You are on page 1of 7

Antonin Artaud VAGA NERAVA Zaista sam osetio kako ste razbijali atmosferu oko mene, kako ste

pravili prazninu da biste mi omoguili da napredujem, da biste dali mesta nekom nemoguem prostoru, koji u meni jo uvek nije bio nita do snage, itavom nekom potencijalnom klijanju, a koje je trebalo da se rodi naklonjeno mestu koje se nudilo. esto sam dospevao u to stanje nemogueg apsurda, da bih pokuao atentat na stvari, stvorio u sebi prostore ivotu, prostore kojih nije bilo i koji nisu izgledali kao da imaju zadatak da nadju mesto u prostoru. Uvek sam bio zaprepaen tim odbijanjem duha da misli dimenzionalno i prostorno i da se fiksira na samovoljna stanja stvari da bi mislio segmentalno, kristaloidno, i da svaki oblik bia ostaje ukruen na samom poetku, da misao ne biva u neposrednoj i neprekidnoj vezi sa stvarima, ve da ta fiksacija i taj led, ta vrsta pravljenja spomenika od due stvara se takorei Pre misli. To je oigledno dobar uslov za stvaranje. Ali sam jo uvek zaprepaen tom meteorskom iluzijom koja nam donosi te odredjene arhitekture, omedjane, zamiljene, te kristalizovane segmente due, kao da su bili neka velika plastina stranica i u osmozi sa svim ostatkom stvarnosti, a nadrealnost je kao suavanje osmoze, neka vrsta vraene komunikacije. Daleko od toga da u tome vidim neko smanjivanje kontrole, naprotiv vidim u tome neku veliku kontrolu, ali neku kontrolu koja umesto da deluje uva se, neku kontrolu koja spreava susrete obine stvarnosti i dozvoljava suptilnije i proredjenije susrete, istanjene do niti, koje se zapale i nikada ne prekidaju. Ja zamiljam izraenu duu, i kao sumporisanu i fosforisanu od tih susreta, kao jedino prihvatljivo stanje stvarnosti. Ali to je ne znam koja neimenljiva nepoznata lucidnost, koja mi o tome daje ton i krik i ini da ih oseam u sebi samom. Oseam ih u izvesnoj nerazreivoj totalnosti, hou da kaem pod oseanjem koje nikakva sumnja ne grize. A ja, u odnosu na te uzvitlane susrete, ja sam u nekom stanju podlonosti najmanjem potresu, voleo bih da moemo zamisliti neko zaustavljeno nitavilo, nekoj masi duha utekloj negde, postaloj delotvornost. Glumca vidimo kao kroz kristale. Stepenasto nadahnue. Ne treba previe pustiti literature. Ciljao sam samo na satnicu due, transkribovao sam bol nekog jalovog prilagodjavanja. Potpuni sam ponor. Oni koji su smatrali da sam sposoban za neku potpunu patnju, za neku lepu patnju, potpune i sone strepnje, strepnje koje su meavina predmeta, uzavrelo mrvljenje snaga, a ne neka zaustavljena taka sa ipak oivljenim nagonima, iskorenjujuim, koji potiu od konfrontacija mojih snaga sa tim ponorima ponudjenog apsoluta, (suoavanje snaga monog obima) i ima samo obimnih ponora, zatoja zime, oni dakle koji su mi dodelili najvie ivota, koji su me zamislili na stepenu manjem od pada sebe, koji su verovali da sam uronio u muiteljsku buku, u neku etoku grozotu sa kojom sam se borio, izgubljeni su u tminama ljudskim. U snu, napregnuti nervi du nogu. San je dolazio od premetanja vere, stisak je poputao, apsurd mi je hodao po topalima.

