F.

Skot Ficderald

Veliki Getsbi

Preveo Aleksandar Saa Petrovi

Naslov originala F. Scott Fitzgerald The Great Gatsby

Translation Copyright 2011 za srpsko izdanje, LAGUNA

Klasici svetske knjievnosti Knjiga broj 2

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta odgovornog korienja umskih resursa irom sveta. SW-COC-001767 1996 Forest Stewardship Council A.C.

I
Ako je to uzbuuje, ti onda nosi kapu zlatnu! Ako ume da se hvali, pohvali se i njoj, dok ne klikne: Hvalisave dragi s kapom zlatnom, mora biti moj! Tomas Park Denvilijer

Kad sam bio mlai i ranjiviji, otac mi je dao jedan savet, o kome otada esto razmiljam. Kad god oseti potrebu da o nekom sudi, rekao mi je, pomisli samo na to da svi ljudi na ovome svetu nisu u ivotu imali preimustva koja si imao ti. Rekao mi je samo to, ali nas dvojica smo se uvek neobino dobro razumeli i s malo rei, tako da sam i

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

tom prilikom shvatio i sve ono drugo to je time hteo da kae. I zato sam otada sklon da svoje miljenje zadravam za sebe, a ta moja navika mi je dosad otvorila mnoge neobine prirode i uinila me rtvom nemalog broja poznatih gnjavatora. Kad takvu osobinu poseduje normalan ovek, nastrane prirode je brzo otkriju i prikae se uz njega; i tako, dok sam bio u koledu, nepravedno su me optuivali da sam veliki lisac, jer meni su svoje nevolje otkrivali obesni mladii koji se niim naroitim nisu isticali. Poto me veina tih ispovedanja nije zanimala, esto sam se, kad bih na horizontu primetio nesumnjivo pribliavanje poverljive ispovesti, pravio da spavam, da sam prezauzet poslom, ili bih jednostavno postajao neprijateljski raspoloen; jer poverljivo saoptenje mladog oveka, ili bar nain na koji je ono iskazano, obino deluje plagijatorski i oigledno neiskreno. Ako nekom ne iznesete svoj sud, to onom koji oekuje da ga uje uliva beskonanu nadu. No ipak se pomalo bojim da u neto propustiti ako ne kaem kako je to moj otac snobovski nagovestio, a ja snobovski ponavljam da se ljudima smisao za osnovnu pristojnost jo prilikom roenja ne dodeljuje ravnomerno. I poto sam se ovako lepo razmetao svojim smislom za trpeljivost, dolazim do priznanja da i trpeljivost ima granice. ovekovo dranje moe da bude zasnovano na tvrdim stenama ili vlanim movarama karaktera, ali posle izvesne granice postaje mu svejedno na emu je zasnovano.

Kad sam se prole jeseni vratio sa Istoka,* osetio sam elju da ceo svet bude u uniformi, nekoj vrsti moralnog stava mirno; bio sam sit razuzdanih izleta s povlaenim kratkim zavirivanjem u ljudska srca. Jedino je Getsbi, ovek ije se ime nalazi na koricama ove knjige, bio izuzetak u ovim mojim novim reakcijama; Getsbi, koji je predstavljao sve ono to sam duboko prezirao. Ako je linost jedan neprekidan niz uspenih postupaka, onda je u njemu bilo neeg velianstvenog, neke uzviene osetljivosti za ono to ivot obeava; kao da je bio vezan za jedan od onih sloenih aparata koji registruju zemljotres sa epicentrom udaljenim deset hiljada kilometara. Ta njegova osetljivost nije imala nieg zajednikog sa onom mlitavom sposobnou primanja utisaka, koja je udostojena nazivom stvaralaki temperament ve je to bio izvanredan dar za gajenje nade, neka spremnost za romantiku, kakvu kod drugih ljudi nikad ranije nisam video niti verujem da u je ikad videti. Ne Getsbi se na kraju pokazao kako valja; ali ono to je pritiskalo Getsbija, ona zaguljiva praina koja je lebdela u javi njegovih snova to je ono to je osujetilo moje interesovanje za jalove tuge i kratkotrajna ljudska oduevljenja. Ve trea generacija moje ugledne i bogate porodice ivi u ovom gradu Srednjeg zapada. Mi Karavejevi smo neto kao pleme, a po predanju potiemo od bekluskih
* Deo SAD pored atlantske obale (obino severni deo, Njujork i

okolina). (Prim. prev.)

