1.Jezik kao sredstvo komunikacije. Jezički znak.

Struktura i sastav
jezičkog sistema.

Jezik je najvažnije, univerzalno sredstvo komunikacije; nastalo

je u procesu rada iz potrebe ljudi da međusobno
komuniciraju;društvena pojava; razvija se i traje dok služi vršenju
komunikativne funkcije i zato je u jeziku sve (materijalna priroda,
struktura, svojstva) prilagođeno komunikativnoj funkciji.Postoje dva
oblika ispoljavanja : govorni- primarni i pisani.
Saopštenja koja jezik produkuje moraju biti materijalna tj. da se
primaju čulima. Neki oblici čulne percepcije zahtevaju neposredni
kontakt (taktilna opažanja) a neki zahtevaju neveliku udaljenost
(vizuelna opažanja); povoljniji od oba je korišćenje zvučne materije i
to je u osnovi jezika.=> jezik je osnovan na materijalnom (zvučnom)
Ustrojstvo jezika u celini je uslovljeno funkcionalno tj. da bismo mogli
da primimo neku informaciju\ misaoni sadržaj moraju biti
zadovoljeni neki uslovi. Razmena i stvaranje poruke mora biti
usklađeno sa ograničenjima koje nam nameću pamćenje i način rada
mozga a elementi jezika moraju obezbediti korelaciju jedinica
jezičkog toka sa elementima misaonog plana (plana sadržaja) => jezik
mora pretpostaviti određeno jedinstvo, celoviti sistem. (nekad se
značenje čuva u akcentu)
Sistem je skup elemenata povezanih uzajamnim odnosima,skup
koji predstavlja jedinstvenu celinu i služi vršenju određenih funkcija.
Svojstvo obrazovanja sistema poseduju samo uređeni skupovi
elemenata. Broj elemenata je uvek ograničen, ti elementi moraju po
nečemu da se razlikuju,te razlike moraju biti stalne. Razlike moraju
biti tolike da ljudsko uho može sa lakoćom da ih prepozna i da utvrdi
njihovu razlikovnu vrednost. Razlike ne smeju biti prevelike kako bi
govorni organi mogli bez prevelikog napora da ih artikulišu. Ovo
znači da u jeziku postoje dve međusobno suprotne tendencije (1) prva
koja obezbeđuje prepoznatljivost i zato nastoji da poveća razlike
među elementima sistema i (2) koja obezbeđuje dobru ekonomičnost
i zato teži da te razlike smanji.
Jedinice su u govornom jeziku glasovi\ grupe glasova. One su
jezički znaci i imaju ista svojstva kao bilo koji znak koji je element
nekog drugog nejezičkog sistema.To znači da njega čine
oznaka,označeno i uslovna veza među njima. Oznaka se odnosi na
formu i ono što je materijalno,označeno je sadržaj a uslovna veza je

1
dogovorena. Jezički znak ne mora da bude samo reč (može i sintagma
npr. vedar dan )
Struktura sistema je njegova unutrašnja organizacija koja se
manifestuje uzajamnim odnosima među elementima sistema. Postoje
dva tipa odnosa : sintagmatski i paradigmatski odnosi.Sintagmatski
su odnosi uzajamne povezanosti elemenata u nizu i ostvaruju se
prema pravilima koji se utvrđuju za svaki jezik pojedinačno.
Postojanje tih odnosa čini komunikaciju jer se elementi povezuju i
slažu jedan za drugim. Na osnovu malog broja elemenata (30) može
se postići bogatstvo jezičkog izraza. Svaki jezik ima svoja pravila za
glasove, morfeme, reči, iskaze. Paradigmatski odnosi se zasnivaju na
činjenici da se elementi sistema koji su po nekim obeležjima srodni i
koji se u linearnom nizu pojavljuju u istoj poziciji, da se oni okupljaju
i objedinjuju u klase ili paradigme. Takvog tipa su klase vokala i
konsonanata u fonetici, klase prefiksa, sufiksa, infiksa, korena u
morfologiji…

Sastav jezičkog sistema. Jezički sistem uključuje u sebe

elemente različitog ranga: foneme, morfeme, reči, tipove rečenica itd.
Elementi jednog ranga obrazuju svoj posebni sistem; ovakvi sistemi
mogu se nazvati i podsistemima ako mislimo na njihovu uključenost
u opšti sistem a mogu se nazvati sistemima kada se gleda njihovo
ustrojstvo i njihova relativna samostalnost. Tako postoje fonetski
(fonološki ), morfološki, sintaksički, leksički, prozodijski sistem. Iako
su autonomni svi podsistemi su međusobno veoma povezani. Među
elementima sistema/ podsistema postoje tzv. konstitutivni odnosi a to
znači da elementi nižeg ranga služe kao materijal za građenje
narednog, višeg ranga (foneme za morfeme, morfeme za reči ) .
Konstitutivni elementi koji postoje između nekoliko desetina glasova
(jedinica) čine dovoljnim da se od tako malog skupa dobije nekoliko
hiljada morfema, nekoliko stotina hiljada reči i praktično
neograničen broj rečenica.

2
 2.Predmet i discipline fonetike. Aspekti proučavanja glasova.

Fonetika se obično definiše kao nauka o glasovima što je prilicno uska

definicija iako učenje o glasovima jeste njen centralni deo . Pored
pojedinih glasova fonetika jos proučava slog, akcenat, odnos prema
problemima pisma i pravopisa, pravila korektnog izgovora. Proučava
glasovna sredstva izgovora u najširem smislu i u svim njihovim
manifestacijama i funkcijama,zato predmet fonetike kao naučne
discipline čine glasovi, glasovni sastav slova i reči, akcenat i
intonacija,ortoepija (ukupnost normi književnog izgovora).
Čin govorenja podrazumeva postojanje dveju osoba. Jedna
artikuliše glasove a druga ih prepoznaje. Čin govorenja pretpostavlja i
treći element a to je cilj komunikacije. Postoje tri aspekta
proučavanja:
1.artikulacioni-fiziološki aspekt-bavi se govornim organima i načinom
izgovaranja glasova;
2.akustički-izučava glasovnu strukturu upotrebljenih glasova i način
na koji uho reaguje na njih.
3.funkcionalni-fonološki- koji elemente prethodnih dvaju nivoa
proučava sa gledišta njihove upotrebe u govoru i njihove veze sa
značenjem.( sa elementima značenjske strukture)

Odnos prema drugim naukama i disciplinama

Sadržaj fonetike se jednim delom poklapa sa materijom koju

izučavaju i druge nauke (fizika,anatomija). To ne smeta fonetici da
ima status samostalne nauke jer ona poseduje lingvističku
usmerenost posmatranja. Isto se ovo odnosi i na psihičke aktivnosti i
na intelektualne delatnosti koje prate komunikaciju. Ostale akustičke
pojave (muzika, šumovi) i ostali fiziološki procesi praćeni zvukom
(zevanja, žvakanja, disanje) ne pripadaju području fonetike.
Principijelna razlika između fonetike i svih jezičkih disciplina jeste u
tome što ona proučava one jezičke jedinice koje su materijalne i lišene
značenja! One će vezu sa značenjem uspostaviti tek onda kada
postanu jedinice gramatike i leksike, koje se za razliku od fonetike
bave jezičkim sadržajem a ne jezičkim izrazom-koji interesuje
fonetiku. Fonetika je povezana sa gramatikom na taj način što i jedna

3
i druga proučavaju strukturu jezika i ograničen broj njegovih opštih
kategorija (od ovoga će nastati u realnom govoru mnogo varijacija),
dok leksika izučava konkretan inventar leksičkih jedinica. Neke
pojave kao što su glasovne alternacije stoje na granici između
morfologije i fonetike.
Podela fonetike
U zavisnosti od zadatka istraživanja glasovna strana jezika može se
izučavati kroz discipline:
1.opšta fonetika-proučava artikulacione, akustičke i perceptivne
mogućnosti čoveka bez obzira na neki konkretan jezik i proučava na
isti ovaj način funkcionisanje govornog aparata.
2.deskriptivna (opisna) fonetika- proučava fonetske osobenosti
jednog konkretnog jezika/dijalekta
3.istorijska (evolutivna)-promene jednog jezika kroz istoriju
4.uporedna (komparativna) fonetika-sličnost i razlike među srodnim
jezicima uglavnom iz dijahrone perspektive. Ako se proučava
tipologija nesrodnih jezika radi se iz sinhrone perspektive-
kontrastivna (konfrontativna) fonetika.
5.ortoepska (normativna) fonetika- daje skup pravila koja određuju
dobar, pravilan izgovor u jednom jeziku.Ortoepija predstavlja norme
izgovora koje vrede unutar jedne jezičke grupacije, države, kulturne
zajednice, društvene grupe.

4
 3.Fonetika i fonologija (glas, fonema,fon, alofon)

Fonetika kroz artikulacioni i akustički aspekt proučava glasove;

istražuje kako se govorni glasovi grade, prenose i primaju. Fonetičari
opšte zaključke o stvaranju i percepciji glasova mogu dobiti na osnovu
bilo kog jezika kada je njihov cilj da utvrde materijalnu prirodu
glasova.
Osnovna jedinica fonetike je glas. Fonologija koja predstavlja
treći funkcionalni aspekt proučavanja glasova osamostalila se u
zasebnu disciplinu čiji je cilj da otkrije principe po kojima se glasovi u
konkretnim jezicima organizuju i način na koji se govornici nekog
jezika sistematski služe izborom između svih glasova koji bi oni mogli
proizvesti. Posebno obraća pažnju kako se tim izborom saopštavaju
značenja. Osnovna jedinica fonologije je fonema. U prošlosti su se
glasovi definisali kao glasovna obrazovanja kojima odgovaraju slova.
Tada se i za same glasove upotrebljavao naziv slovo. Slovo se
"izgovaralo", bilo je "tvrdo/meko", "zvučno/bezvučno"…
Lingvistika 19. veka je donela jasno razgraničenja između slova i
glasa. Za označavanje glasa uveden je termin fonema.
Različite realizacije glasa uvek se pomalo razlikuje u govoru. Na
to utiču različiti faktori: glasovno okruženje, pozicija u reči, male
anatomske razlike kod govornika. Većinu ne primećujemo kada se
služimo maternjim jezikom, tačnije ignorišemo ih a obraćamo pažnju
samo na one osobine koje su važne za prenošenje značenja.
Fonologija izdvaja ta bitna svojstva/obeležja i obraća pažnju na to
kako se uspostavlja red između stotine varijanti glasova u govoru i
kako se formiraju jedinice na osnovu tih bitnih obeležja. Poseban je
problem da se utvrdi koje su razlike male, a koje velike. Aparati
eksperimentalne fonetike precizno registruju sve akustičke razlike
među glasovnim varijantama, a mi sluhom registrujemo jedan deo tih
razlika i neke od njih nam izgledaju veoma uočljive i važne,a neke
sasvim nevažne ili ih čak i ne registrujemo. O istim ovim razlikama
govornik nekog drugog jezika ima sasvim drugačiji stav.
Tako ce razlike u zvučnosti biti jedna od najvažnijih razlika
bitna za nas, dok za Nemce ta razlika nije toliko bitna koliko
otvorenost vokala kao i za Francuze, za Ruse>palatalnost
konsonanata. Kod nas je bitna labijalizovanost vokala ali ne i
konsonanata (lezbinski suprotno)