Treba da razumemo da je sva pamet samo neka prostrana eventualnost i da je moemo izgubiti, ne kao neki tudjinac koji je mrtav, ve kao neko iv koji osea u sebi neku privlanost i dah (pameti, ivota ne). Golicanja razuma i taj nagli obrt delova. Rei na pola puta do razuma. Ta mogunost da se misli unazad i da se iznenada estoko napadne sopstvena misao. Taj dijalog u misli. Zadubljenost, prekid sveta. I iznenada taj traak vode na vulkanu, prazan i usporen pad duha. Nai se u stanju ekstremnog potresa, prosvetljen irealnou, u oku samoga sebe, sa komadiima stvarnog sveta. Misliti bez i najmanjih prekida, bez zamki u mislima, bez i jednih od onih naglih kradja na koje su moje modine navikle kao odailjae tokova. Moje modine ponekad se zabavljaju ovim igrama, uivaju u njima, uivaju u tim izmiljotinama kojima glava moje misli predsedava. Ponekad bi mi trebala samo jedna re, jednostavna mala re bez znaaja, da bih bio veliki, da bih govorio tonom proroka, re svedok, tana re, suptilna re, jedna re dobro natopljena u moje modine, izala iz mene, koja bi se drala na suprotnom kraju mog bia i koja, za ceo svet ne bi bila nita. Svedok sam, jedini sam svedok samog sebe. Ova ljuska od rei, ove neuhvatljive transformacije moje misli u pola glasa, od onog delia moje misli za koju pretendujem da je vec bila formulisana, i koja pobacuje, jedini sam sudija da procenim njen znaaj. Neka vrsta stalnog opadanja normalnog nivoa stvarnosti. Pod korom od kostiju i koe, koja je moja glava, strepnje su stalne, ne s nekog moralnog razloga, kao mudrovanja neke imbecilno svadljive prirode, ili nastanjena nekom klicom uznemirenosti u pravcu svoje visine, ali kao neko (taloenje) unutar, kao oduzimanje moje ivotne supstance, kao fiziki i sutinski gubitak (hou da kaem gubitak na strani sutine) smisla. Nemo da se nesvesno kristalizuje prekinuta taka automatizma na bilo kom stupnju to bilo. Tekoa je nai svoje mesto i ponovo pronai komunikaciju sa sobom. Sve je u izvesnom stvaranju stvari, sve je u prikupljanju svog tog mentalnog dragog kamenja oko take koju upravo treba nai. I evo, sta ja mislim o misli: SVAKAKO NADAHNUE POSTOJI. Postoji i neka fosforna taka gde se ponovo nalazi sva realnost, ali promenjena, preobraena, a ime ? taka magine upotrebe stvari. I ja verujem u mentalne meteore, u individualne kosmogonije.

Znate li vi ta je to zaustavljena oseajnost, ta vrsta uasne vitalnosti i to podeljene na dva, ta taka neophodne kohezije u kojoj se bie vie ne uzdie, to pretee mesto, to zaprepaujue mesto.

Dragi prijatelji, to to ste prihvatili kao moja dela bila su samo otpaci od mene samog, piljevina due koju normalan ovek ne skuplja. To to se moj bol povlai ili napreduje od tada, nije za mene pitanje u tome, ono je u bolu i upornoj preneraenosti mog duha. Evo me natrag kod M-a*, gde sam ponovo naao svoje oseanje utrnulosti i vrtoglavice, tu naglu i ludu potrebu za snom, taj iznenadni gubitak svih snaga sa oseanjem ogromnog bola, nagle zaglupljenosti.

Evo jednog u cijem duhu nijedno mesto ne postaje teko, i koji ne osea odmah svoju duu ulevo, kraj srca. Evo jednog za koga je ivot taka, i za koga dua nema granice, ni duh poetke. Ja sam imbecil, zbog preutane misli, zbog loe sroene misli, ja sam prazan zbog omamljenosti svojim jezikom. Pogreno stvaranje, pogreno prikupljanje izvesnog broja staklastih atoma koje ti tako neobazrivo upotrebljava. Upotreba koju ne poznaje, kojoj nikada nisi ni prisustvovao. Sve rei koje sam izabrao da bih mislio za mene su REI u pravom smislu znaenja, istinski zavreci, ishodi mojih mentalnosti, svih stanja kojima sam podvrgao svoju misao. Ja sam zaista LOKALIZOVAN svojim reima, zato to ih ne priznajem kao vane za svoju misao. Ja sam zaista paralizovan svojim reima, sledom zavretaka. I ma koliko NEGDE DRUGO bila u tim trenucima moja misao, mogu samo da je pustim da prodje putem tih rei, tako protivrenim sebi samima, tako paralelnim, toliko dvosmislenim koliko to mogu biti, od jada se zaustavljajui u tim trenucima da mislim.

