba dečaka, koji sedi na zadnjem sedištu. Njegovo telo nekontrolisano podrhtava, a on, čvrsto držeći sliku, gleda u masakrirana tela svojih roditelja.

„Da, bio sam dežuran,"  reče Dušan i spusti pogled.

„A, ti si izašao na mesto nesreće?"

„Da," procedi doktor i krene.

„Šta se desilo?... Ko je bio kriv?... Čuo sam...," povuče Dušana za rukav.

„Zaista ne bih o tome, nastavniče, Dušan je izgledao besno. „Šta god da se desilo, više ništa ne možemo promeniti. Pobogu, ostavimo pokojnike da počivaju u miru! reče  i udalji se.

Dušan je ušao u kuću Vukića na prednji ulaz. U kuhinji je sebi nasuo čašu vode i popio je naiskap.

U spavaćoj sobi, Strahinja je sedeo na velikom bračnom krevetu. Palac leve ruke držao je u ustima i sisao, a  pod miškom je držao pandu kog je Maja sašila od starog kaputa i peškira; sa očima i nosom od dugmadi, napunjen sunđerom starog kreveta. Velikim plavim očima, dečak je gledao deda Vujadina. Bojana Kovačević, Dušanova supruga je jednom rukom ljuljala dečja kolica uspavljujući jednomesečnu Natašu Kovačević. Njih dvoje, sedeli su kraj Strahinje na krevetu i nešto mu govorili. On je klimao glavom i slušao. Vujadin primeti Dušana i pređe u kuhinju.

„Hvala ti još jednom, Dušane. Ne znam šta bih bez vas," reče Vujadin.

„Nema na čemu, čika Vujadine, reče Dušan i potom pređoše u dnevni boravak. „Znate, meni je neizmerno krivo, što nismo bili u mogućnosti da vas posetimo, evo, sve do sada. Znate, malo dete...

Dušan je počeo da zamuckuje. Tog 14.8.1990. trebalo je da bude najsrećniji čovek na svetu – rodila mu se kćer; a već iste večeri, pred sam kraj radnog vremena, izašao je na mesto nesreće i shvatio da je ostao bez najboljih prijatelja. 

„Nema potrebe, Dušane, reče Vujadin i zasuče svoje tamne brke, pa provuče prste kroz isto tako tamnu kosu i zamisli se.  Nema potrebe. Znam te još kada si bio tolicni, pokaže rukom u visini kolena.

Sećao se Vujadin kako je grdio Igora i Dušana jer su se u maju mesecu kupali u kanalu, kada je voda još hladna, i sada se zbog toga kajao.

„Jeste, čika Vujadine, ali..."

Dušanu je ponestalo reči. Bol od gubitka prijatelja kao da je tek sada pristizao u svoj svojoj silini. Prvi put nakon četrdeset dana Dušan se nalazio u njihovoj kući. Kuća nije ni podsećala na život kojim je nekada odisala. Strahinja, radoznali dečak, koji je na svaki odgovor imao spremno iduće pitanje, sedeo je sklupčan na bračnom krevetu; deda Vujadin koji je sa tolikom radošću odgovarao na sva njegova pitanja, beznadežno je gledao u prazno, kao da očekuje neko čudo. Igor i Maja više nikada neće organizovati partiju bridža za njih petoro. Kuća više nikada neće mirisati Majinim pecivima. Kao da se više niko u toj kući neće ni najnaivnije nasmejati. Ona je sva bila obavijena crnim. U njoj niko nije više razlikovao niti jednu boju.

„Neka te Dušane, neka te... reče Vujadin, potapše Dušana i zadrži svoju reumatičnu, ruku na širokim plećima visokog i snažnog doktora.  Da li se svet okupio? Ima li deset? Mogli bismo da pođemo na groblje.

„Evo, petnaest do deset. Tačno!" reče Dušan, pogledavši na ručni sat.

„Onda ćemo sačekati još petnaest minuta. Možda još neko dođe."

„Da li ste uspeli da se dogovorite sa Strahinjom?" upita doktor.

„Jesmo; nekako. Bojana je divna žena, sjajan pedagog i biće izvanredna majka. Dugo nisam čuo Strahinjin glas. Plašim se da sam i zaboravio kako zvuči. Sve sam živo probao: pričao sam mu o mami i tati, kako su gore na nebu... gledaju nas... tada bi počinjala hiper ventilacija... pokušavao sam na sve načine da ga ubedim da slika..., brizne u plač. „Ali, on jednostavno neće da se pomeri sa tog kreveta... čak sam i sâm slikao. Pokazivao mu kako svoje emocije može da ispolji... ali šta on zna? On je samo dete. Valjda je slikanje sada najmanji problem, izvadi belu krpenu maramicu iz džepa crnih somot pantalona i obriše lice. „Odbija da jede. Ostavljam mu hranu na krevetu. Nekada ta hrana stoji do uveče, dok potpuno ne izgladni. Valjda je to njegov način da se suoči sa bolom. Ne znam, moj Dušane."

„Rekla mi je Bojana da ste ga vodili i kod psihijatara, psihologa.":

Dušan je gutao suze.

„Jesam. Svi govore jedno isto; čim pomenem slikarski dar, dijagnoza je autizam. Nije to autizam, dete je prestravljeno, roditelji su mu umrli pred očima," reče Vujadin.

„Biće sve u redu čika Vujadine,"  reče Dušan i zagrli starca.

„Danas je prvi put, od nesreće, pristao da komunicira. Bojana je sela kraj njega, držeći vašu predivnu bebu u naručju, i objasnila mu da će ljudi doći u kuću, da će svi zajedno otići na groblje da ostave cveće mami i tati. Govorila je: ’Ako hoćeš da ideš sa dedom i drugim ljudima, možeš, ako ipak nećeš ja i Nataša ćemo ostati s tobom. Hajde sada da vidimo – Hoćeš da ideš sa dedom na groblje?’ i on tada odrično klimne glavom. ’Hoćeš da ostaneš ovde sa mnom i Natašom da vam tetka Bojana čita priču?’, tada klimne potvrdno. To je bilo čudo, Dušane, čudo!"

„Eto, vidite da se popravlja. To ne može biti autizam. To je samo posledica pretrpljenog straha, traume. Ponovo će on i slikati i pričati i biti radoznali vrli dečak."

„Hvala Dušane. Čitavih četrdeset dana nisam imao s kim da se valjano isplačem. Svi su samo ispitivali o detaljima nesreće. Nikog nije bilo briga niti kako sam ja, niti kako je, pre svega, Strahinja."

„Nema na čemu, čika Vujadine, krivo mi je što nisam bio ranije u mogućnosti da vas posetim. Znate kako je to sa malom decom..."

„Neka ti ne bude krivo, treba da uživate, svo troje! Čestitam na divnoj devojčici! Vujadin mu pruži ruku i izljubi ga. „Hoćemo li poći sada?

„Hoćemo se javiti da smo otišli?" reče Dušan i rukom pokaže na spavaću sobu.

„Neka, nećemo remetiti mir. Znaju svi gde idemo," reče Vujadin.

Zakopčao je gornje dugme svoje košulje od crnog teksasa, proverio da li je kragna na mestu i  uputio se ka drugom izlazu. Izašavši na dvorište, Vujadin se nakašlja, pa reče:

„Poštovana rodbino, prijatelji, kolege, hvala vam što se okupili u ovolikom broju kako bismo zajedno dali pomen našoj tragično nastradaloj deci. Ako nemate ništa protiv, sada bismo mogli da pođemo na groblje da položimo cveće, a nakon toga, svi su dobrodošli da se vrate u moj dom gde će nas čekati daće