5
 Nije stvar u fonetskoj prirodi razlike već u značaju koji jedan
jezik pripisuje nekoj osobini. Zato se u proceni važnosti neke fonetske
razlike između dva glasa ili varijante oslanjamo na fonološku analizu.
Ona polazi od načela da neki glasovi prouzrokuju promene u značenju
reči a neki ne. Provera se vrši tako što se uzme neka kratka reč u kojoj
je glas koji nas interesuje pa se u toj reči posmatrani glas zamenjuje
drugim glasovima i drugim glasovnim varijantama. Ako se zbog toga
značenje izgubi ili promeni reč je o vrlo važnoj razlici a ako ne - to nije
bilo obeležje koje glas čini fonemom.
Neke od osobina glasova su stalne i njihova priroda se ne menja
bez obzira na to gde se nalaze a druga obeležja su promenljiva i
njihova priroda je izrazito zavisna od uslova realizacije. Naše uho
prenosi akustičke vrednosti i jednih i drugih a mozak pravi selekciju i
do naše svesti dovodi samo ona stalna obeležja po kojima se fonema
međusobno razlikuju kao funkcionalne jedinice.
Svaka realizacija glasa se pomalo razlikuje i uobičajeno je da se
bilo koja realizacija naziva fon. Neki se izrazito razlikuju zbog pozicije
u glasovnom nizu ili zbog glasovnog okruženja. To su alofoni. Oni
predstavljaju realizacije iste foneme koje se nikada ne mogu javiti u
istom okruženju ili poziciji i nikada se ne mogu međusobno
zamenjivati. Kada od ovih realizacija jednog glasa izbacimo sve što je
poziciono i uslovljeno, promenljivo, a zadržimo obeležja koja su
stalna i nepromenljiva i bitna dobijemo fonemu. Fonema je najmanja
jedinica glasovnog sistema koja može samostalno da razlikuje
morfeme, reči tako što se suprotstavlja drugoj fonemi u istoj poziciji
ukupnošću svojih stalnih obeležja. Fonema je u govoru realno
predstavljena glasom.

6
 4.Metode istraživanja u fonetici

U svojim istraživanjima fonetičari služe više metoda. To zavisi

od predmeta istraživanja, cilja, pouzdanosti sluha istraživača, od
opremljenosti fonetske laboratorije, od brojnosti istraživačkog tima i
od toga kakve su navike u nekoj fonetskoj školi. Najbolji rezultati
postižu se kada se kombinuje pouzdan sluh i najsavremeniji aparati
za analizu. Sluh istraživača je i dalje nezamenljiv zato sto se
percepcija uhom veoma razlikuje od objektivnih svojstava pojava koje
istražujemo i koje aparati beleže. Za izučavanje pomoću aparata
uobičajeni su nazivi eksperimentalna i instrumentalna fonetika.
Artikulacioni aspekt se istraživao pre akustičkog. I tako su već u
12. veku postojali aparati i prva egzaktna istraživanja. To su kimograf
i oscilograf. Kimograf beleži razne artikulacione pokrete usana,
jezika, nepca i beleži ekspiratornu struju i na posebnoj traci ispisuje
podatke o radu govornih organa. Kada se kombinuje sa mikrofonom i
sa posebnim pisačem onda daje izvestan broj podataka o akustici.
Merenje jačine zvuka nije pouzdano. Oscilografom se mogu beležiti
treperenja koja karakterišu ton i njime su dobijeni prvi podaci o
spektrima vokala.
Savremena istraživanja se u artikulaciji uglavnom oslanjaju na
stare metode (kimograf i palatograf) ali se danas sve više radi i
metodom skopije, fotografije i rentgenski snimci (uvek u kombinaciji
sa zvučnim snimcima)
Novo vreme ( druga polovina 20. veka) u centar interesovanja je
stavilo akustiku. Ovde se primenjuju precizni spektografi. Oni nam
otkrivaju sve podatke o zvučanju i izolovanih glasova i glasova u nizu.
Spektografi pre svega izučavaju spektar zvuka. Osim njih postoje i
drugi moderni aparati koji obično ne izučavaju spektar nego neke
druge komponente zvuka. Spektografi obično imaju neko vremensko
ograničenje tako da jedan snimak obično obuhvata 2-3 sekunde
govora dok drugi aparati to nemaju. Kod spektografa se obično dobija
dvodimenzionalni snimak s tim što je na jednoj osi frekvencija a po
drugoj trajanje. Drugi aparati obično podatke daju u vidu krivulje
( krivulja tona, inteziteta…). Najpoznatiji od spektografa je sonagraf.
A od ovih drugih mingograf. Snimci koji se dobijaju pomoću ovih
aparata jesu sonogram/mingogram. Sonograf je elektronski uredjaj i
predstavlja vrstu audiofrekventnog spektralnog analizatora. On

7
razlaže elemente zvuka i prikazuje ih tako da mozemo istovremeno
pratiti tri elementa frekvenciju, vreme i intezitet. Ukupni frekventivni
opseg iznosi 8000 Hz. Za potrebe fonetskih istraživanja moguće je iz
ovog opsega izdvojiti onaj deo koji je posebno interesantan za
konkretna fonetska istraživanja. Kod ženskih glasova izdvaja se 0-
3500 Hz, kod muških glsova 0-2000 hz. Za istraživanja frekvencije
osnovnog tona služi jedan od viših harmonika (obično 10. harmonik)
a nivo jačine (inteziteta) prema nivou zatamljenosti snimka. Sonograf
ima 2 filtra : uski (45 Hz) i široki (300 Hz). Uski filter služi za
proučavanje tona a široki za proučavanje spektra glasa (glasova). Na
početku svakog snimka obično se stavlja tzv. kalibracija (milipodeoci
kod sonografa iznose 500 Hz);na jedan snimak staje segment od 2-4
sekunde.
Mingograf- za izučavanje intonacije rečenice i za proučavanje
dugih segmenata. Rad sa mingografom je jednostavan. On bez
ikakvih prekida i zastoja analizira vrlo duge segmente. Ukupni opseg
mingografa iznosi 800 Hz. Za analiziranje je uvek potrebno napraviti
probu i podesiti aparat tako da odgovara visini glasa govornika. Traka
se moze kretati brže i sporije, najpovoljnije je 50 mm u sekundi. Posle
završene izrade mingograma potrebno je ručno ucrtati krivulju
tonskih karakteristike a to se radi tako što se spoje tačke na gornjoj
ivici zatamljenja ( ovo zatamljenje se proteže duž čitavog snimka)
Danas se najčešće upotrebljavaju računari i kada se nabave posebni
paketi programa za obradu govora mogu se postići odlični rezultati.
Na računarima je moguće izvesti veliki broj eksperimenata koji se
ranije nisu mogli izvesti. Nedostatak u radu sa računarima se tiče
nepostojanja posebnog programa koji bi radili nešto sa tim snimcima
dalje.

8
 Govorni organi i proizvodnja glasa.

Govorni organi čine sistem organa čija osnovna aktivnost nije

jezičkog karaktera. Govorna aktivnost je sekundarnog ranga; govorni
organi su najpre imali fiziološke funkcije. Kasnije su se svi ovi organi
osamostalili funkiconalno i prilagodili govoru. U fonetici se izučavaju
kao biološka baza govora. Prema mestu na kom se nalaze i prema
putu kroz koji prolazi fonaciona struja govorni organi se dele na
aparate za disanje, grkljan (u kom se formira zvučna energija) i
supraglotičke šupljine (rezonatori). Prema funkciji koju vrše organi se
dele na
1. generatore glasa (a oni se dele na induktore i fonatore=>
induktori- organi koji primaju vazduh,fonatori-taj vazduh pretvaraju
u fonacionu struju)
2.modulatore (dele se na artikulatore i rezonatore =>artikulatori-
formiraju glasova;rezonatori-ih do kraja uobličavaju)
Induktori su pluća i dušnik.
Fonatori su grkljan sa veoma važnim hrskavicama koji čine njegovu
strukturu i grkljanski poklopac.
Artikulatori su prostori triju duplji : ždreone, usne i nosne. (u
kojima se usmerava i reguliše protok fonacione struje)
Pluća su organ sunđeraste građe,simetrično postavljen u
grudnom košu ( dva plućna krila) naizmenično se skuplja i širi i
potiskuje vazduh potreban za stvaranje glasova.Kada se šire
dijafragma se spušta rebra se podižu i na taj način se povećava
zapremina pluća i istovremeno se smanjuje vazdušni pritisak u
plućima pa spoljašnji vazduh prodire i ispunjava pluća - faza udisaja
(i inspiracija).Pri suprotnom pokretu kada se dijafragma podigne
rebra spuste , raste pritisak u plućima vazduh se istiskuje napolje i
tako nastaje fonaciona struja.Ovo je faza izdisaja (ekspiracija) -
glasovi se stvaraju u fazi ekspiracije.
Dušnik- hrskavičava cev sastavljena od pršljena i u njena dva
kraka se iz levog i desnog plućnog krila ulivaju bronhije.Dušnik se u
svom gornjem delu proširuje u grkljan (larinks) - šupljina
karakterističnog oblika i građe hrskavih zidova, četiri hrskavice su
bitne za fonetičare.
1.Prstenasta hrskavica - krikoidna -čini bazu, osnovicu grkljana; sa
prednje strane luk a sa zadnje zglobne ploče.