10

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

11

vojvoda; ali stvarni osniva naeg roda bio je brat moga dede, koji se ovamo doselio 1851. godine, poslao svog zamenika u graanski rat i otvorio trgovinu metalnom robom na veliko, koju danas vodi moj otac. Nikada nisam video tog mog prastrica, ali ljudi kau da liim na njega naroito kad se pogleda njegov prilino lo portret koji visi u oevom kabinetu. Diplomirao sam u Nju Hejvenu 1915. godine, tano etvrt veka posle svoga oca, a neto kasnije uestvovao sam u onom odloenom tevtonskom raseljavanju poznatom pod imenom Svetski rat. U naoj protivofanzivi sam se tako lepo proveo da sam se kui vratio nespokojan. Umesto da mi bude jedino toplo gnezdo na ovome svetu, Srednji zapad mi se uinio kao neki ofucani rub svemira, te tako odluih da odem na Istok i da se uputim u poslovanje sa obveznicama. Svaki moj poznanik bavio se tim poslom, i zato sam pretpostavljao da e se nai neko mestace i za jo jednog momka. Sve moje tetke i ujaci raspravljali su o toj mojoj nameri kao da su mi birali kolu u kojoj se spremaju aci za prijemni ispit na fakultet; na kraju su veoma ozbiljnih lica, sa sumnjiavim izrazima, rekli: Pa, m-m-moe. Otac mi je obeao da e me godinu dana pomagati i, posle raznih peripetija, u prolee 1922, dooh na Istok; mislio sam zauvek. Bilo bi praktinije da sam naao stan u samom gradu, ali kako je vreme bilo toplo, a ja tek doao iz kraja irokih livada i hlada u senci lepog drvea, uini mi se sjajnom ideja mog mladog kolege iz kancelarije da zajedniki zakupimo jednu kuu izvan grada. On pronae kuu, tanije, neki

stari bungalov od kartona, za osamdeset dolara meseno, ali u poslednjem asu firma ga premesti u Vaington, a ja odoh tamo da ivim sam. Imao sam jednog psa u stvari, imao sam ga nekoliko dana, dok mi nije pobegao zatim jedan stari dod i jednu Finkinju koja mi je nametala krevet, spremala doruak i, iznad elektrinog tednjaka, mrmljala razne finske mudrosti. Dan-dva oseao sam se usamljeno, dok me jednog jutra na drumu nije zaustavio neki ovek koji se ovamo doselio pre mene. Kako bih mogao da stignem do sela Vest Eg?,* upita me on bespomono. Rekoh mu. I kad sam nastavio put, nisam se vie oseao usamljeno. Bio sam vodi, izvia, bio sam pravi starosedelac. On mi je i nehotice pomogao da se u tom kraju ne oseam vie kao stranac. I tako, sa zracima sunca i velianstvenim bujanjem drvea, kao u onim brzim filmovima, vrati mi se ono poznato oseanje da s letom ivot poinje iznova. Tu sam, pre svega, imao dosta da proitam i da iz ednog vazduha izvuem dosta zdravlja. Kupio sam tuce knjiga o bankarstvu, kreditiranju i hartijama od vrednosti, i one su, u svom crvenom i zlatnom povezu, kao novac koji je tek puten u promet, stajale na mojoj polici, obeavajui da e mi otkriti blistave tajne koje su bile poznate samo Midi, Morganu i Meceni. Ali ja sam imao vrstu
* Engl.: West Egg Zapadno Jaje. (Prim. prev.)