Kada bismo samo mogli da okusimo svoje nitavilo, kada bismo mogli valjano da se odmorimo u svom nitavilu, i kada to nitavilo ne bi bilo neka vrsta postojanja, a ni smrti sasvim. Tako je teko ne potojati, ne biti u neemu. Prava patnja je osetiti u sebi kako se premeta sopstvena misao. Ali misao kao taka izvesno nije patnja. Nalazim se u taki kada vie ne dodirujem ivot, ve u sebi sve prohteve i neposredno golicanje bivstvovanja. Imam samo jedno zanimanje, da se ponovo napravim. Nedostaje mi slaganje rei sa trenutnim mojim stanjem. Ali to je prirodno, svima nedostaju rei, suvie muite sebe, ali kad vas neko uje ne ini mu se tako, vi se savreno izraavate na francuskom, ali previe pridajete znaaja reima. Vi ste budale, od pametnog do glupog, od pronicljivog do neprilinog, vi ste budale, hou rei da ste psi, hou da kaem da lajete spolja, da se strastveno bacate na to da ne razumete. Poznajem sebe i to mi je dovoljno, poznajem se zato to sebi pomaem, pomaem Antonenu Artou. -Poznaje sebe, ali mi te vidimo, mi odlino vidimo to to radi.

-Da, ali vi ne vidite moju misao. Na svakom stadijumu moje misaone mehanike, ima rupa, predaha, neu da kaem, razumite me kako valja, u vremenu, hou da kaem u izvesnoj vrsti prostora (razumem se); neu da kaem neka misao po duini, neka misao po duini misli, hou da kaem JEDNA misao, jedna jedina, jedna misao UNUTRANJA; ali neu da kaem neka Paskalova misao, neka misao filozofa, hou da kaem izvitoperena fikcija, skleroza izvesnog stanja. I zamka! Ja sebe posmatram u svojoj sitniavosti. Stavljam prst na tano mesto pukotine u slojevima, nepriznatog skliznua. Jer duh je mnogo reptilskiji od vas samih, Gospodo, on se oslobadja poput zmija, on se oslobadja sve dok ne napadne na vae jezike, hou da kaem da bi ih stavio u neizvesnosti. Ja sam onaj koji je najbolje osetio zaudjujui nered svog jezika u odnosima sa milju. Ja sam onaj koji je najbolje oznaio trenutak svojih najintimnijih, svojih najnesumljivijih skliznua. Ja se istinski gubim u svojoj misli kao to se sanja, kao to se odmah vraa u svoju misao. Ja sam onaj koji poznaje sva skrovita gubitka. Svo pisanje je svinjarija. Ljudi koji istupaju da bi pokuali da preciziraju sta god bilo od onoga to se deava u njihovoj misli, svinje su. Sav knjievni rod je svinjac, i naroito ovaj ovog vremena. Svi oni koji se uzdaju u duh, hou da kaem u izvesnu stranu glave, u dobro smetena mesta svojih mozgova, svi oni koji su gospodari svog jezika, svi oni za koje rei imaju smisao, svi oni za koje postoje visine due, i tokovi misli, oni koji su duh epohe i koji su imenovali tokove misli, mislim na njihove odredjene poslove, i na to skriputanje automata koji svim vetrovima prua svoj duh, - svinje su. Oni za koje izvesne rei imaju smisao, i izvesne naine postojanja, oni koji se tako dobro snalaze u manirima, oni za koje su oseanja rasporedjena po klasama i koji raspravljaju na nekom nivou o svojim veselim klasifikacijama, oni koji jos uvek veruju u rei, oni koji pokreu ideologije poto su zauzeli rang u epohi, oni ije ene tako dobro govore, i koje govore o tokovima epohe, oni koji jo veruju u neku duhovnu orijentaciju, oni koji slede puteve, koji propagiraju imena, koji izvikuju stranice knjiga, - ti su najgore svinje. Vi ste sasvim besplatni, mladiu! Ne, mislim na bradate kritiare. I rekao sam vam: nema dela, nema jezika, nema rei, nema duha, nema niega. Nema niega osim lepe VAGE NERAVA. Neka vrsta nerazumljive stranice i sasvim usred svega to je u duhu. I ne nadajte se da u vam imenovati to sve, na koliko se delova deli, da u vam rei njegovu teinu, dok hodam, da se uputam u raspravu o tome svemu i dok se, raspravljajui, gubim i dok se na taj nain neznajui uputam u MILJENJE, - i dok se osvetljava, dok ivi, dok se kiti mnotvom rei, kojima je izbrisan smisao, svim moguim i koje su sposobne da obelodane sve stavove, sve nijanse jedne veoma osetljive i pronicljive misli. Ah ta stanja koja nikada ne imenujemo, ta eminentna stanja due, ah ti intervali duha, ah te promaene minuskule koje su svakodnevni hleb mojih asova, ah taj narod koji vrvi od injenica, - to su uvek iste rei koje mi slue i zaista mi ne izgleda da se mnogo kreem u svojoj misli, ali se u stvarnosti vie u njoj kreem od vas,