9
2.Štitasta - tiroidna -najveća je sa prednje i bočnih strana zatvara
grkljan i gradjena je tako da njene dve ploče napred formiraju tzv.
Adamovu jabučicu.Ove ploče su u svom gornjem delu spojene
pomoću posebnih produžetaka i njima su spojene za jezičnu kost.
3.4.Piramidalne hrskavice- aritenoidne - mali parni organ koji se
nalazi na gornjoj strani ploče prstenaste hrskavice i sa njom su
spojene u zglobu.Poznate su i pod nazivom vokalne hrskavice.Mišići
koji njih povezuju veoma su elastični i omogućavaju im posebnu
pokretljivost.Sa njihove unutrašnje strane polaze glasne žice i protežu
se sve do štitaste hrskavice.Pokretnjem piramidalnih hrskavica
reguliše se otvaranje i zatvarnje grkljanskog otvora koji se inače još
naziva glotis ili glasnik.
Glasne žice su dva duguljasta kožna mišićna nabora u
grkljanskoj duplji.One predstavljaju vrlo složen mehanizam i
najvažniji su organ govornog aparata.Kada se pokreću piramidalne
hrskavice , glasne žice se zatežu i opuštaju naizmenično i na taj način
približavaju i odaljavaju jedna od druge.Fonacija (nastanak glasa)
zasniva se na protoku fonacione struje iz subglotičkog u supraglotički
prostor a brzina proticanja te struje zavisi od razlike u pritiscima u ta
dva prostora.Ako su glasne žice aktivirane onda one svojim
treperenjem prekidaju vazdušnu struju u pravilnim razmacima
izazivaju njeno periodično treperenje i na ovaj način se dobija ton -
tonalna fonacija.Ako glasne žice nisu aktivirane neće biti tona -
atonalna fonacija.Iznad grkljana se nalazi grkljanski poklopac
(epiglotis) koji se može otvarati i zatvarati i koji pri gutanju hrane
sprečava hranu da upadne u dušnik. Stepen otvorenosti utiče na
rezonatorske karakteristike ždrela.
Supraglotičke šupljine -- ždreona usna i nosna - služe kao
rezonatorne komore i u njima se do kraja uobličava laringalni
ton.Moguće je formirati i četvrti rezonantni prostor u procesu
labijalizaije.U nečemu ove duplje mogu menjati svoj oblik ali dok je
usna duplja pokretljiva, nosna je nepromenljiva.Najpokretljivi organ
u usnoj duplji je jezik: ima dve funkcije formira tačan rezonantni
prostor za neki konkretan glas i usmerava fonacionu struju i na
njenom putu tamo gde je potrebno pravi prepreke.Formiranje
prepreka je karakteristično za konsonante - dobija se neperiodično
treperenjem vazdusnih čestica i njegov rezultat je stvaranje
šuma.Delovi jezika bitni za formiranje glasova su : koren , gornja
površina (dorzalni deo), prednji obod (korona) , sam vrh jezika (apex)
i bočni delovi (lateralni).

10
 Svod usne duplje čine nepca.
Prednje koje je anatomski tvrdo (palatum) i zadnje koje je
anatomski meko (velum). Zadnje nepce je pokretno i vrlo važno za
stvaranje glasova.Ono se završava resicom (uvulom) podizanjem i
spuštanjem njegovim reguliše se prolazak fonacione struje samo kroz
nosnu ili samo kroz usnu duplju.Gornja vilica je nepokretna a donja
pokretna a vilični ugao koji oni formiraju utiče na veličinu i oblik
rezonatora.Donja vilica se pokreće horizontalno i vertikalno.

Tipovi artikulacija

Pod artikulacijom podrazumevamo usmeravanje i regulisanje

protoka fonacione struje kro govorni trakt u procesu izgovaranja
izolovanih glasova i glasova u govornom nizu.
Ima nekoliko tipova artikulacije ali četiri su osnovne ; određuju
se prema učešću duplji koje se nalaze u superglotičkom prostoru :
glotalna, faringalna, nazalna i oralna.Glotalna i faringalna artikulacija
stvaraju tzv. periferne foneme , a one ne učestvuju ravnopravno u
glasovnom sistemu - nisu od posebnog značaja za srpski jezik.
Glotalna artikulacija podrazumeva prepreku fonacionoj struji i
stvarnje praska na samim glasnim žicama. Faringalana artikulacija
podrazumeva stvaranje prepreke i stvaranje šuma u ždreonom
suženju.Na ovaj način se stvara zvučni parnjak glasa H u sanhiju.
Nazalna i oralna su osnovne u srpskom jeziku.Nazalna
artikulacija nastaje tako što se meko nepce i resica spuste, dođu u
donji položaj i dele fonacionu struju na dva dela; ovo znači da su
otvorena dva prolaza fonacionoj struji.
1.Nazalno faringalni
2.Oralni
Nazali su malobrojne skupine glasova (m,n,nj) a nekad su imali
nazalizovane vokale (⁄⁄On ⁄En). Oralna artikulacija nastaje pri
suprotnom pokretu mekog nepca i resice kada se zatvara nazalnni
prolaz a ostaje slobodan oralni put. Samo oralna artikulacija je dosta
složena i traži učešće brojnih organa govornih aparata ( jezik ,usna ,
nepce , zubi i vilica). Svaki deo govornog aparata daje po jednu
komponentu u zvučanju nekog glasa a tek svi zajedno daju konkretan
glas. Glasove koje mi slovima obeležavamo u pismu su samo
apstrakcije iza kojih realno stoji čitav niz međusobno različitih

11
realizacija.Opisi glasova koji se daju u gramatikama uvek su bazirani
na izgovoru izolovanih glasova dok su u živom prirodnom govoru
glasovi uvek sliveni u govornom nizu.

12
 Akustičke osobine glasa (visina, jačina,trajanje i boja)

Zvuk se sastoji od talasa koji se kroz vazduh kreću brzinom od

340 m/s . Treperenjem elastičnog tela stvaraju se različiti talasi u
zavisnosti od toga talasi su aperiodični ili periodični. Primer prostog
periodićnog talasa predstavlja klatno čiji se pokret od ravnotežnog
položaja do najveće udaljenosti sa jedne strane do maximalne
udaljenosti sa druge strane i nazad u ravnotežni položaj obično naziva
period/perioda/ciklus. Najveća udaljenost naziva se
amplituda,obično se ovo treperenje predstavlja na vremenskoj osi.

Fizičke osobine tela koje treperi oblik, zapremina, veličina,masa

veoma utiču na kvalitet proizvedenog zvuka. Osobine svakog zvuka pa
i ljudskog glasa su visina, jačina, trajanje i boja.
Visina. Svako telo koje treperi ima svoju specifičnu učestalost
treperenja. Broj treptaja u jedinici vremena naziva se frekvencija.
Uobičajeno je da se za jedinicu uzima broj treptaja u sekundi. Veličina
od jednog treptaja u sekundi naziva se Hz. To je osnovna jedinica za
merenje frekvencije. Što je veća frekvencija viši je ton i obrnuto. Ista
frekvencija daje uvek isti ton bez obzira na druge osobine tela koje
treperi a koje mogu biti veoma različite.
Jačina. Zavisi od veličine amplituda/podsticaja/pobude nad
treperenjem. Što je jača fonaciona struja veća je amplituda. Jačina
zvuka/glasa je proporcionalna kvadratu amplituda ( dva puta veća
amplituda četiri puta jači glas) . ovo je tzv. fizička jačina i ona se
iskazuje i meri u vatima. Postoji i subjektivna jačina i ona se meri u
decibelima.
Trajanje. Opozicije među glasovima jednog jezika zasnivaju se
ne samo na razlici u kvalitetu vec i po kvantitetu ( trajanju). Osim
pregradnih glasova (npr. eksplozivi) sve druge vrste glasova mogu
produžiti ukupno trajanje ako se produži vreme trajanja pregrade.
Objektivni kvantitet se odnosi na realno trajanje glasova a to se
utvrđuje preciznim merenjem trajanja nekog glasa u različitim
glasovnim okruženjima i u izgovoru različitih subjekata. Na kraju ovih
merenja izvlače se prosečne vrednosti. One se mogu iskazati na dva
načina
1. brojnim vrednostima (najčešće su to stoti ili hiljaditi delovi
sekunde) i onda se to zove apsolutni kvantitet i

13
2. da se odnosi izražavaju poređenjem dva glasa ili dve grupe glasova
("dva puta duži", "tri puta kraći") i onda se to naziva relativni
kvantitet.
Objektivni kvantitet zavisi od fonetskog svojstva glasa, tempa govora,
od dužine izgovorene reči i ovo je isto kod svih svetskih jezika.
Subjektivni ( lingvistički) kvantitet zasniva se na uspostavljanju
fonoloških opozicija u sferi kvantitet,a to onda znači da trajanje dva
glasova/slogova služi za razlikovanje i prepoznavanje reči/iskaza.
Vrlo često objektivno trajanje jednog glasa u dva različita jezika jeste
isto a subjektivni kvantitet je potpuno različit. U srpskom jeziku je
veoma važan kvantitet jer postoje opozicije zasnovane baš na trajanju
glasova u inače identičnim okruženjima (grad / grad, posedeti /
posedeti). Za razliku od većine drugih jezika kod nas se mogu
kombinovati kvantitetske opozicije sa tonskim opozicijama.
(opozicija dug-kratak glas se može kombinovati sa opozicijom
uzlazan-silazan). Posebno je složeno to što se ove opozicije ponegde
kombinuju a negde ne. (kupiti/kupiti)
Boja. Zavisi od veličine i oblika rezonatora , tako recimo
smanjenjem zapremine rezonatora poveća se frekvencija, smanjenjem
izlaznog otvora rezonatora (usta) smanjuje se automatski frekvencija,
postoji fonetski pojam -boja glasa a postoji i individualna boja glasa
što je u stvari karakterističan tembr i on je uslovljen individualnim
anatomskim osobenostima pojedinca. Postoji i boja glasa i u
intonaciji i on se odnosi pre svega na prenošenje dodatnih
informacija koje su često vanlingvističke.
Fonetski pojam boje glasa pre svega se odnosi na vokalsku boju
i za njeno razumevanje potrebno je poznavanje elemenata složenog
tona.