12

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

13

nameru da, osim njih, itam i mnoge druge knjige. Jo dok sam bio u koledu, pokazivao sam prilian smisao za knjievnost jedne godine sam za Jejl njuz napisao itav niz veoma sveanih i razumljivih uvodnika a sad bio na dobrom putu da sve te stvari vratim svom ivotu i ponovo postanem onaj najogranieniji od svih strunjaka svestrano obrazovan ovek. Najzad, nije to samo epigram kad se kae da se na ivot mnogo uspenije gleda s jednog jedinog prozora. Bila je to prava sluajnost da zakupim kuu ba u jednom od najneobinijih naselja Severne Amerike: na onom uzanom bunom ostrvu koje se od Njujorka prua prema istoku, i na kome se, izmeu ostalih prirodnih retkosti, nalaze dve neobine geoloke formacije. Tridesetak kilometara od grada, dva gigantska jajeta istog oblika, razdvojena jednim uslunim zalivom, zalaze u najpitomiji deo slane vode u zapadnoj hemisferi u veliko mokro dvorite Longajlendskog moreuza. Ona nisu savreno ovalna, ve su oba, kao ono jaje iz Kolumbove prie, ravno tucnutih otki, na mestima gde se spajaju s kopnom; ali njihova fizika slinost mora da stalno izaziva uenje galebova koji lete iznad njih. Dok je za one koji nemaju krila zanimljiva pojava to to se ta dva jajeta razlikuju po svemu, sem po obliku i veliini. Stanovao sam u Vest Egu, jajetu, koje je da tako kaem manje otmeno od onog drugog, mada je to najpovrnija etiketa kojom bi se mogla izraziti ona neobina i nemalo kobna razlika izmeu njih. Moja se kua nalazila na samom vrhu jajeta, samo pedesetak metara od

moreuza, stenjena izmeu dva ogromna poseda, koja su se iznajmljivala za dvanaest ili petnaest hiljada dolara za sezonu. Posed s moje desne strane, po svim merilima mnogo mona stvar prava imitacija nekog Hotel de Vija u Normandiji, s tornjem na jednoj strani, potpuno novog ispod retke brade divljeg brljana, s mermernim bazenom za kupanje i preko etrdeset jutara travnjaka i vrta. Bio je to Getsbijev dvorac. Ili, pravilnije, poto ja nisam poznavao gospodina Getsbija, bio je to dvorac u kome je stanovao jedan dentlmen toga imena. Moju kuu je bilo alosno i pogledati, ali je skoro niko nije ni primeivao, a ja sam imao pogled na more, delimian pogled na susedov travnjak i utenu blizinu milionera i sve to za triavih osamdeset dolara meseno. S druge strane zaliva blistale su, du obale, bele palate otmenog Ist Ega,* a pria o tom letu poinje, u stvari, one veeri kad sam se odvezao preko, na veeru kod porodice Toma Bjukenena. Dejzi je bila moja roaka, koja se svojevremeno preselila, a Toma sam znao jo iz koleda. Odmah posle rata proveo sam dva dana kod njih u ikagu. Njen mu je, pored svojih raznih drugih sportskih uspeha, bio jedno od najboljih krila koja su ikad igrala fudbal u Nju Hejvenu junak nacije u neku ruku, jedan od onih ljudi koji u svojoj dvadeset prvoj godini naglo postignu na nekom polju tako sjajan uspeh da sve drugo u njihovom kasnijem ivotu podsea na opadanje. Pripadao
* Engl.: East Egg Istono Jaje. (Prim. prev.)

14

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

15

je neobino bogatoj porodici ak su mu i u koledu prebacivali to rasipniki troi novac a sada je ostavio ikago i doselio se na Istok, na nain od kojeg oveku zastaje dah: na primer, iz Lejk Foresta doveo je sa sobom itavu ergelu ponija za polo. Teko je bilo pojmiti da je neki ovek iz moje generacije toliko bogat da tako neto uini. Zato su se doselili na Istok, ne znam. U Francuskoj su proveli godinu dana, bez nekog naroitog razloga, a potom su neumorno skitarali tamo-amo, gde god se igrao polo i skupljao bogat svet. Ovog puta smo doli za stalno, rekla mi je Dejzi preko telefona, ali ja u to nisam verovao; dodue, ja nisam znao ta se u Dejzinom srcu zbiva, ali oseao sam da e Toma uvek neto goniti da pomalo sumorno traga za dramatinom vrevom kakve neponovljive fudbalske utakmice. I tako se dogodilo da sam se jedne sparne, vetrovite veeri odvezao preko, u Ist Eg, da vidim dvoje starih prijatelja, koje skoro nisam ni poznavao. Kua im je bila raskonija nego to sam oekivao vedra crveno-bela palata u dordijanskom kolonijalnom stilu, okrenuta zalivu. Travnjak je poinjao na samoj morskoj obali, odakle se, preskaui preko sunanih satova, ciglom poploanih staza i kroz arenilo zapaljenih vrtova, protezao pola kilometra, sve do kue, da bi se najzad, kao ponesen inercijom svoje jurnjave, popeo i na same kune zidove, u vidu bogate vinove loze. Fasada kue je bila preseena nizom francuskih prozora, koji su sada stajali irom otvoreni prema toploj, vetrovitoj veeri i bletali zlatnim sjajem, dok je