bradati magarci, drske svinje, gospodari lanih glagola, portretisti, feljtonisti, podzemlje, obani, entomolozi, muko mog jezika. To sam vam rekao, da nemam vie svog jezika, to nije razlog da vi insistirate, da ne poputate u jeziku. Recimo, shvatie me kroz deset godina ljudi koji e raditi ono to vi danas radite. Tad e se upoznati moji gejzeri, videe se moji gleeri, nauie se da se odstrane moji otrovi, otkrie se moje igre dua. Tada sve moje vlasi poletee u vapno, sve moje mentalne vene, tada e se sauvati moj zverinjak, i moja mistika ce postati eir. Tada e se videti kako gore zglobovi kamenja, i drvoliki buketi mentalnih oiju kristalizovae se u renike, tada e se videti kako padaju kameni meteori, tada e se videti konci, tada e se razumeti geometrija bez prostora i nauie se ta je to konfiguracija duha, razumee se kako sam izgubio duh. Tada e se razumeti zato moj duh nije tu, tada e se videti kako nestaju svi jezici, kako se sue svi duhovi, kako se svi jezici stvrdnjavaju, ljudske figure e se smrviti, splasnuti, kao da su ih usisali ventilatori, i ta namazna membrana e ostati da lebdi u vazduhu, ta podmazana i izjednaujua membrana, ta membrana od dve gustine, u vie slojeva, u neizmeru gutera, ta melanholina i staklena membrana, ali tako osetljiva, takodje tako prodorna, tako sposobna da se umnoava, da se udvostruava, da se vraa sa svojim krivudanjem gutera, smislova, zaprepaenja, prodornih i otrovnih irigacija, tada e sve ovo smatrati dobrim, i neu vie imati potrebu da govorim. BRANO PISMO Svako od tvojih pisama je skuplje po nerazumljivosti i zatvorenosti duha od prethodnih, kao sve ene ti sudi prema sopstvenom polu, ne svojom milju. Ja se zbunjujem pred tvojim rezonima, ti hoe da se smeje! Ali ono to me je inilo ogorenim bilo je, kada je jedno od mojih rasudjivanja dovelo do oevidnosti, da se vidi, da vidi sebe, odbaenu sebe na osnovu razloga koji su inili moja rasudjivanja. Sva tvoja rasudjivanja i sve tvoje beskrajne rasprave samo su doprinele da nita ne zna o mom ivotu i da prosudjuje o meni na osnovu njegovog sasvim malog dela. Ne bih ak imao potrebu da se pravdam pred tobom da si ti samo bila, to lino, razumna i uravnoteena ena, ali ti si poludela od svoje mate, preterano izotrene oseajnosti koja te spreava da uvai istinu koja je pred tobom. Svaka rasprava je nemogua sa tobom, samo jednu stvar imam da ti kaem: to je da sam uvek imao taj duhovni nered, tu raspoluenost izmedju tela i due, tu vrstu stezanja svih mojih nerava, u periodima manje ili vie bliskim; i da si me videla pre nekoliko godina, pre nego to sam mogao da budem osumljien za upotrebu toga to mi prebacuje, ti se sada vie ne bi potresala zbog ponovnog pojavljivanja tih fenomena. Uostalom, ako si ubedjena, ako osea da je njihov povratak zbog toga, oigledno nema ta da ti se kae, ne bori se protiv nekog oseaja. ta god bilo, vie ne mogu da raunam na tebe u svojoj nevolji, poto ti odbija da se bavi delom koji je najvie povredjen u meni: mojom duom. Uostalom, ti si me uvek samo procenjivala na osnovu mog spoljanjeg izgleda, kao to to ine sve ene, kao to to ine svi idioti, mada je moja unutranja dua ta koja je najvie unitena, najrazorenija; i to je ono to ne mogu da ti oprostim, jer dvoje, naalost za mene, ne koincidiraju uvek. A za viak, zabranjujem ti da se na to vraa.