14
 Složen ton i vokalska boja

Ako zvučni talasi na svome putu nailaze na elastična tela i ako

se karakterična frekvencija tog elastičnog tela poklapa sa
frekvencijom zvučnog talasa onda ce zvučni talas uzrokovati
treperenje elastičnog tela . Ta pojava se naziva rezonancija. Elastično
telo koje se našlo na putu zvučnog talasa prihvata treperenje na istoj
frekvenciji i ono se naziva rezonator. On će pojačati treperenje
zvučnog talasa ali neće menjati frekvenciju. Tela-rezonatori mogu biti
različitog oblika i materijala: zvučna viljuška, zategnuta žica, šupljina
u nekoj prostoriji, kutija, usna duplja. Važno je da poklapanje
frekvencije ne mora biti apsolutno ,uvek postoji izvesna granica
tolerancije koja ako se pređe znatnije onda efekat rezonacije prestaje.
Kada telo treperi trepere i njegovi delovi ali različitom brzinom. Svaki
deo treperi onom brzinom koja odgovara odnosu tog dela i celine.
(polovina žice treperi dva puta brže) Treperenje celog tela daje kao
rezultat osnovni ton, a treperenje delova tela daje tzv. Harmonični ton
. Ovi harmonični tonovi predstavlaju celobrojne unoske osnovnog
tona. Uvek su viši od osnovnog tona i uvek su tiši od njega;osnovni
ton zajedno sa harmoničnim tonovima daje složeni ton. (takva je
većina zvukova koje mi čujemo)
Ober ton (viši)- harmonik (1 harmonik je dva puta veći od
osnovnog tona)
Ako složeni ton prolazi kroz neki rezonator onda rezonator
može pojačati a može i ne pojačati neku od komponenti složenog
tona. Ako na tom putu postoji više rezonatora onda oni svi mogu
uticati na složen ton. Mehanizmi koji su u stanju da neku
komponentu ili frekvenciju pojačaju odnosno ne pojačaju (tako da
ovu ne pojačanu doživljvamo slabije) zovu se filtri. U našem
govornom aparatu stvaraju se različiti oblici reznantnog prostora i
oni pojačavaju neke harmonike osnovnog ili laringalnog tona. Pri
svakoj promeni rezonatora biće pojačan druga komponenta. Pojačane
frekvencije određenih harmonika zovu se formanti. Oni u stvari nisu
tačno jedna određena frekvencija nego i vrednosti oko nje,tako da se
upotrebljva i naziv formanska oblast. Boja vokala zavisi od čujnosti
harmonika i od konkretnih kombinacija određenog broja harmonika i
osnovnog tona. Ta kombinacija se naziva voklaska boja.

15
 Akustička struktura glasova : vokala, konsonanata i sonanata

U procesu artikulacije glasova stvaraju se različiti tonovi,

šumovi i njihove kombinacije. Ovo čini osnovu akustičke strukture
glasova. Dobjeni akustički kompleksi koje prepoznajemo kao glasove
vrlo su složeni i ne možemo ih raščlaniti na sastavne delove bez
pomoći aparata eksperimentalne fonetike. Od svih komponenti od
kojih se sastoji 1 glas nema ni jedne koju možemo uhom izdvojiti ali o
njima možemo saznati sve kada analiziramo snimke koji nam daju
spektografi. Analizom spektograma uočavamo da osnovu svih glasova
čine tonski i šumski koncentrati energije. Oni se kod neke grupe
glasova nalaze uvek na istom mestu u spektru bez obzira na neka
odstupanja kod pojedinaca .
Neki glasovi će imati tonske koncentrate kao osnovno obeležje a
neki šumne , a kod nekih će se kombinovati i jedni i drugi. Međusobni
odnos tonskih i šumnih koncentrata energije je uvek isti (stalan,
fiksni, nepromenljivi) u konkretnim glasovima. To znači da će se u
nekom konkretnom glasu šum pojaviti ili u nižem ili u višem delu
spektra ili će se prostirati a tonski koncentrat energije (= formanti)
pojavljivaće se kod konkretnih glasova uvek u istim frekventnim
pojasevima. Pošto se u prirodnom govoru glasovi ne sreću izolovano
nego u nizu na tim spektogramima će se videti koliko se dva susedna
glasa međusobno prilagođavaju i koliko su velika ta prilagođavanja.
Videće se ti prelazni delovi kod glasove odnosno tranzicije, i naročito
će se dobro videti kod glasova koji imaju formante. Kada izgovaramo
glasove položaj govornih organa se stalno menja i zato se akustička
slika glasova stalno menja. Često se teško na snimku može odrediti
gde je granica između dva glasa, gde je granica između stacionarnog i
prelaznog dela glasa. Komponente glasova koje mi percipiramo
spajaju se i formiraju glasovne jedinice a one nose lingvističku
informaciju. Vokali imaju manje informaciono opterećenje. U
principu kraću rečenicu bismo mogli razumeti iako bismo čuli samo
konsonante. Preko vokala otkrivamo morfološku komponentu iskaza i
oni utiču na formiranje slogova. Zato nam je jednako važno da dobro
percipiramo i vokale i konsonante .
Vokali. Osnovnu akustičku strukturu vokala čine tonski
koncentrati energije tj. formanti. Od svih formanata najbitnija su prva
tri pa se u literaturi obično daju podaci za ta tri formanta . Ponekad se

16
daju samo za dva ili za četiri s tim što je taj četvrti od značaja kao
nosilac dopunskih informacija fonostilističkih a ne za identifikaciju
glasova. Formanti se obeležavaju sa F1 F2 F3…polazeći od najnižeg
po frekvenciji. Frekvencija prvog formanta je povezana sa stepenom
otvorenosti a drugog sa stepenom pomerenosti artikulacije napred
nazad. Tako najzatvoreniji vokal I , U imaju najniže prve formante a
najotvoreniji vokal A ima najvisi F1. vokali I , E su prednji vokali pa
imaju najviši F2 a najviše je pomeren pozadi U pa zato ima najniži F2.
i druge komponente artikulacije utiču na formante. Labijalizovanost
snižava sve frekvencije.

Eksplozivi - karakteriše ih odsustvo šuma u prvom delu trajanja

glasa i pojava šuma u drugom delu trajanja tog glasa ; odsustvo šuma
je rezultat pauze koju mi sluhom ne registrujemo a koja nastaje usled
prekida fonetske struje. Kada se šum pojavi on će biti izrazito kratak i
za njegovo tačno prepoznavanje neophodna je vokalska tranzicija koja
se pojavljuje odmah iza tog šuma; svi zvučni eksplozivi imaju osnovni
ton a bezvučni ga nemaju.

Frikativi- u akustickom smislu šum frikativa je izrazit i po

kvantitetu i po kvalitetu. Kod nekih frikativa je intezitet slabiji (f,h) ali
i kod njih varira i zavisi od pozicije u reči i od samog govornika.
Najvažnje je da kod svih frikativa šum traje od početka do kraja. Kod
svih zvučnih frikativa postoji osnovni ton. !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
frikativni parovi Z-S i Ž-Š su veoma slični parovi ali imaju jednu
veliku razliku kod Š i Ž šum počinje na visini od 1600 hz ili 1800hz i
ide do kraja spektra dok kod Z i S tek na visini od 3000hz i takođe ide
do samog kraja spektra. (litavo trajanje frikativa karateriše šum)

17
 Afrikate-akustičko stanje afrikata pokazuje da su oni doista
sliveni gasovi tj. da su kombinacije elemenata prethodnih dveju
grupa. U prvom delu trajanja afrikata nema šuma a u drugom delu
šum se javlja i ima frikativni karakter. Zvučne afrikate uvek imaju
osnovni ton.

Sonanti- osnovne akustičke odlike su stalno prisustvo osnovnog

tona i poluvokalska (formantska ) struktura. U toku čitavog spektra
vide se formanti. Najbolje se uočava kod glasova M, N, R i L;
naročito u slučajevima kada su ovi glasovi između 2 vokala ili kada su
na početku reči.

Tonski koncentrati energije se veoma dobro vide posebno u

nižim delovima spektra a šumni koncentrati energije su veoma slabi i
po tipu su ili eksplozivni ili frikativn i manje-više jasno se vide kod
sonanta V, ako je on izgovoren sa posebnom energijom.
Sonant R je po tipu vibrant i na spektru se jasno vide kratki prekidi
zvučanja a može ih biti nekoliko,u zavisnosti od tipa,koliko traje glas
ili slog u kome je taj glas. Dovoljno je da postoji i samo jedan prekid
pa da glas R bude prepoznatljiv.

18
 Auditivna percepcija (slušna percepcija)

Ima dva cilja:

1)da omogući primanje govorne poruke koju nam šalje sabesednik
2)da kontroliše svoj vlastiti iskaz po tempu,jačini i sadržaju
Obično se o zvuku i primanju zvuka govori sa dva stanovišta :
1. objektivno-fizičko gde se zvuk posmatra kao treperanje , promena
stanja čestica u nekoj elastičnoj sredini
2.subjektivno-psihološki gde se zvuk definiše kao sve ono što čujemo
sluhom
U prvom slučaju zvuk postoji iako ga mi percipiramo a u
drugom ako smo u stanju da stvorimo akustički utisak,odnosno da ga
percipiramo.
Treperanje čestica se prenosi od izvora treperanja kroz elastičnu
sredinu, a prostor u kome se prostiru zvučni talasi naziva se zvučno
polje. Uobičajeno je da se nastanak zvuka vezuje za tzv pulsirajucu
sferu. To je kugla koja naizmenično povećava i smanjuje zapreminu.
Tom prilikom se čestice vazduha potiskuju u svim pravcima. Ovo
znači da se menja gustina vazduha , ona se smanjuje i povećava. Ova
pojava se stalno ponavlja pa se kroz vazduh naizmenino šire i jedna za
drugim talasi zgušnjavanja i razređivanja. Promena pritiska je ono što
uho doživljava kao zvuk. Razmak između dve susedne tačke najvećeg
zgušnjavanja ili razređivanja čestica vazduha naziva se talasna dužina.
Što zvučni izvor brže treperi to će i talasna dužina biti manja. Ona je
utoliko manja što je veća frekvencija treperanja izvora zvuka
(frekvencija zvučnog talasa). Pošto je brzina zvuka u vazduhu 340
m/s zvuku je potrebno oko 3ms da pređe put od jednog metra. Za
opseg glasa koji prima ljudsko uho to su talasne dužine od 17 m do 1,7
cm. Ukoliko zvuk ne nailazi na prepreke on se širi slobodno. Zvučni
pritisak opada sa povećanjem udaljenosti. To znači da na 2 metra
udaljenosti od zvuka pritisak je četiri puta niži nego na udaljenosti od
1m a na udaljenosti od 4m pritisak će biti niži 16 puta.
Prirodni zvuci(govor, muzika) složeni su i ne mogu se opisati
jednostavnim promenama zvučnog pritiska kao što su sinusoide.
Međutim, svako složeno harmonično treperanje može se razložiti na
konačan broj supertoniranih sinusoidnih treperanja- Furijeova

19
analiza. Sinusoide predstavljaju čiste tonove , a svi prirodni zvuci su
složeni oblici.
Auditivna percepcija se zasniva na velikoj osetljivosti uha i na
njegovim reakcijama i na najmanje promene pritiska vazudha. Ovaj
pritisak se meri jedinicom koja se naziva mikrobar. U knjizi se navodi
pritisak od 2 desetohiljadita dela mikrobara. U drugim literaturama
se navodi opseg čujnosti od 10 na -16ti do 10 na -2 vati i ove dve
vrednosti se zovu prag čujnosti i prag bola. Iste ove vrednosti mogu
se iskzati jedinicama subjektivne jačine i tada iznose 0-140 db.
Obim frekvencije koje mi registrujemo uhom veoma je veliki. Najniža
je 16hz a najviša je 20 000 hz. Obim frekvencije koji mi proizvodimo
takođe je veoma veliki ; najniža je 90hz a najviša je 16000hz .
međutim nisu sve frekvencije jednako čujne. Uho je najosetljivije na
frekvenciji od oko 600-4000hz iznad i ispod ovih frekvencija čujnost
opada. Tako mi moramo neke vrlo niske frekvencije višestruko
pojačavati da bi one zvučale jednako jako kao neke više frekvencije .
Recimo, frekvenciju od 30hz moramo hiljadu puta pojačati da bi ona
zvučala onoliko jako koliko zvuči frekvencija od 1000 hz.
Mi zvuk primamo logaritamski a ne linearno i zato postoji
nekoliko objektivnih razlika u visini tona i razlika koje primećuje naše
uho. Recimo,razliku između 100 i 200hz (interval između 100 i
200hz) primamo različito u zavisnosti od toga je li to niski ili visoki
registar. U nižem registru to se prima kao oktava ali između 1700-
1800hz (viši registar) takođe je 100 hz ali mi njih ne primamo uhom
kao oktavu nego kao dvanaesti deo oktave (1 poluton). Svaka
udvojena frekvencija u bilo kom registru uvek daje oktavu, tako da je
oktava između 50 i 110hz i između 440 i 880 hz i između 1700 i 3400
hz.