na verandi, u jahakom odelu, raskoraenih nogu, stajao Tom Bjukenen. To vie nije bio onaj Tom iz njuhejvenskih dana. Sad je to bio snaan tridesetogodinjak s kosom boje slame, prilino otrih crta i oholog dranja. Dva sjajna oka drska pogleda dominirala su njegovim licem i davala mu izraz oveka koji je uvek spreman za napad. ak ni mekoa njegovog elegantno skrojenog jahakog odela nije mogla skriti ogromnu snagu toga tela ovek bi rekao: samo to mu ne popucaju avovi na sarama sapetih izama; a kad bi samo pokrenuo ramenom pod tankim kaputom, videlo se kako mu se, u velikom svenju, premeu miii. Bilo je to telo sposobno da pokrene ogroman teret surovo telo. Kad bi progovorio, zauo bi se mrzovoljan i hrapav tenor, koji je samo doprinosio utisku da pred vama stoji osoran ovek. U tom glasu se oseao prizvuk oinskog potcenjivanja, ak i kad bi razgovarao s ljudima koje je voleo a u Nju Hejvenu je bilo ljudi koji nisu podnosili njegovu telesinu. inilo se kao da e svakog trenutka rei: Ma, nemojte misliti da je moj sud o toj stvari merodavan samo zato to sam ja snaniji i muevniji od vas. Na poslednjoj godini studija bili smo u istom studentskom udruenju i, mada nikada nismo bili u prisnim odnosima, uvek sam imao utisak da me je cenio i da je, na onaj njegov opori, izazivaki, odsutno privreni nain, eleo da mu budem naklonjen. Razgovarali smo nekoliko minuta na verandi obasjanoj poslednjim zracima sunca.

16

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

17

Ovo je prijatno mestace, ree mi sevajui oko sebe nemirnim oima. Drei me jednom rukom za miicu i okreui me prema vidiku, prelazio je irokom pljosnatom akom preko ulegnutog italijanskog vrta, pola jutra tamnih rua jakog mirisa, i zatupastog motornog amca koji je poigravao na talasima uz obalu. Pripadao je Dimejnu, trgovcu naftom. Ponovo me okrenu, uljudno ali naglo. Hajdemo u kuu. Proosmo kroz visoko predvorje i uosmo u svetlu prostoriju ruiastih zidova, koja se s visokim francuskim prozorima s obe strane krhko uklapala u zgradu. Prozori su bili odkrinuti i bletavobeli u kontrastu sa sveim zelenilom trave napolju, koja je izgledala kao da ve malo zalazi i u samu kuu. Kroz sobu je arlijao povetarac, podizao zavese kao blede zastave, izvlaio ih napolje, vraao unutra, uvijao i dizao prema smrznutom svadbenom kolau tavanice, i potom ih talasao preko zastiraa boje crvenog vina, prevlaei ga senkom, kao to to vetar ini na moru. Jedini potpuno stabilan predmet u sobi bio je ogroman kau, na kome su, kao na usidrenom balonu, lebdele dve mlade ene. Obe su bile u belom, a haljine su im se komeale i leprale kao da ih je vetar tek vratio u kuu posle kraeg noenja oko nje. Mora biti da sam nekoliko trenutaka stajao i oslukivao vikanje i pucketanje uzvitlanih zavesa i jeanje jedne slike na zidu. Zatim se zau neki tresak: Tom Bjukenen je zatvarao unutranje prozore, i preseeni vetar zamre u sobi; a zavese, zastirai