DRUGO BRANO PISMO Potrebna mi je, kraj mene, jednostavna i uravnoteena ena ija uznemirena i nervozna dua ne bi bez prestanka nalazila hranu u mom oajanju. U poslednje vreme nisam te vidjao bez oseanja straha i nelagodnosti. Sasvim dobro znam da ti to tvoja ljubav stvara uznemirenosti na moj raun, ali to je tvoja bolesna i nenormalna dua kao to je i moja koja preteruje sa tim uznemirenostima i unitava ti krv. Neu vie da ivim kraj tebe u strahu. Dodau tome da mi je potrebna ena koja bi bila jedino moja i koju bih mogao da nadjem kraj sebe u svako doba. Ja sam oajan od samoe. Ne mogu vie da se uvee vraam, u sobu, sam i to bez ikakvih ivotnih stvari koje bih doneo sa sobom. Treba mi neko unutranji, i treba mi smesta, i ena koja se bez prestanka bavi mnome, koji sam nesposoban da se bavim bilo ime, koja bi se bavila mnome radi najmanjih sitnica. Umetnica kao to si ti u svom ivotu, i ne moe da se bavi time. Sve to sam rekao je ljuti egoizam, ali je to tako. Nije mi ak potrebno ni da ta ena bude veoma lepa, ja neu ni da ona bude preterano pametna, naroito neu da suvie razmilja. Dovoljno mi je da bude vezana za mene. Mislim da e moi da ceni veliku iskrenost s kojom ti govorim i da e mi pruiti dokaz sledee intiligencije: da dobro prodre u to da sve to sam ti rekao nema nikakve veze sa monom nenou, sa obeskorenjenim oseanjem ljubavi koje imam i koje u neotudjivo imati prema tebi, ali to oseanje nema nikakve veze sa obinim tokom ivota. Ona je tu da ivi i ona je da bi se iveo ivot. Ima toliko stvari koje me ujedinjuju sa tobom da bih te molio da prekinemo, samo te molim da promenimo nae odnose, da svako od nas napravi drugaiji ivot, ali koji nas nee razjediniti. TRECE BRANO PISMO Ve pet dana vie ne ivim zbog tebe, zbog tvojih glupih pisama, zbog pisama tvog pola a ne duha, tvojih pisama ispunjenih reakcijama koje potiu od pola, a ne od svesnog rezonovanja. Na kraju sam nerava, na kraju pameti; umesto da me dvori, ti me satire poto nisi istinita. Ti nikada nisi ivela istinito, ti si me uvek prosudjivala oseajnou koja je bila najnia u eni. Ti odbija da zagrize bilo koji od mojih rezona, nemam vie izvinjenja koja bih ti uputio, nemam vie ta da raspravljam sa tobom. Poznajem svoj ivot i to mi je dovoljno. I od trenutka kada poinjem da se vraam u svoj ivot, sve vie me potkopava, ti otpoinje moja oajanja; to ti vie dajem razloga da se nada, da bude strpljiva, da me podrava, sve vie se pomamljujes da me opustoi, da uini da izgubim blagodeti svojih pobeda, ti si ravnoduna prema mojim mukama. Ti nita ne zna o duhu, ti nita ne zna o bolesti. Ti o svemu sudi prema spoljanjem izgledu. Ali ja, ja poznajem, zar ne, svoju unutranjost: i kada viem da nema nita u meni, nita u onome to ini moju osobu, to nije proizvedeno postojanjem bola koji meni prethodi, prethodi mojoj volji, nita u bilo kojoj od od mojih besmislenih reakcija koje jedino potiu od moje bolesti i nee joj biti, u bilo kom sluaju nepristupana, ti se na nju vraa nekolikim tvojim bednim reakcijama, ti poinje otpakivanje tvojih loih rezona koji se vezuju za najmanje detalje mene samog, koji me prosudjuju na osnovu mog delia. Ali ma ta da sam mogao da uradim od svog ivota, zar ne, to me nije spreilo da polako ponovo prodrem u svoje bie, i da se u njega smestim svakoga dana po malo vie. U to bie koje mi je bolest odnela i koje mi povratci u ivot restituiu pare po pare. Ako nisi znala na ta sam se bacio da bih smanjio ili ponitio bol od tog nepodnoljivog razdvajanja, ti bi podnosila moju uravnoteenost,

muje sudare, nestabilnost mojih raspoloenja, taj pad moje fizike osobe, ta odsustva, ta mrvljenja. To je zato to ti u sebi zamislja da su oni uzrokovani upotrebom neke supstance ija sama ideja nosi tvoje rezonovanje da me uniti, da me baci, mene, u ludilu, da me opustoi, svojim rukama od gneva, samu materiju mozga. Da, ti ini da se podupirem sam o sebe, svako od tvojih pisama deli nadvoje moj duh, baca me u besmislene prolaze, reeta me oajanjem, besovima. Ne mogu to vie, viem ti dosta. Prestani da misli svojim polom, prihvati najzad ivot, itav ivot, otvori sebe ivotu, vidi stvari, vidi mene, odustani, i pusti malo da mi se ivot prepusti, da nabuja u meni, preda mnom. Ne unitavaj me vie. Dosta. Reetka je uasan trenutak za osetljivost, materiju.

Antonin Artaud, Le Pese-Nerfs