20
 Foneme u kontinualnom govoru - međusobna prilagođavanja

U prirodnom govoru koji se obično naziva vezani, kontinualni,

nema fonema koje se javljaju van neke celine. Ima slučajeva kada se
glas izgovara izolovano kao celina jedne reči (Ooo! Šššššš!) ali to više
nije glas nego kratka reč ili kratak iskaz. Foneme se javljaju u sastavu
manjih/većih smisaonih celina; i u tim celinama su u vrlo tesnom
kontaktu. Zbog toga dolazi do izuzetnog prilagođavanja jedne foneme
drugoj. U toku učenja maternjeg jezika u našem pamćenju se formira
skup tzv. ciljnih artikulacija , za svaki glas odnosno za svaku jedinicu
glasovnog sistema. Ciljna artikulacija je mentalna slika određenog
položaja govornih organa neophodnih za stvaranje konkretnog glasa,
ovakvoj ciljnoj artikulaciji jednog glasa odgovara ciljna akustička
slika.
Osnovne odlike artikulacije u kontinualnom govoru su :
1. uzajamno presecanje i preklapanje artikulacionih pokreta susednih
glasova
2.neprekidno kretanje i pomeranje položaja organa u govornom
traktu.
Artikulacioni pokret je složeno kretanje govornih organa pomoću
kojeg se ostvaruje ciljna artikulacija . On ima tri faze :
1.početna=ekskursija - u kojoj govorni organi prelaze iz prethodnog
položaja u novi koji će dovesti do ciljne artikulacije.
2.stacionarna=glavna=najbitnija - u kojoj govorni organi zadržavaju
položaj ciljne artikulacije.
3.završna=rekursija - u kojoj govorni organi iz stacionarne faze
prelaze u fazu mirovanja ili u fazu realizacije sledećeg glasa.

U kontinualnom govoru u velikoj meri se preklapaju susedni

artikulacioni pokreti i mnogi njihovi elementi postoje istovremeno.
Događa se ponekad da se i u centralnom delu glasa opažaju u
ponekim osobinama uticaji susednih glasova , ponekad se i glavna
obeležja ciljnih artikulacija veoma modifikuju. Ovi procesi se obično
nazivaju KOARTKULACIJOM. Deo ovih koartikulacija ne zavisi od
govornika nego je obavezan a to onda znači da se on manifestuje u
svakom kontinualnom govoru; drugi deo zavisi od govornika i
njegovog izgovora i ovo se naročito odnosi na nehajnu, labilnu
artikulaciju gde ima mnogo redukcije i najrazličitijih promena.
Govornik reguliše preciznost svoje artikulacije prema potrebama
konkretne komunikacije i prema svojim shvatanjima govorne kulture.

21
Koartikulacioni procesi dovode do međusobnog prilagođavanja
fonema. Rezultati mogu biti dvojaki 1.modifikacija (delimično)
2.alternacija(potpuno) prilagođavanje.
Kod modifikacije su promenom obuhvaćeni samo prelazni
delovi glasa rezultat je izgovorena varijanta i nju nije moguce
izgovoriti van datog konteksta.
Kod alternacija promena zahvataju i stacionarni deo a kao
rezultat dobijamo glas koji već postoji u sistemu i koji mozemo lako
izgovoriti i van datog kontekst. Ređe se događa da je pri modifikaciji
delimično zahvaćen i stacionirani deo glasa i tada se pod povoljnim
uslovima i u dugom vremenskom periodu može dobiti sasvim nova
fonema.
Ako kao kriterijum uzmemo uzrok videćemo da postoje
kombinatorne, prozodijske i pozicione adaptacije. Kombinatorne su
uslovljene susedstvom sa drugim fonema a pozicione mestom na
kome se nalaze u slogu. Prozodijske su po svojoj prirodi takođe
pozicione i odnose se na promene akcenta i kvanititeta. Prema vrsti
glasova koji učestvuju u promeni postoje akomodacije i asimilacije.
Akomodacija je međusobno prilagođavanje glasova različitih
kategorija (vokal-konsonant)
Asilimilacija je prilagođavanje glasova istih kategorija (vokal-
vokal)
Prema smeru rešenja promena postoje regresije i progresije.
Ako se rekursija prethodnog poklapa sa ekskursjom narednog
to je progresivna promena. Ako eksukrsija započne ranije nego što se
završava rekursija onda je to regresivna promena.
U kontinualnom govoru je neprekidni glasovni niz sa stalnim
prilagođavanjem i zato u govoru postoji ogroman broj glasovnih
varijanata . Mi uspevamo da u tom mnoštvu prepoznamo fonemu
zato što se oslanjamo na invarijantne osobine . Vrlo dugo se čekalo na
dobro teorijsko objašnjenje ovog fenomena.
Nekada se mislilo da postoje 2 različita tipa glasova (Shtelung)
da su to pozicioni i prelazni glas, a po drugoj teoriji relevantni i
irelevantni. Ovo znači da su u nekom trenutku glasovi zaustavljeni i
da onda preko čitavog niza prelaznih glasova oni klize do naredne
pozicije=> prema ovom objašnjenju govor bi bio smenjivanje glasova.
Osnovna zamerka ove teorije je da ne mogu postojati jedni bez drugih
ali se jedni smatraju važnijim. !!!

22
 Mi danas shvatamo fonemu kao jedinstvo artikulaciono-
akustičkog i fonološkog aspekta što znači da postoji jedinstvo
stacionarnog i tranzitivnog dela glasa.
Fiziološki faktori dovode do različitih prilagođavanja a ovoj
tendenciji se suprotstavlja druga tendencija koja potiče od fonoloških
zakonitosti koje sprečavaju da se prevelikim prilagođavanjem naruši
celovitost foneme ili semantička komponenta iskaza.

23
 Pojam obeležja foneme

Različite realizacije glasa u govoru uvek se pomalo razlikuju;ovo

znači da im je različita fonetska priroda obeležja; neka od tih obeležja
su stalna , što znači da je njihova priroda izuzetno zavisna od uslova
realizacije. Foneme se kao funkcionalne jedinice upravo razlikuju po
stalnim ili konstitutivnim obeležjima. Fonemu čini ukupnost
konstitutivnih obeležja. Stalna obeležja se realizuju u svim fonemama
i u svim alofonima ,međutim, karakter im nije svuda isti. Foneme se
međusobno mogu razlikovati po 1,2 ili više obeležja. U jezičkom
sistemu postoje obeležja koja su u stanju da razlikuju 2 foneme koje
se inače poklapaju po svim ostalim obeležjima . Postoje i takva
obeležja koja karakterišu jednu fonemu ali je ipak ne razlikuju od
druge foneme koja bi imala sva obeležja ista (na pr. bezvučnost
foneme P nju suprotstavlja fonemi B, međutim bezvučnost foneme H
nju ne može da suprotstavlja nekoj drugoj fonemi koja bi u svemu
imala ista obeležja zato što takve foneme u srpskom jeziku nema i
zato što se različito tretiraju bezvučnost kod P i bezvucnost kod H
iako im je fonetska priroda ista.)
Ako je konstitutivno obeležje neke foneme u stanju da nju
suprotstavi nekoj drugoj fonemi jednakoj sa prvom po drugim
fonetskim obeležjima onda se to obeležje naziva distinktivno ili
diferencijalno, a ako nije onda je to integralno. Upotrebljavaju se još i
termini relevantna i irelevantna, neophodna i suvišna; pri čemu se
poslednja dva odnose na činjenicu da se neka obeležja mogu a neka
ne automatski predskazati pojavom onog drugog obeležja u paru.
(tako na primer pojava labijalizovanosti vokala automatski najavljuje
njihovu artikulacionu pripadnost zadnjem redu vokala)

24
 Funkcionisanje foneme na sinatgmatskom i paradigmatskom planu

U govoru se foneme pojavljuju u tzv. kontinuumu. Da bi se iz

ovoga mogle izdvojiti potrebno je da se govorni niz podeli na
diskretne jedinice. Ta procedura se naziva fonetska segmentacija.
Kao i sve druge jedinice u jeziku i foneme imaju 2 vida postojanja : u
tekstu i u sistemu i u vezi sa tim postoje fonološka sintagmatika i
fonološka paradigmatika.
Sintagmatika- centralna pojava je pozicija foneme u sastavu
većih jedinica u koja ona ulazi ( u sastav morfeme,sloga, fonetske
reči). Pozicija se u celini definiše kao uslov realizacije foneme u
smislu očuvanja identiteta. Postoje 2 tipa pozicije : jedan se odnosi na
mesto foneme u krupnijoj jedinici u kojoj se ona nalazi a drugi se
odnosi na različite realizacije foneme u zavisnosti od konkretnog
fonetskog okruženja . S funkcionalnog stanovišta postoje jake i slabe
pozicije foneme i to u vezi sa tim da li ove pozicije pomažu ili
otežavaju funkcije vršenja foneme.
Paradigmatika- zasniva se na sistemu fonoloških opozicija a one
se dele na 2 tipa : disjunkcije i korelacije . Disjunkcije je
suprotstavnjalje po nekim obeležjima a korelacije po 1 obeležju.
Korelacije čine jezgro fonološkog sistema , obično proporcionalno tj.
one obuhvataju cele serije fonema (recimo po zvučnosti) i u mnogim
jezicima su podložne tzv. neutralizaciji (sintagmatsko ukidanje
suprotstavljenosti). Funkcionalno opterećenje opozicije se određuje
a) brojem minimalnih parova reči/morfema koje se samo po opoziciji
razlikuju b) brojem pozicija u sintagmatskom nizu u kojima se mogu
naći neki članovi neke opozicije . Opozicije funkcionišu zahvaljujući
skupovima binarnih parova obeležja, a njihovu fonetsku suštinu čine
artikulaciona i akustička svojstva glasova.