i dve mlade ene polako se spustie na zemlju, kao izduvani baloni. Mlaa mi nije bila poznata. Leala je koliko je bila duga na svom delu divana, sasvim nepokretna, brade malo uzdignute, kao da je na njoj balansirala neim to svakog trenutka moe da padne. Ako me je i videla krajikom oka, nije to niim pokazivala tavie, ja sam skoro osetio potrebu da promrmljam neko izvinjenje to sam je svojim dolaskom uznemirio. Druga ena, Dejzi, pokua da se pridigne malo se nagnu napred sa ozbiljnim izrazom lica zatim se nasmeja, lano, ljupko i kratko; nasmejah se i ja, i kroih dublje u sobu. O-duzeta sam od sree. Nasmeja se ponovo, kao da je rekla neto osobito duhovito, i, zadravi jo tren moju ruku u svojoj, gledala me je u lice, kao da je htela da me uveri kako nikoga na svetu nije toliko elela da vidi kao mene. To je bio njen stil. U pola glasa mi nagovesti da se devojka to balansira, preziva Bejker. (uo sam kako se pria da Dejzi govori poluglasno samo zato da bi se ljudi naginjali ka njoj; beznaajna zamerka, koja toj njenoj navici nije oduzimala nimalo privlanosti.) Tek, usne gospoice Bejker uzdrhtae, klimnu mi glavom skoro neprimetno, i odmah zatim vrati glavu na staro mesto predmet kojim je balansirala oigledno se bio malo zaljuljao i zato se ona lako onespokoji. Sa mojih usana opet skliznu neto to je liilo na izvinjenje. Uvek

18

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

19

se pomalo zbunim kad neko preda mnom ispoljava svoju samouverenost. Vratih pogled na svoju roaku koja je tihim, drhtavim glasom poinjala da mi postavlja pitanja. Bila je to ona vrsta glasa koju napregnuto uho mora da prati gore-dole, kao da je sve ono to kazuje neki raspored zvukova to se nikad vie nee ponoviti. Izraz lica joj je predstavljao meavinu tuge i ljupkosti, udruenu s neim ivahnim vedrim oima i nemirnim senzualnim usnama, dok joj je u glasu bilo neeg uzbudljivog, to ljudi koje je privlaila nisu mogli lako da zaborave: bilo je to neko raspevano nasilje, neko aputavo sluaj, neko uverenje da vam je maloas priinila radost i uzbuenje i da sledeeg asa moete oekivati nove radosti i uzbuenja. Ispriao sam joj kako sam se na putu za Istok zadrao jedan dan u ikagu i kako je, preko mene, pozdravljaju mnogi poznanici. Da li im nedostajem?, uzviknu ona ushieno. itav grad je u alosti. Na svim kolima su levi zadnji tokovi prefarbani u crno i izgledaju kao venci tuge, a du cele severne obale po svu no odjekuje naricanje. Velianstveno! Tome, vratimo se. Ve sutra! Zatim bez ikakve veze dodade: Treba da vidi nau devojicu. Ba bih voleo. Sad spava. Ima tri godine. Zar je jo nikad nisi video? Nikad. Onda treba da je vidi. Ona je...

Tom Bjukenen, koji se do tog trenutka nemirno vrteo po sobi, stade i spusti ruku na moje rame. A ime se ti bavi, Nik? Prodajem obveznice. Za koga? Rekoh mu. Nikad nisam uo za tu firmu, ree iskreno. To me naljuti. ue, kratko odgovorih. ue, ako ostane na Istoku. O, ostau ja na Istoku, nemaj brige, ree pogledavi ovla Dejzi, a zatim opet mene, kao da oekuje jo neto. Bio bih teka budala kad bih iveo na nekom drugom mestu. Uto gospoica Bejker ree: Svakako!, i to tako neoekivano da se trgoh bila je to prva re koju je izgovorila od mog ulaska u sobu. To je oigledno i nju trglo kao i mene, jer je potom zevnula i nizom brzih i vetih pokreta ustala sa kaua. Sva sam se ukoila, poali se, i ne seam se otkad leim na ovoj sofi. Ne gledaj mene!, uzvrati joj Dejzi. Ja ve itavo popodne pokuavam da te nateram da odemo u Njujork. Ne, hvala, ree gospoica Bejker u pravcu etiri ae koktela, koje istog trenutka unesoe u sobu. Sva sam se predala treningu. Domain je sumnjiavo pogleda. Stvarno?!, i isprazni au, kao da se na njenom dnu nalazila samo jedna kap. Uopte mi nije jasno kako tebi bilo ta polazi za rukom.

20

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

21

Pogledah gospoicu Bejker, pitajui se ta li to njoj polazi za rukom. Godilo mi je da je posmatram. Bila je vitka devojka, malih grudi, uspravnog dranja, to je jo vie isticala zabacivanjem ramena unazad, kao to to ine mladi kadeti. Njene sive, zbog sunca malo napregnute oi, uzvratie mi s bledog, ljupkog i nezadovoljnog lica pogled pun pristojne radoznalosti. I tada mi pade na um da sam tu devojku ili njenu sliku ve jednom negde video. Vi ivite u Vest Egu, ree mi ona s visine. Tamo imam jednog poznanika. Ja onde ne poznajem ni jednog jedinog... Sigurno poznajete Getsbija. Getsbija?, upita Dejzi. Kog Getsbija? Pre nego to pokuah da odgovorim, objavie da je veera servirana; zabivi kao klin svoju vrstu miiavu ruku ispod moje, Tom Bjukenen me na neki zapovedniki nain prebaci iz te sobe u drugu, kao da je neku ahovsku figuru premetao na drugo polje. Izvijajui se bezvoljno, s rukama lako oputenim niz bokove, dve mlade ene izaoe ispred nas na ruiastu verandu, otvorenu prema zalasku sunca. Na stolu se oslabljeni vetar poigravao plamicima etiri svee. Zato svee?, namrteno progovori Dejzi, i ugasi ih prstima. Za dve nedelje bie najdui dan u godini. Sve nas ozareno pogleda. Da li i vi uvek iekujete najdui dan u godini, pa ga onda propustite? Ja uvek iekujem najdui dan u godini, pa ga onda propustim.

Treba da izmislimo neki plan, zevnu gospoica Bejker, sedajui za sto kao da se sputa u krevet. Nemam nita protiv, ree Dejzi. ta da izmislimo? Okrenu se meni bespomono: ta ljudi obino izmiljaju? Pre nego to uspeh da joj odgovorim, ona prikova uplaen pogled za svoj mali prst. Pogledajte!, poali se. Ozledila sam se. Svi pogledasmo zglob je bio modar. Ti si za to kriv, Tome, ree ona optuujui ga. Znam da nisi hteo, ali to si ti uinio. Tako je to kad se uda za grubijana, za veliki, glomazni, nezgrapni fiziki primerak. Odvratna mi je re nezgrapni, zlovoljno je prekide Tom, ak i u ali. Nezgrapni, Dejzi je bila uporna. Ponekad su ona i gospoica Bejker poinjale iznenada da razgovaraju, nenametljivo i sa nekakvom izazivakom nedoslednou, ali to nikad nije bilo pravo askanje, ve neto hladno kao njihove bele haljine i bezizrazne oi bez ikakvih elja. One su se tu jednostavno nalazile i prihvatale i Toma i mene, trudei se jedino da na uljudno prijatan nain zabave ili budu zabavljene. Znale su da e veera ubrzo biti zavrena, da e i vee neto kasnije proi i, kao obino, nestati. Ovde je to bilo sasvim drukije nego na Zapadu, gde vee iz faze u fazu hita svom kraju, nestaje u neprekidnom nizu neispunjenih nada ili pak u strepnji od samog prolaenja. Dejzi, uz tebe se oseam necivilizovano, priznadoh pri drugoj ai prilino jakog crvenog vina, koje je malo

22

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

23

mirisalo na plutu. Zar ne moe da pria o etvi ili neem slinom? Ovom primedbom nisam mislio da kaem nita naroito, ali ona bi prihvaena na neoekivan nain. Civilizacija propada, besno upade Tom. Ja sam u tom pogledu postao straan pesimist. Jesi li itao Uspon imperije obojenih naroda od onog Godarda? Ovaj, nisam, odgovorih prilino iznenaen njegovim tonom. Dakle, to je mnogo dobra knjiga i trebalo bi da je svako proita. Autor kae da e bela rasa biti, ako ne pripazimo... da e biti sasvim potisnuta. Pisano na naunoj bazi, dokazano. Tom postaje mnogo mudar, ree Dejzi sa izrazom nehotine tuge. ita teke knjige, pune dugakih rei. Koja bee ona re to smo... Da, sve su to naune knjige, uporno je nastavljao Tom, pogldajui je nestrpljivo. Taj momak je celu stvar razradio. Na nama je, na vladajuoj klasi, da budemo mnogo oprezniji, jer u protivnom, te druge rase e uzeti vlast u svoje ruke. Moramo da ih satremo, proaputa Dejzi otro, namignuvi prema zaarenom suncu, koje sam delimino zaklanjao. Vi treba da ivite u Kaliforniji..., poe gospoica Bejker, ali je Tom prekide, teko se premetajui u stolici. Osnovna misao knjige je da smo mi Nordijci. Ja sam Nordijac, ti si Nordijac, i ti, i..., posle kratkog oklevanja on u tu grupu ukljui i Dejzi, lako klimnuvi glavom, a