25
 Osnovni nivoi organizacije govora
Postoje 2 osnovna nivoa organizacije govora
1)segmentni (inherentni)
2)suprasegmentni

1)osnovni, bazični nivo koji podrazumevamanje ili veće segmente

sastavljene od glasova (glasovnih nizova)

2)podrazumeva nadgradnju u vidu akcenatskih i intonacionih

karakteristika govora. Segmentni nivo je u osnovi samostalan, ali ni
jedan iskaz se u prirodnom govoru ne pojavljuje bez oba nivoa. To
znači da se segmentni nivo može realizovati samostalno ali tada ne
zvuči prirodno. Suprasegmentni nivo ne možemo izgovoriti
samostalno već jedino zajedno sa prvim.
Na oba nivoa javljaju se fonološka obeležja i ona se prema segmentu
koji obuhvataju dele na 1)inherentna 2)prozodijska.
Inherentna obeležja se manifestuju na segmentu koji nije veći od
foneme, a prozodijska na segmentu uvek većem od foneme.
Inherentna: vokalnost,zvučnost, prekidnost
Prozodijska: uzlaznost/silaznost, dužina/kratkoća sloga

Isto obeležje u jednom jeziku može biti inherentno a u drugom

prozodijsko. Npr. u nemačkom je dužina sloga inherentno a u
baltičkom i srpskom prozodijsko obeležje.
Segmentni nivo sadrži jedinice koje se izdvajaju na osnovu
dvojake segmentacije ; dakle, i sa osloncem na plan izraza i sa
osloncem na plan sadržaja; u prvom slučaju dobijamo jedinicu
formalnog plana kao što su fraza, fonetska reč, slog; a drugom
slučaju-rečenica,sintagma,reč,morfema. Jedinice iz prvog niza
funkcionišu u odnosu na jedinice drugog niza kao njihove realizacije u
govoru

Suprasegmentni nivo sadrži jedinice koje obuhvataju segmente

veće od glasa (slog, reč, sintagma,fraza). Zato se prozodijska obeležja
definišu u odnosu na segmentne jedinice koje su im podloga. Tako
imamao prozodiju sloga,reči, rečenice.

Knjiga mu se nije dopala.

=> fonetska reč (to nije jedna reč ali zvuči kao da jeste)

26
 Priroda fonološih obeleža i mogućosti teorijske sistematizacija
(prema Grubeckom i Jakobsonu)

Prvi pokušj sistematizacije tipova opozicija pripada Grubeckom

i on ih je klasifikovao na osnovu sledeć tri kriterijuma:
1. po odnosu date opozicije prema celom sistemu opozicija (pre svega
gleda se da li se obeleža koja su zajedniča datom opozicionom paru
sreć i kod drugih čanova sistema. Ako se sreću-proporcionalne
opozicije, a ako ne- izolovane opozicije).
2. po odnosu među članovima opozicija: privativne?? opozicije - kada
jedna član ima, a drugi nema neko obeležje. Član koji ima to obeležje-
markiran a koji nema- nemarkiran. Graduelne opozicije kada se
članovi opozicije razlikuju po istom obeležju, ali u različitom stepenu
zastupljeno. Ekvipolbitne ??-kada su članovi jedne opozicije logički
ravnopravni i kada nasuprot jednom obeležju prve, kod druge stoji
neko drugo obeležje. P:T kao F:K
3. po obimu distinktivne snage: stalna obeležja- članovi opozicije su
sposobni da se razlikuju u svim pozicijama (primer R i N- oralnost-
nazalnost). Neutralizovana u nekim pozicijama obeležje gubi
fonološki značaj (F u finalnoj poziciji, zvučni prelazi u bezvučni u
ruskom). Pozicija u kojoj se ovo događa zove se pozicija neutralizacije
i u njoj se pojavljuje : arhifonema (skup onih dinstiktivnih obeležja
koja su zajednička za oba elementa u paru) korelacija - skup obeležja
koji je zajednički za oba clana ne sme se pojaviti još negde -
proporcionalna i privativna.
Nije sam Jakobson, Jakobson i drugi istraživači su pokušali da
sistematizaciju Grubeckog dorade i da je usavrše. Težeći
pojednostavljivanju, Jakobson je hteo da sve tipove opozicija svede na
binarne privativne opozicije. To znači da svaki član jedne opozicije
ima jednoznačno predvidiv drugi član. Zbog toga se podela
Grubeckog na vokalnost i konsonantnost razvija kod Jakobsona na
dve opozicije : vokalnost- nevokalnost, konsonantnost-
nekonsonantnost. Ovaj tip odnosa može vezivati samo elementarne
jedinice koje pripadaju dvočlanoj kategoriji i zbog toga se opozitivna
vrednost sa foneme prenosi na obeležje.Sistematizacija i Grubeckog i
Jakobsona pripadaju sferi opšte lingvistike, a kada se primene ne
konkretni jezik podrazumvaju doradu. (nesistematizaciji Simica)

27
 Ova sistematizacija se zasniva na dvanaest parova inherentnih ,
distiktivnih obeležja:
1. vokalnost/nevokalnost- na artikulacionom planu imamo slobodan
prolaz fonacione struje ( uz treperanje glasnih žica). Na akustičkom
planu stvaranje formantske strukture.
2. konsonantnost/nekonsonantnost- na artikulacionom planu-
stvaranje prepreke na putu fonacione struje stvara se šum.
3. zvučnost/bezvučnost-na artikulacionom planu aktivnost glasnih
žica, a na akustičkom-osnovni ton.
4. nazalnost/oralnost-spuštanje zadnjeg nepca i resice i otvaranje
prolaza fonacionoj struji kroz nos. Pojavljuju se posebni niži formanti.
5. kompaktnost/difuznost -stvaraju se ili u srednjem ili u zadnjem
delu usne duplje, a difuzni obavezno u prednjem delu. Kod difuznih
polarizovani po spektru , a kod kompaktnih zbijeni u sredini.
6. akutnost/gravisnost- akutni stički imaju kratak rezonator širokog
preseka, a gravisni dugačak rezonator ????????????
7. prekidnost/neprekidnost- prelaz iz jedne pozicije u drugu su nagli
kod prekidnih a kod neprekidnih je postepeno. Zvučanje prekinuto
pauzom kod prekidnih , a kod neprekidnih teče od početka do kraja.
8. stridentnost/blagost- stridentni glasovi imaju jaku prepreku a blagi
nemaju. Stridentni imaju veći intezitet šuma nego blagi.
9. glotariziranost/neglotariziranost- stvaranje prepreke na samim
glasnim žicama. Energija zgusnuta u vremenu.
10. napetost/nenapetost- napete foneme imaju jači mišićni tonus pri
artikulaciji. Kod napetih intezitet je izrazit i u spektru i u vremenu.
11. dijeznost/nedijeznost- dijezni glasovi se izgovaraju uz suženje u
središnjem delu usnog rezonatora (tvrdo nepce). Povišene frekvencije
(najčešće kod palataliziranih glasova-LJ,NJ)
12.bemolnost/nebemolnost- bemolni glasovi se izgovaraju uz suženje
izlaznog otvora usne duplje (samih usana). Svi bemolni glasovi imaju
snižene frekvencije u odnosu na nebemolne glasove (najčešće kod
labijalizovanih glasova U,V)

28
 Distiktivna znakovna funkcija glasa

Govorne celine kojima se ostvaruje komunikacija različitog su

obima. Najmanja jedinica govora se naziva iskaz- minimalni skup
glasova koji može u nekoj govornoj situaciji da prenese potpunu
informaciju. To je najčešće rečenica,a može da bude i manja celina
( samo rečc; reč u toj istoj funkciji; samo uzvik). Svaka glasovna celina
pomocu koje se dva iskaza razlikuju vrši dinstiktivnu funkciju. Dve
reči se mogu međusobno razlikovati :
na segmentnom nivou (A)- svi glasovi su međusobno različiti (sit-
med) različita je količina glasovnih jedinica (luk-plug) isti
funkcionlni??? inventar jedinica ali različit raspored (dar-rad), samo
jedan glas različit (sam-sat).

Na suprasegmentnom nivou (B)- reči koje imaju isti glasovni

sastav mogu imati : različit akcenat (kupiti-kupiti), različito trajanje
postakcenatskih slogova (jabuka-jabuka) različit akcenat i različito
trajanje postakenatskih slogova ( radi-radi) ; jedna reč ima a druga
uopšte nema akcenat (Zimi je došao kraj. -Kraj puta raste drveće.)
oko-put

I na segmentnom i na suprasegmentnom nivou(C)- nominativ

ruka/ akuzativ ruku

Vrste distiktivnih funkcija:

1.opozicija- distinkcija među glasovima dvaju iskaza (rad i red).
Opozicija je poseban vid paradigmatskih odnosa .
2. kontrast- distinkcija među glasovima istog iskaza koji su u
kontaktu . Kontrast je poseban vid sintagmatskih odnosa.
Da bi jezički znaci funkcionalisali mora im se obezbediti i njihova
celovitost i dobra prepoznatljivost. To se vrši znakovnim funkcijama :
1. formativna
2.demarktivna
Formativna je sposobnost glasovnog sklopa da tačno određenim
linearnim rasporedom glasova uobliči znak. Demarktivna
podrazumeva da neko obeležje glasovnog sklopa ima sposobnost da
označi mesto gde se nalazi u većoj celini, odnosno da pokaže granicu
između dva segmenta. Različiti jezici imaju različita sredstva za
obeležavanje ove funkcije. Najbolje sredstvo je akcenat; ruski ne

29
koristi akcenat i zato ima obezvučavanje na kraju reči ; u srpskom se
kombinuju akcenat, nevršenje glasovnih promena, čuvanje granica u
polusloženicama, intonacija.