ona mi opet namignu. I mi smo napravili sve ono to ini civilizaciju eh, nauku i umetnost i sve to. Shvatate li? Bilo je neeg patetinog u njegovoj koncentraciji, kao da mu samozadovoljstvo, mnogo jae izraeno nego ranije, nije vie bilo dovoljno. Kad je skoro istog trenutka u kui zazvonio telefon i sobar otiao s verande, Dejzi iskoristi kratki prekid i nagnu se prema meni. Odau ti jednu porodinu tajnu, apnu mi oduevljeno. Re je o sobarevom nosu. eli li da uje priu o sobarevom nosu? Pa zato sam veeras i doao k vama. Evo: on nije uvek bio sobar; ranije je istio srebro za neke ljude u Njujorku, koji su imali garnituru srebrnog servisa za dve stotine osoba. Morao je da ga isti od jutra do mraka, sve dok to, najzad, nije poelo da utie negativno na njegov nos i onda... Stvari poee da se razvijaju sa zla na gore, dopuni je gospoica Bejker. Da. Stvari poee da se razvijaju sa zla na gore, dok najzad nije dolo dotle da je morao napustiti taj posao. Poslednji zrak sunca sa romantinom naklonou pade na njeno zaareno lice, i tu se malo zadra; dok sam je sluao, njen glas me je terao da joj se, zaustavljena daha, sve vie primiem zatim je ar poeo da jenjava i da je svaka svetlost, oklevajui tuno, naputa, kao kad deca u sumrak naputaju dragu ulicu. Sluga se vrati i neto promrmlja Tomu na uho; na to se on namrti, odgurnu stolicu i bez rei ue u kuu. Kao

24

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

25

da njegov odlazak podstae neto u njoj, Dejzi se ponovo nagnu ka meni, a glas joj postade vedra muzika. Nik, tako mi je drago to te vidim za svojim stolom. Ti me podsea na na ruu, na pravu pravcatu ruu. Zar ne? Okrete se gospoici Bejker za potvrdu. Prava-pravcata rua? To nije bilo tano. Ja ak ni malice ne liim na ruu. Ona je to rekla nepromiljeno, ali je iz nje pritom zraila neka uznemirujua toplota, kao da joj je srce, zapretano tim zadihanim, drhtavim reima, pokuavalo da se otkrije. Zatim iznenada baci svoj salvet na sto, izvini se i ue u kuu. Gospoica Bejker i ja izmenjasmo kratke poglede, svesno liene bilo kakvog znaenja. Taman sam hteo neto da kaem kad se ona hitro uspravi i upozoravajuim glasom izusti: Psst! U sobi do nas uo se priguen ali uan amor, a gospoica Bejker se bez ikakvog stida nae napred da prislune. Zamor je, podrhtavajui, dostizao granicu jasnoe, padao, opet se naglo penjao, a zatim sasvim prestao. Onaj gospodin Getsbi o kome ste govorili moj je sused..., poeh. Ne govorite. Hou da ujem ta se tamo dogaa. Zar se neto dogaa?, upitah naivno. Hteli ste rei da nita ne znate?, ree gospoica Bejker, iskreno iznenaena. Ja sam mislila da to svi znaju. Ja ne znam. Pa..., ree ona oklevajui. Tom ima neku enu u Njujorku. Ima neku enu?, ponovih zbunjeno.