Slog. Slog i morfema

Slog je fonetska jedinica koju su govornici u stanju da prepoznaju u

većini slučajeva već na intuitivnom nivou. On je jedinica formalnog
plana ( lišena je znacenja) i s fonetske tačke gledišta ima
karakterističnu strukturu. Neki elementi te strukture su univerzalni, a
neki su specifični za pojedine jezike. Slog predstavlja segment
sastavljen od jednog ili više glasova, najčešće veći od glasa, a manji od
reči i funkcioniše kao jedinstvena izgovorna celina. Pravila intuitivne
podele na slogove ( time vlada svaki govornik) zasnivaju se na
zakonitostima po kojima se u jeziku pravi fonetski niz, pa se zato
posmatra i kao fonetska i kao fonološka jedinica. Artikulacija sloga
nije mehanički zbir artikulacija pojedinacnih glasova, nego je to vrlo
složeni kompleks pokreta podstaknut neurofiziološkim komandama.
Ovako se stvaraju tzv. pravila koartikulacije. To su pravila
preklapanja artikulacije susednih glasova (kuća,sutra). Fiziološki
gledano, slog je najmanji segment u toku čijeg trajanje i opada i raste
talas fonacione struje, a na akustičkom planu ovome odgovara
opadanje i rast sonornosti?????????????
Ovaj impulsni princip organizacije glasovnog niza zasniva se na
karakterističnom kombinovanju glasova čiju idealnu varijantu
predstavlja niz - CSVSC. U realnim situacijama pojavljivaće se samo
delovi ove sheme SV,CV. Oni su u skladu sa impulsnim principom , a
pojavljivaće se u raznim jezičkim kombinacijama koje nisu sa ovim u
skladu. Postoje više fonetskih teorija koje objašnjavaju slog i svaka
stavlja u centar interesovanja neke od elemenata dva pristupa nastala
u prvoj polovini 20. veka. Sledeće teorije:
1. impulsna ili motorična teorija slogotvornosti (ekspiratorna). Polazi
od artikulacionih elemenata i smatra da svaki slog prati povećanje
vazdušnog pritiska pa tako svakom slogu odgovara po jedna impuls
fonacione struje. Zamerke: nekad je teško odvojiti dva impulsa ,
naročito ako su dva vokala jedna pored drugog??????
Ova teorija se zasniva na količini artikularnog napona potrebnog za
izgovaranje sloga. U nekim slučajevima nema poklapanja sloga i
ekspiratornog impulsa nego se nekoliko slogova izgovara jednim
impulsom. Zbog nedostataka bila je skoro odbačena, ali kada je

30
doradio Stetson ona se ponovo pojavila i postala dosta
rasprostranjena u školskoj praksi.
2. teorija prominencije- istaknutost, uočljivost po nekoj osobini,
upadljivost-teorija sonornosti- razradio je i popularisao Jesperson'
polazi od auditivne percepcije i kao kriterijum na osnovu koga se
glasovi grupišu u slog uzima nivo sonornosti. Tako se u slogu nalaze
glasovi maksimalne sonornosti (vokali) glasovi srednje sonornosti
(sonanti) glasovi minimalne sonornosti (zvučni konsonanti) i glasovi
bez sonornosti (bezvučni konsonanti). Centar sonornosti je glas koji u
datom sklopu ima najveći nivo. Predstavlja glasovno jezgro, a ostali
glasovi u tom sklopu su periferni deo. Vokali su uvek slogotvorni
(silabici) pravi konsonanti su uvek neslogotvorni (asilabici), a sonanti
se ponašaju različito od glasovnog sklopa (neutralni). Zamerke: samo
uzima sonornost kao jedini kriterijum koji obezbeđuje prominenciju
sloga. Prema ovoj teoriji svaki glas bi mogao biti slogotvoran a mi
znamo da pravi konsonanti to ne mogu. Za mnoge slučajeve nema
jednoznačnih rešenja nego se razmišljamo kako da delimo na slogove
(prsten). Mi se često i pri intuitivno kolebama (lopta) . Neki naučnici
su probali da spoje ove dve teorije i govorili su da postoje ekspiratorni
i sonorni slogovi , da u nekim jezicima imamo i jedne i druge a u
nekima samo jedne. Neki su pokušali za potrebe prakse da
pojednostave ove teorije a neki su stvarali nove teorije i kombinovali
ih sa prvom.

31
 Prozodijska organizacija govora

Govor se može posmatrati kao niz, skup glasovnih kompleksa

koji nosi informaciju I koji su uobličeni I segmentnim (inherentna) I
suprasegmentnim (prozodijska) karakteristikama. O ve segmentne
( inherentne) karakteristike nalaze se u fonemama I njih je vrlo lako
uočiti (porediti, posmatrati) a ove prozodijske takodje imaju svoju
organizaciju a takodje služe za prenošenje informacija ali to je vrlo
teško izdvojiti I procenjivati ukoliko govornik nije stručnjal.
Ineherenta obeležja poseduju određenu samostalnost ( u odnosu na
suprasegmentna) pojavljuju se u komleksima u kojima su prisutna I
suprasegmentna ali u principu je moguće njih realizovati samostalno.
Prozodijska ne mogu da se realizuju samostalno (njima uvek kao baza
treba neki segment sa inherentnim obeležjima).
Traži se glasovna struktura koja objedinjuje inherentna obeležja
I koja je istovremeno nosilac prozodijskih obeležja. Najmanja jedinica
koja zadovoljava ove uslove je slog. Slogu na značenjskom planu
odgovara morfema.
Slog je najmanji nosilac prozodijskih karakteristika. Veće
prozodijske jedinice počeće da se pojavljuju tek kad slogovi počnu da
se sparuju I kombinuju. (morpheme se udružuju u reči I one su
povezane jedinstvom sadržaja (potpunošću sadržaja))
Kada se ovakvo jedinstvo postigne već u segmentu od jednog
sloga moraće se na istom tom segmentu pojaviti I neko prozodijsko
obeležje . to je njen suprasegmentni okvir. To znači da je ovo
jednosložna reč I da ta reč ima svoj akcenat . (dan ,čast, mir,ja, ti, čas,
san, brat)
Dešava se kada se ovo potpuno jedinstvo ne postiže uokviru
jedne reči I tada se moraju udružiti dve reči da bi se ono postiglo. U
ovakvim slučajevima pojaviće se jedan akcenat za dve reči.

Ušla je u kuću.

Ušla je u kuću. Obe književne varijante.

32
 Reči se udružuju I povezuju u veće celine (sintagme, grupe
sintagmi, rečenice , iskazi) I tada funkcionisanje prozodije postaje
složenije). Za svaku novu veću celinu biće stvoren I odgovarajući
suprasegmentni okvir tj. prozodijska nadgradnja ali neće doći do
potiranja onih prethodnih prozodijskih Celina nego će se one
modifikovati. Modifikovaće se tačno onoliko koliko se promenio
status manje jedinice uokviru veće na planu sadržaja.

Vedar dan. Lepo vreme.

Fonetska priroda I fonološki aspekt naših akcenata

Mazeng--San Petersburg-1876.-na nemačkom jeziku rad o

srpskim akcentima. Daleko od naše jezičke teritorije upoznao je četiri
subjekta kojima je srpski bio maternji jezik. Zapisao je svoje utiske
notnom grafijom. Po pouzdanosti sluha i preciznosti on je najbolji
predstavnik muzičkog predstavljanja akcenta. Opisao je silazne
akcente onako kako su ih kasnije opisali drugi istaživači, ali je
opisujući uzlazne došao do zaključka koji su decenijama izazivali
polemiku. Ti njegovi opisi su poznati kao teorija o dvosložnosti naših
uzlaznih akcenata. On je smatrao da se njegovi srpski i hrvatski
subjekti razlikuju a da su kod svih uzlazni akcenti dvosložni. To znači
da tonsko kretanje zahvata i akcentovani slog i naredni ; on navodi
primere u kojima ton u postakcentatskom slogu ili ostaje na
postignutoj visini ili i dalje raste. To su primeri u kojima je čitav drugi
slog visok kao i prvi ili čak i viši i ekspiratorna strana po Mazengu
obuhvata 2 sloga i često je na drugom izrazitija.

33
 Mazengovu teoriju prihvatili su uglavnom strani naučnici ali i
neki naši. Istovremeno je bilo i mnogo osporavanja od strane naših
naučnika koji su polazili od svojih akustičkih utisaka i svog jezičkog
osećanja. Među naučnicima s početka 20 veka koji su došli do teorija
o jednosložnosti uzajamnog akcenta—Branko Miletić i Aleksandar
Belić ( 60ih godina)

A. Belić opisuje naše akcente ovako:

–za silazne kaže da im paralelno opadaju i ton i energija a za uzlazne
kaže da im to raste u toku akcentovanog sloga a energija prati ton do
polovine ,posle toga opada; postakcentovani slog ima opadajući ton.
Glavni element tog akcenta Belić smatra ekspiratornu snagu tj. jačinu
i ističe da je sva jačina koncentrisana na akcentovanom slogu i zato je
teorija o dvosložnosti neprihvatljiva.

Nova istraživanja se zasnivaju uglavnom na analizi sonograma a

ređe na akustičkom utisku. Dva rada su značajna : jedan je obimni
rad Ilze Lehiste i Pavla Ivića a drugi je rad Pece Asima i Petra Pravice.
Oba rada su rađena potpuno istom metodologijom tj. Sonogramima.
U oba rada naučnici istog profila jedan filolog i jedan elektrotehničar
a došlo je do potpuno suprotnih rezultata.
P. Ivić ispitivao svoj govor i kao dopunu govor 12 pomoćnih subjekata
iz Vojvodine, a Asim Peco govor svojih subjekata iz Hercegovine. U
celini gledano Ivić se slaže sa Mazengom a Peco sa Belićem.
Ivić piše da opoziciju između dva kratka akcenta stvara tonska visina
drugog sloga; ona je u slogu posle kratkouzlaznog viša ili ista kao u
akcentovanom , a u slogu posle kratkosilaznog ona je niža nego u
akcentovanom. Dugouzlazni akcenat ima jasan uzlazni ton a
kratkouzlazni nema . Intezitet se ne smatra fonološki relevantnim već
kvantitet četiri vokalske boja.

Peco smatra da je bitno tonsko kretanje u akcentovanom slogu I

ono se tu završava .Ako I prelazi u naredni slog to je svega nekoliko
stotih delova sekunde trajanja suglasnika a nikada to nije celi slog .