Gospoica Bejker klimnu glavom. Mogla bi da bude bar toliko pristojna da ga ne poziva telefonom za vreme veere. Zar ne? Neto pre nego to uspeh da shvatim znaenje njenih rei, zau se utanje haljine i kripanje konih izama, i Tom i Dejzi se ponovo stvorie kraj stola. Tu zaista nema pomoi!, uzviknu Dejzi sa usiljenom veselou u glasu. Sede, pogleda ispitivaki gospoicu Bejker, zatim i mene, i nastavi: Zavirila sam malo napolje; pa, napolju je veoma romantino. Na livadi je neka ptica, a ja mislim da je to slavuj koji je sigurno doao preko mora na brodu Kjunarda ili Vajt star lajna. I peva. Glas joj je pevao: Romantino, zar ne, Tome? Vrlo romantino, ree on, a zatim se kukaviki obrati meni: Ako se posle veere jo bude videlo, odveo bih te dole, do tala. U sobi, na opte zaprepaenje, ponovo zazvoni telefon; a kad Dejzi odluno zavrte glavom na Toma, razgovor o tali, svaki razgovor, ode u vazduh. Od razbijenih delia poslednjih pet minuta provedenih za stolom, seam se da je neko bez ikakvog razloga ponovo zapalio svee, i da sam eleo da svakog pogledam pravo u oi, a da pritom ipak izbegnem svaiji pogled. Nisam mogao da pogodim ta su Dejzi i Tom mislili, ali sumnjam da je ak i gospoica Bejker, koja je po svim izgledima majstorski baratala izvesnom dozom drskog skepticizma, bila u stanju da ostane potpuno hladna prema metalno zvonkom navaljivanju

26

F. Skot Ficderald

Veliki Getsbi

27

petoga gosta. Ova bi situacija nekoj drukijoj prirodi moda bila i zanimljiva ali sopstveni nagon mi je govorio da bi odmah trebalo pozvati policiju. Nije potrebno rei da konji nisu vie bili ni pomenuti. Tom i gospoica Bejker, razdvojeni s metar-dva sumraka, odetae natrag u biblioteku, kao na bdenje pored nekog pravog-pravcatog mrtvaca, dok sam ja, trudei se da izgledam ljubazno zainteresovan i pomalo gluv, iao iza Dejzi oko niza meu sobom povezanih verandi do trema na prednjem delu kue. U njegovoj dubokoj tmini sedosmo na klupu od trske jedno pored drugog. Dejzi stavi ruke na lice, kao da opipava njegov lepi oblik, dok je oi postepeno otkrivala i zurila u barunasti sumrak. Video sam da je obuzeta burnim oseanjima, i zato, u nadi da e je to malo umiriti, poeh da je zapitkujem o njenoj erici. Nik, mi se ne poznajemo naroito dobro, ree ona iznenada. Iako smo roaci. Ni na mom venanju nisi bio. Jo se nisam bio vratio iz rata. To je tano, oklevala je. Da, Nik, veoma sam loe prola, i zato sam prilino cinina prema svemu. Oigledno je imala razloga da bude takva. ekao sam, ali ona nita vie ne ree, i posle nekoliko trenutaka, ja se prilino mlako vratih na njenu erku. Verujem da ve uveliko brblja i jede, i sve. O, da, pogleda me odsutno. Sluaj, Nik, da ti priam ta sam rekla kad se mala rodila. eli li da uje? Svakako.

To e ti pokazati kako je dolo do toga da tako gledam na stvari. Eto, mala nije bila jo ni jedan sat stara, a Tom je bogzna gde bio. Probudila sam se iz narkoze sa uasnim oseanjem da su me svi napustili, i istog trenutka sam upitala bolniarku da li sam rodila deka ili devojicu. Ona mi je rekla da sam rodila devojicu, a ja sam okrenula glavu na stranu i zaplakala. U redu, rekla sam, drago mi je to je devojica. I nadam se da e biti glupa to je ono najbolje to jedna devojka moe da bude na ovome svetu; lepa, mala glupaa. Vidi, ja mislim da je ionako sve grozno, nastavi ubedljivo. Svi tako misle i najobrazovaniji ljudi. A ja to znam. Gde me sve nije bilo, ta sve nisam videla, i ta sve nisam radila, oi su joj izazivaki sevale, skoro kao Tomove; i onda se s jezivim prezrenjem nasmeja. Blazirana sam, gospode, ja sam blazirana! im je zautala, a glas prestao da privlai moju panju, moje poverenje, osetih kako je sve ono to bee rekla sutinski neiskreno. Oseao sam neko nespokojstvo, inilo mi se kao da je itavo to vee bilo neka vrsta prevare, sraunate na to da se i iz mene izvue isto oseanje. ekao sam i, stvarno, jednog trenutka me pogleda sa krajnje izvetaenim osmehom na ljupkom licu, kao da pokazuje lansku kartu nekog prilino otmenog tajnog udruenja kome i ona i Tom pripadaju. * * *