34
Visina postakcenatskog sloga je uvek niža od završnog segmenta
uzlaznog akcenta.

Fonetski gledano postoje tri govora Vojvodine, Šumadije I

mešoviti ( istočno-bosanski I zapadno-bosanski). Subjekti su bili sa
cele teritorije SFRJ: Šumadija , zapadna Srbija, Beograd, istočna
Hercegovina , severna CG, istočna I zapadna Bosna. Istraživanje je
pokazalo da u fonetskom smislu ne postoji jedinstven tip uzlaznog
akcenta, nego postoje tri grupe :
1. šumadijski I hercegovački tip- u njima je potpuno izvršen
proces novoštokavskog prenošenja akcenta. Uzlaznost jasno
izražena I kod kratkog I kod dugog , ekspiratorna snaga veća na
akcentovanom slogu.
2. vojvođanski I beogradski tip- uzlaznost je slabija; kratkouzlazni
ima kolebljiv ton a u Beogradu je isto ravan; postakcentaski slog
je viši ,ponekad nije ni povezan sa prvim slogom već predstavlja
skok naviše. Impuls često nije prenesen I to znači da ovde
proces novoštokavskog prenošenja nije izvršen do kraja.
3. govori prelaznog tipa- zapadno-bosanski imaju jasnu uzlaznost
I dosledno prenesen impuls na prvi slog (kao prva grupa) a
istočno-bosanski imaju kolebljiv impuls I ne izrazitu uzlanost
(kao druga grupa)

Sve ovo znači, da fonetski gledano imamo dva tipa uzlaznih

akcenata a u fonološkom pogledu nemamo jedinstveni fonološki
relevantan element. U prvoj grupi relevantno je samo tonsko kretanje
u akcentovanom slogu a u drugoj fonološki je relevantna razlika
između tonskog nivoa akcentovanog I postakcentovanog sloga. I
jedno I drugo zvuči kao uzlazno.

35
 Komponente intonacije

Osnovni parametric govornog signala- visina, jačina, trajanje I

boja učestvuju u formiranju komponenti intonacije I onda se te
komponente nazivaju – tonska, intenzitetska, temporalna I
tembralna.
(visina) Tonska- održava osnovne osobine melodije govora I na
snimcima se pojavljuje u 3 vida :
- uzlazna I silazna kretanja FOTa obuhvataju segmente koji nije
manji od sloga
- male fluktuacije FOTa koje prate promenu FOTa stalno, bez
obzira na smer I veličinui. Ovo se vidi I na segmentima manjim
od sloga.
- Povremena poziciono uslovljena oštra kratkotrajna odstupanja
FOTa od prosečnih vrednosti.

Samo prvi vid ima lingvistčki značaj jer je to osnova melodije

govora.
Druga pojava je fonetska bez fonološkog značaja I fiziološki
uslovljena.
Treća je fonetska pojava.
Kod tonske se komponente gleda : smer kretanja, oblik, brzina
promene tonskog kretanja, prelazak iz jednog u drugi oblik.

Intenzitetska služi pre svega za različito isticanje nekih

segmenata iskaza; sličnu ulogu je imala u akcentuaciji
(naglašen/nenaglašen slog). Intenzitetska komponenta se vrlo često
udružuje sa nekom drugom. Nekada dve komponente učestvuju
zajedno / paralelno/ a nekada zamenjuju jedna drugu. Kako će se ove
kombinacije upotrebljavati zavisi od govornikovog izbora I govorna
situacije.

Tembralna komponenta u jezicima kao što je srpski , gde je

kvantitet fonološki relevantan već kod akcenta znatno je ograničena
upotreba ove komponente u intonaciji . Variranje ove komponente
uglavnom služi za različita isticanja po važnosti. Obično ono što je
važnije izgovara se sporije ali u srpskom jeziku u posebnim
slučajevima može da se upotrebi ova komponenta onako kako
upotrebljavaju jezici koji nemaju duge I kratke akcente. To je slučaj

36
gde je cela rečenica svedena na jednu reč a cela melodija, I trajanje
rečenice na melodiju I trajanje akcenta . Tada mi možemo da
produžimo I skratimo trajanje prema potrebama sadržaja koji
iznosimo.

Gde sam ostavila naočare?

Šta ti je rekla Maja?

Štaaaaaaaaa?

Gde?

Pauza je specifična jer nju odlikuje odsustvo govornog signala .

tada intenzitet pada na nulu I zato pauzu u stručnoj literature
naučnici opisuju kao intezitetsku komponentu. Tada I ton pada na
nulu
Pošto je uvek bolje definisati neku pojavu pomoću svojstva koje
ona ima a ne koje nema- pauzu samtramo delom temporalne
komponente jer jedino što ima jeste trajanje. Pauza različito traje u
različitim govbornim situacijama I kod različitih govornika . Nekada
nju zamenjuju druga sredstva. Inače, može biti : kratka, umereno
duga I izrazito duga. Ovo poslednje se odnosi na pauze hezitacije. To
su pauze bez lingvističkog značaja , lišene bilo kakve informacije I
njime govornik pribegava da bi dobio u vremenu ( smislio nastavak).
U fizičkom smislu ovakva pauza je retka bez ikakvog zvuka. Obično su
ispunjene glasom poluvokalnog tipa ili su popunjene uzrečicom ili
ponavljanjem već kazanog segmenta. One su znak nedovoljne jezičke
culture. Posebno ako im je frekvencija velika.

Tembralna komponenta spada u najmanje izučene pojave

prozodijskog sistema I ona je složena zato što se isti elementi javljaju
I na segmentnom I na suprasegmentnom nivou , a još uvek nije dobro
poznat mehanizam funkcionisanja. Postoji podela na niže I više
formante; niži imaju ulogu u fonetskoj a viši u prozodijskoj sferi
govora.
Za proučavanje ove komponente zainteresovani su proučavaoci
scenskog govora zato što se tamo njena funkcija vezuje za
emocionalni aspect iskaza. Takođe ova komponenta je vrlo prisutna u
svakodnevnom (razgovornom jeziku) ali se u mnogim drugim

37
upotrebljava krajnje ograničeno ( zvanični razgovori, govor spikera,
predavanja)

Sve četiri komponente su povezane I deluju istovremeno.

Govornik ima mogućnosti da ih po svojoj volji kombinuje; sve su uvek
vezane sa semantičkim planom onih jedinica u kojima se nalaze. Bitni
su uzajamni odnosi ovih komponenti a ne njihove apsolutne
vrednosti.

38
 Funcije intonacije

Postoje pet osnovnih funkcija intonacije :

1. fja segmentacije
2. fja konstrukcije
3. kulminativna fja
4. ekspresivna fja
5. komunikativna

1.Fja segmentacije : segmentacija govornog niza, deli se govorni

niz na fragmente različitog karaktera uz upotrebu pauze kao
osnovnog sredstva; pomoću pauze se druge celine dele na rečenice a
ove na manje celine tj. vrlo često se segmentacija vrši I bez prisustva
pauze. Najčešće tonska komponenta preuzima tu fju- u ovim
situacijama obično na kraju izdvojenog segmenta ton raste ili naglo
prelazi iz jednog tonskog registra u drugi.
I u jednom I u drugom slučaju slušalac ima utisak da je pauza
prisutna. Za ovu fju segmentacije bitno je da se pauza (ili njene
zamene) pojavi ali nije važno koliko ona traje. To koliko pauza traje
bitno je za drugu fju.

2.konstruktivna fja- najtešnje povezana sa prethodnom kada se

segmentacijom dobijaju odvojeni fragmenti onda njih treba na
specifičan način povezivati kako bi se prenelo ono semantičko
jedinstvo koje postoji unutar svakog od tih fragmenata. Ovaj
spoljašnji prozodijski sloj se formira delovanjem različituh
komponenata (posebno tonskih komponenata ) . Kao rezultat
delovanja ovih komponenti mi dobijamo različitu modifikaciju
fragmenata.

3.kulminativna fja-sadrži više pojedinačnih fja a najvažnije su

dve:
a) iskazivanje čvrstine veze među fragmentima
b) uspostavljanje hijerarhijskih odnosa među delovima iskaza.
Osnovno sredstvo je dužina pauze. Pauza je izrazito velika kada
govornik delove iskaza smatra samostalnim ili nezavisnim a sasvim

39
kratka kada te delove smatra čvrsto povezanim. Osnovni način da se
jedan deo iskaza istakne kao važniji jeste stvaranje logičkog akcenta.
Najčešće se to postiže intezitetskom komponentom a često joj se
pridružuje I tonska komponenta.

4.ekspresivna fja- ostvaruje se uz učešće temporalne I tonske

komponente. U različitim govornim situacijama kada je potrebno da
uz osnovne informacije prenesemo I dopunske (nekad lingvističke a
nekad ne) dolazi do izražaja ekspresivne fje. Naročito za izazivanje
stanja I raspoloženja govornika I za iskazivanje njegovog stava prema
sadržaju iskaza.

5.komunikativna fja- ona se vrši pomoću melodijsko-ritmičkih

modela kojima se prenosi informacija o komunikativnom aspektu
iskaza; bez obzira na njegov konkretni sadržaj. Tipični melodijski
modeli imaju sledeće karakteristike
1. obaveštajne rečenice- ukupna tonska linija predstavlja jedan
blagi luk; postoji melodijski uspon na početku, blagi pad na kraju,
vrhunac je u prvom delu rečenice ili još ponegde u zavisnosti od
dužine, sastava rečenice I od postojanja logičkih akcenata.
Ako je obaveštajna rečenica složena , onda se obično ona deli prema
sintaksičkom kriterijumu I na tom mestu, ton se penje ; postoji mala
pauza a zatim ton opada. Tako I sa nabrajanjem.

Čim on signe , javi mi.

Idemo na čas, pa u biblioteku, pa kod tebe.

2.upitne rečenice- njihova melodija izgleda različito zavisno od

toga imaju li upitnu reč u svom sastavu ili nemaju I od toga koliko je
duga. ( ko, šta, čime, koji) Upitne reči nose na sebi melodijski
vrhunac , nalaze se na početku pa je I kulminacija ( tonska) na
početku posle čega ton naglo pada I spušta se do kraja.

40
Ko ti je rekao?

Čekaš li Tanju?

Ako upitna rečca LI onda kulminacija nikada nije na njoj nego

na reči koja je ispred nje. Ako nema upitnih reči onda je vrhunac na
onoj reči koja nosi glavni akcenat a posle toga ton opada. Ako je
ovakva rečenica vrlo kratka ( jedna reč) onda je vrhunac na
akcentovanom slogu a posle njega ton opada. Ako je rečenica
prekratka ( samo 1 ili 2 sloga ) a takođe kada se pitanju dodaje
čuđenje ton ostaje visok do kraja.
Šta? Čekaš Tanju?

4. uzvične rečenice- izgledaju slično obaveštajnim samo su u

višem registru .

Jutros pada kiša!

Signal završenosti je opadanje FOTa na kraju segmenta a signal

nezavršenosti je uspon FOTa na kraju segmenta.
- rečenične melodija dosta neutrališe melodiju akcenta. Naročito u
inicijalnoj I finalnoj; u medijalnoj poziciji ovo se posebno primećuje u
govorima gde sama uzlaznost , silaznost akcenta nije fonološki
relevantna.

41
Fonolosko posmatranje sloga+
Slog i morfena+
Principi fonoloske distribucije fonema+

42